Iz prve ruke

Vučić i Šešelj: kako je izgledao budući tiranin dok je bolovao od kulta ličnosti svoga nekadašnjeg vođe

Vojvodin vodonoša

U izgradnju kulta ličnosti Vojislava Šešelja, Aleksandar Vučić je uneo celog sebe. Bezgranično poštovanje i iskrenu ljubav prema vođi dokazivao je 15 godina, i to ne samo politikantskim parolama, nego i u praksi, kroz svakodnevnu saradnju. Veselio se zajedničkim uspesima, deobi plena, funkcija, para, stanova, automobila...Kad bi prigustilo, jeste jaukao nad svojom sudbinom, takav je, ali nije popuštao pod pritiscima. Koristio je svaku priliku da u medijima istakne divljenje vođinim intelektualnim sposobnostima, herojstvu i doslednosti u odbrani ideologije srpskog nacionalizma. O nikad zaboravljenoj ljubavi Aleksandra Vučića prema svom prvom političkom vođi, piše Predrag Popović, nekadašnji Vučićev saradnik, glavni urednik nedeljnog izdanja Dnevnog Telegrafa, dnevnog Nacionala i Pravde.

Piše: Predrag Popović

Dok je ispraćao Šešelja u Hag, Vučić se nudio da robuje zajedno s njim, spreman da i sam ponese teret optužbi za ratne zločine, ne zaboravljajući da pritom zapreti „banditu" i „đubretu" Đinđiću, koji je montirao suđenje „najvećem živom Srbinu".

Zakletve u vernost utamničenom div-junaku uzdigao je s nivoa stranke i politike, obećavajući da će svog „predsednika i prijatelja" čekati do sudnjeg dana. Bez i mrve stida, patetično je obećavao da, kad ga dobije, treće dete neće krstiti dok se kum Šešelj ne vrati. Kad je šef radikala štrajkovao glađu u Haškom tribunalu, Vučić je u Beogradu postio na vodi i hlebu, moleći se za spas duše i tela svog idola. Kako je koji funkcioner napuštao SRS, tako bi se na njega obrušavao bes mladog generalnog sekretara, najagresivnijeg Šešeljevog kerbera u otadžbini. Na otpadnike je bacao kletve, klevete i uvrede, dokazujući da svako ko izda Šešelja izdaje Srbiju i srpstvo.

Vučić se u Srpsku radikalnu stranku učlanio 1993. godine. Šešelj ga je oberučke prigrlio, baš mu je bio potreban neko takav. Mlad, pametan, urban, obrazovan - sušta suprotnost tadašnjem radikalskom imidžu. Naravno, Šešelj je u njemu odmah prepoznao i druge, za politiku vrlo korisne, osobine. Kad me zamolio da s Vučićem napravim intervju i „malo ga promovišem", upozorio me da ga ne provociram previše jer je „zlopamtilo, osvetoljubiv i podmukao". S tako poželjnim karakteristikama, Vučić je brzo uzleteo do vrha stranačke nomenklature. Uporedo s rastom rejtinga, razvijao se i njihov lični odnos.

Ljubomoran na Tomu Nikolića, s kojim je Šešelj izgradio iskreno prijateljstvo, Vučić je vođinu pažnju privlačio na sve načine. Umesto s tatom Anđelkom, najintimnije dileme poveravao je Šešelju. Tražio je savete za sve i svašta, pa i za raščišćavanje ljubavnih avantura. Na kraju, i oženio se tek kad mu je Šešelj dao blagoslov. Skačući s jedne na drugu novinarku, Vučić se zaglavio s Ksenijom Janković, koja je tada sarađivala sa „Srpskom reči" i Radio Indeksom. Iako je bila mnogo (cenzurisao M.B.) iskusnija od Vučića, Ksenija je slučajno ostala u drugom stanju.(......). Ta vest je mladog generalnog sekretara SRS-a obradovala kao udarac maljem u glavu. Iz teške depresije izvukao ga je Šešeljev predlog da ipak.......(cenzurisao M.B.) oženi Kseniju.

Ako hoće da gradi ozbiljnu političku karijeru, ne sme da seje kopilad. Neka se venča, pa kasnije, kad više ne bude mogao da izdrži u braku, može da se razvede. Zahvalan, Vučić je odmah zamolio Šešelja da mu bude venčani kum. I ta svadba, kao i ona druga, skorašnja, održana je u tajnosti, u Novom Sadu. Koliko je Šešelj bio obziran najbolje pokazuje činjenica da je znao sve o Kseniji (cenzurisao M.B.)

I na druge načine radikalski vođa brinuo se za svog nestabilnog saradnika. Kako je i sam priznao, izigravao je Vučićevu dadilju i štitio ga od kolega iz stranačkog vrha, koji su često bili na udaru njegove histerije. I najmanji povod za nesporazum Vučić je doživljavao kao atak na lično dostojanstvo, pa se često brutalno obrušavao na sve koje je smatrao slabijima i niže rangiranim od sebe. Dragana Todorovića je nazivao „bolid". Iako je potrajalo, Todorović je ipak shvatio da taj nadimak nema veze samo s njegovom šoferskom biografijom, nego u žargonu opisuje i njegova mentalna ograničenja. Gordanu Pop Lazić nazivao je „Mis Pigi", jasno je zašto. Oko opisa Milorada Mirčić nije se mnogo trudio, smatrao ga je samo lopovom. Sličnih kvalifikacija nisu pošteđeni ni Vjerica Radeta, Milorad Buha, Goran Cvetanović i ostali. Kako bi kome dozlogrdilo Vučićevo izrugivanje, tako je nastajao haos u Šešeljevom kabinetu. Vođa je morao da smiruje revolitirane saradnike objašnjenjima da je Vučić zaista pokvaren i pakostan, ali proći će ga to, još je mlad i zelen. Vučić bi zaista pozeleneo svaki put kad bi Šešelj, zarad mira u kući, podržao njegove žrtve. Jednom je, u naletu ludila, demonstrativno rekao Šešelju da napušta SRS. Naravno, lagao je.

Priroda Vučićevog ludila

O Vučićevom i Šešeljevom odnosu danas lažu preostali radikali, koji pričaju kako vođa često urlanjem, pa čak i šamarima uterivao pamet u glavu svom miljeniku. Možda je to tačno, ali ne verujem. Imao sam nekoliko puta priliku da se uverim u Šešeljevu brutalnost s kojom je nasrtao na saradnike. I javno, na konferencijama za medije ili u Skupštini, Šešelj prilikom disciplinovanja najbližih saradnika nije štedeo psovke, uvrede i najprimitivnije šikaniranje. Jednom prilikom, Šešelj je naredio da mu Draško Marković, tadašnji savezni poslanik, donese dve šampite. Kad je ulazio u predsednikov kabinet, Markoviću je jedna šampita skliznula s tacne. U društvu nekoliko stranačkih funkcionera i novinara, Šešelj je počeo da urla: „Kakav si to konobar? Kad sam te upoznao, konobarisao si u Budvi. Dao sam ti poslanički mandat, a sada ću da ti ga oduzmem. Hajde, klekni i s poda pojedi tu šampitu! Brzo!" Šta će, Marković je izvršio naređenje. Dok je on prstima štipkao kolač, birajući delove koji se nisu suviše uprljali, svi su ga nemo posmatrali. I Vučić. Nije se usprotivio takvom ponižavanju. Naprotiv, shvatio je da će u Markoviću, takvom, imati odličnog saradnika, spremnog da se odrekne i elementarnog dostojanstva i da liže sve što mu se naredi. Danas je Draško Marković naprednjak, udomljen je na funkciju direktora Direkcije za ljudske resurse u „Telekomu".

Vučić, verujem, nikada nije prolazio kroz takvu torturu. Preda mnom Šešelj nije ni povisio ton na njega. Čak i posle njihovog razlaza, bez obzira na žestoke optužbe političke i moralne prirode, Šešelj u opisu izdajnika nije koristio uvrede.

U jesen 2010, preko Jadranke Šešelj poslao sam Vojislavu tri stranice moje knjige „Vučićev rečnik" s predlogom da on bude izdavač. Bez pozdrava i bilo kakvog konvencionalnog uvoda, kad se javio Šešelj je prvo rekao: „Dobro si pogodio prirodu Vučićevog ludila". Tokom dve godine saradnje, u okviru koje je objavljena i moja druga knjiga o Vučiću „Politička fukara", sa Šešeljem sam često razgovarao i to uglavnom na jednu jedinu temu - o Vučiću.

Za sve zlo koje je snašlo SRS, Šešelj je optuživao samo Vučića, a Nikolića je abolirao uverenjem da je on uvek bio častan čovek, ne bi se odlučio na izdaju da ga Vučić nije izmanipulisao. Tvrdio je da ga nije iznenadila Vučićeva prevara. Znao je s kim ima posla, ali nije verovao da će ići do kraja.

Neposredno posle objavljivanja „Vučićevog rečnika", Šešelj me pitao da li imam problema, da li mi preti Vučić. Rekao sam mu istinu, iz Vučićevog okruženja dobijam dobronamerne savete i zlonamerna upozorenja, ali da ne očekujem da će mi se zaista osvetiti na neki konkretan način. „Vučić je pičkica", zaključio sam.

- Da, jeste, ali čuvaj se, pičkice su najopasnije - rekao mi je Šešelj. Ne sme on sam da krene na tebe, ali uvek može nekoga da angažuje. Ne potcenjuj ga, on je vrlo opasan i podao. Dok si radio u „Dnevnom telegrafu" i „Nacionalu" sto puta si me iznervirao, najstrašnije sam te psovao. Međutim, kod mene sve ostane na tome, prođe me bes. Vučića ne prolazi. Još 1997. zakleo se da će se osvetiti Slavku Ćuruviji zbog nekog glupog teksta, ni ne sećam se šta je u pitanju, neka budalaština...

Čim je dočekao priliku, obrušio se na Ćuruviju. Kad je postao ministar informisanja ni o čemu drugom nije pričao, ništa nije radio, samo je smišljao kako da uništi „Dnevni telegraf". Nije se razdvajao od onog pijanog Bobana Glavonjića, predsednika Gradskih sudija za prekršaje. S njim je montirao suđenja i progonio Ćuruviju. O Ćuruviji sam mislio sve najgore, on je bio moj politički protivnik. Nije mi žao ni što je ubijen, ali s tim zločinom ni ja, ni stranka nemamo veze. Verovatno direktne veze nema ni Vučić, ali to mora da se utvrdi na suđenju. Čuvaj se Vučića, on je na sve spreman...

Vučić je, tvrdio mi je Šešelj, spreman i da krade. Kao samozvani ekspert za marketing i ostale laži, dok je bio generalni sekretar SRS-a organizovao je sve aktivnosti tokom predizbornih kampanja. Tim zaduženjima dobijao je na značaju, imao je ono što najviše voli - blizinu medija i novca. Iako je bio vrlo oprezan, tokom jedne kampanje uhvaćen je s rukama u tegli pekmeza.

- Preko svog oca Anđelka našao je šampariju koja će nam štampati izborni materijal. Sve je radio vrlo transparentno, ništa nije odlučivao na svoju ruku. Dao mi je na uvid ponudu tog štampara i ja sam to odobrio. Međutim, kasnije sam saznao da se Vučić ugradio u cenu. Deset odsto je uzeo za sebe. Sa obzirom na količinu posla, to nije bila mala cifra, ali pošto je u tu prevaru umešan i njegov otac, odlučio sam da pređem preko toga. Nisam vodio nikakvu istragu, nisam ga kaznio, ali shvatio sam koliko je alav... - ispričao mi je Šešelj.

Uvek je bio popustljiv prema svom favoritu. Kao nagradu za lojalnost, Vučić je imao sve finansijske i statusne simbole. Dok je radila radikalska firma „Velika korporacija", preko koje je Šešelj trgovao naftom, cigaretama i ostalom robom, kompletni vozni park porodice Vučić dobijao je besplatno gorivo. Skromni Aleksandar na raspolaganje je dobio stranački „jugo" i šofera Gorana Veselinovića, danas zvaničnog vlasnika Vučićeve marketinške agencije, najmoćnije u Srbiji. Bata Andrej je dobio na uslugu radikalski džip, od koga se teškom mukom rastavio uveliko nakon puča u SRS.

Šešelj je omogućio tati Anđelku da napravi poslovnu kombinaciju sa Zlatanom Peručićem, tadašnjim potpredsednikom savezne vlade i direktorom „Beobanke", u kojoj su Vučići gotovo u bescenje dobili stan u Krunskoj ulici. Radikali su mnogo pomogli i u izgradnji Vučićevog zamka u Jajincima. Kad je na poklon od Bogoljuba Karića dobio jedan od prvih primeraka mobilnog telefona, Šešelj ga je odmah dao Vučiću.

U kasnim večernjim satima 22. marta 1998, čim je završio pregovore sa Slobodanom Miloševićem, Šešelj je prvo Vučiću javio da je napravio crno-crvenu koaliciju: Vučić je šefu uzvraćao istom merom. Voleo ga je do poslednje mrve ličnog interesa. O svim radikalima govorio je loše, samo Šešelja nikada nije pominjao u tom kontekstu. Preda mnom, Vučić, dok se nije transformisao u naprednjaka, nikada nije izrekao ni jednu ružnu reč o Šešelju.

Najžešću diskvalifikaciju upotrebio je samo poredeći svog vođu i mene: „Imate isti karakter, mnogo ste teški". Ni najbližim saradnicima nije ostavljao prostor za nesporazum, za sumnju u lojalnost vođi. U prvo vreme po Šešeljevom odlasku u Hag, Vučić je hvalisavo naglašavao kako ga šef zove pet puta dnevno i da duže priča s njim nego sa svojom suprugom Jadrankom i sinovima.

"...Nemoj da potceniš Šešeljevo ludilo"

Kad je pokrenuo dnevne novine „Pravda", Vučić je zaposlio Šešeljevog prvog sina Nikolu, samo da bi mu omogućio redovnu platu i zdravstveno osiguranje, bez ikakvih obaveza. Jednom prilikom s Vučićem sam išao na večeru kod tadašnjeg radikalskog poslanika Namdžeta Migatija. Prisutna je bila i Jadranka Šešelj. Dok smo se vozili ka Višnjici, Vučić me brifovao, silno zabrinut mogućnošću da svojim antiradikalskim pošalicama ne uvredim vojvotkinju Jadranku. Za razliku od njega, ukočenog u pozi punoj strahopoštovanja, ona je bila sasvim opuštena.

Javnost, pa i saradnike, Vučić je uveravao da je SRS jedna velika srećna porodica. Da to nije tako najkonkretnije se videlo posle izbora u maju 2008. Vučić je ostao bez neprežaljene funkcije gradonačelnika Beograda, Toma Nikolić je izvisio i za mesto predsednika države i premijera. Nikolić, očajan zbog još jednog neuspeha, prvo je ponudio pa povukao ostavku na mesto zamenika predsednika stranke. No, već na prvom jesenjem zasedanju Skupštine Šešeljevi jurišnici krenuli su, uvredama i kletvama, na njega i na sve ostale radikalske izdajnike.

Tikva je pukla 5. septembra. Vučić mi je javio da je Nikolić napustio SRS. Opisao mi je šta se desilo, a na moje pitanje kojem carstvu će se privoleti, da li će ostati uz Šešelja ili će otići s Nikolićem, posle dva-tri duboka uzdaha jedva je prošaputao: „...Pa, kako da ostanem u stranci u kojoj su Dragan Todorović i Vjerica Radeta"...

Međutim, nije se odmah ni priključio Nikolićevim raskolnicima. Da bi podigao cenu i dobio pare za transfer, lažirao je povlačenje iz politike. Zaključao se u vinski podrum u Jajincima i seo na obe stolice - iz potaje je pomagao Nikoliću, ali nije rušio most prema Šešelju.

- Da, Šešelj me je zvao nekoliko puta, ali samo jednom smo pričali o Tomi. Kad sam mu rekao da bi bilo najpametnije da se pomire, Šešelj mi je odbrusio da je najveći izdajnik upravo onaj koji nudi pomirenje. Od tada smo razgovarali samo o nekim nebitnim stvarima. Nikada me nije pitao da li ću ostati u SRS. Da mi je ponudio da nasledim Tomu na mestu zamenika predsednika stranke, morao bih da odbijem, ali ne bih imao obraza da se posle toga priključim Tomi. Ništa mi nije ponudio i hvala mu, tako mi je olakšao odluku - pričao je Vučić.

Nije puno ni slagao. Šešelj ga zaista nije molio da ostane u radikalima, ali nije tačno da ga je zvao nekoliko puta.

- Što bih ga zvao kad znam da je on organizovao puč? - rekao mi je Šešelj.

Vučić je kasnije organizovao i nekoliko medijskih kampanja u kojima je najstrašnije satanizovao doskorašnjeg vođu, idola, prijatelja i kuma. Šešelj je, po Vučićevim tvrdnjama, naručio njegovo, kao i ubistvo Tome Nikolića. Oba naprednjaka preživela su sve nepostojeće atentate, ali Vučić nije odustajao od tih teorija zavere. Na kraju, u intrige je upleo i Jadranku Šešelj, za koju je tvrdio da je iz Haga donela Šešeljev zahtev Luki Bojoviću da ubije Nikolića. Tužilaštvo za organizovani kriminal povelo je istragu, koja se završila ocenom da nema nikakvih saznanja o tim pretnjama.

U to vreme još sam kontaktirao s Vučićem. Moja primedba da mu je besmislena ta kampanja protiv Šešelja, opasno se uvredio.

- Bolje da ne znaš šta su već pokušali. Nikada nemoj da potceniš Šešeljevo ludilo. On je i ranije bio psihički bolesnik. Imao sam priliku da vidim izveštaj sudskog veštaka, psihologa koji je učestvovao u Šešeljevoj brakorazvodnoj parnici s prvom ženom, nekom Vesnom. Sud je angažovao tog veštaka da bi, na osnovu njegovog nalaza, odlučio kome da pripadne starateljstvo nad maloletnim sinom. Veštak je utvrdio da Vesna boluje od ozbiljnih psihičkih poremećaja, ali i da Šešelj nije ništa zdraviji. Mogu to da nađem, videćeš kako je opisana njegova patologija, to je nešto najstrašnije što sam čitao. Šešelj je izvršio pritisak na sudiju, pa je ipak dobio starateljstvo nad Nikolom. I baš se usrećio.

Ni Vojislavu nikada nisam rekao koliko para sam davao Nikoli da vraća kockarske dugove. Nekoliko puta sam ga izvlačio iz zatvora. Šta misliš, ko je obezbeđivao pare za Jadranku i njene sinove, koji, by the way, nisu ništa pametniji i bolji od Nikole? Više sam para davao Šešeljevoj nego svojoj porodici. U početku, kad je Šešelj tek otišao u Hag, on mi je govorio od koga i koliko da uzmem, pa da nosim Jadranki. To su, uglavnom, bili neki njegovi sponzori, pa me nije mnogo zanimalo. Međutim, onda je ona sama počela da mi javlja da joj u toliko i toliko sati tog i tog dana donesem toliko i toliko evra. Ej, bre! Gazdarica okom, ja skokom! Kad je iscedio sve svoje sponzore, misliš da je Šešelja zanimalo kako nabavljam pare za njegovu kraljicu i male prinčeve? Ne, brate, nije. Ni Toma, ama baš niko, ne zna koliko puta sam poturao svoja leđa da im obezbedim sve što su tražili. Posle svega, nemaju ni toliko morala da ćute ili, bar, da pljuju samo mene. Obrušili su se na moju decu. Mogu samo da vređaju, na sreću moj Danilo ima veći IQ nego sva četiri Šešeljeva sina zajedno - rekao je Vučić.

Nije štedeo ni uvrede na račun Jadranke Šešelj. Veći deo tih kvalifikacija, čak i onih prostačkih, ponavljao je, kako se videlo kad je Vikiliks objavio prepiske američkih ambasadora, i stranim diplomatama.

Vučić je ispunio obećanje, uništio je Srpsku radikalnu stranku. Sa diktatorskih pozicija, preko svojih saveznika iz Amerike i Evrope, čini sve što može da dodatno oteža sudbinu svog bivšeg vođe i kuma. Za svu onu podršku, Vučić se Šešelju osvetio na najstrašniji način. Isto čeka i sve građane Srbije koji su podržali aktuelnog tiranina.