Razaranje

 

Kako je zahvaljujući Ministarstvu kulture započeto raspetljavanje kriminalne afere rekonstrukcije Narodnog Muzeja

 

Zbog Tanje, kroz gusto granje

 

Kako je zahtev za pokretanje krivičnog postupka izazvao paniku u redovima Velike Lože dr Tatjane Cvjetičanin. Koliko bivših ministara kulture bi moglo krivično da odgovara. Ko su njihovi pomoćnici koji su umešani u ovu aferu. Ko su akademici ANUSa i rotarijanci koji su sve zakuvali. Kakve sve bračne, vanbračne, kumovske i ostale veze povezuju članove Velike lože. Gde je volšebno nestao ugovor o trajnoj saradnji između Kunsttransa i Narodnog Muzeja. Ko je žvrljao i prepravljao ugovore. Čemu zapravo služi neobavezujući ugovor. Koji ministar se nije mešao u svoj posao. Da li će biti potrebno urediti posebno Muzeološko krilo u Centralnom zatvoru, osnovati Specijalno tužilaštvo i sud za skandale u kulturi.

 

Stanislav Živkov

 

Nedavno najavljen početak raspetljavanja kriminalnih afera propale rekonstrukcije Narodnog Muzeja u Beogradu i prateće afere Kunsttrans očito je izazvalo paniku u redovima organizatora i realizatora ovog udruženog zločinačkog poduhvata koji su naprosto ostali zatečeni akcijom Ministarstva kulture koje je postavilo pitanje krivične odgovornosti svih onih koji su bili umešani u ovaj monumentalni skandal čiji su glavni rezultati temeljno razbucan Narodni Muzej, čije je sistematsko urušavanje započeto postavljanjem Nikole Tasića na mesto direktora, što je nastavljeno zatvaranjem Muzeja za posetioce pre više od 10 godina, a veliko finale usledilo je arčenjem pozamašne sume novca ni na šta, odnosno na neupotrebljiv projekat rekonstrukcije.

Velika je šteta što u krivičnom zakonodavstvu više ne postoji krivično delo usmereno protiv naroda i države koje bi bilo najprimerenije za sve protagoniste ove kleptokratske afere. S obzirom na broj umešanih, kako u ministarstvu kulture,tako i u samom Narodnom Muzeju, Filozofskom fakultetu, Srpskoj Akademiji nauka kao i na drugim mestima, kao preka potreba nameće se hitno uređenje posebnog muzeološkog krila u Centralnom zatvoru kako bi se omogućio smeštaj ovako eminentnih persona.

Spisak ljudi koji su direktno odgovorni za ovaj skandal je zaista monumentalan i najbolje potvrđuje staru narodnu poslovicu da riba smrdi od glave. Tako se postavlja pitanje krivične odgovornosti čak četiri bivša ministra kulture: Branislava Lečića i Dragana Kojadinovića, u čije se vreme ceo skandal zakuvao, odnosno zahuktao, zatim Voje Brajovića koji je po preuzimanju dužnosti javno rekao da se neće mešati u svoj posao koji će voditi pomoćnici. Prekid u crnoj seriji nastao je u vreme ministra kulture Nebojše Bradića koji je prvi zahtevao da mu se dostavi kompletna dokumentacija u vezi rekonstrukcije Narodnog muzeja nakon čega je pokušao da raspetlja deo afere vezan za kumovsku firmu Kunsttrans, da bi bio smenjen jer je spasao Galeriju fresaka, pošto zahvaljujući vrhovnoj zaštiti Borisa Tadića i Mićunovića nije uspeo da razbuca bulumentu okupljenu oko doskorašnje direktorke dr Tatjane Cvjetičanin koja je potom, baš kao i sve prethodne, vrlo uspešno svojim muzeološkim čarima uspela da šarmira i doskorašnjeg ministra Predraga Markovića verovatno mu govoreći tokom obilaska gradilišta Muzeja Vuka i Dositeja Ti si sjajna osoba i jako sam srećna što imam priliku da uživam u tvom društvu, ajmo na ručak u Litl Bej da ti bolje objasnim šta sam I kako zamislila da uradim sa Narodnim muzejem.

Za neupućene, Litl Bej je bizaran kič restoran-brlog koji u najmanju ruku podseća na burdelj iz doba Napoleona, a inače je omiljeno svratište kojekakvih beogradskih sponzoruša, fufa i fufana, a eminentni pripadnici Velike muzeološke lože dr Tatjane Cvjetičanin  imali su godinama priliku da na državni trošak proveravaju drugu staru narodnu poslovicu po kojoj se svinje najbolje tove pomijama konzumirajući delicije poput ribljeg škembeta sa sufleom od rena, jarećeg repa u maramici sa punjenim krompirom, grilovanog telećeg paufleka sa pireom od boba i nabujkom od mladog sira badema i slanine, zečetine u lisnatom testu sa kremom od mente, restovanim brizlama na dinstanom povrću sa medom i začinima, kohom od guščije džigerice, pohovane pačetine sa pekmezom od smokve i crvenog luka te gratiniranih muda od labuda sa kastorovim repom u sosu od jagoda i torte-retorte.

Tako bi bilo jako lepo da se postavi pitanje nečije odgovornosti zbog odluke da se izrada prvog projekta rekonstrukcije vrednog 900.000 evra poveri najobičnijoj preduzetničkoj radnji čiji vlasnik dr Milan Rakočević  nije imao ama baš nikakve reference za obnovu spomenika kulture. Takođe bi bilo jako zanimljivo videti kakvo je to administriranje projekta plaćeno 300.000 evra nekim od članova projektantskog tima. Bilo bi još zanimljivije videti koji su to i kakvi ljudi odlučivali , pre svega u ministarstvu kulture, o angažovanju projektanta -preduzetnika i vlasnika depoa - špeditera.

Naravno sve ovo je imalo i debelu političku zaleđinu oličenu u Demokratskoj stranci i Rotari klubu kojima je bilo sasvim normalno da bulumenta predvođena Tatjanom Cvjetićanin, poželi da se smesti po novim kancelarijama i sobi sa pogledom, a još je lakše progutana pričica o bezbednosti, a sve da se zamažu oči nad činjenicom da bezbednost daje kum Tanjinog muža, i to za 40.000 evra mesečno i to još na 5 godina što je stopirano zahvaljući Draganu Đilasu koji je kao ministar za NIP sprečio sva plaćanja i dalje nenamensko trošenje budžetskih sredstava još 2007. godine čime se automatski zamerio bulumenti oko Borisa Tadića.

 

Tanju pumpa, pare ispumpava

 

Sledeći u štetočinskoj hijerarhiji su naravno pomoćnici ministra kulture, najpre bivši pomoćnik iz pluskvamperfekta Joca Despotović koji je pre deset godina dao saglasnost da se Narodni Muzej zatvori za publiku, te nekadašnji i sadašnji debelo kompromitovani i joj nekompetentniji pomoćnik Miladin  Lukić , koji je kao pomoćnik ministra kulture Dragana Kojadinovića, za sobom ostavio trajan i dubok štetočinski trag i čiji je jedini sadašnji cilj bio da pokuša da spreči pokretanje odgovornosti za višegodišnje arčenje novca na  skandaloznu rekonstrukciju Narodnog Muzeja. Naime, Lukić je raskrinkan upravo u vreme ministra kulture Nebojše Bradića kada je posebna komisija među pomno skrivanim dokumentima pronašla i dopis upućen Narodnom muzeju datiran 14. oktobra 2004. koji je potpisao lično Miladin Lukić iz koga se vidi da je Lukić, očigledno upoznat sa nezakonitim odlučivanjem po svaku cenu hteo da da kakav-takav legalitet nelegalnim odlukama Tatjane Cvjetićanin i njene "velike lože" te u ovom dopisu iznosi svoje duboko uverenje da je izborom Rakočevića doneta ispravna odluka i da je ponuđena cena realna, imajući u vidu kompleksnost i složenost objekta. Više je nego očigledno da je ovakav dopis, zasnovan na subjektivnom stavu, mogao sastaviti ili neko ko je imao nekog ličnog interesa u dodeli rekonstrukcije Rakočeviću, ili, u ovom slučaju, neko ko je svojim uticajem i položajem mogao da pruži privid legalizma prethodno učinjenim nezakonitim radnjama. Stoga ne čudi da je tadašnji-sadašnji pomoćnik ministra kulture Miladin Lukić, neovlašćeno potpisao ovakav dokument, iako je sigurno znao da jedino ministar kulture ima ovlašćenje to da potpiše.

Očito je da je tadašnji ministar kulture Dragan Kojadinović, uglavnom služio kao fikus u zgradi Ministarstva, verovatno praveći u kancelariji ambijentalnu celinu sa voštanom figurom Draže Mihailovića, te tako veoma zauzet  pojma nije imao šta mu radi pomoćnik, što ni najmanje ne čudi jer mu je prioritet takođe bilo i uređivanje stana u Beču.

U ovom udruženom zločinačkom poduhvatu nalaze se ljudi koji nemaju ni moralnog ni materijalnog prava da budu abolirani od odgovornosti, jer, na primer, Dragomir Acović ima briljantnu salonsku karijeru u salonu građanina Aleksandra Karađorđevića, a prvi projektant rekonstrukcije Narodnog Muzeja projekta Milan Rakočević slučajno je kućni prijatelj predsednika Visokog saveta za obnovu Narodnog Muzeja Dragomira Acovića koji je sa akademikom Nikolom Tasićem i smenjenim državnim sekretarom Miroslavom Tasićem član istog Rotari kluba u kome je sve ovo i zakuvano.

Pokretanje istrage svakako će ugroziti pozicije klana Tasić čija je odgovornost javna tajna. Tu su bivši direktor Narodnog muzeja akademik Nikola Tasić, doživotni direktor Balvanološkog Instituta ANUS-a, inače pretprošli podjednako štetočinski direktor Narodnog  muzeja, za vreme čijeg direktorovanja je čitav skandal u vezi sa rekonstrukcijom i zakuvan. Sledeća u kompletu je Tasićeva bivša „sekretarica" a doskorašnja operativna direktorka Narodnog Muzeja Bibika Đorđević koja je umalo Narodni Muzej pretvorila u paralelni Etnografski muzej posvećen proučavanju sačeva i ćeramide, zatim sin akademika Tasića, prof. dr Nenad Tasić, inače dugogodišnji ljubavnik doskorašnje direktorke Cvjetičanin dr Tatjane i rukovodilac naučno istraživačkog projekta prekopavanja lokaliteta Vinča, i rukovodilac opskurnog Centra za digitalnu arheologiju na Filozofskom fakultetu preko čega se već decenijama sistematski ispumpavaju neverovatne svote novca nizašta, zatim prof. dr Aleksandar Palavestra, bivši član Upravnog odbora Narodnog muzeja i kućni prijatelj direktorke Narodnog muzeja kao i njegov otac,  inače najbolji prijatelj akademika Tasića akademik Predrag Palavestra!

Posebna je priča pokretanje krivične odgovornosti protiv članova tzv. Visokog odbora za rekontrukciju Narodnog muzeja koji je preko rotarijanske veze Acovića i Tasića zapravo postao leglo korupcije i mahinacija o čemu najbolje govori činjenica da je projektant propalog projekta rekonstrukcije Milan Rakočević u svojstvu konsultanta prisustvovao sastanku Visokog odbora održanom 31. marta 2003, upravo u vreme kada je doneta odluka o raspisivanju konkursa za izbor arhitekte-projektanta. Sama činjenica da je ubrzo nakon toga upravo Rakočević izabran, potvrđuje da je odluka o raspisivanju konkursa bila doneta zapravo samo pro forma kako bi se ozvaničio raniji dogovor o dodeli izrade projekta Rakočeviću, na čemu je, prema dobro obaveštenim izvorima, insistirala tadašnja predsednica Upravnog odbora Irina Subotić, a Rakočevićev projekat i sve druge brljotine imale su kasnije i podršku Subotićkine naslednice na mestu predsednika Upravnog odbora, penzionerke dr Marice Šuput, koja se kao profesor istorije arhitekture teško kompromitovala dajući podršku uništavanju iste te arhitekture čijom istorijom se decenijama bavila kao profesor. O  tome da je rad ove komisije zapravo bio čista formalnost najbolje svedoči i činjenica da je analizom Ministarstva kulture utvrđeno da je zapisnik o radu ove komisije nepotpun i ne sadrži nikakvo obrazloženje na osnovu kojih kriterijuma merila i bodova je izabran baš Rakočević, koji nije imao ama baš nikakvog iskustva u radu na kulturnim dobrima.

 

 Kako je Kojadinović "izvadio stvar"

 

Naravno debela politička zaleđina oličena u Demokratskoj stranci omogućila je  bulumenti predvođenoj Tatjanom Cvjetičanin, realizaciju svih najluđih pseudomuzeoloških želja te je skaredan projekat zapravo bio samo ispunjenje istih tih želja, pa je posebna pažnja posvećena efikasnosti i uštedi vremena članova bulumente , pa je, kako eminentno društvance ne bi moralo da ide čak u Dositejevu ulicu do vrlo udaljenog Litl Beja, projektom bilo predviđeno da bulumenta ima četiri kafane u samom Muzeju kako bi u diskreciji u piano baru ispod glavne kupole mogli da cugnu i žvaknu. Posebno poglavlje predstavlja pričica o skarednom posliću sa firmom Kunsttrans , a ugovori sklopljeni sa njom su zapravo korupcionaško -kumovsko- nepotističko- kriminalna afera za sebe o čemu postoje brojni dokazi . Tek nedavno se ispostavilo da su Narodni Muzej i kumovska firma Kunsttrans  najpre potpisali ugovor o trajnoj saradnji kojim je toj firmi data garancija za sklapanje ugovora sa Narodnim Muzejem o zakupu nepostojećeg depoa u Krnjači.

O tome da je ugovor o trajnoj saradnji sklopljen uz očito kršenje raznih zakona najbolje govori činjenica da ga, prema dobro obaveštenim izvorima, nema ni arhivi Ministarstva kulture niti u arhivi narodnog Muzeja, a takođe je nevešto učinjen i pokušaj da se izbriše svaki trag njegovog postojana. Naime, ugovor o zakupu Kunsttransovog depoa u Krnjači postoji u čak tri verzije koje su rukom precrtavane dopisivane i žvrljane , pa se recimo u prvoj verziji na prvoj strani pominje nestali ugovor o trajnoj saradnji i ta je rečenica rukom precrtana.  Ugovor kojim se Narodni Muzej obavezao da isplaćuje 35.000 eura mesečno Kunsttransu prepravljan je i „overen" potpisima tri osobe: tadašnjeg ministra Dragana Kojadinovića, inicijali TC pripadaju Tatjani Cvjetičanin a treći potpis je potpis kuma Đorđa Brankovića. Osim ovog ugovora, i njegov aneks je na sličan način žvrljan, precrtavan i parafiran. Očito je da je neko u samom Ministarstvu kulture shvatio da službeni dokument na temelju kojeg je naše krivosuđe donelo skandaloznu presudu da država duguje dva miliona eura Kunsttransu ne bi smeo izgledati tako, pa su stoga kasnije priređene još dve "verzije" istog ugovora. U drugoj "verziji", pominjanje Ugovora o trajnoj saradnji nije precrtano, a u trećoj "verziji" dokumenta "nestali" su i parafi bivše direktorke Narodnog muzeja Tatjane Cvjetičanin, direktora Kunsttransa Đorđa Brankovića, kao i paraf tadašnjeg ministra Dragana Kojadinovića koji su stajali na svakoj stranici ugovora a Ministarstvo kulture je tvrdilo da je treća "pročišćena" verzija, u stvari, "finalni ugovor", bez objašnjenja šta su zapravo predstavljale prve dve verzije ugovora.

U međuvremenu se pokazalo da u samom Ministarstvu kulture uopšte nikada nije arhiviran prethodni Ugovor o trajnoj saradnji iako ga je Ministarstvo svojedobno potpisalo a ex ministar Dragan Kojadinović je tim povodom izjavio da su  Ugovor o trajnoj saradnji na zahtev Kunsttransa potpisali Narodni muzej i Ministarstvo kulture kako bi ta firma imala garanciju pre nego što uđe u posao s Narodnim muzejem. Ta garancija je Kunsttransu bila potrebna zbog toga što se vlade, pa i ministri kulture često menjaju i nema sigurnosti da će se posao izvesti do kraja, naglasivši pritom da Ugovor o trajnoj saradnji nije obavezujući?! Iako se trenutno ne zna gde se uopšte nalazi taj čuveni ugovor, dosta toga se zna o njegovom sadržaju, pošto je poslić sa zakupom depoa dosta kasnije zamešateljstvo. Naime tokom čitavog štetočinskog mandata Tatjane Cvjetičanin beogradski Kunsttrans bio je jedini, odnosno dvorski špediter za prevoz svih umetnina koje je Narodni Muzej nekuda slao, iako se vrlo dobro znalo da Kunsttrans nije jedina niti najjeftinija firma koja se u to vreme bavila prevozom umetnina. U svakom slučaju od pozajmica umetnina muzejima u inostranstvu, u kasu Narodnog muzeja nije legao ni prebijeni marjaš. Bilo bi jako zanimljivo videti šta je, od koga i koliko naplatio Kunsttrans u Beču kome je beogradski Kunsttrans dostavljao umetnine na dalju špediciju.

Na taj, navodno neobavezujući Ugovor o trajnoj saradnji pozvala se i bivša direktorka Narodnog muzeja Tatjana Cvjetićanin u obraćanju tadašnjem ministru Kojadinoviću, šest meseci pre nego što je potpisan Ugovor o zakupu hangara za 35. 000 evra. U tom pismu ona navodi da je Narodni muzej započeo aktivnosti kako bi se problem privremenog smeštaja umetnina tokom rekonstrukcije muzeja rešio te da se problem smeštaja umetničkih predmeta rešava na temelju trojnog ugovora o uskladištenju kulturnih dobara u depou firme Kunsttrans. Očito je da se svi učesnici ovog udruženog zločinačkog poduhvata nalaze pod velikim stresom, pošto su njihova nepočinstva i lopovluci raskrinkani pa se se toga ponašaju kao muve bez glave, odnosno srljaju i napamet lupaju koješta, zaboravljajući pri tom šta su dan ranije rekli o istoj temi. Selektivnu amneziju u poslednje vreme pokazuje ex direktorka Cvjetičanin dr Tatjana koja je usled preuranjene staračke demencije naprosto zaboravila šta je svojedobno pisala Draganu Kojadinoviću, Ovo tim pre postaje zanimljivije jer u trenutku kada je navodno sklopljen ovaj trojni ugovor, niti je postojao depo Kunsttransa, niti je bio potpisan bilo kakav ugovor o zakupu. Kako bi nekako „izvadio" stvar Kojadinović je pokušao da objasni da Cvjetičanka zapravo misli na Ugovor o trajnoj saradnji , isti onaj za koga je Kojadinović prethodno tvrdio da nije obavezujući!

 

Pesma iz Malog zaliva

 

Staračka demencija Tatjane Cvjetičanin čiji se potpis i paraf nalaze na dopisivane ugovoru postaje još očitija, pošto je ona nedavno izjavila da je nemoguće da je to službeni ugovor jer u zvaničnom ugovoru nema žvrljanja, niti ičeg sličnog, te da ugovor koji je ona potpisala nije bio rukom dopisivan i da bi obe ugovorne strane morale biti obaveštene ako se nešto menjalo u ugovoru. Najsmešnije u svemu ovome je činjenica da je nekadašnji-sadašnji pomoćnik ministra kulture Miladin Lukić sve ovo demantovao tvrdeći da je Tatjana Cvjetičanin morala znati za prepravke na ugovoru jer ako je dokument ispravljan, ispravljan je u Narodnom muzeju, mi smo ga takvog dobili. Postavlja se takođe i pitanje šta kao  potpisnik na raznoraznim varijantama ugovora između Narodnog Muzeja i Kunstranssa traži ex ministar Dragan Kojadinović ako , prema tumačenju iz samog Ministarstva Ugovor o zakupu s Kunsttransom nije nastao u radu ili u vezi s radom Ministarstva kulture, već u radu ili u vezi s radom Narodnog muzeja u Beogradu. i da je ministarstvo takav ugovor dobilo od Narodnog muzeja na šta se oglasio i sam Kojadinović tvrdnjom da dopisivanje datuma u ugovoru nije neuobičajeno jer se čeka datum kada će ministar moći potpisati ugovor i da je takođe prihvatljivo da ministar parafira dokument u dnu strane a što se tiče precrtavanja i žvrljanja, Kojadinović je naveo  da to zvuči aljkavo i da je moguće da je kasnije neko žvrljao po dokumentu.

Što se tiče samog depoa u Krnjači, malo je poznata činjenica da su ga u dva maha obilazili predstavnici Narodnog muzeja te da je prva komisija na licu mesta ustanovila brojne nedostatke vezane za samu lokaciju depoa, zaštitu od poplava i požara. Iz dobro pouzdanih izvora doznali smo da je nakon dobijanja ovog izveštaja Cvjetičanka dobila nastup besa praćen dernjavom i maukanjem, i potom pod hitno formirala novu komisiju koja na kraju nije imala nikakve primedbe.

Sve u svemu u za sada je u ovom udruženom zločinačkom poduhvatu bio udružen rad najmanje 100 ljudi i očito je da bi za potrebe njihovog smeštaja hitno bilo potrebno urediti novo muzeološko krilo Centralnog zatvora i osnovati novo Specijalno tužilaštvo za kriminal u kulturi te Specijalni sud za iste namene. Ako bi ovi organi bili osnovani imali bi pune ruke posla nakon čega bi dr Cvjetičanin i čitava njena kamarila skupocene dronje i odela morali da zamene zatvorskom odećom. Istina, zatvorski intendant bi prethodno morao da pribavi haljinu veličine XXXXXL za gracioznu Maricu Šuput, a bez obzira na to, svi učesnici ovog zločinačkog poduhvata morali bi da sa sobom ponesu topao veš jer u zatvoru je hladno. U svakom slučaju, tamo im ne bi bilo dosadno, čak bi imali obezbeđen i muzički program. Doduše to ne bi bila muzikica na uvce kao u Litl Beju, već bi zatvorom odjekivalo horsko pevanje: Tanja, zbog tebe sada tucamo kamen!