Istraživanje
Godišnjica Kenedijevog ubistva: Irac koga je
trebalo smaknuti po volji Londona
Imperija je uzvratila udarac
Već i sama kandidatura "besnog" Irca i
deklarisanog katolika za poziciju američkog predsednika za britanske bankare,
bio je loš znak i oni su od početka Kenedijevog predsednikovanja radili na podrivanju
"njegove" moći, a zapravo čitave Amerike. Ali, neko kao
da je upravo preko Kenedija namerno demonstrirao američku stvarnu nacionalnu
moć.
Ivona Živković
Iako se već pedeset godina od ubistva prvog
američkog katoličkog predsednika, Džona. F. Kenedija, u brojnim knjigama
i političkim analizama nagađa ko ga je i zašto ubio, ozbiljni poznavaoci političkih
dešavanja vrlo dobro znaju da je politika koju je vodio JFK bila ozbiljna i
otvorena pretnja korporativnim interesima britanske oligarhije i bankarskom kartelu
sa sedištem u starom delu Londona. Spektakularno ubistvo u Dalasu 22. novembra
1963. odigralo se, ne slučajno pred kamerom jednog amatera (zaljubljenika u
kamere), koji je "slučajno" baš toga dana isprobavao novu kameru koju
je tek dobio na poklon. Amater se zvao Abraham Zapruder i
"slučajno" je bio Jevrejin. Ovaj detalj u "misteriji Kenedi"
ključna je brava čijim se otvaranjem dalje može proniknuti do samog vrha jedne
od nekoliko vrhunskih zavere koje su jezuiti skovali u 20. veku. Sam vrh hijerarhijske
piramide moći današanje vladajuće oligarhije je za obične smrtnike nepoznat.
Znamo za moćne španske, holandske, nemačke, londonske i druge bankare, neke plemiće,
barone i lordove, ali njihov međusobni biznis i njihovi sukobi nam nisu
poznati. Ne zaboravite da reč "politika" znači prevara. Politika je
interesna borba sa prevarama i nju vekovima tako vodi najmoćnija aristokratija
i njihove crkve (koje pod kontrolom drže narod tj. robove).
Kenedijevi, žrtva britanskog ugnjetavanja
Iraca
Oni koji su već pronikli u svet zavere (tj.
političke prevare) znaju da su današnje demokratske vlade i parlamenti samo lakoverni
i korumpirani izvršioci prevarantskih zadataka koje im daju njihovi takozvani
"hendleri" i agenti uticaja kao prikrivene poluge oligarhijske
vladavine. Slučaj DŽ.F.K. i čitave porodice Kenedi je veoma slikovit pokazatelj
kako se ovi skriveni moćnici međusobno interesno sukobljavaju ili sarađuju. U
prošlom broju "Tabloida" smo pisali kako su Irci perfidno i surovo
iskorišćeni za interese rimokatoličkog oligarhijskog klana, a protiv otpadnika
koji su otišli sa svojim zlatom i investicijama u London. Tako su se podelili
oni koji su ostali verni rimskom papi i njegovom vatikanskom sedištu i oni koji
su se zarad interesa preobratili u druge crkve. Upravo je porodica
Kenedi (kako piše Anton Čaitkin u svom eseju "DŽ. F.K. protiv
Imperije") bila jedna od najostrašćenijih u svojoj mržnji prema britanskoj
imperiji, a posebno nakon politike (prevare) koju je vodio britanski premijer
Džon Rasel 1848 -1852 kada je glađu umoreno preko milion Iraca. Glad je
naterala i pradedu DŽ.F. Kenedija da krene preko okeana.
Kenedijevi su potomci irskog visokog plemića iz
11. tog veka, Brajana Bora. Vremenom je ova plemićka porodica ostala bez
svoje zemlje pa su postali zemljišni zakupci. Nekoliko članova šire porodice
Kenedi je stradalo u velikom ustanku Iraca 1798. protiv britanske uprave.
Oblast Wexford je bila sedište klana Kenedi i oni su ovo imanje smatrali kao Wexford
republiku. Čitava porodica Kenedi je od malih nogu vaspitavana u
neprijateljskom duhu prema Velikoj Britaniji, tvrdi Čaitkin.
Sudbina bogataškog deteta
Veliki broj Kenedijevih rođaka čiji su se preci
u borili u sklopu Irske republikanske armije bio je među onim sa kojima
se Kenedi susreo na svom putovanju u Irsku juna 1963. koje je upriličio
kao predsednik SAD. U biografiji DŽ.F.K. se tako navodi da je on još kao mlad
bio protiv svake vrste imperijalizma. Smatrao je da je društvo velikog
socijalnog kontrasta kao što je bila Amerika (podeljena na veoma bogate i veoma
siromašne) dugoročno veoma opasno. Veliku Britaniju je sagledavao isključivo
kao imperiju koja je bila glavni uzrok vekovne irske nesreće i podeljenosti
naroda, pa je priželjkivao dan irskog ujedinjenja. Javno se čak divio Majklu
Kolinsu iz Irske Republikanske Armije (terorističke organizacije) koji je
bio lider oružanog pokreta protiv Britanaca i koji je brzo ubijen. Da li je DŽ.F.K.,
kao bogataško dete bio samo dobro odgojeni harvardski politički glasnogovornik
koji će šarmom i nacionalističkim govorima animirati robove u velikoj koloniji
evropske oligarhije preko Atlantskog okeana ili je zaista kao idealista verovao
da bi on lično sa pozicije predsednika demokratske Amerike mogao uticati
na politiku (prevaru) koju je ova oligarhija kreirala? Ili je bio samo žrtva
svog ambicioznog i iskvarenog oca i nekog još moćnijeg i zapravo nezrela
ličnost za bilo kakvu državničku ulogu? Dž. F. K je u stvari dete iz gotovo
mafijaškog porodičnog klana i Kenedijevi svi su zato uvek držali do
velike porodice. Klan je važan za svaki biznis. Posebno prevarantski. Ustvari,
najveća misterija je upravo njegov "trijumf" na predsedničkim
izborima 1960. kada je sa najmanjom mogućom prednošću (49.7% prema
49.5%), i sa najmanjom mogućom podrškom u biračkom telu SAD dobio predsedničku
trku sa daleko ozbiljnijim kandidatom Ričardom Niksonom.
Podsetimo da je Nikson osam godina bio potpredsednik
Dvajta Ajzenhauera. Odakle uopšte ideja jednom katoliku da se kandiduje
u zemlji u kojoj katolicizam nije bio popularan? Ko je uložio novac na takvog
predsedničkog kandidata i šta je od njega mogao da očekuje? U južnim i zapadnim
državama ga nisu podnosili zbog njegovog senatorskog angažovanja na davanju
širokih građanskih i ljudskih prava svima, posebno crncima, kojih su se južnjaci
i bivši robovlasnici plašili. To nije moglo da bude u američkom nacionalnom
interesu. Ali on je na čudan način ipak "demokratski izabran" kao
prvi katolik u Beloj Kući. Da li je to uspeo samo zahvaljujući svom bogatom ocu
Džozefu Patriku Kenediju ili je iza njega stao rimski papa tada Jovan XXIII
sa nekom svojom idejom?
Ovakav otac, onakav sin?
Novac i biznis ne znaju za ljubav i mržnju. Tako
je i prevarantska veština biznismena Džozefa P. Kenedija ili papa Džoa odvela u
sam vrh britanske oligarhije. Upravo one koju su Kenedijevi porodično i
generacijama učili da mrze. I papa Džozef je postao veoma bogat i ugledan
bankar londonskog kartela koji je držao njujorški Wall Street. Za vreme Prvog
svetskog rata Džozef je bio pomoćnik generalnog direktora Bostonskog ogranka
čelične kompanije "Bethlehem Steel" . Tada je upoznao i
F.D. Ruzvelta koga je 1938. finansijski podržao u njegovoj predsedničkoj
kampanji. Džozef je ipak najviše para zaradio od prodaje alkohola u vreme prohibicije
kada je sa Ruzveltovim sinom kupio prava na distribuciju Škotskog viskija. Ova prohibicija
je upravo i uvedena da bi alkoholna mafija zaradila ogroman novac. I tu je bio
papa Džo, a zarađene pare su darovane voljenoj crkvi tj. Vatikanu.
Kada je postao predsednik, F.D. Ruzvelt je
Džozefa K. poslao za ambasadora u zemlju koju je Džozef porodično najviše
"mrzeo" - Veliku Britaniju. Ne treba sumjnati da je to bila Džozefova
želja. Bio je ambasador od 1938. do 1940. u vreme priprema za veliki svetski
rat. Samo tri dana kasnije od njegovog imenovanja za ambasadora nastala je
tajna prepiska Ruzvelta sa britanskom vladom gde ih Ruzvelt upozorava da bi
Amerikanci mogli da se pobune zbog se njihove tajne trgovine sa fašističkim
režimima Hitlera i Musolinija. Britanski premijer Čembrlen je na ove primedbe
odgovorio da su "besmislene". Danas znamo da su bile veome smislene
jer je upravo iz Londona vršena orkestracija Drugog svetskog rata , pa su
nacistički režim finansirali iz Wall Street-a u čemu je učestvovala i
ekspozitura nazvana Porodica Rokfeler.
Čaitkin otkriva (na osnovu svog uvida u nova arhivska
dokumenta) da je Britancima godinu dana nakon nacističke invazije Čehoslovačke,
Ruzvelt čak poslao ultimatum pod pretnjom da će im SAD uskratiti svaku pomoć
ukoliko Imperija nastavi da sponzoriše Hitlera i time krišom podržava njegovo
preuzimanje Evrope. Biser je međutim što se upravo u to vreme ambasador Džozef
veoma sprijateljio sa britanskim ministrom inostranih poslova lordom Halifaksom,
koji je bio visoki aristokrata. Džozef se tako potpuno približio oligarhijskom
vrhu gde se "kuvala" i odakle se finansirala nacistička mašinerija
koja će zapaliti čitavu Evropu i uvući SAD u rat. Preselio se čak sa svoje
osmoro dece u engleski dvorac Wall Hall u vlasništvu G.P. Morgana, bankara i
deoničara privatne američke banke "Federalne reserve" koja je legalno
držala monopol na izdavanje američkog dolara i praktično vodila američku
monetarnu politiku. Naravno, iz Londona. Morgan je tako velikodušno ugostio Kenedijeve.
U knjizi „Vatikanske
ubice" E.Dž. Felps otkriva da papa Džo bio Malteški vitez i deo poslovne
ekipe njujorškog nadbiskupa Frensisa Kardinala Spelmana te da je moguće bio i
jezuita u civilu ili pod njihovim patronatom. Da li je imao zadatak da se
približi oligarhijskom vrhu u Londonu kako bi ih špijunirao? Nije poznato. Uvređeni Ruzvelt je
konstatovao da se Kenedi otuđio od SAD i postao deo britanske oligarhije. Zbog
toga se navodno 1939. požalio svom pomoćniku Džejmsu Ferliju. Tako mu je
Ruzvelt poverio da je problem sa Britanijom u tome što im kompletnu trgovinu i
finansije već vekovima kontroliše viša klasa, te da oni potpuno zavise od ove
oligarhije.
I kompanija "Bethlehem Steel"
je od 1949. do 1952. postala vodeća u poslovima izrade uranijumskih šipki
i nuklearnih reaktora. Američka čelična industrija pod kontrolom Londona
je veoma ojačala na svetskom tržištu upravo za vreme Drugog svetskog rata,
pošto su Saveznici bombama uništili nemačke i japanske. Ali njihove ugovore sa Pentagonom
će kod mladog Dž.F. Kenedija preuzeti od 1962 do 1964 isključivo američke
kompanije. A industrijski i svaki drugi nekontrolisan razvoj Amerike britanskoj
oligarhiji posebno bankarima koji su kontorilisali američku monetarnu politiku
nikako nije odgovarao. Ako je neko iz starog rimokatoličkog kruga hteo da se dodvori
Amerikancima i preuzme kontrolu nad njihovom ekonomijom i pokaže silu
Britaniji mogao je to najbolje da uradi stavljajući katolika na predsedničku
funkciju moćne američke države i vojne sile koji će voditi jaku nacionalnu
politiku i pridobiti opšte simpatije masa, a Londonu ostaviti mrvice. I podršku
ovakvom kandidatu je mogao dati sam papa Jovan 23 i njegovi američki kardinali
i jezuiti. Dž. F. K. je bio Vitez Kolumbusa, bio je zakleti
katolik i spreman na poslušnost.
Šamaranje
zveri iz Londona
I iz Londona su tako
još pre inauguracije novog predsednika 20. januara 1961. shvatili (ili im je
neko dojavio) kako će igrati budući „demokratski" predsednik SAD i odmah
su krenuli sa njegovim saplitanjem, a zapravo sa podrivanjem američke
nacionalne moći. Tako su i pre i nakon izbora bankari iz Londona pretili da će
povući svoje ogromno zlato iz trezora SAD ukoliko za sekretara državnog trezora
ne bude postavljen njihov čovek S. Daglas Dilon. I bi tako. Dilon je tako
mladog Kenedija stalno ubeđivao da mora da kreše državni budžet kako bi se umanjile
sumnje stranih bankara u stvarnu vrednost dolara. Strani bankari su kreirali
dolar, od njihovog zlata su zavisile sve američke banke. Direktor CIA Alan Dals
uz pomoć jezuita uključujuči i kubanskog jezuitu Fidela Kastra skovao je
i plan kako da Ameriku uvuče u ratni konflikt na Kubi kako bi Kastro tražio od
Sovjeta zaštitu i postavljanje njihove nuklearne vojne baze na Kubi. Ova baza
bila bi stalna pretnja SAD, s obzirom da je London bio taj koji je preko sovjetskih
Jevreja i KGB-a kontrolisao SSSR i tamo krišom švercovao američku nukleranu
tehnologiju, pokradenu iz poražene Nemačke. Uz prećutnu saglasnost Dalsa u
Kongu je ubijen premijer kolonijalni "otporaš" Patris Lumumba.
To je
urađeno samo tri dana pre Kenedijeve inauguracije 20. januara 1961. jer Kenedi
to kao predsednik ne bi odobrio. Politika SAD u Kongu će biti promenjena u
interesu SAD i London (koji je tamo radio protiv Belgije) to je već znao. I
zaista Kenedi je vrlo brzo počeo u Kongo da šalje kamione, naoružane vojnike i
drugi personal da čisti mine britanskih i belgijskih kolonista. Kongoanci
su odmah počeli da se priklanjaju moćnoj "demokratskoj" Americi i
novom mladom predsedniku i pobunili se protiv okrutnih starih kolonista.
Amerika je počela da se u cilju "oslobađanja" Afrike upliće i u
kolonijalne poslove u Rodeziji koje su bile portugalske kolonije i vrši prevrate.
CIA je pod patronatom jezuita u Alžiru do tada krišom sarađivala i sa
francuskim fašistima koji su se opirali De Golovom planu za mirno rešenje
sukoba sa Arapima, a što opet nije odgovaralo Britancima. Kenedi je,
naravno, podržao de Gola i takva podla igra CIA mu je bila
neprihvatljiva. I, naravno, Dž. F. K . je odlučio, a ko ne bi,
da smeni licemernog Alana Dalsa i CIA stavi pod svoje. To je bio
veliki udarac za London jer su izgubili svog čoveka na čelnoj poziciji CIA.
"Slobodarska" Amerika je polako počinjala ekonomski da cveta i da
svoje opojne mirise moći i prosperiteta i "demokratije" širi po svetu
posebno dalekoistočnim i afričkim kolonijama. Irski katolik je počeo da vodi
jaku nacionalističku politiku na radost Amerikanaca.
Veliki američki gresi prema Londonu
Predsednik Gane Nkrumah koji je živeo u
SAD u vreme Ruzvelta tako je predložio Kenediju veliki projekat na reci Volta
gde bi se napravilo veliko jezero i Akosombo brana. I Gana bi
dobila električnu centralu. Kenedi je odmah prihvatio to da finansira, jer nije
voleo bedu i siromaštvo kao veliki katolik i hrišćanin, i to je u svojim govoriam
stalno naglašavao. I angaživao je za nadzor radova Edgara Kaisera
iz "Kaiser Industries". Inženjerske poslove je
dobila italijanska ekipa Enrika Mateija. Očito nisu Englezi. Projekat
"Akosombo brana" je 1966. posvećen Dž.F. K., a nedelju dana kasnije Nkruma
je zbačen sa vlasti u prevratu koji je tajno izveo London. Kenedi je
doprineo i gradnji nuklearne elektrane istraživačkog reaktora u Južnom
Vijetnamu koji je pod svoje stavila Amerika. Naravno cilj je bio prodaja
nuklearne tehnologije. Ovaj američki finansijski projekat je objavljen avgusta
1963. Reaktor je posvećen predsedniku Diemu (američkom favoritu) pet dana
pre njegovog ubistva. Predsednik Diem je ubijen 2. novembra 1963, samo 20
dana pre svog prijatelja Kenedija. U Indiji je hteo da gradi modernu Bokara
čeličanu, ali je ovo nakon njegovog ubistva obustavljeno. Poslao je i svog
brata Roberta da Holanđanima prenese da moraju potpuno vojno da se povuku iz
Indonezije što su oni, besni na Kenedija i SAD, i uradili. Odmah nakon Kenedijevog
ubistva Britanija je oborila Sukarna i tamo napravila haos. Sve ove
intervencije po svetu naravno nisu bile ni u kakvom nacionalnom interesu SAD
(koje su potpuno dovoljne same sebi i nikakva spoljna politika i imperijalna
vojska im nikad i nisu bile potrebne), već isključivo demonstracija imperijalističke
moći SAD nad evropskom kolonijalističkom oligarhijom. I za to je motiv mogla
imati samo rimokatolička klika koja je preko Dž.F. K. vešto preuzela kontrolu
nad Belom Kućom. Dž.F. K. je podržao i veliki nacionalni projekat NAWAPA
(Severno Američki Vodni i Strujni Program) kojim bi se preusmerile
reke iz Arktika i severnog Pacifika da teku duž Severne i Zapadne Amerike
sve do kalifornije i napajaju je vodom i strujom. Nije realizovan, ali njegovih
zagovornika i dalje ima i to su američki nacionalisti.
Borba oko čeličana sa Morganom
Kenedi je tako nakon 72 sata uspeo da natera US Steel
da ukine povećanje cene čelika i kartel iz Londona je bio besan. Još jedan
udarac dobili su u Londonu 22. decembra 1962. kada je Kenedi pristao da
Britaniji proda nove američke "Polaris" nuklearne
projektile, ali samo pod uslovom da se oni postave na podmornicama pod NATO
kontrolom, ali ne i na podmornicama pod nezavisnom britanskom komandom.
Kenedi emitovao novac bez zaduživanja i
bez kamate
Ipak, završni udarac bankarima
iz Londona Kenedi je zadao kada je novembra 1961. ograničio prodaju srebra iz
američkih trezora, pa je umesto srebra Predsedničkom Naredbom 11110
trezoru naložio da emituje papirnate priznanice odnosno "srebrne
dolare". Tako su SAD decembra 1961. emitovale oko 4 milijarde dolara
u papirnatim apoenima od 2 i 5 US dolara. Ove dolarske novčanice nisu imale
zeleni pečat kakav je stavljala privatna centralna banka FED (koju je
kontrolisao kartel iz Londona) već crveni i na njima je bilo ispisano United
States Note umesto Federal Reserve Note. I to je bio novac koji je
američka suverena država emitovala bez kamate i bez zaduživanja kod privatnog
londonskog bankarskog kartela. Kenedijev novac je imao za podlogu srebro iz
državnog trezora, a za FED se nikada nije ni saznalo koliko su zapravo zlata
imali u trezorima u SAD (i da li su ga uopšte imali u količini koju su
prikazivali).
Zbog ovoga mora da se i
papa Džo šlogirao i ostao je oduzet do kraja života. Apoeni od 10 i 20 dolara
bili su u štampi kada je Kenedi ubijen i nikada nisu stigli u opticaj.
Pet meseci nakon Kenedijevog ubistva novčanice sa crvenim pečatom su povučene
iz opticaja i ostale su samo one koje je izdao privatni FED. Naradbu za povlačenjem
izdao je po nalogu Londona S. Daglas Dilon.
Papa Jovan XXIII umro je
23. juna 1961. a papa Pavle VI postavljen je 21 juna 1963. Vatikanska
postava je promenjena i promenjena je i američka politika. I Kenedi je
morao da bude sklonjen. Učinjeno je to spektakularno 22. novembra 1963. kako bi
čitav svet video da velika kolonija "preko bare" ne može da
bude moćna i suverena država, već zaduženi rob i kolonijalna vojska isključivo
na usluzi evropskoj oligarhiji sa sedištem u Londonu.
I novi papa je podržao
dalje sve ono što je njima odgovaralo dok se javno u jezuitskom maniru zalagao
"protiv rata" i "nikad više rata", a ratovi su sve više (i
nikad više) izbijali jedan za drugim po čitavom svetu.