Druga strana
Pakao srpskih bolnica
Ko je imao nesreću da upozna srpske
bolnice iznutra, svakodnevni pakao izvan ovih ustanova lakše će mu pasti. Ako
živ dođe kući. Zapravo, ništa tako ne govori o ubitačnom gaženju osnovnih
ljudskih prava u Srbiji kao što govori odnos države prema bolesnicima. Toliko
brutalnosti nije bilo ni u logorskim bolnicama za vreme oba svetska rata...
Milica Grabež
U većini zdravstvenih ustanova u Srbiji
nedostaju anesteziolozi, kardiohirurzi, radiolozi, pedijatri, ali i medicinske
sestre...Već godinama, iz Srbije odlaze ovi kadrovi tražeći posao u Evropskoj
uniji i van nje. Odlaze čitavi specijalistički timovi, tako da ih danas ima od
Ljubljane do Frankfurta, od Berlina do Pariza. Ne postoji veći zdravstveni
centar u Srbiji koji ima dovoljno stručnih kadrova. Urgentnom centru u Beogradu
nedostaje čak osamdeset lekara i 200 medicinskih sestara. Samo u bolnici u
Kikindi nedostaje tridesetak lekara! Dečja bolnica u Valjevu se bukvalno
raspada. Bolnica u Loznici nema dovoljno klima uređaja, u Šapcu nedostaju
aparati za dijalizu, Klinički centar Niš, glavna zdravstvena ustanova za
blizu dva miliona korisnika zdravstvenih usluga iz jugoistočne Srbije,
raspolaže sa 1.465 bolničkih kreveta, a u ovoj ustanovi godišnje se, u proseku,
leči oko 57.000 pacijenata...
Građani Zrenjanina davali su za izgradnju
nove bolnice samodoprinos više od 25 godina, i ona ni do dana današnjeg nije
završena. Mada je skupljeno skoro pedeset miliona evra, ovaj "Skadar na Begeju"
kako ga tamo zovu, danas radi samo sa pola svog realnog kapaciteta. Ukratko,
haos, siromaštvo, beznađe i tuga, to je slika srpskih bolnica danas.
Pojedine bolnice u Srbiji više liče na scene iz
filmova strave i užasa. Kamere režimskih televizija tamo nikada nisu zavirile,
da javnost ne vidi svu bedu i dno do koga je dovela kriminalna politika
stranačkih skakavaca. Jedna od najružnijih slika svakako je ona iz Klinike za pedijatriju
Kliničkog centra u Kragujevcu. Zbog nedostatka toaleta, deca su prinuđeni da
idu do susednog ulaza u školski dispanzer ili da koriste park iza zgrade.
Ministarstvo zdravlja za ovo "nikada nije čulo", i još ih nije bilo
sramota da to javno saopšte. U samom Kliničkom centru u Kragujevcu, dotrajale
su instalacije, kvarovi na skupim aparatima su redovni, neki od njih nikada i
nisu radili...Oprema u jednoj od tri operacione sale bolnice u Prijepolju više
liči na dobar muzejski eksponat nego na opremu za bolnicu XXI. veka.
Neverovatno zvuči podatak da su u upotrebi i dalje operacioni
sto i lampa, sa kojima je poznati hirurg dr Živko Petrović operisao slepo crevo
prvom pacijentu 13. maja 1961. godine! Oprema za opštu anesteziju je stara pola
veka. Još neverovatnije zvuči podatak da u četiri opštine (Prijepolje, Nova
Varoš, Priboj i Sjenica), postoje samo četiri hirurga! U bolnici u Kruševcu,
pacijent mora sa sobom da ponese pidžamu, jer ih u ovoj ustanovi nema.
Epidemije infektivnih bolesti u bolničkim
ustanovama širom Srbije, redovna su pojava. Ali, isto tako, tragična je slika
stanja u srpskim bolnicama kad je u pitanju nedostatak osnovnih sredstava za
rad.
Sa druge strane, u prethodnih dvanaest
godina samo je iz javnih finansija za zdravstvo potrošeno preko petanest
milijardi evra, a da niko ne zna gde je taj novac potrošen. Jer,
prema kvalitetu opremljenosti i kadrova, Srbija je na samom
evropskom dnu. Sa tih petnaest milijardi evra, da nije bilo pljačke, ali i bahatosti i
neznanja, mogao je svaki veći grad u Srbiji da ima supermoderan bolnički
centar. Tako Srbija i dalje, uprkos zastrašujućem broju malignih bolesti (među
najvišim u Evropi) od kojih godišnje oboli 33.000 ljudi, a
umre prosečno oko 20.000, nema ni dovoljan broj aparata za zračenje, ni adekvatan broj onkoloških centara. Zbog svega
toga, najveći broj obolelih nikada ne stigne na radioterapiju ili neki drugi
tretman koji bi barem dao nadu da će bolesnik ostati u životu. I u dijagnostici
je slična situacija jer nam nedostaje
još neutvrđen broj skenera, mamografa i drugih sredstava, a zanemarena je i
epidemija kardiovaskularnih bolesti, pa Srbija nena ni dovoljno hirurških sala
i specijalista-kardiohirurga.
Odgovornost
za ovakvo stanje snose svi ministri u poslednjih dvanaest godina i sve
političke koalicije koje su sklopljene u tom periodu. Ali, smene ministara
dešavale su se samo kad to političkoj kombinatorici nije odgovaralo. Za ovakvo,
slobodno govoreći, zločinačko ponašanje, krivica ne treba da zastareva. Nikad
nije kasno da na optuženičku klupu sednu i Tomica Milosavljević i Slavica
Đukić-Dejanović ali i mnogi drugi koji su "drmali" srpskim zdravstvom
i bolničkim ustanovama. Neki od direktora zdravstvenih ustanova bili su predmet
bezuspešnih istraga zbog ogromnih pljački, i danas šetaju kao slobodni ljudi
ili i dalje upravljaju zdravstvom. Zapravo, zdravstvenom mafijom.
Uprava srpke
kiminalističke policije ima, najmanje 200 krivičnih dosijea onih koji su
upropastili srpsko zdravstvo. Samo nema volje da ih tužilaštvo izvede pred sud.
Je oni za sada priznaju samo sud svoje partije. A vođe partija su najgori ološ
i lopovi.