Natrag

Istorija Ulcinja i albanski falsifikati

(R. Ušaku svesno falsifikuje)

 Piše: Prof. dr Kaplan Burović, akademik

 

 U mojoj svesci iz zatvora u Burelju (Albanija) Konsiderata etimologjike Nr. I, (Etimološke konsideracije Br. I), strane 1-67, nalazi se studija Etimološke konsideracije Br. X, gde je reč o Albancu iz Ulcinja Ruždi Ušaku (Ruzhdi Ushaku) i njegovim etimologijama. Tu sam studiju napisao 1988. godine, u ćeliji zatvora Burelji, ne znajući ništa o kampanji albanske dijaspore u Jugoslaviji protiv Jugoslavije i njenih ujedinjenih naroda, koja se instruirala, potsticala i snažno podržavala iz Albanije. Studija ima etimološki karakter, ali njeno prvo poglavlje, kao uvod, posvećeno je istoriji Ulcinja i falsifikatima koje sasvim svesno čini ovoj istoriji R.Ušaku.

Evo puni tekst prvog poglavlja te studije:

Ulcinjanin, prof. dr Ruždi Ušaku objavio je 1981. u Prištini delo K rkime filologjike(Filološka istraživanja), iz kojeg su njegove kolege u Tirani uzeli sa skraćenjima članak Ulqini dhe rrethina në dritën e disa toponimeve (Ulcinj i okolina u svetlosti nekih toponima) i preštampali su mu to u časopisu Studime filologjike Br. 3, Tirana 1987. Zauzeću se malo sa istorijskim pretendiranjima R.Ušaku.

1.- U prvom delu članka Ruždi Ušaku piše o istoriji grada Ulcinja, ali skraćujući je na tendenciozan način, onako kako je to učinio i u ostalim njegovim delima i kako to čine en blocsvi Albanci: on i njegove kolege ne iznose ništa iz slovenske istorije ovog grada, dok njegovu grčko-rimsku istoriju nastojavaju da je pretstave kao ilirsku istoriju, a Ilire - kao Albance. Odavde i počinje tendenciozitet i falsifikat ovog čoveka, koji pretendira za sebe da je naučnik i da čini nauku, ali je sasvim svestan da čini falsifikate i anti-nauku, propagandu u službi političkih ciljeva albanske buržoazije.

R.Ušaku, iako zna sasvim dobro da je hipoteza pelaško-ilirskog porekla Albanaca oborena od nauke još pre Drugog svetskog rata poznatim 12 naučnih argumenata nemačkog akademika, prof. dr Gustava Weiganda (1860-1930)1, nastavlja sa pozicija te hipoteze, praveći se kao da još nije čuo za Akademika Weiganda.

Hipotezu iliro-albansku danas podržavaju samo albanski ekstremni nacionalisti i rasisti, jer mnogi pošteni Albanci ima vremena što su digli ruke od nje, među njima i sâm Ećrem Čabej (Eqrem Çabej,1908-1980). Naučni svet je od vremena priznao da Albanci nemaju ništa zajedničkog sa Ilirima, pošto su Iliri došli na Balkan u vekovima IX-VIII pre naše ere, a Albanci su došli na kraju VII veka naše ere, zajedno sa pravim Bugarima kana Asparuha, i u Albanonu keltskog plemena Albanoi smestili su se tek u IX veku naše ere. Akademik Čabej kaže u X veku!

 Iz Albanona (Današnja oblast Mata, iznad Tirane !) prostrli su se na sve strane Arbrije(Albanije) XVI veka, koja se prostirala ispod reke Drim. U XIV-XVII veku, pojedinci i retke porodice počeli su da prelaze Drim i da penetriraju u crnogorsku državu, tada zvana Zeta, dok kasnije prelaze i granice današnje Albanije i uvlače se u današnju Crnu Goru i Srbiju (Kosmet), pa i u Makedoniju.

Dokumenta vremena tvrde da su i u gradu Drač (Durrës), koji je kako da kažemo u pupku Arbrije, do turske okupacije i posle okupacije, Albanci bili jedna neznatna manjina. Veći deo stanovnika gradova današnje Albanije tada su sačinjavali Srbi, Vlasi, Grci, Italijani, pa i Jevreji. A kad stvar stoji ovako sa Dračem, može se zamisliti kako je bila situacija u Ulcinju, koji je na kraju današnjeg prostiranja Albanaca, a gde do XIV veka naše ere nije bilo žive duše albanske.

I u nastavku, do 1571, kad je okupiran od Turaka, albanski elemenat u Ulcinju je bio sasvim neznatan. Samo posle turske okupacije, i posebno u vekovima XIX-XX, Albanci su počeli da penetriraju u Ulcinj i okolinu masovno, dolazeći iz Albanije, pa i iz Srednje i Južne Albanije, što sam dokumentirao sa mojom studijom, kojom sam branio drugu diplomu na Univerzitetu u Tirani: jedan od razloga mog hapšenja posle nekoliko meseci.

Sa druge strane, dokumentima je dokazano da, godine 548. naše ere, Sloveni su ušli u Drač. Ako ne ranije, negde u ovo vreme, oni su ušli i u Skadar i Ulcinj. U X veku Ulcinj je deo crnogorske kneževine Ivana Vladimira i godine 1040, kada Albanci još nisu ni privirili u istoriju, deo je crnogorske kraljevine, zvana Zeta, kojom su vladali Vojislav i njegovi sinovi. U nastavku, Zeta je bila sastavni deo zajedničke države Crnogoraca i Srba, koja, do dana okupacije od Turaka, upravljala se od srpske kraljevske dinastije Nemanjić, koja je poreklom bila od čistokrvnih Crnogoraca, iz Podgorice. U ova vremena, ne samo jedan put, Ulcinj je bio i glavni grad Crne Gore, kako poče najzad da se naziva ova država. Štaviše, imao je i svog kralja, zvani Kralj Ulcinja, koji je bio jedan knez iz porodice Nemanjić.

Crnogorci su bili oni koji su branili Ulcinj od turskih okupatora godine 1571, oblivajući mu svaki pedalj zemlje svojom krvlju.

Crnogorci su bili oni koji i 1878. godine svojom krvlju i nadljudskim samopožrtvovanjem oslobodiše ovaj grad od turskih okupatora i vratiše ga svojoj domovini Crnoj Gori. Godine 1571, kao i godine 1878, Albanci su učinili zajedničku kauzu sa turskim okupatorima i, pod zastavom ovih, borili su se protiv slovenskih Ulcinjana i čitavog crnogorskog naroda. Ovo je istorijska dokumentirana istina, poznata svetski od svih, i od R.Ušaku-a, koji se uzalud upinje da je negira, prelazeći preko nje u ćutnji i pokrivajući je njegovim  šovinističkim veliko-albanskim rasističkim mistificiranjem i falsifikatima.

Evo što kaže R.Ušaku: "I. Arkeološki i istorijski podaci o Ulcinju svedoče da najstarija istorija ovog grada ima korene na terenu i civilizaciji ilirskoj".3

Pre što je postao ilirskim, taj je teren bio grčki, jer su Grci ti koji su tu stigli pre Ilira, još u XIII-XII veku pre naše ere. Pre Grka živeli su tu takozvani Pellazgi, a sa njima i slovenska plemena (Serboni, Sarmati i Andi). Štaviše, misli se da antički grad Sarda (Koji su Albanci albanizirali u Shurdhahu), 8 km na JI od Skadra, nazvan je tako od Sarmata, koji su živeli tu mnogo vremena pre Ilira.

Ni Grke i ni Pelazge R.Ušaku ne spominje. Zašto zaboga?! Zar nam ne dokazuje ovo da on pretendira da prikaže " njegove pradedove " Ilire kao autohtone, onako kako to čine en blocsve njegove kolege, koji su saznali da se Akademik Čabej, sa poštenim albanskim istoričarima, ne slaže više sa pelaško-albanskom hipotezom porekla, što su i službeno rekli i naglasili sasvim jasno u službenom izdanju Historia e shqipËrisË4?! Štaviše, i prof. Aleks Buda (Presednik Akademije nauka Albanije, 1911-1993), od 1972. godine priznao je javno da Albanci i Iliri nisu autohtoni na Balkanu, da su i oni došljaci, samo ne i prezreni, kao Sloveni !5

Vaistinu, feudo-buržuj albanski Paško Vasa (1825-1892), bez ijednog naučnog zvanja, učinio je ovo jedan vek pre „komuniste" i akademika Buda.6

I ako budemo prihvatili da se koreni istorije Ulcinja zasniva na ilirskom terenu, ne možemo prihvatiti na nijedan način da se ona koreni i u "ilirskoj civilizaciji", kako to pretendira R.Ušaku, jer Ulcinj nisu izgradili Iliri, već Kolhi, što on sasvim dobro zna, ali - gde mu ne prija - prećutkuje.

Pošto ovo ne može da negira, na str. 86, R.Ušaku proglašava Kolhe za „ilirsko pleme". Gde je ovo našao ovaj „naučnik"?! On se referiše izdanju IlirËt dhe iliria te autor Ët antikË, Priština 1979, str. 194, 554.

Ja nemam to izdanje, ali sam siguran da ili R.Ušaku ili oni koji su to izdanje priredili na albanski jezik, falsifikuju i lažu, jer do danas niko nije nazvao Kolhe Ilirima! I nema mogućnosti da su bili Iliri, kad se zna da su grčko pleme. Oblast ovog plemena je Kolkidik, poluostrvo današnje Grčke, pored Tesalonikia (Soluna). Oni su stvorili i Kolhidu na obali Crnog Mora, na jug Sovetskog Saveza, pa i grad Kolha, na obali Karaibskog Mora (Zaliv Meksika) u Belize - eks Britanski Honduras.

Znači, oni su izgradili, a ne Iliri, i Kolhinion (Kolcinion - kako je zabeležen na mapiPtolomeja)7, na obali Jadranskog Mora, za koji i govorimo. Štaviše, postoji mogućnost da su izgradili i Sardu i Skadar, ne na teritoriji Ilira, već na teritoriji Sarmata, kao i Orikum albanskog grada Vlora.

Ilirska plemena na jugu Balkana nikada nisu prelazila reku Vjosa niti Ohridsko i Prespansko jezero. Utoliko manje da su stigla i u grčki Kolkidik, ili u Kolhidi Crnog Mora. Da ova četiri mesta imaju veze međusobno, da su izašla od iste ruke i iste civilizacije, nema sumnje, jer za ovo govori i grčki pesnik Apolodor sa Rodosa (IV, 516), koji, kad peva za Argonaute, kaže da su se Kolhiđani smestili na teritoriji Ilira8. Znači, misli na Kolhiđane koji se smeštaju na obali Jadranskog Mora, dolazeći ovde iz Kolkidika, koji sigurno nije bio oblast Ilira. I Plinije (III, 144) kaže da se Ulcinj nekada zvao COLCHINIUM prema Kolhiđanima, koji ga behu izgradili: Olcinium quod ante colhinium dictum est, a colhis conditum.

Niko od ovih ne kaže da su Kolhiđani bili Iliri. Sem ovoga, do danas se ne zna da su Iliri osnovali bilo i jedan jedini grad, kamoli i koloniju - na obalama Egejske Grčke, na obalama Crnog Mora (!), pa i na obale Amerike (!). Suprotno se zna svetski: „poznata je kolonizacija grčka u oblasti ilirske" - prinuđen je da prizna i sâm R.Ušaku na str. 85, upadajući ovako u kontradikciju sa samim sobom. Ovako on pretendira da su Kolhi bili ilirsko pleme.

 Ako prihvatimo ovo, onda treba da prihvatimo da su ovi Iliri izgradili i svoju koloniju u Kolkidiku grčke, i u Kolhidi SSSR, i grad Kolh u Americi. Polazeći od činjenice da Iliri nisu stigli ni da pišu svoj jezik, izgleda mi jako neverovatno da su izgradili bilo i na svojoj teritoriji, u Iliriji, bilo i koji gradić, i koju pristojnu kuću, kamoli da su stigli da stvaraju i svoje kolonije, koje spomenusmo, pa i da grade utvrđenja. Jedan necivilizovan narod nema kako da stvara ni civilizaciju.

Interesantno je da se R.Ušaku za Kolkidik ne čuje. Pravi se kao da ne zna za njega. Dok Kolhidu postavlja „na jugu Rusije" (str. 84). Pa zar i za " Jug Rusije " još nije saznao da se naziva Jug Sovjetskog Saveza ?! Ili se sviđa i njemu, kao svim neprijateljima komunizma, da nazivaju Sovjetski Savez Rusijom?! Ali ovde nemamo posla samo sa antikomunizmom, već i sa antislovenizmom !

Što bi rekli ovi Albanci kad bismo mi, Sloveni, a posebno i komunisti, nazvali Jug Albanije(Labriju) - Vorio Epir, ili Jugo-istočnu Albaniju (Korču sa okolinom) - Vlaška Republika?! Da li bi se složili sa ovim našim stavom?! Duša albanskih buržuja je karbonizirana zavisnošću i atavističkom mržnjom protiv komunizma, Slovena i svih naroda na svetu, i protiv Kineza - tamo - na dnu sveta, na takav način da nigde na svetu, u nijednom drugom narodu ne možemo da im nađemo sličnost.

Kako se zna, civilizacija Kolhiniona-Colchiniuma bila je grčka i rimljanska. Za neku ilirsku civilizaciju nema ni govora, ne samo u slučaju Ulcinja, već ni u nekom drugom slučaju, jer Iliri nisu poznavali civilizaciju. Oni su živeli u prvobitnoj primitivnoj zajednici, po pećinama i prikladnim kolibama, koje su napuštali čim je nestalo hrane za njihovu stoku u toj oblasti. Iliri nisu imali ustaljena mesta stanovanja, pa zato nisu gradili ni kuće, kamoli i gradove. Oni Iliri, koji su, na razne načine, dospeli da se otcepe od nomadskog života svog plemena i da penetriraju po gradovima, grcizirali su se ili romanizirali se, tako da i njihova civilizacija nije više bila ilirska civilizacija, već grčka ili rimljanska, romanska.

Sada se zna da veliko-albanski šovinisti, pretendirajući da su Iliri njihovi preci, prisvajaju i nazivaju ilirskom i civilizaciju grčku i romansku, ne samo unutar ilirskih oblasti, već i van ovih oblasti. Oni pretendiraju da su Iliri i Akil, Odiseja, Ene, pa i Homer, Akropolj, Rim, Kairo, Vatikan. U ovom koloseku je i R.Ušaku, koji, da je Plinije rekao da su Ulcinj osnovali Bušmeni Afrike, i za njih bi rekli da su "ilirsko pleme", pa i pradedovi Albanaca, bez obzira na njihovu crnu put.10

  Kao što nema ilirskog plemena sa imenom Kolhi, i stara istorija grada Ulcinja nema korena u nikakvu ilirsku „civilizaciju". Istorija ovog grada svoje korene ima u grčkoj civilizaciji, koja je sasvim dobro poznata i prihvaćena svetski za sve poštene ljude, ali ne i za veliko-albanske nacionaliste i rasiste, koji permanentno i sa sve većim bezobrazlukom pretendiraju da i grčka civilizacija ima svoje korene u albanskoj civilizaciji. Ili ovo nije istina Ismaile Kadare?!

 

2.

U brazdi istorijskih falsifikata, na str. 84, Ruždi Ušaku piše: „Prvi stanovnici ovog grada sa okolinom bili su pripadnici Labeata, ilirsko pleme, koje se prostiralo oko Skadarskog jezera, nekada Jezero Labeata, za koje piše i Tit Livije: „Š...Ć navem con scendit et flumine Barbana navigat in lacum Labeatum"(Titus Livus: LIB. XII, 31). U prilog kontinuiteta tragova ilirske toponimije govori i podatak da u XII veku, arapski putopisac Idrizi naziva stanovnike Ulcinja Lâbićiš".

Ako su izgradili Ulcinj Kolhi, tada nije moguće da su njegovi prvi stanovnici bili Labeati, jer je više nego sigurno da ga Kolhi nisu izgradili za Labeate, već za sebe. Ili su i Kolhi bili kao makedonski Golobrđani, koji na sve strane Albanije grade, samo ne za sebe, jer njihove građevine, stanove, iskorišćavaju Albanci?! Znači, Ušaku opet pada u kontradikciju sa samim sobom. I ako su bili Labeati prvi stanovnici ovog grada, tada i njihov jezik trebalo bi da je bio ilirski Labeata. Koliko znamo, ne samo u gradu Ulcinj, već ni u jednom gradu Balkana nije se govorio ilirski jezik. Konkretno, u gradu Ulcinju, u početku, kad se gradio i izgradio (IV vek pre n.e), govorilo se grčki, što nam dokazuje da su ga i izgradili Kolhi i da ovi nisu bili Iliri, većGrci.

Posle ovoga, nameće nam se pitanje: Odakle je napabirčio Ušaku da su prvi stanovnici Ulcinja bili ilirski Labeati? Čini nauku ovaj ušak, ili piše bajke za decu sa njegovih pozicija veliko-albanskog šoviniste?!

Ali R.Ušaki se ne zadovoljava sa ovime. Na istoj strani (84) on piše i ovo:

„I posle rimske okupacije Ilirije, stanovnici Ulcinja, koje T.Livije spominje kao Olciniatas, pripadali su ilirskim plemenima koji su uživali posebne privilegije i grad je pripadao kategoriji OPPIDA CIVIUM ROMANORUM što, kako izgleda, dalo je mogućnost za jedan razvoj više autonoman".

Kod reči „uživali su posebne privilegije" dodaje referenciju: T.Liius: LIB. XLV, 26. Sigurno da se ova referencija tiče samo onom „uživali su posebne privilegije", ali Ušaku, sa posebnim stilističkim perturbacijama, nastojava da mistificira i da naivnog čitaoca ubedi da je T.Livius rekao da su „stanovnici Ulcinja...pripadali ilirskim plemenima" i posle rimske okupacije. Znači, imamo najflagrantniju trendenciju za falsifikat, pošto to T.Livije nije nigde rekao.

Ostavljajući po strani ovo, opet pitam: Gde je napabirčio ovo ovaj ušak da su i posle rimske okupacije stanovnici Ulcinja pripadali ilirskim plemenima?!

Kako se zna, Grci i Rimljani, uopšte, nisu dozvoljavali strancima da se instaliraju u njihove gradove. A i kad su kojem to dozvolili, ovi su uvek bili u manjini i bez građanskih prava, obično robovi i sluge.

Mi ne poričemo da su se u grad Ulcinj instalirali u početku i Iliri, ali su oni uvek bili u manjini. To su bili robovi i sluge, jako-jako retko i koji libertin. U ta vremena stranci se nisu instalirali po gradovima, posebno ne po tvrđavama. Mogućnosti za posao i stan su bile jako ograničene i, preko svega, nad glavom svakog stranca stajala je sumnja. Sami Iliri teško su se otcepljivali od svog plemena i stočarskog života, pa bilo i da se posvete po dolinama poljoprivredi, zemljoradnji, kamoli i da se ušunjaju u koji grad, među tuđincima.

Hidronim Lacus Labeatum, koji spominje T.Livije, je istorijski hidronim, a ne aktuelan. On ne živi i niti ima traga da je ikada živeo u jeziku meštana. Ni Jugosloveni i niti Albanci nikada nisu to jezero tako zvali, Lacus Labeatum, ili Labeatis Lacus, kako se beleži na mapi„Pannoniae et illyrici veteris tabula", ex conatibus geographicis Abraham Ortelij Antverpiani, 1590.

Liqeni i Labeatëve, kako ga danas nazivaju na albanski jezik Ušaku sa svojim kolegama, jeste kalk stvotren u poslednje vreme od albanskih intelektualaca za njihove antinaučne i antijugoslovenske veliko-albanske ciljeve. Ovo je evidentno kad vidimo da oni, preko ovih kalkova, pretendiraju za „kontinuitet ilirskih toponimiskih tragova". Kontinuitet ilirskih toponimiskih tragova ne dokazuje se sa kalkovima, koji se falsifikuju prema modelima koji se nalaze u latinskim i grčkim dokumentima, već sa konkretnim rečima, koje žive u jeziku naroda - u kontinuitetu (!) - meštana. Egzistencija termina „Labeatus Lacus" po dokumentima i starim ili novijim mapama, ne dokazuje egzistenciju ovog termina u jeziku naroda, meštana. Kako se zna, ovi izrazi, koji se nasleđuju i prepisuju sa jednog dokumenta u drugi, stvar su intelektualaca, a ne kontinuitet toponimskih tragova ovog ili onog naroda. Izraz Lacus Labeatis, pre negoli za kakav toponimiski kontinuitet iliro-albanski, dokazuje da se u Ulcinju, u vreme T.Liviusa, govorio latinski jezik.

Arapski geograf Al-Idrizi (? - 1165) mogao je nazvati stanovnike Ulcinja „Lâbiaćiš", onako kako je nazvao i Ulcinj „Dulcino". Današnji stanovnici Ulcinja, kao i njihovi pradedovi, ni grad nisu zvali Dulcino niti sebe Lâbićiš, ni Sloveni niti Albanci. Znači, imamo posla sa pisanjem jednog intelektualca, koji naziva mesta i narode po starijim dokumentima, ili po rečima i izgovoru koji mu je pretstavio neko, meštanin, a moguće i stranac u tom mestu. Kad sam stigao u Albaniju kao politički emigrant, rekao sam pretstavnicima albanskih vlasti da se zovem Kaplan Resulbegović. Oni me zapisaše Kapllan Resulbegu. Znači, ono RESULBEGU ne samošto ne odgovara istini, već niti sam to ja rekao. A kad se danas događaju ove stvari, može se zamisliti što se desilo u XII veku.

Termin Lâbićiš moguće ima veze sa imenom plemena Labeati, koji ga Al-Idrizi možda sreo i po mapama i knjigama, koje je prelazio po rukama. Znači, moguće ga i sâm deformirao tako, namerno ili nenamerno. Ali postoji mogućnost da je i kakva greška. Kako se zna, u Ulcinju živi dan-danas pravoslavna crnogorska porodica sa prezimenom Labović. U Jugoslaviji je dobro poznat i knjževnik Đurica Labović, autor romana "Otmica otete špijunke".

Ovo prezime nema veze sa etnikonom Labeati, jer potiče od jugoslovenskog apelativa labud- na alb. „mjellmë" (na jugoslovenskom jeziku je oblik za muški rod, koji albanski jezik nema!).

 Ovaj apelativ je dao Jugoslovenima antroponim Labud, dobro poznat od R.Ušaku, jer - ako nije imao za razrednog kolegu Labuda Strugara, sina palog borca i komuniste Boško Strugara, imao ga u istoj osmoletki i u istoj generaciji, u kojoj je bio i sâm. Hipokoristični oblik antroponima Labud čini Labo, koji srećemo u Skadar, kod građanina Labo Cucić, pripadnik crnogorske nacionalne manjine Albanije. Negde 1962. godine, pisao je za njega Albanac Bajram Hyseni u reviji MIQËSIA. Od oblika LABO proizašli su patronimi LABIĆ iLABOVIĆ.

Reč LABIČ srećemo i u albanskomm jeziku, ali dobro poznali albanski linguista prof. drAleksandar Džuvani (Aleksandër Xhuvani, 1880-1961) i još poznatiji Akademik Čabej priznaju da je ova reč sa slovenskom etimologijom15.

Znači, oblik LÂBIĆIŠ Al-Idrizia ima više mogućnosti da je prezime crnogorskog bratstva LABIĆ-LABOVIĆ, stanovnici Ulcinja, sigurno još od pre XII veka, za koje je moguće neko pričao koješta Al-Idrizi-u, ako ih i sâm nije sreo, i ovaj, zatim, učinio je uopštavanje za sve stanovnike Ulcinja, ili i, beležeći to, deformirao ga prema prirodi i pravopisu arapskog jezika.

Bilo kako bilo, sufiks -IĆ te reči kaže nam da imamo posla sa jugoslovenskim jezikom, a ne sa albanskim16. Ili ovo ne zna R.Ušaku?! On se pravi kao da miriše i o sufiksima, za što ću govoriti u nastavku.

Što se tiče toponima Labro, pored Skadarskog jezera, kako se beleži u ATLAS NOVUS TERRARUM ORBIS, Imperia, aut. Johanis Polistae, Norimbergae, 1737, može se reći isto,što rekosmo i za termin Lâbićiš: on može biti deformacija toponima Labeat, beležen u mapi na bazi kopiranja prethodnih mapa, ili novi oblik hipokoristika Labo, koji čini i Labro. Za analogiju spominjem hipokoristične oblike Pero (od Petar), Buro (od Budimir), Duro (odDuško).

Dodajem ovde i ovo: za mnoga tzv. ilirska plemena sada je dokazano da nisu bili Iliri -(Konkretno i za Albane!) - već Sloveni, i to od onih Slovena koji su stigli na Balkan sa Pelazgima, kao Pelazgi, a koje su Iliri našli ovde, kad su došli nakon Pelazga. Tako i od istoričara pomenuti Labeati, postoji mogućnost da nisu bili Iliri, već slovensko pleme, koje se po imenu Labud-Labo svog poglavara nazvalo tako, kao što su se nazvali i Mirditorcidanašnje Albanije po imenu svog poglavara Miro Dida. Dodajem i ovo: njihov engleski prijatelj Noel Malcolm im je još 1998 na engleskom, a 2001 i na albanskom jasno rekao da su Mirditorci albanizirani Srbi.

Do danas ne znam da se ko zauzeo etimologijom imena plemena Labeati, ali za pleme Labi Jugo-zapadne Albanije ima vremena što je rečeno da imamo posla sa nekakvim Labo, koji je tu stigao iz Mirdite. Na ovo tera svoju vodu i toponim Kurvellesh te oblasti, koji se objašnjava kao „Kurvë e Lleshit" (s-h. „Lešina kurva") i, za tog Leša, kažu da je bio katolik iz Mirdite.

3.

Ruždi Ušaku, na str. 83, pretendira: „Formiranjem ilirske države, Ulcinj je bio među gradovima koji su odigrali značajnu ekonomsku, kulturnu i stratešku ulogu, postajući, za jedno vreme, i njen centar".

Za ovo on se referiše delu Pavla Mijovića ULCINJ, Beograd 1966, str. 6 i preštampanoULCINJ, Ulcinj 1977, str. 10. Jugoslovenska istoriografija, denigrirana od iliromana, manifestirala je antinaučne stavove u vezi Ilira. Ove greške su iskoristili i koriste ih velikom revnošću veliko-albanski šovinisti i falsifikatori.

Kako se zna, Iliri nikada nisu stigli da stvore svoje državne formacije. Sve državne formacije, koje su stvorene u Iliriji, bile su delo Grka i njihovih kolonista, kasnije rimskih okupatora. Sami Iliri nisu dostigli veći stupanj od ujedinjenja plemena za neku ratnu aktivnost ovde ili tamo, gde i kad im se ukazala potreba, što je prosleđeno raspuštanjem tog saveza odmah posle bitke. Preko svega, ne treba nikada zaboraviti da su se Iliri romanizirali i da njihov jezik pripada grupi KENTUM jezika, dok Albanci niti su romanizirani i niti im jezik pripada toj grupi. Albanski jezik je SATEM. A ovo znači da Albanci nemaju ništa zajedničkog sa Ilirima, stvar ova koju R.Ušaku zna sasvim dobro, ali se pravi kao da ne zna, jer mu ne godi za njegove čisto političke stavove i pretendiranja, u čijoj je službi stavio njegov „naučni" rad.

Ali gde nađe Pavle Mijović da je Ulcinj bio i „centar ilirske države"?! Ako nemamo posla sa kakvim novim falsifikatom Ruždije Ušaku, treba da se proveri izvor kojemu se referisao g. Mijović, a koji R.Ušaku i ne spominje.

4.

Od VI veka naše ere Iliri se više ne spominju nigde od istoričara i hroničara vremena, iz razloga što oni, koji nisu ubijeni, ili nisu se iselili sa varvarima i napustili Balkan (opljačkan, spaljen i opustošen!), asimilirani su od Slovena, koji ga u to vreme nastaniše i nanovo izgradiše. Posle VI veka sa imenom Iliri nazvaće se od stranaca - Sloveni. Za Slovene je reč i na mapi iz godine 1590.

Od VI veka pa naovamo, veći deo stanovnika Ulcinja i okoline su Sloveni. Ali nisu mankalin i Romani i Grci, pogotovo Venecijanci i Aromuni - Vlasi. U to vreme, u Ulcinju, nije postojala ni mrtva duša, kamoli živa, kojeg Albanca. Albanci počinju da penetriraju u Ulcinj i okolinu u XIV veku, dolazeći kao emigranti iz Arbrije (ispod reke Drim), delimično i iz Južne Albanije. Da su veći deo stanovnika sačinjavali Sloveni, pradedovi današnjih Crnogoraca, dokazuju nam dokumenta i činjenice: srpski jezik bio je službeni jezik Ulcinja (pa i u Draču!) još od XII veka. Vatikan nije imenovao ni u Ulcinj i ni u Drač popove koji nisu znali srpski jezik, iz razloga što veći deo stanovništva beše slovenske jezične pripadnosti. Pre XIV veka u Ulcinju nema ni traga od Albanaca, pa ni u Skadar.

Do dana turske okupacije Ulcinja 1571, albanski elemenat u gradu i u okolini, došao iz Arbrije (Teritorija između Drima i Škumbinia) bio je sasvim malen. Na dan okupacije, Turci su učinili uobičajeni masakar stanovništva. Ubili su starce i starice, muškarce koji se nisu dali svezati, dok su žene i decu prodali kao robove na sve strane Balkana, Azije i Afrike. U opusteloj tvrđavi Ulcinja stacioniran je turski garnizon i prve porodice ovog grada sada će biti porodice oficira tog garnizona: Turci Đul, Sloveni Resulbegović, Vlasi Skura, Albanci Šurlla, Grci Mavrićis i porodice 400 gusara i pirata severno-afričkih obala, kao što je bila porodica Uruči. Posle ovih, iz okoline grada vratiće se na svoja ognjišta mnogi Crnogorci, koji su se u toku rata sklonili gde su mogli i tako se spasili genocida. Takve su porodice Labović, Damjanović, Dašić, Kočović, Kollarić, Martinović, Pekić, Pešić, Vujošević, Metanić, Tulić, Ušakov. Turski putopisac Evlija Čelebija (1611-1682) kaže za Ulcinj da tu dolaze hrabri albanski mladići i od drugih kasaba, ulaze u fregate (brodovlje) i razaraju morsku obalu neprijatelja. Donoseći neizmerno mnogo robe i odabranih robova, vraćaju se u Ulcinj kao pobednici i daju sandžakbegu deseti deo plačke.

Da Albanci, koji su se ušunjali u grad Ulcinj i okolinu, nisu meštani i niti iz obližnjih oblasti današnje Albanije, svedoči nam njihov jezik, koji ne pripada Severo-zapadnom albanskom jeziku i nema karakteristike skadarskog albanskog izgovora. Albanski izgovor ove oblasti, posebno onaj grada Ulcinja, ima karakteristike albanskog izgovora Elbasana, Mirdite, Starog Dukađina (ispod Drima), pa i Čamrije, krajnjeg Juga današnje Albanije. Ovo je jedna jasna indikacija, neosporna, za njihovo poreklo i vreme kada su oni stigli ovde, ma da o tome postoje i dokumenta18. Za ovo nam govore i njihova prezimena19. U poslednje vreme, posle oslobođenja Ulcinja od turske okupacije, jedan značajan deo Albanaca dospeli su ovde iz oblasti Malesija e Madhe (Iznad Skadra) u XIX i XX veku, za što nam govore ne samo dokumenta, već i sami oni, došljaci, jezik i njihove rodbinske veze sa Albancima oblasti Malesi e Madhe20.

Negirajući ova dokumenta i istorijske činjenice i ne praveći razliku između Ilira i Albanaca, pa ni između jezika Albanaca grada Ulcinja sa jedne strane i jezika Albanaca okoline, kako točini R.Ušaku, nema mogućnosti da se sa naučnom akribijom tretira problem, koji je on uzeo u tretman. Njegove kontradikcije su najevidentnije i ponavljaju se iz problema u problem. Sem njegovih kontradikcija, koje smo evidentirali u vezi Kolha i Labeata, evo još jedna druga sa str. 83-84:

„U fazi romanizacije nekih oblasti Ilirije,- kaže on negirajući totalnu romanizaciju Ilira i praveći se kao da ne zna da, ako je i ostala koja ilirska glava neromanizirana, u gradovima Ulcinj i Skadar sigurno da se to nije desilo, jer Ulcinj (iako nije bio centar „ilirske" administracije !) i Skadar (budući i centar te „admimistracije" !) jesu oblasti koje su se među prvim romanizirale.- poznata je uloga autohtone populacije (sic!) za očuvanje starih ilirskih i tračkih imena. (Za ovo se sigurno referiše greškama Milana Garašanina i J.Kovačevića, u njihovom zajedničkom delu ARHEOLOŠKI NALAZI U JUGOSLAVIJI, Beograd 1961, str. 33). I pored toga, vreme i kasniji nadpisi utiču na gubljenju ilirskih tragova. Ovaj proces ne štedi ni Ulcinj sa okolinom. I pored toga, tragovi kultura i raznih civilizacija, koje su zahvatile Ulcinj od najstarijih vremena, ogledaju se između ostalog i u oblast toponimije..."(Podvukao,- KB)

Znači, sa jedne strane priznaje gubljenje ilirskih tragova, dok se sa druge strane upinje da su se u oblast toponimije Ulcinja i okoline očuvali tragovi ilirske toponimije. I kod koga? Kodautohtone populacije, koja je - po njemu - albanska, jer albanski došljaci tu iz Arbrije i Malesi e Madhe (Skadra) posle turske okupacije i posle oslobođenja Ulcinja od te okupacije, a pod vlašću sultana Cafo-bega Alibegu (I sâm ovaj došljak iz Albanije !) R.Ušaku nam ih smatraautohtonim. I kada se izražava ovako? Skoro 10 godina pošto je presednik Albanske akademije nauka, dr Aleks Buda, izjavio da ne pretendira za autohtoniju Albanaca ni u Arbriji, kamoli i u albanskoj dijaspori, gde se aktuelno nalaze. Ali nije samo R.Ušaku koji pretendira za kontinuitet iliro-albanski i preko toponimije i onomastike. Štaviše nije ni prvi niti poslednji. Među prvima je bio Italo-albanac Angelo Mascio (1758-1821), Johannes Georg von Hahn (1811-1869) i, posle njih, u našem veku, dolaze Albanci Ećrem Čabej, Mahir Domi, Androkli Kostalari, Emil Lafe, Seti Mansaku, Đovalin Škurtaj i dr.

5.

U jednom dokumentu iz godine 1376. Piše: „Milgost Chovaç facit manifestum, quod dum ipse veniret de Drino um navigio ser Marini de Mençe, invenit in mari Dulcinii veteris unam ladyam natantem sine hominibus".21

Nema sumnje da je ovaj Milgost Chovaç bio Miloš Kovač(ević), za koga se kaže da je primetio u vodama Starog Ulcinj jednu lađu, koja je plovila bez ljudi. Reči Miloš i Kovač su srpske, a ne albanske, ni ilirske, pa ni grčke.

Posle ovoga, u jednoj mapi iz godine 1737, na Severo-zapad današnjeg Ulcinja, na obali mora, naspram sela Kruče, beleži se toponim Dolcigno Vechio; na drugoj mapi, iz godine 1740, beleži se Dulcigno Vecchio; u jednoj iz godine 1788 beleži se Dolcigno Veccio, dok u jednoj mapi iz 1823 beleži se Alt Dulcigno.

I stanovnici Ulcinja, s kolena na koleno nasleđuju verovanje da, sem njihovog Ulcinja, postojao je i jedan drugi Ulcinj, koji su nazivali Stari Ulcinj. Albanci, bezdrugo, preveli su ovaj toponim na njihovom jeziku: Ulqini i Vjetër. Usmeno predanje Ulcinjana kaže da se, posle jednog snažnog zemljotresa, Stari Ulcinj potonuo u more i da je umesto njega ostalo tu kao ogromna stena nenastanjena Ada Kruča (alb. Ada e Krruçit), sigurno najviši deo potonulog grada, koji sada pretstavlja stena naspram sela Kruče.

U jugoslovenskim napisima iz pre DSR kaže se da, kad je more mirno, bonaca i oseka, na njegovom dnu vide se zidine kuća. Prolazio sam često brodom pored Ade Kruča, ali nikada nisam sišao da proverim je li istina to, pošto nikada niti sam posumnjao u to. Sada, kod R.Ušaku-a čitam na str. 89:

„Stari Ulcinj treba da tražimo tamo gde je danas Ulcinj iz nekoliko razloga:

a) Beleške za mesto Starog Ulcinja su relativno kasna i nedokumentirana široko;

b) Arheološka istraživanja do danas nisu dala neko svedočanstvo;

c) Topografske karakteristike, odnosno one geografske i strateško-ekonomske konfiguracije današnjeg Ulcinja, jesu prikladnije za jedno mesto stanovanja veće od lokaliteta Kruča.

d) Podatak da u poslednje vreme, unutar Tvrđave Ulcinja, arheolozi iz Beograda otkriše kiklopske (ilirske) zidine, kao raniji sloj izgradnje grada, ne ostavlja da se sumnja da se mesto starijeg Ulcinja može tražiti samo u poziciji današnjeg Ulcinja."

Mislimo da se R.Ušaku uhitrio. Kiklopske zidine (za koje on pretendira da su "ilirske" !)  sasvim su ga ošamutile, onako kako se šamute veliko-albanski šovinisti kad god otkriju nešto, za  što oni pretendiraju, ili mogu pretendirati (jer nije pismeno !) da je ilirsko, pošto sve što je ilirsko misle da je i albansko. Ovom mišlju i ovim pretendiranjem, on dodaje u podtekstu str. 89:

„50) Zidine kiklopske bile su od vremena vidlive u temelima tvrđave i sa spoljašnje strane, ali ove poslednje, mnogo karakteristične, otkrile su se sada, kasno, u unutrašnjosti tvrđave. Uporedi fotografije XIV i XV u: .Mijović-M.Kovačević: „Gradovi i utvrđenja u Crnoj Gori", Beograd,- Ulcinj, Arheološki institut - Muzej Ulcinj, 1975."

Treba znati da kiklopske zidine nisu ilirske, već pelaške. Te zidine nalazimo na sve strane Balkana, i tamo gde se zna da nisu gazile ilirske noge, kao što je Akropol Atine.

Italijani (Venecijanci) ime Dulcigno Vechio, koji su ovako preveli na svoj jezik, uzeli su od meštana, koji su u to vreme bili skoro ekzluzivno Crnogorci (Miloš Kovač) i, sigurno da su ovaj grad nazivali po svome jeziku STARI ULCINJ, a ne na albanskom ULQINI I VJETËR, za što nam govori i etimologija toponima Ulcinj, koja u albanskom jeziku pretstavlja jednu mešavinu tursko-srpskog izgovora.

Ovde je značajno ovo: Meštani nisu mogli da nazivaju to mesto Stari Ulcinj, ako tu nije bio prethodni Ulcinj, stari. Iako su prošla nekoliko vekova od dana katastrofe, utapanja u more, sećanje da je tu nekada bio Ulcinj prelazilo je s kolena na koleno. Drukčije ne može se objasniti ovo ime.

U zalivu Kruča, godine 1984, prilikom otvaranja temela za jednu kuću, otkrivena je villa rustica, jedna luksuzna vila kasnog antikiteta, koja je sigurno bila neka velika kuća kojeg latifundiste.Od luksuznog kupatila i jednog lepog mozaika, zatim i prema keramici i nađenim monetama cara Anastasija I, Justina I i Justinijana I, koji su živeli između vekova V i VI, misli se da je ova vila iz VI veka naše ere.

Oni koji negiraju egzistencijuDulcigno Vechi-a, pretendiraju: „U međuvremenu, kasnijim arheološkim istraživanjima je dokazano da je na ovoj steni, odnosno ostvu, u antička vremena postojala nekakva mala stanica signalizacije (spekula), a u srednjem veku i tvrđava, koja je služila kao izvidno mesto".

Kad bi ovo bila istina, ta tvrđava bi se sećala meštanima po svom imenu, a ne kao Dulcigno Vechio !

Egzistenciju Dulcigno Vechi-a svedoči i Svač sa njegovih 365 crkava, izgrađenih u čas spasa od spašenih porodica. Da nije potonuo u more Dulcigno Vechio, Svač ne bi postojao. Svač su izgradili stanovnici Dulcigno Vechi-a, jer tvrđava Novog Ulcinja, današnjeg, nije ih zapremila sve. U novom Ulcinju sigurno da su se smestili vlasnici brodova i mornari, dok su se u tvrđavi Svača smestili oni koji su se poglavito bavili zemljoradnjom.

Zemljotres i nestanak u more Dulcigno Vechi-a svedoči nam i grad Risan, koji se isto tako delimično nalazi pod morem, sigurno od istog zemljotresa kraja VI veka.

Tačka A pretendiranja R.Ušaku-a obara se samo od sebe, jer vreme beležaka za Ulcinj i nedostatak široke dokumentacije, ne isključuju postojeće dokaze.

Tačka B isto tako se obara, jer arheološka istraživanja dokazuju nam egzistenciju Dulcigno Vechi-a.

U vezi tačke C naglašavamo da topografske karakteristike, odnosno one geografske i strateško-ekonomske konfiguriracije današnjeg Ulcinja, ne zna se jesu li bile prikladnije za život od onih koje je imao Dulcigno Vechio. Postoji mogućnost da je zaliv Dulcigno Vechi-a bio prikladniji od postojećeg zaliva današnjeg Ulcinja, koji - što je istina - ni najmanje nije prikladan za sklanjanje brodova u slučaju nevremena. A u vreme Kolha, sklanjanje brodova od nevremena je bilo najvažnija stvar. Kad su Kolhi došli tu, prvo što su tražili bilo je pogodno mesto za sidrenje njihovih brodova. Po svemu izgleda da je tada zaliv Kruça bio mnogo-mnogo pogodniji od Ulcinjskog, koji, u ta vremena, sigurno nije bio ovakav kakav je danas: moguće da novi Ulcinj nije imao uopšte nikakav zaliv, jer zemljotres, koji je izmenio konfiguraciju Risna, na oko stotinu kilometara udaljen od Dulcigno Vechio, nema sumnje da je izmenio i konfiguraciju Novog Ulcinja na oko 10 kilometara udaljenosti od centra zemljotresa.

I pretendiraje u tački D ne stoji, jer kiklopske zidine tvrđave današnjeg Ulcinja ne negiraju postojanje Starog Ulcinja. Posle zemljotresa, oni koji su ostali živi, sigurno su ga našli kao prikladnije mesto za izgradnju nove trvđave, njihovog novog grada, mesto tvrđave današnjeg Ulcinja, gde, mnogo vekova ranije, u prastara pelaška vremena, moguće je postojala neka njihova tvrđava, koja je kasnije napuštena. Za ovo govore i zidine današnje tvrđave Ulcinja, koje nisu ni IV veka pre naše ere, znači iz vremena Kolha, kad su ovi osnovali njihov Kolhinion, već iz jednog kasnijeg vremena, iz ranog srednjeg veka, kako to pretendiramo mi u našoj ISTORIJI ULCINJA.

Napisi Ruždi Ušaku-a, kao uopšte uzev i svi napisi svih Albanaca, koji se bave predistorijskim istraživanjima istorije svog naroda, nemaju za cilj da otkriju naučnu istinu, većfalsificiranje istorijske istine, koja se njima ne sviđa ovako kako je, pošto im ne služi za njihove političke ciljeve, argumentiranje svojih pretendiranja za jednu super Ve-e-eliku Albaniju.

_______________
1) WEIGAND, Gustav:A janë shqiptarët mbasardhës të ilirëve apo të trakasve?- 1927; http://en.wikipedia.org/wiki/Gustav_Weigand;<http://de.wikipedia.org/wiki/Gustav_Weigand>.
2) RESULI, Kapllan: E FOLMJA E ULQINIT,- dijalektološka monografija, Tirana 1969, kojom sam branio drugu diplomu na Universitetu u Tirani.
3) USHAKU, Ruzhdi:  Ulqini dhe rrethina në dritën e disa toponimeve,- revista STUDIME FILOLOGJIKE, Nr. 3, Tirana 1987, f. 83.
4) UNIVERSITETI SHTETËROR I TIRANËS - Instituti i Historisë: HISTORIA E SHQIPËRISË, tom I, Tirana 1959, str. 29.
5) BUDA, Aleks: Ilirët e jugut si problem i historisë, u KIVENDI I I STUDIMEVE ILIRE, tom I, Tiranë 1974, f. 53.
6) VASA, Pashko: LA VERITE SUR L'ALBANIE ET LES ALBANAIS, Paris 1879. Citiram prema albanskom izdanju: VERA LETRARE, tom 1, Tirana, str. 72.
7) REDAKCIJA ZA ISTORIJU CRNE GORE: ISTORIJA CRNE GORE, tom I, Titograd, 1970, f. 221
8) Iden: f. 70-71.
9) Iden: f. 70-71.
10) Za detaljnije vidite moj esej: O civilizaciji,- objavljen sprva na albanski jezik u mom delu SHEMBJA E IDHUJVE,- Ulcinj 2012, str. 98; preveden i štampan na našem, srpskom, jeziku, na sajtu I-N SERBSKA DIJASPORA, Beograd, 16. maj 2912.
11) KADARE, Ismail: HUMBËSI I MADH, Tirana 1970. Pretendira da je Homer imitirao albanske rapsodije.
12) Za ovo se R.Ušaku referiše izdanjima: ISTORIJA CRNE GORE od najstarijih vremena do kraja XII vijeka, Titograd, 1967, tom I, str. 325 i J.Marquart: OSTEUROPÄISCHE UND OSTASIATISCHE STREIFZÜGE, Leipzig 1903. str. 215.
13) Ushak - na turskom jeziku znaei sluga. Za detaljnije vidite moje delo KUSH JANË RUZHDI USHAKU DHE KOLEGËT E TIJË, Ulcinj 2012, str. 44.
14) AL-IDRIZI: KITABI RUDJAR, 1153.
15) XHUVANI, Aleksandër: VEPRA, tom I, Tirana 1980, f. 489.
16) Za detaljnije vidte RESULI, Kapllan: SUFIKSAT E SHQIPES, Ulcinj 2011, str. 63.
17) Spremajuai ovu kritiku za štampu, dopade mi u ruke delo Pavla Mijoviaa ULCINJ, eetvrto izdanje, Ulcinj 1989. Imamo posla sa preštampavanjem dela koje citira R.Ušaku. Na strani 10 P.Mijovia piše da do godine 167 „ilirska država je bila ogranieena uglavnom na oblast današnje Crne Gore, a Ulcinj se nalazio u njenom centru. Ali poslije pobjede (Rimljana,-KR) nad Makedoncima u bici kod Pidne rektor Lucije Anicije saopštio je ilirskim prvacima, okupljenim u prijestonici Ilira Skadru (Scodra)..." Kako vidite, kod P.Mijoviaa nigde ne piše da je Ulcinj bio qendër e shtetrit ilir („centar ilirske države" !). Tamo piše u centar (na alb. „në qendër"), što nam pokazuje geografski položaj, a ne politieku ulogu. Centar je bio Skadar. Znaei, Ruždi Ušaku i falsifikuje, menja prema svom apetitu reei drugih i pretstavlja nam ih kao citate, da bi nas njima, svojim falsifikatima i lažima, indoktrinirao u bazdi svojih pretendiranja.
18) Za albanski izgovor Ulcinja vidite moje citirano delo E FOLMJA E ULQINIT.
19) RESULI, Kapllan: LLAGAPËT E ULQINAKËVE, Ženeva, 2003.
20) BUÇINCA, Fahredin:  CAFO BEG ULQINI - jeta dhe veprimtaria politike,- Ulcinj 2009. Cafo-beg Alibegu, u godine 1923-1943. bio je naeelnik opštine Ulcinj. Autor ove knjige, Albanac sa Kosova i zet Cafo-bega, na str. 58 te dokumentarne knjige piše: "Cafo-beg Ulqini, kao naeelnik opštine Ulcinj (pod jugoslovenskom zastavom!-KB), poee da eini balansiranje, kolonizirajuai nekoliko delova Ulcinjske opštine sa Albancima iz Malesija Skadarska ili sa drugih delova Albanije…Cafo-beg iskoristi priliku što se dozvoljavalo na bazi jednog dokumenta…o dodeljivanju zemljišta-parcela gratis svim gra?anima koji želje da grade porodiene kuae u okolini Ulcinja. Takve odluke nema sumnje da su donošene sa ciljem da se nastani Ulcinj sa slovenskom populacijom. Ali ove odluke Cafo je iskoristio i za Albnce (koji nisu bili gra?ani Jugoslavije,- KB). Ovako prema nekim podacima Cafo Beg Ulqini je pomogao mnoge gra?ane iz okruga Skadar, kojima je dodelio razne kolieine zemljišta. Ovako seljacima je davao zemljište za ispašu, dok je drugima za izgradnju objekata…na ovaj naein delovao je posebno u vreme italijanske okupacije. Cafo Beg Ulqini je nagradio Ministra Prosvete Albanije g. Ernest Koliqi, Sait Bilali i Maliq Beg Bušatia, sa parcelama zemljišta za izgradnju vila u Pinješ (Kvart Ulcinja,- KB)…".
Na str. 61 nastavlja: "Cafo je dodelio zemljoradnicima i stoearima iz sela Selcë, Kastrat, Vermosh i neka druga sela Albanije, da iskorišaavaju površine zemljišta u Štoj (selo Crne Gore, u okolini Ulcinja!- KB). Kasnije, proticanjem vremena, Cafo je radio u potaji, neeujno, dozvoljavajuai iskorišaavanje zemljišnih poseda i za duže vreme. U ovom pravcu nije vršio kontrolu prema Zakonima na snazi. Naprotiv, svi seljaci, zemljoradnici, stoeari, koji su se prijavili sa sela Malesija Skadra i drugih okruga, dozvoljavao im je da upotrebljavaju površine zemljišta u Štoju".
Na str. 62 nastavlja: "Ovi malisori (gorštaci) svake godine malo po malo prisvajali su i ogra?ivali imanja i površine zemljišta i, kasnije, prisvojili su ih".
I ne samo u selo Štoj i svukud po opštini Ulcinj, vea na sve strane Crne Gore, Srbije (Kosovo i Metohija) i Makedonije.
Kontradiktoran kao što je, posle ovoga, na str. 65 F.Bueinca piše da su se Albanci iseljavali iz okoline Ulcinja za Albaniju  !!!
I ovi Albanci, kolonizirani u vreme vladavine u Ulcinj sultana Cafo-bega, koji je zakone jugoslavenske države interpretirao i izvršavao po svojoj anticrnogorskoj voli, ako ih pitate danas što su, reai ae vam: "Autohtoni! Od pamtiveka autoktoni! Iliri, pa i Pellazgi!" Ovako ih indoktrinira Ruždi Ušaku sa njegovim aitapima, za koje su ga proglasili za profesora i doktora nauka, za akademika, pa i za poeasnog gra?anina Ulcinja !!!
Naglašavamo ovde da se ovo „balansiranje" nastavlja dan-danas sa Albancima koji sada dolaze sa Kosova i Makedonije.
21) Dr. L. De Thalloczy, dr. C.Jireeek et dr. M. de Šuflay: ACTA ET DIPLOMATA RES ALBANIAE MEDIAE AETATIS (anos 1344-1406), Vindbonae 1918, vol. II, 332.
22) ATLAS NOVUS TERRARUM ORBIS, Imperia, aut. Johanis Polistae, Norimbergae, 1737.
23) NOVA ET ACCURATA TABELA REGNORUM ET PROVINCIARUM DALMATIAE, CROATIAE, SCLAVONIAE, BOSNIAE, SERVIAE, ISTRIAE ET REIP.RAGUSANAE. Cum Finitimis Regionibus, Studio et impensis Matheaei Seutteri. S.Caes. et re cathol. majest. geographi edita, Augustae Vindelicor, 1740.
24) CARTA DE LA PARTIE D'ALBANIE, OCCUPEE PAR LE BALCHA DE SCUTARI. LE DISTRICT DES MONTENEGRINS ET PARTIE DES TERRITORIES DES REP. QUES DE VENIS ET RAGUSE, 1788.
25) DIE EUROPAEISCHE TURKEY, von C.H. Hammer, Nünberg, 1823.
26) ALMANAK-ŠEMATIZAM ZETSKE BANOVINE, Sarajevo 1930, elanak Luba Ibriskog za Ulcinj.
27) BUROVIA, Kaplan: DARDANIJA - etimološke studije,- Ženeva 2004, studija ULCINJ, str. 28-29.
28) Arhiv RO „Montenegroturist": ULCINJ, Zagreb 1989, str.32.
29) BUROVIA, Kaplan: ISTORIJA ULCINJA,- Ulcinj, juli 2009. Ovo su mi izdanje Ruždi Ušaku sa njegovim kolegama spalili sred Tirane, zajedno sa eitavim tiražom tri druge knjige. Od vatre je spašeno samo nekoliko primeraka, od kojih se jedan euva u biblioteci CANU. Decembra 2009, toj knjizi sam priredio drugo izdanje.

Natrag