Feljton

Američka prevara veka: kako je stvoren alibi za obračun vlade u Vašingtonu sa celim svetom (1)

Istina zaogrnuta lažima

Izuzetnim istraživačkim delom, pod naslovom "11.09. Deset godina kasnije-rušenje jedne zgrade sazdane na laži" (naslov nemačkog originala: "Zehn Jahre danach-Der Einsturz eines Lugengebandes"), autori Matijas Brekers i Kristijan K. Valter, dokazuju da je prava istina o rušenju takozvanih kula bliznakinja u Njujorku u septembru 2001. godine, sakrivena. Brekers i Valter argumentovano obaraju izveštaj komisije za utvrđivanje činjenica o događajima koji su tog dana zadesili Ameriku, smatrajući da je to samo "hipoteza koja se ne zasniva na čvrstim i nedvosmislenim dokazima", i da je reč o mnoštvu besmislica, protivrečnosti i zataškavanju samog događaja. Iz prvog izdanja nemačkog originala, izdatog u Frankfurtu 2011. godine (u prevodu Milana Malenovića), magazin Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje najinteresantnije delove ovog publicističkog podviga za koji je Zidojče cajtung napisao: "Knjiga koja podstiče ne razmišljanje".

Matijas Brekers

Kristijan K. Valter

Jedanaesti septembar jeste film koji je videlo dve i po milijarde ljudi; 11. septembar jeste katastrofa koja je tog dana koštala života skoro 3.000 ljudi a zatim dovela do smrti na stotine hiljada ljudi u ratovima koji su usledili u Avganistanu i Iraku; 11. septembar je događaj čije dimenzije i simbolična snaga prevazilaze uobičajeni zločin i teror zabeležen u istoriji, čin koji je proširio strah i užas po celom svetu.

Jedanaesti septembar jeste zločin veka - a ni posle gotovo deset godina još uvek nije razjašnjen. Ljudi iz senke i finansijeri tih napada nisu otkriveni, a pravi identitet otmičara, kao i planiranje i izvođenje ovog dela do danas su ostali uglavnom nerazjašnjeni, kao i njihove direktne posledice - gotovo potpuno rušenje tri oblakodera na Menhetnu.

„...Moramo reći istinu o terorizmu. Nećemo tolerisati drske teorije zavere, povezane s napadima 11. septembra i zlobne laži kojima se sa terorista skida krivica i oslobađa krivac", rekao je predsednik Sjedinjenih Država, Džordž V. Buš, govoreći u Ujedinjenim nacijama u Njujorku posle napada. Ipak, ova istina o terorističkom činu koji se odigrao 11. septembra 2001. do dana današnjeg nije otkrivena, a on i njegov sledbenik njeno otkrivanje i dalje duguju kako svojim sugrađanima, tako i ostatku sveta.

I više od toga: oni su sve učinili da spreče istragu i objašnjenje udara, i ne samo što istinu o 11. septembru nisu temeljno razotkrili već su ovaj događaj koristili kao razlog za objavu rata.

Da se podsetimo: Bušova administracija je sprečavala istraživanje ovih udara s obrazloženjem da bi ono slabilo borbu usmerenu na sprečavanje novih terorističkih napada.

Tek posle petnaest meseci i velikog pritiska javnosti i rodbine žrtava, imenovana je državna Komisija za istragu ovog događaja, ali sa tako malim budžetom, i tako malim ovlašćenjima da se jedan njen član odmah povukao, a drugi su se, poput predsedavajućih Komisije, senatora Tomasa Kina i Lija H. Hamiltona, posle podnošenja završnog izveštaja, žalili da im je vlast uskratila pristup brojnim važnim dokumentima i da im nije dozvolila da ispitaju glavne svedoke.

Iako sadrži ubedljivu priču o propustima i nemaru koji su devetnaestorici otmičara naoružanih skalpelima omogućili da otmu četiri aviona i satima sprečava- ju dejstvo protivvazdušne odbrane, a zatim da tri oblakodera pretvore u gomilu kamenja, završni Izveštaj Komisije o 11. septembru ipak nema mnogo veze sa stvarnošću. Jer, pošto je Izveštaj Komisije sakrio brojne činjenice i umesto stvarnih događaja javnosti pružio koherentnu priču, ne može se smatrati izveštajem o činjenicama, ni protokolom kriminalističke istrage, a ni uvidom državnog tužioca - već je pre ono što danas zovemo fikcija zasnovana na činjenicama - dokument u kome se umesto činjenica i dokaza iznose izmišljeni detalji i iskonstruisana priča.

Fantom koji nije ispitan

Dva i po miliona stranica dokumenata, 1.200 obavljenih razgovora, 1.000 sati audio-zapisa, 19 saslušanja sa 160 svedoka - ogromna količina materijala koji je osamdesetočlana.

Komisija prikupila i proučila, to svakako ostavlja jak utisak. Budući da je budžet Komisije bio dosta ograničen, može se razumeti zbog čega nisu saslušani mnogi svedoci koji bi mogli pružiti informacije o životu otmičara na Floridi i drugim mestima. Novca nije bilo ni za ispitivanje osoblja u školama letenja i avio-instruktora sa kojima su se otmičari mesecima družili; novca nije bilo ni za utvrđivanje i istragu o načinima finansiranja udara, a posebno ga nije bilo za pribavljanje dokumentacije o osnovi na kojoj je izgrađena legenda o 11. septembru - priča o tome kako je Osama bin Laden, vođa terorista, sakriven u pećini Tora Bore, poslao devetnaest otmičara koji su sasvim sami, samo zahvaljujući svojim magičnim skalpelima, uništili Kule bliznakinje u Njujorku.

Kako je ovo čudo izvedeno opisano je u dve glave Izveštaja, ali očigledno je da se taj izveštaj, izložen gotovo kao roman, uglavnom zasniva na nepotvrđenim iskazima, koje su ratni zarobljenici pod mukama davali. To pre svega važi za priče Halida Šeika Muhameda (HŠM) - fantoma koga nije ispitao nijedan sud na svetu, kao što nije saslušao nijednog islednika koji su ispitivali navodno glavnog planera, podvrgavajući ga desetinama puta mučenju sipanjem vode u usta. Prilikom rekonstrukcije događaja, Komisija za 11. septembar imala je na raspolaganju samo pisane protokole ovog saslušanja, obavljenog pod mukama svedoka - roman tajne službe.

Iskazi Halida Šeika Muhameda procenjuju se u jednoj fusnoti kao „dragocene istine koje je jedan njegov telohranitelj zaogrnuo lažima". I obrnuto.

Ova procena mogla bi savršeno opisati Izveštaj Komisije koji ima 580 strana. On sadrži dragocene laži koje je jedan telohranitelj prikazao kao istine. To što ova fikcija zasnovana na činjenicama danas važi kao istorijska istina, stoji u leksikonima i udžbenicima, i čvrsto je utemeljena u zvaničnoj svesti, nema mnogo veze sa njenim stvarnim sadržajem, ali ima sa njenim širenjem u svim medijima.

Na svim televizijskim kanalima najverovatnijim krivcem za rušenje Kula bliznakinja i dalje se, isto kao i prvog dana -11. septembra - smatra Osama bin Laden; u tom pogledu, od 11. septembra ništa se nije promenilo. Međutim, čvrsti dokazi za Bin Ladenov zločin dosad još uvek nisu izneseni.

Da je jednačina „11. septembar = Bin Laden" u veći deo javnosti ugrađena kao Pavlovljev refleks, to se ne može zasnivati na njenom stvarnom sadržaju već na učestalosti s kojom se ova vest prenosila preko svih novina i TV kanala.

Kamen-temeljac verzije koju je posle tri godine Izveštaj Komisije usvojio kao najverovatniju sastoji se iz sledećih elemenata: to je priča o Osami i 19 otmičara koji su nadmudrili američkog džina i pogodili ga pravo u srce. Jedna šokantna i tragična povest praćena slikama Kula koje se ruše, zavera koja podseća na mitove i bajke - od Vavilonske kule, preko Davida i Golijata do hrabrog krojača jedan preovlađujući, uživo prenošen svetski događaj.

Užas i neshvatljivost ovog događaja vape za objašnjenjem - ,,ko?" i ,,zašto?" - a odgovor je sledeći: Bin Laden, zato što mrzi Ameriku. U roku od nekoliko sati, ovaj saudijski vođa plaćenika i potomak milijardera, pretvoren je u medijima od mogućeg u jedinog osumnjičenog. A kada se pojavio testament Muhameda Ate ,,otkriven" u njegovom prtljagu, i još neka dokumenta kojima se potvrđuje „islamski" motivisan „samoubilački atentat", ova početna sumnja ideološki je potvrđena i potkrepljena fotografijama i arapskim imenima devetnaest otmičara.

Podjednako iznenađujuć i gromovit zaključak - kao što je bio onaj koji je svetsku silu pogodio u samo srce - brzo je donet i o tome ko je glavni krivac za to delo.

Intervju sa Osamom bin Ladenom, u čiju se autentičnost ne može posumnjati, u kome on poriče svako učešće u udarima od 11. septembra emitovan je samo jednom i više nikada nije viđen ni na jednom glavnom kanalu. Takođe, potpuno je zanemaren jedan izveštaj BBC-ja iz Maroka i Saudijske Arabije u kome se pojavljuju ljudi lažno optuženi da su otmičari, i čija su se imena i fotografije našli u medijima mada u trenutku zločina nisu bili u SAD pa nisu ni mogli oteti avione.

Prikrivanje pravih krivaca

Nerazjašnjena imena i fotografije i posle deset godina zaokupljaju pažnju svetske javnosti. Ni BBC, ni neki drugi veliki mediji, a ni Komisija za 11. septembar nisu pokrenuli pitanje istinskog identiteta otmičara. Konačno, prema predsedavajućima Komisije, Kinu i Hamiltonu, „nema nikakve sumnje da su svih devetnaest zločinaca mrtvi". Ali, ustvari, nikada nije tačno utvrđeno ko se stvarno krije iza imena identifikovanih počinilaca ovog dela.

Takođe, nije preduzeta prava istraga da se uđe u trag pilotu Validu al-Šeriju čija je fotografija stavljena na spisak otmičara, mada je 11. septembra 2001. sasvim sigurno boravio u Maroku-dok se za njega, prema Izveštaju Komisije, tvrdi da je bio desna ruka Muhameda Ate, koji je nožem izbo jednog pripadnika avionskog obezbeđenja pre nego što je Ameriken erlajns 11. septembra udario u Severnu kulu Svetskog trgovinskog centra.

Takva istraga i rezultati spadaju u nadležnost državnog tužioca koji po prirodi svog posla istražuje zločin - i u situaciji kad političari i mediji jednodušno tvrde da znaju o čemu je reč. Mi, kao slobodni novinari i pažljivi posmatrači, ne možemo sprovoditi takva istraživanja, ali možemo ukazati šta bi u pogledu 11. septembra trebalo ispitati, koji se svedoci pod zakletvom moraju saslušati, kakva istraživanja se moraju sprovesti, i koje dokumente bi trebalo pregledati.

Utoliko ovu knjigu treba shvatiti kao pružanje pomoći državnom tužiocu, kao spisak najgrubljih propusta, najvećih besmislica i očiglednih protivrečnosti sadržanih u zvaničnoj verziji događaja. Mi ne nudimo nikakvu teoriju, posebno ne teoriju zavere, ali možemo dokazati da se u zvaničnoj verziji događaja radi o hipotezi teorije zavere za koju postoje nagoveštaji i indicije, ali ne i čvrsti nesumnjivi dokazi.

Mi smo govor Džordža Buša, održan na zasedanju Ujedinjenih nacija - da se „neće tolerisati teorija zavere kada je reč o udarima od 11. septembra", teorija koja služi samo ,,za prikrivanje pravih krivaca" - shvatili doslovno i sebi postavili pitanje o kojim je to ,,krivcima" reč kada sama vlast u vezi sa udarima od 11. septembra prihvata teoriju zavere: sa glavnim krivcem, Osamom bin Ladenom, protiv koga FBI, prema sopstvenim navodima, nema konkretne dokaze, sa počiniocima čiji pravi identitet nije razjašnjen, sa tragovima na mestu zločina koji sadrže više zagonetki nego odgovora, sa oblakoderima čije rušenje protivreči svim zakonima graditeljstva, sa standardnim procedurama vazdušnog obezbeđenja koje su stavljene van snage, sa vojnim manevrima koji su se tog jutra održavali, uključujući i fantomske letove i simulirane radarske signale, koji su zbunili kontrolore leta, sa vojnim rukovodiocima odgovornim za bezbednost letova koji nisu bili na svojim mestima, sa antraksom u poštanskim pošiljkama, kao nesumnjivom reklamom za sporni patriotski zakon - i bez i jednog jedinog odgovornog lica koje je izvedeno pred sud radi polaganja računa.

Ni mi ne znamo istinu o 11. septembru, ni mi ne znamo šta se tog dana stvarno desilo; ali jasne su nam laži o 11. septembru i jasan nam je način na koji su one otišle u svet.

Ako policijski inspektor naiđe na nekog ko širi neistine o onome što se dogodilo, on ima posla sa čovekom koji se automatski ubraja u osumnjičene. Ako gradonačelnik okrivi nekog lovokradicu da je razorio opštinsku zgradu zato što mu je nekoliko puta pretio osvetom, onda je i njemu i čitaocu odmah jasno da je taj lovokradica označen kao počinilac.

Međutim, onaj gradonačelnik koji ukaže na pogrešnu osobu odmah postaje glavni osumnjičeni. Samo: kako dokazati da je on sam bio upleten u počinjeno zlodelo? Sveštenik, seoski policajac, veleposednik, opštinski većnici - niko od njih ne može ni da zamisli šta se može skrivati iza te čudovišne sumnje.

A kad inspektor oprezno nastavi sa istraživanjem onda mu kažu: „Pazite dobro šta govorite!" On se onda usmerava samo na lovokradicu i ne prati nijedan drugi trag. Gradonačelnik takav stav opravdava potrebom sprečavanja novih paljevina i traganjem za potencijalnim palikućama. Ali, pošto pojedini srodnici žrtava paljevine traže dalju istragu, posle pola godine uspostavlja se nova komisija. Članove te komisije gradonačelnik bira po sopstvenom nahođenju, i samim tim određuje rezultat njihove ,,istrage": počinilac je lovokradica! Na stranicama koje slede dokazaćemo da je Komisija za 11. septembar upravo tako postupala i da je došla do unapred zadatog rezultata.

To što se priča o Osami i devetnaest terorista naoružanih skalpelima - teza po kojoj je 11. septembar bio delo pojedinaca koje je Bin Laden iz jedne avganistanske pećine poslao u Ameriku - predstavlja već čitavu deceniju ponavljanje onoga što se smatra istinitim i realnim opisima datog događaja. Ali, zapravo, ima veze pre svega sa stalnim i nametljivim ponavljanjem ove verzije preko svih novina i televizijskih kanala.

,,Mi o tome nismo ništa znali..."

Kao i sa anatemom bačenom na „teoriju zavere", anatemom koju isti mediji odmah ponavljaju čim sumnja u zvaničnu verziju postane preterano glasna. Metod je jednostavan koliko i delotvoran: ako se svako alternativno objašnjenje odbaci kao opasna, neozbiljna, zločinačka „teorija zavere", onda se zvanična teorija zavere automatski proglašava nepobitnom istinom.

Ipak, nezgodne činjenice, besmislice koje bodu oči, i očigledno zataškavanje, ne daju mira onima kojima je stalo do istine. U jednoj reprezentativnoj anketi rađenoj 2006, pet godina posle napada, 36% Amerikanaca tvrdilo je da je njihova vlast ili bila umešana u napade na Svetski trgovinski centar, ili nije ništa preduzela da te napade spreči, zato što je htela da započne rat na

Bliskom istoku. Od tada se povećao broj onih koji smatraju da je američka vlast bila umešana u napade i da su ti napadi zapravo „unutrašnji posao" te iste vlasti. Teško da postoji ijedna televizija, ijedne novine koje nisu bar jednom pozvale nekog psihologa ili ,,eksperta" da ovu „očiglednu sklonost ka teoriji zavere" ne objasni kao nešto iracionalno i ne dovede u vezu sa verovanjem u leteće tanjire i duhove. Osim toga, sklonost ka pronalaženju žrtvenog jarca vrlo je raširena u celom svetu, a Sjedinjene Države su kao svetska sila uvek ispoljavale spremnost da u drugima traže i pronalaze krivce. Dokazima, činjenicama i ukazivanjem Pokreta za istinu o 11. septembru - što je zajedničko ime za veliku grupu skeptika koji ne veruju u zvaničnu verziju - gotovo niko se nije bavio.

Čak ni najmanji zajednički imenilac - da bi zbog očiglednih teškoća u objašnjavanju ovog zločina trebalo započeti novu istragu - nije naišao na odjek u velikim medijima. Isto kao ni rezultati ankete pravljene u Nemačkoj 2011, prema kojoj 89,5% ispitanika ne veruje u zvaničnu verziju ovog događaja. To što je takav iznenađujući stav javnog mnjenja svoj izraz našao na margini - u ovom slučaju u zabavnom magazinu Svet čuda (broj 2/2011) - više nije nikakvo čudo: budući da su veliki mediji postali glasnogovornici industrijskih koncerna, i budući da objavljuju samo one vesti koje odgovaraju sistemu, kritička javnost je prinuđena na unutrašnju emigraciju - na marginalne medije i internet.

To važi i za vodeće medije. Kada je reč o 11. septembru i o situaciji koju je ovaj događaj stvorio.

Pošto se ta situacija zove rat, sumnja u zvaničnu verziju o 11. septembru širi se i na razlog za pokretanje rata za koji je potpredsednik Sjedinjenih Država, Ričard (Dik) Čejni, rekao da će trajati „duže od jedne generacije". I stoga, bojimo se, toliko dugo će trajati i legenda o devetnaest pojedinaca i njihovom predvodniku, Osami bin Ladenu, legenda koja će se zastupati kao nepobitna istina i stvarnost.

,,Mi" - to su i nemački vojnici koji se u Avganistanu bore verujući da tamo deluje zločinac veka, Bin Laden, čovek odgovoran za tragediju 11. septembra. Kad bi ovo obrazloženje bilo lažno, onda rat koji je započet zbog njega ne bi bio samo greška, već bi bio zločin. Sama mogućnost takvog priznanja tera odgovorne, Administraciju Sjedinjenih Država i njihove saveznike, da bajku o 11. septembru i dalje prodaju kao istinu.

Mi ne gajimo iluziju da ovu moćnu čaroliju možemo ukloniti ovom knjigom. Što se tiče neke nezavisne i nove istrage, tu nikako nismo optimisti. Razočarani smo zbog stanja u kojem su „slobodni mediji" i nezavisno novinarstvo, i fascinirani smo uspehom operacije globalnog ispiranja mozga: uspehom bajke o 11. septembru kao neke vrste rijaliti šoua.

Kao autori, novinari i ljudi medija, moramo ovim ,,majstorima" ukazati najveće poštovanje: oni ne samo što su stanje šoka u koje je neshvatljivi događaj doveo milijarde ljudi uspešno iskoristili za stvaranje hipnotičke sugestije (,,to je bio Osama!"), već su ovu utvaru uspešno proširili na fantomsku grupu (,,A1 Kaida"), i na novog svetskog neprijatelja (,,islamizam"), i dalje novim vestima ove nevidljive demone održavaju u životu.

I to, iako Bin Laden već godinama ne daje uverljive znake života, iako je pre njegovog zvaničnog pogubljenja, metkom u glavu, maja 2011, već osam puta proglašavan mrtvim, iako nikad nije osnovao terorističku bandu pod nazivom A1 Kaida, iako su besmislice i protivrečnosti čitave priče više nego očigledne. Ovde je reč o dejstvu visoke škole masovne manipulacije, a mi nemamo ni sredstava ni moći da se delotvorno suprotstavimo ovoj medijskoj magiji.

Mi smo opremljeni samo zdravim ljudskim razumom i samo na osnovu njega možemo da razdvojimo činjenice od fikcije, objašnjenje od dezinformacije, istragu od zataškavanja, i istinite vesti od prikladnih mišljenja.

Da smo ovom knjigom - kao i ranijim delima posvećenim istoj temi - pridobili većinu čitalačke publike, to nam se čini izvesnim kao i činjenica da se upravo njom borimo protiv struje masovnih medija. Međutim, mi o ovoj nepravdi govorimo zarad budućih istoričara koji će jednog dana ipak razjasniti pomenuti slučaj. I kako bismo dokazali svojim unucima i pra- unucima da nisu svi njihovi preci s početka veka poverovali u veliku laž o 11. septembru. Da je i tada onaj ko je hteo da zna, mogao da sazna istinu. I da dobro poznata rečenica ,,mi o tome nismo ništa znali", nije mogla da posluži kao zgodan izgovor.

Na narednim stranicama sažeto smo izrazili ono što se da saznati pod uslovom da to želimo, i ono u šta se može imati tačan uvid deset godina nakon zločina veka, u onoj meri u kojoj je to moguće kada su u pitanju izuzetno složeni istorijski događaji, i potrudili smo se da se usmerimo na činjenice, dokumente (koji bolje od nas ukazuju na kvalitet uvida) i svedoke koliko je to nužno kako bi se preispitali prvobitni nalazi državnog tužilaštva.

Stoga su u svakoj glavi navedeni pozvani svedoci i dostupni dokumenti koji su neophodni za objašnjenje stanja stvari. Svaka od nerazjašnjenih, besmislenih i nemogućih činjenica biće podvrgnuta preispitivanju u jednom urednom pravnom procesu, i dovešće do dodatnih saznanja, svedočenja, dokaza, pa prema tome i do - nove sudske rasprave. Da se mora iznova preispitati saznanje o 11. septembru - ne samo srodnika žrtava i američkih građana radi, već i zbog međunarodne zajednice koja je sa 11. septembrom uvučena u politiku svetskog rata - da je nova istraga o terorističkom napadu izvršenom 11. septembra neizbežna i bezuslovno potrebna, u to se, posle izlaganja postojećeg dokaznog materijala, više ne može razumno sumnjati.

(Nastaviće se)

A 1.

Reč autora

Ne, mi se ne mirimo sa fatalističkim pogledom da već sada živimo u postdemokratskom, neofeudalnom sistemu čija državno-pravna fasada predstavlja samo kozmetiku iza koje se kriju privatne vojske i tajne službe koje, preuzevši izvršnu vlast, sprovode ono što su se finansijski i industrijski oligarsi dogovorili i odlučili u svojim kabinetima, i što njihovi stenografi i glasno govornici - mediji - stalno ponavljaju. Onaj ko voli da živi u takvom svetu, može zločin i na njegovu desetogodišnjicu da ostavi na miru. Mi, a s obzirom na dostupne podatke, možemo čak kazati, Mi - narod - to ne želimo! Neka stoga ova knjiga doprinese zahtevu miliona ljudi u Sjedinjenim Državama i širom sveta da se preispita 11. septembar i neka pomogne u ostvarivanju tog poduhvata.

GLOSA

"...Ni mi ne znamo istinu o 11. septembru, ni mi ne znamo šta se tog dana stvarno desilo; ali jasne su nam laži o 11. septembru i jasan nam je način na koji su one otišle u svet" (Brekers i Valter).

podeli ovaj članak: