Francuska
U susret nevoljama: uvertira Velike evropske
revolucije
Početak bune na evrodahije
Poslednjih decenija, a pogotovo od pada Berlinskog
zida, svetska politička mafija je temeljno promenila pravila igre, opljačkala i
izdala države i osiromašila ne samo svoje birače već i svaku pojedinačnu
familiju srednjeg staleža. Oni koji su bili bogati, nafatirali su se kao nikada
do sada u istoriji. Svet je postao jedna umobolna planeta, koja kao da ima za
cilj da vrati čovečanstvo u ludačko-razvratničku košulju Rimske imperije, da
nametne novi robovlasnički sitem. Evropa je posebno stradala. Postala je jedan
veliki birokratski esnaf, u kome nema poštenih ni pravih političara, već su tu samo
kancelarije pune potplaćenih i preplaćenih službenika. Za njih su važni:
plata, i uz platu gajbe, šofer i poslovna pratnja, ručak na potpis i putovanja
u prvoj klasi. A niko u Briselu ne smeće s uma ni veliku buduću penziju, i
obavezno uhlebljenje dece u istu firmu. Oni koji hrle ovakvoj mafiji, imaju,
zapravo, na umu samo to: kako ugrabiti dobra mesta i svoje bližnje ugurati tamo
gde se malo radi, a puno zarađuje. Zbog toga se poniženi, uvređeni, nasamareni
pitaju: ako velika oktobarska revolucija više nije moguća-da li je moguća
bar jedna osrednja evropska buna na evro dahije?
Mile Urošević
(Dopisnik iz Pariza)
Postoje ljudi koji su neprijatelji čovečanstva, a
izgledaju normalno; čak ih narod bira za najviše funkcije. Ti ljudi su
školovani za „zabavu" zvanu funkcionerski život, i za raznovrsnu rabotu,
kao što je, recimo, ekonomsko nasilje sa špekulativnim finansijama i pranjem
prljavih para. Ova grana privrede ima primat nad industrijskom proizvodnjom.
Primeri francuskih kompanija kao što su „Peugeot", „Arcelor", i mnoge
druge, živi su dokaz ove teorije.
Otpuštanja radnika su najveća tamo gde se stvara
veliki estra-profit; jer je od velikog profita uvek bolji ogroman profit.
Idealno društvo bi, bar prema shvatanju takvih ljudi, bilo ono gde su sirovine
besplatne, a radnici rade za stan i hranu. Ovakvu demokratiju neko naziva i robovlasništvo,
a ima država, i to velikih, i među najjačim, koje su vrlo blizu ovog ideala.
Poredak ovakvog ekonomskog nasilja naziva se neoliberalizam, a poduprt je političkim
i medijskim podvalama kao što je izmanipulisana kriza. Jedan od vladara sveta, Dejvid
Rokfeler, bez ikakvog srama i stida jasno je rekao i napisao da put u novi
svetski poredak mora da prođe kroz uski klanac jedne žestoke krize, da bi
napokon ljudi omekšali, i kao instinkt preživljavanja prihvatili sve što im se
ponudi.
Upravo se to njegovo proročanstvo ispunjava, ako
je to uopšte i bilo neko proročanstvao, a ne čista logika i poznavanje ljudske
psihe.Uz aktuelnu, i za neke protuve berićetnu krizu, idu sva socijalna
razaranja. Političke gnusne laži su svuda deo ideološkog nasilja vladajuće
klase, koja svesno koristi taj jezički zulum da bi izmanipulisanim govorancijama
korumpirali misli i nasamarila birače. Ova vrsta nasilja baca
srednju i nižu klasu građanstva u duboki fatalizam, s osedanjem da je nemoguće da
se bilo šta ikada promeni. Svaki je predsednik pre svega prijatelj bogatih, a samim
tim i pasivni neprijatelji svoga naroda.
Poznati francuski sociolog Mišel Pincon u svojoj poslednjoj
knjizi tvrdi da se u Francuskoj aktuelnoj politici zapravo radi o akutnoj
političkoj izdaji: Oland je obećao promenu, a izvršio je samo zamenu. Umesto da
je promenjen sistem Sarkozija, on je samo zamenio malog Napoleona u Jelisejskoj
palati.
Francuska na neki način sa višestranačkog izbornog
sistema polako prelazi na binarnu verziju anglosaksonskog pridržavanja
vlasti: malo ja, malo ti, pa jopet ja. Levičari i desničari su dva vida
istog terora koji će da se nametne celom svetu, jer je priča o realnoj demokratiji
završena već dugi niz godina, a pitanje je da li je ikada i postojala. Ne
zaboravimo da je Evropa izmislila i fašizam i komunizam, ne samo demokratiju.
Uvertira evro revolucije
Kriza je motor mondijalizma, a Evropa je sve više nalik na mašinu za mlevenje
ljudskih sudbina, na automat za otpuštanja ljudi s posla, na nezajažljivu kasu
za oporezivanja radnih ljudi. Ostali vladari okolnih banana republika verno
kopiraju provereni sistem dominacije bez granica i maštaju da što pre uđu
u tu mašinu, ne bi li i oni dobili male časti, koje milionče evrića za crne
dane i bele noći.
Takvi, koji praznoglavo blenu u izvikane vrednosti zapadnih dobrotvora, ne
vide, kroz đozluke zapadnjačke propagande, ništa drugo sem projekciju svojih
pustih želja: Zapad je kultura, demokratija, garancija za ljudska prava i
mali Bog za čuvanje čovekove okoline. Jedna ogromna planetarna sekiracija za
šumama i gorama, morima i jezerima, kao i permanentna zabrinutost o zelenim
poljima, plavim morima, žutim mravima, belim medvedima, a i da ne pominjemo
njihov stav o šarenim kucama i macama svih rasa i brendova. To je Zapad iz udžbenika
i sa TV emisija.
S druge strane, ovde, na licu mesta mogu da se vide i neke druge lepote
i dobrote koje krase ulice svetlih metropola te zapadne Evrope. Od starih klošara
i nove sirotinje, do sve veće rulje raznih ekonomskih izbeglica iz celog
sveta i lokalnih besposličara koji se guraju u redu ispred kazana narodne
kuhinje. Ali plemenitost nad ilegalnom emigracijom se ne završava sa tanjirom
pasulja i korom hleba. Tim ljudima zapadne vlasti garantuju i sve druge
privilegije; na račun svojih poreskih obveznika, naravno. I baš u tom grmu leži
zeka.
Narod neće više da bude ovca za šišanje, jednostavno odbija da finansira
besplatna lečenja i školovanja za strance bez papira, dok oni sami, ti domaći
stanovnici, moraju da potegnu iz sopstvenog džepa za iste usluge.
Francuska je tipičan primer ovakve socijale na silu i protiv volje velikog
dela građanstva. Pre dva meseca je u "Figarou"
objavljen jedan navodno poverljiv dokument ministarstva policije o
globalnoj situaciji Francuske. Tekst upozorava da je "društvo prepuno
tenzija, frustracija i besa".
Diplomatski se u tekstu i dodaje da "trenutna socijalna situacija
ostavlja malo prostora za optimizam". A svima je jasno: kad nestane
nade u bolje sutra, dolaze fantomi prošlosti, pa može lako da prorade kuka i motika.
Ne može Francuska da primi svu bedu sveta, rekao je Mišel Rokar prvi
ministar još u doba Miterana, kada je ekonomsko stanje bilo daleko bolje.
Mnogi misle da je krajnje vreme da se zatvore granice čak i u zemlji
slobode, ali to nije stav zvanične vlade socijalista. Oni tvrde da je svako
zatvaranje u svoju ljusku pogubno i za demokratiju i za ekonomiju. Aktuelna
mržnja jednog dela Francuza prema strancima je izraz straha od budućnosti. A o
nekom proširenju Evrope ovde niko ne pominje ni reč.
Zamena stanovništva kao metoda
U Francuskoj se mnogo više govori o besomučnom nametanju novih poreskih dadžbina
i o nesposobnosti vlade da izvuče zemlju iz krize. Predsednik Oland je, uz svestranu
pomoć svoje podaničke vlade, izdao sva predizborna obećanja i sabotirao
tradicionalne vrednosti socijalizma, zbog kojih je narod i glasao za njega,
tvrde razočarani birači. Prevario je milione ljudi; to je sad svima jasno, ali,
narode, ni u Francuskoj posle glasanja nema kajanja. Ova podvala Olandove
administracije ima, kao kontraudar, reakciju sile ujedinjenja svih opozicija u
jednu novu religiju uperenu protiv vladinih akcija, takozvani olandbašing.
Sve češće se postavlja pitanje ne samo legitimiteta svih tih povećanja
poreza, koji su dostigli čak 45 milijardi više nego u vreme prethodne vlade,
već i samog legitimiteta ove vlade, koja piša uz vetar. Svuda je
prisutan osećaj masovne potištenosti sa primesama nezadovoljstva pa čak i
mogućnostima žešće erupcije besa i iznenadnih akcija paljenja i žarenja
po ulicama gradova. Sindikati su potpuno prevaziđeni i smatraju se čak kao izdajnici, prodane
duše gazdama i vlastima za malo slave i zračak političke perspektive.
I ovde, kao i svuda po svetu, svaki bi da bude neko mudo, da diriguje,
makar samo u svojoj ulici ili zgradi. Zato
su sad sve nove bune, sva blokiranje fabrika i puteva, uglavom spontani i
"neprskani". Hoću da kažem, nisu zagađeni sindikalnim naredbama, niti stranačkim podmetačinama.
Nema veće opasnosti po svaku državu nego kad narod uzima sudbinu u svoje ruke,
kao što je to nedavno bilo u provinciji Bretanji.
Nezadovoljstvo u Francuskoj nije ograničeno samo na Bretanju i crvenkape,
kako nazivaju tamošnje pobunjenike protiv novog ekološkog poreza na transport,
koji su kao simbol otpora vladi nabili crvene kape na glavu. U celoj državi je
pometnja i ekonomsko rasulo. Francuska je i dalje bogata.Para ima al nema za
sve. Kad je
u pitanju raspodela na mondijalistički način, onda je jasno da tu nema dovoljno
za državu, banke, stranke, krimose, tajkune i još da ostane za sirotinju raju i
njenu socijalu. Zna se ko treba da ostane kratak.
I Bog je prvo sebi bradu stvorio. Samo ove godine je preko 1.000 preduzeća
nestalo sa lica zemlje slobode i ljudskih prava. Perspektive za boljitak nema,
jer je globalni standard života tradicionalno previsok na celom kapitalističkom
zapadu, pa cene proizvodnje u takvom društvu ne mogu da konkurišu cenama u polu
feudalnoj Kini. Sve ovo nije slučajno i niti j na štetu svetskih bankara i
ostalih vlasnika kapitala. Upravo zbog toga u Francuskoj i raste strah od opšte
pobune, koja može da odvede ne samo državu već i ceo kontinent u neviđen i
nezamislivo surov građanski rat, kako je to nedavno izjavio i sam Dominik Štros
Kan.
Verovatno je takva crna perspektiva pravi razlog bezgraničnoga popuštanjima
francuskih, ali i drugih zapadnih institucija pred sve većim zahtevima etničkih
manjina i religioznih skupina, uglavnom muslimana i afričkih crnaca. Sa svoje
strane vlastodršci su spremni čak i da zamene narod, da dovedu one kojima će
dati pravo da glasaju za njih, samo da ostanu na vlasti, tvrde neki politički
nepodobni mediji i takozvane patriotske stranke opozicije kao što je Nacionalni
Front. Naredni evropski izbori, biće jedan test u prirodnoj velični za
proveravanje ove teze.