Francuska
Slovo o tom Zapadu, koji nas toliko
privlači: umesto kraja civilizacijhe, dolazi kraj eksploatacije
Mala bara,
puno krokodila
Poslednjih pet vekova zapadne dominacije
nad svetom, u Evropi i Americi su najviše usavršavali tehniku naoružanja. Tako
je vremenom (i ratovima) uspostavljeno međunarodno pravo jačega. Tumarajuća i neodgovorna
politika vele sila je iskomplikovala svet do te mere da se već duže vreme pomno razmišlja o trećem svetskom ratu
kao jedinom izlazu iz velike ekonomske i moralne krize. Sve više je antidemokratskih
vladara, koji rade protiv svog naroda. Polemiku u Parizu je izazvao poznati
filozof Manuel Tod koji se otvoreno pita: -Kako je moguće da u vladu jedne
države uđu ljudi koji mrze svoj narod i preziru svoju istoriju? Tod, naravno,
misli na francusku vladu, ali kad se čovek malo bolje zamisli, pitanje bi moglo
da važi i za mnoge druge, pa i na ovu našu. Sve drugo je literatura.
Mile
Urošević
(dopisnik
iz Pariza)
Na Zapadu
ništa novo. I dalje su arogantni, drčni, narcisodni, pretenciozni, hvalisavi, samoljubivi,
umišljeni, sujetni, obesni, a pored toga su i veoma dominantni, sve više ratoborni
i povrh svega totalno nezainteresovani za vrednosti ostalog dela planete.
Francuzi su najtipičniji primer ovakve naduvane zapadne superiornosti,
koja ide od kulture i tehnologije pa sve do sporta i politike. Njihova najveća
zabluda je ipak u tome što već dva veka misle da su parlamentarna demokratija,
iako im sistem više liči na republikansku monarhiju. Otkako je ubijen kralj Luj
XVI i proteran car Napoleon III, u zemlji se periodično biraju lažni kraljevi,
bez krune. Svakih pet godina drugi. Francuska sama priznaje da je jedina
demokratija na svetu čiji je predsednik svemoćan i koji o svemu odlučuje. Olandu
bolje stoji ime Luj nego Fransoa.
Politika mu
je potpuno ista kao što su bile i politike njegovih prethodnika; od
Sarkozija do De Gola, koji je zapravo i uspostavio ovaj režim nazvan Peta
Republika. I dalje se u trpezariji Jelisejske palate odlučuje o ratu i
miru, dok, na primer, i sama zloglasna Amerika ipak traži zeleno svetlo svog
Kongresa pre nego što počne neko humanitarno bombardovanje po belom svetu. U Francuskoj jok, Oland ratuje po Africi kao da je ona
i dalje to deo bivše imperije. Otkako su postali nezavisni, Afrikance koji se
bore protiv drugih Afrikanaca već pedeset puta do sada su pomagali francuski
legionari. Ipak, reči kao što su imperijalizam ili diktatura ne ulaze u opis
francuske politike, ali zato postoji jedna druga, koja oslikava ne samo takvu
politiku već i mentalitet nacije, a to je reč arogantnost. Precenjivanje vlastitih
vrednosti i veličine uz nadmenost čija se uzvišena i prepotentna
superiornost manifestuje kao plemenita darežljivost prema bednim i siromašnim
manjinama. Kada osete da su nekom preko potrebni, bilo kao država ili pojedinačno, oni postaju drčni i mnogo pametni, iako najčešće sem obavezne materije svoje profesije, mnogi Francuzi nemaju pojma o svetu u kome
živimo. I oni su na neki način nebeski narod, žive u oblacima i ponose se
svojim prazninama u poznavanju matematike, istorije ili geografije, na primer.
Možda je ovakav sud o Francuzima i celom Zapadu malo preteran, ali samo malo.
Ima li
dokaza?
Sadašnja kriza bi bila velika sreća kad bi naterala Zapad na neki minimum skromnosti u
zemljama svih preterivanja. Na primer, šta, sem svima poznatog kršenja ljudskih prava i jeftine radne snage, Zapad zna o Kini? Šta znaju
o Rusiji sem Putina, mafije oligarha
i alkoholizma? Osim fudbala, Karnevala i budućoj
olimpijadi, po čemu
im je još poznat Brazil, i koga, sem Mandele, mogu da citiraju iz Južne Afrike? Nikome ne smeta ni što
većina ljudi nema pojma gde se tačno nalazi Srbija. Dovoljno je što znaju da su
Srbi izazvali Prvi svetski rat i da su napravili genocid u Srebrenica, i to je to. Stariji su čuli za Stevicu Markovića, a mladji za Noleta. A što bi pa znali više
kad je i ovo dovoljno da se mirno živi u svom mehuru
od sapunice.
Svako u svom. Osećaj nadmoći nad ostatkom sveta izaziva novu krizu, koja može da svet odvede u rat. Kako i ne bi kad su, posle pet
vekova dominacije, ostali bez daha, otkad su izgubili sve
resurse iz
doba kolonijalizma.
Pljačke koje behu moguće, nagomilale su ogromno bogatstvo, što je omogućilo da se razviju nauka i
tehnologija nedostupne sirotinji. I onda, nakon pola veka neokolonijalizma i banana
republika, neke
od zemalja tećeg
sveta su provalile modernu tehnologiju i odlučili da više ne poklanju sirovine budzašto i da isti posao obavljaju za
manje pare nego Zapadnjaci. Da bi nadoknadili ono što više nisu dobijale, zapadne zemlje počele su da se finansiraju zaduživanjem. Svako zna da taj bezdnani dug nikada neće moći da vrate. Kako da vrati dug neko ko ne
proizvodi? A kako da proizvodi kad
mu radnik zarađuje 1.500 evra, dok Kinez za 200 evra napravi istu stvar i odma
je proda na istom međunarodnom
tržištu gde je nekada vladao zapadni
kvalitet, uz luks cene. Bitka je izgubljena. Porezi su skočili, ali je i to nedovoljno za penzije
sve većeg broja starih ljudi, za prihvatanje sve većeg broja azilanata, za škole, bolnice i ostalu socijalu. Tako je uništen san o neograničenoj stopi rasta zapadnih
demokratija preko grbače bede
i uz pomoć korumpiranih diktatora
Afrike. Danas oni padaju jedan po
jedan i uskoro Zapadu neće ostati ništa
drugo sem vojne sile, poslednjeg
aduta u rukavu.
Vukovi
i jaganjci
Svi znaju da
dug od skoro 15. hiljada milijardi dolara Ameri nemaju nameru da ikada vrate. Isto važi i za Francusku. Čak ni države kao Grčka ne vraćaju ceo dug, već im skidaju polovinu u zamenu za
nezavisnost i teške
reforme. A da ne pominjemo milione
investitora
širom sveta
koji propadaju trećom
kosmičkom brzinom. Ratovi su nekada izbijali za
manje od ovoga. To što još živimo u miru, posledica je velike međuzavisnosti ekonomija velikih
sila, koje na sve načine pokušavaju da uvuku u svoju igru nova
tržišta zemalja u razvoju, jer su svesne da bez toga dolazi
obavezna nuklearna apokalipsa. Ako je mir velikih sila zagarantovan, male zemlje treba da se paze
pogotovo ako im nafta curi iz peska ili imaju druge resurse koji su potrebni trulom
Zapadu. Francuska kriza je za tri
godine prouzrokovala tri intervencije, koje, smatra se, nose skrivenu želju da se velike kompanije ubaštraju u strateški važna područja. Golub mira je, u stvari, ptica grabljivica.
Neke balade o
ljudskim pravima i prijateljstvima među narodima su dobar tekst, treba samo Balašević da komponuje muziku i bio bi to
svetski hit.
Ponekad su
saveznici spremni da sravne sa zemljom neposlušne prijateljske narode koji ih
imitiraju i traže neku
nezavisnost,
neki kao
integritet i još hoće realne cene za svoje sirovine, pazi majku mu! Zapad ne trpi takve ekstravagantnosti. Male zemlje su dobre samo ako proizvode jeftino i
kupuju skupo, i ako poštuju zakon o pravu jačeg. I dok se otimačina
nastavlja po naftonosnim i rudonosnim poljima i planinama Afrike, na Zapadu venčavaju pedere, ubijaju stare ljude i zamenjuju belo neukrotivo
stanovništvo prekomorskim dođošima i azilantima. I svima
zajedno deru kožu. Porezi su dostigli nivo harača, a neki ih već nazivaju pico, kao poznati sicilijanski porez za zaštitu, koji mafija udara
lokalnim trgovcima i zanatlijama. Državni aparat je svuda
zasnovan na istom principu, kao avers i revers iste priče:
Napravi zakon koji ti odgovara i po njemu vladaj ’apsi i kažnjavaj.
Prenapučenost
planete glavni krivac
Ovakva Evropa
nije demokratska tvorevina, jer njena vlada nije izabrana, već
imenovana, i zakoni koje donosi bi trebalo da budu nevažeći u realno nezavisnim
državama. Taj Evropski parlement je utoliko više nelegalan jer Evropa nije država
pa ne postoji ni evropski narod, niti nacija. Svaki parlament mora biti skup
predstavnika svog naroda, a ne samoizabrana grupa građana za gomilu država.
Zbog toga mnogi evroskeptici tvrde da je Unija samo jedan savez amoralnih dripaca
u sivim odelima, koji su na prevaru, i uz pomoć CIA-e i Bundesbanke, stvorili
jedan lukavi sistem dominacije i teren za pasivnu korupciju. U prevodu: ’leba
bez motike, ili čak Četvrti rajh, kako tvrde narodi oko Mediterana.
Tek kada se
ovo shvati, postaje jasnije zbog čega se mnogim lokalnim janičarima žuri da
uguraju svoj narod u ovakvu mafiju. Nije dobrobit raje u pitanju, već konkretna
muka i noćna mora ljudi koji su na vlasti i oko vlasti. Deca rastu, a posla sve
manje; kavijar i šampanjac sve skuplji, a i da i ne pominjemo cene džipova,
jahti ili letovanja po tropskim ostrvima Indijskog okeana. Najmanji džet košta
stotine hiljada, a odakle da se sve to platiti. Treba povećati kazne i sve
globe. Za brzu vožnju konfiskuju automobile, koje posle prodaju. Za neisplaćen kredit
izbacuju na ulicu, a za ček bez pokrića popisuju stvari u kući.
Uvreda časti
nekog guzonje, koji, u stvari, od časti nema ni slovo č, neoprostiv je
greh koji moderna inkvizicija strogo kažnjava, uglavnom novčano. Za birokrate
pravnog sistema je sve ovo samo posao koji rade savesno i bezdušno.
Nedavno je tako jedan klinac koji još ide u školu zaradio kaznu od milion evra
zbog skidanja filmova sa neta!
Da se
čovek zapita otkud filmovi na netu i ko je smislio programe da se oni lako
skidaju i kako misle da se naplate. Sve širem krugu ljudi postaje jasno je da
živimo u svetu ludila, kriminala, bezočne pohlepe jednih, ispaštanja
drugih.Teško je verovati da će ovakvo stanje dovesti do velikog, sveopšteg
rata. Neće jak na jakog. S druge strane, bez sveopšteg ustanka protiv lopuža, i
pijavica koje piju krv narodu, svim običnim i normalnim ljudima će biti sve
gore i gore. Politika puža u ljusci je sve rasprostranjenija i jedino onaj koji
nema ništa i ne traži više ne treba da se sekira ni u jednom sistemu ove opšte
dominacije čoveka nad čovekom. Ali, jednom će
ipak i taj morati da se izabere: ceo život kao puž ili jedan dan kao Lav.
Zakon prirode.