Bliski istok

Religiozni rat preti Izraelu

Ko će prvi da plati u krvi

Militantna palestinska organizacija Narodni front za oslobođenje Palestine, preuzela je odgovornost za masakr u sinagogi u Jerusalimu, a taj užasni masakr masovno je proslavljen u Palestini. Pod pritiskom američke administracije, palestinski vođa Mahmud Abas, osudio je ovaj čin. Ali, osim njega, nijedan drugi islamski lider to nije učinio. Ulazi li, nakon ovoga, i ceo Bliski Istok u "sveti rat"? O novom palestinsko-izraelskom sukobu piše Milan Balinda, Tabloidov urednik i dugogodišnji novinar američkog "Majami Heralda".

Milan Balinda

U utorak ujutru 18. novembra dva Palestinca iz Istočnog Jerusalima upali su u sinagogu u Zapadnom Jerusalimu, u vreme dok su se vernici molili, ubili četiri Jevreja i ranili osam drugih s noževima, sekirama, satirama i pištoljima. Izraelska policija hicima iz vatrenog oružja ubila je na licu mesta oba napadača.

Pokolj u sinagogi se odigrao nakon što je jedan Palestinac, vozač autobusa, pronađen obešen u svom vozilu. Policija je potvrdila da je to bilo samoubistvo, ali su Palestinci insistirali da je to bilo ubistvo. Inače, prethodno se dogodio veći broj napada noževima od strane Palestinaca na Jevreje, i pri tome je samo tokom prve polovine novembra, živote izgubilo četvoro Jevreja.

Nakon pokolja u sinagogi stanovnici pojasa Gaze proslavljali su na ulicama „herojsko žrtvovanje dvojice svojih sugrađanina u borbi protiv Jevreja". Delili su bombone i druge slatkiše, kao što su to radili nakon obrušavanja na njujorške oblakodere 2001. godine. Postoji bojazan da ekstremisti na obe strane podižu sukobe oko teritorija na nivo religioznog rata.

U masakru u sinagogi, koji se dogodio oko sedam sati ujutru, iskasapljena su četiri rabina, ranjeno je osam vernika i dva policajca, od kojih je jedan kasnije preminuo. Trojica rabina su imali dvojno državljanstvo, izraelsko i američko, a četvrti je rodom bio Britanac. Četvorica rabina su iza sebe ostavili 24. dece. Preminuli policajac bio je originalno Druz iz Sirije i, čini se, njemu je bilo suđeno da pogine u jevrejskom hramu braneći Izrael. Policija je stigla nekih jedanaest minuta nakon što je masakr započeo, a ambulantne ekipe samo pet minuta posle njih. Jedan lekar koji je prolazio pored sinagoge prvi je priskočio u pomoć. Vernici i rabini ležali su po podu između klupa sa krvavim molitvenim šalovima (sa čvorovima), na čelu i u šaci su imali crne kožne kutijice sa svetim stihovima, verske knjige takođe su bile natopljene krvlju.

Ta se sinagoga nalazi u delu Jerusalima gde žive ultraortodoksni Jevreji koji, između ostalog, ne služe u izraelskoj vojsci iz religioznih ubeđenja. Nisu agresivni. Ubijeni su ne zato što su predstavljali bilo koju opasnost za militantne Palestince, već zato što su bili Jevreji.

Dvojica terorista bili su rođaci, Udaj i Hasan Džamal, stariji od njih dvojice ostavio je iza sebe troje male dece od šest, pet i tri godina starosti. Po naredbi izraelskog premijera Benjamina Netanjahua njihove porodične kuće sravnjene su sa zemljom, a policija je uhapsila njihove najbliže rođake i suprugu starijeg. Veruje se da su napadači dejstvovali samostalno, i to predstavlja dodatnu komplikaciju za izraelske bezbednosne snage. Bili su stanovnici Istočnog Jerusalima i posedovali su izraelske lične karte, s kojim su mogli da se kreću svuda po zemlji.

Višedecenijski sukobi između Palestinaca i Jevreja, sukobi u kojima se nije nazirao pobednik, vode se oko teritorije. Ako se tome doda religiozna komponenta, konflikt postaje mnogo opasniji. Zemlja, teritorije, može da se podeli, može da se pregovara o bezbednosnim rešenjima, ali kada se rat vodi oko svetih pitanja, tu nema kompromisa. Sa religijom postoji samo crno i postoji samo belo, nema sivog međuprostora. Rat se nastavlja do pobede ili do iznemoglosti. A najgore od svega je to što se sukobi između Palestinaca i Izraelaca globalizuju.

Nepodeljiva prestonica

Više se ne radi o lokalnim neslaganjima, već taj bi se rat pretvorio u rat između muslimana i Jevreja. Između Arapa i Izraelaca. Takav krvavi konflikt niko na svetu ne bi mogao da zaustavi.

Rat bi poprimio čak i groteskne i tragikomične dimenzije. Naime, u pisanoj misiji terorističke organizacije Hamas, koja je na vlasti u Gazi, stoji da je jedini način da se vodi borba za istinu i protiv laži je kroz džihad sve do pobede, ili mučeništva. Tekst dalje kaže da bi pobeda bila izvojevana nakon što se ubiju svi Jevreji, a mučeništvo ukoliko bi Jevreji pobedili. U jednom paragrafu doslovce kaže: „...Doći će vreme kad muslimani povedu borbu protiv Jevreja (i ubiju ih); dok se Jevreji ne sakriju iza stena i ispod drveća koja će poviknuti - 'O muslimanu! Jedan Jevrejin se sakrio iza mene, dođi i ubi ga'".

Neki ovo Hamasovo predviđanje tumače literarno. Jedan egipatski religijski lider je u jednom intervjuu izjavio da ta priča o stenama i drveću, koje govore, nije nikakva alegorija i da se radi o realnosti. To ide toliko daleko da su neke grupacije u Turskoj povele kampanju da se poseče svako maslinovo drvo u Turskoj, da Jevreji ne bi mogli da se sakriju iza njih kada stigne sudnji dan. Naime, maslina se smatra jevrejskim drvetom koje ih neće izdati.

Odmah nakon napada na sinagogu u Zapadnom Jerusalimu izraelska policija je uhapsila jednog nožem naoružanog Palestinaca, a iste večeri uhapsila je još trojicu. Dakle, taj bi se rat religioznog karaktera vodio između suseda. Palestinci su, slaveći „svoju pobedu" demonstrirali na ulicama, ne samo u Gazi već i u svom delu Jerusalima, pozirajući sa noževima i sekirama. Demonstracije u Jerusalimu policija je ubrzo rasturila.

Inače, Izrael je okupirao Istočni Jerusalim 1967. godine i kasnije ga anektirao podvlačeći da je ceo grad „nepodeljiv i ceo prestonica„ Izraela. Palestinci smatraju da je Istočni Jerusalim nelegalno okupirana teritorija i glavni grad njihove buduće države. Većina država sveta nije priznala Jerusalim kao glavni grad Izraela. Istočni Jerusalim se znatno razlikuje od Zapadnog. Možda je dobro pogledati na podatke da 40 odsto palestinskih đaka u Jerusalimu napuste srednju školu, dok taj broj „propalih đaka" u Zapadnom delu grada iznosi 0,4 odsto.

Obe strane bi morale dobro da razmisle zašto je to tako, ali bi Izrael morao da više razmisli jer se grad nalazi pod njihovom upravom. Ovaj masakr u sinagogi nije jedini zločin koji se odigrao na religioznoj osnovi. Donekle podseća na ubistvo iz 2008. godine kada je ubijeno osam jevrejskih studenata. Takođe podseća na masakr iz 1994. kada su izraelski ekstremisti ubili 29 muslimanskih vernika u Hebronu. Inače, jevrejski vandalizam usmeren na džamije je regularna pojava. Izraelski predsednik, Roven Rivlin, izjavio je na televiziji koja je prenosila uživo dok su vesti o najnovijem masakru još stizale, da „Mi nećemo da vidimo sebe kao Jevreje u ratu sa islamom - religiozni rat bio bi katastrofa iz bilo kog ugla da se gleda... Imamo dugogodišnja neslaganja između Jevreja i Arapa, između Izraelaca i Palestinaca, ali ne smemo da dozvolimo da se ovo pretvori u rat između religija".

Zaharije al-Kag, predavač na fakultetu bezbednosti Al-Kuds univerziteta koji ima odeljenja i na Istočnom i na Zapadnom delu Jerusalima, kaže da je zabrinut atmosferom na Bliskom istoku, uključujući i Islamsku državu u Siriji i Iraku, atmosfera koja gura izraelsko-palestinski sukob u rat religioznog tona. „Ako bude bilo koja odmazda i to sa bilo koje strane, čak i grupe radikalnih Jevreja koja odluči da napadne neku džamiju, to bi veoma opasno zapalilo već lošu situaciju".

Ukoliko se obrati pažnja na uspon Islamske države, tenzije između sunita i šiita, i nedavnim sukobima na severu Izraela između muslimana i Druza, sve ukazuje na religiozne konflikte. U masakru u sinagogi ubijena su četiri rabina u njihovoj Božjoj kući, dok su se molili, a iskasapljeni su u ime Alaha. Jednom verniku su odsekli ruku u kojoj je držao svoju molitvenu kožnu kutijicu. A na vest na Twiteru o tome šta se dogodilo, jedan komentar bio je najučestaliji: „Bravo!".

U biografiji proroka Muhameda, knjizi nazvanoj „Sira", koja se smatra autentičnim pričom o njegovom životu i delom islamske vere, kao što je Kuran, stoji da je 627. godine, nakon što se jedno jevrejsko pleme predalo islamskoj armiji u gradu Medina, prorok Muhamed lično odrubio glave od 600 do 800 muškaraca, ratnih zarobljenika. Bez obzira da li se sve zaista tako dogodilo ili nije, jer je priča sastavljena 200 godina nakon navodnog događaja, ovo se sada se koristi kao uzor kako se treba odnositi prema Jevrejima zarobljenim u „bici svih vremena".

Jedno je sigurno, muslimanske vođe odbijaju da preispitaju autentičnost teksta koji se smatra svetim i, za sada, ne obraćaju pažnju na oštre reakcije i gnušanje ostatka sveta. I mada je palestinski lider Mahmud Abas, pod pritiskom američkog državnog sekretara Džona Kerija, osudio masakr u sinagogi, većina muslimanskih lidera to nije uradila. U Jordanu vlada je izrazila žaljenje, ali je u parlamentu održana molitva za „mučenike" koji su izvršili masakr.

Palestinski predsednik Mahmud Abas, nakon Kerijevog pritiska, izdao je saopštenje povodom masakra u sinagogi u kome stoji: „Osuđujemo ubistvo vernika u jerusalimskoj sinagogi i osuđujemo nasilne činove bez obzira ko ih je počinio...". Ovo je prvo saopštenje koje je izašlo iz Abasove kancelarije i prva optužba palestinskih napada kojih je bio veći broj u prethodnim nedeljama. Militantna grupacija Narodni front za oslobođenje Palestine preuzela je odgovornost za masakr u sinagogi, masakr koji su proslavljali mnogi Palestinci. Problem sa Abasom je što on igra opasnu igru, pokušavajući da imitira preminulog Jasera Arafata, ali se čini da on neće moći imati i jare i pare.

"Dogovor o jedinstvu", Hamasa i Fataha

Nakon decenije korupcije i rastućeg nezadovoljstva, nemogućnosti da sklopi mir sa Izraelom i gubitak pojasa Gaze u korist Hamasa, Abas hoće da kao svoje nasledstvo ostavi sliku sebe kao velikog vođe. Međutim, on nije ni bleda slika Jasera Arafata koji je manipulisao situacijama s namerom da sebe prestavi kao manje zlo i najbolju nadu za mir.

U jednom obraćanju naciji, koji je u roku od tri dana 19 puta prenošen na državnoj palestinskoj televiziji PA TV stanici, Abas praktično poziva na religiozne sukobe zbog Al-Aksa džamije, urgirajući svojim sledbenicima da spreče Jevreje „na bilo koji način" da uđu u taj sveti prostor. U tom obračunu nije se samo radilo o „oštroj retorici" već direktna poruka da je potrebno sprečiti Jevreje da ispogane Mount hram (Temple Mount). Abas, koji je u svojoj doktorskoj disertaciji negirao holokaust, namerno koristi reči koje podstiču religioznu mržnju. Slične stvari je radio i Jaser Arafat, ali je to bilo u vremenu pre Islamske države, i ta taktika je Arafatu dobro poslužila. Sada je čitav region u paničnom strahu od džihadista i igranje s vatrom više nikome „nije simpatično". Genocidni koljači Islamske države snizili su toleranciju za religiozna ubijanja i ako Abas namerava da s lanca pusti najnoviju Intifadu, otvoriće se pakao u kome on može postati prva žrtva svog sopstvenog rata.

Na svoje ponašanje u najnovijoj napetoj situaciji Abas je upozoren i u jednom pismu poslatom iz Vašingtona, a koje mu je stiglo 20. novembra. Komisija za pomoć američkog Kongresa upozorila ga je da je „Kongres i dalje posvećen" uslovima koji moraju da se ispune da bi Amerika slala pomoć Palestincima. Ti uslovi su da se ne podgrevaju tenzije i da se spusti „zapaljivih izjava". Kongres je takođe tražio od Abasa da Palestinci prestanu da karikaturama u medijima ponižavaju Jevreje. Inače, Sjedinjene Države daju Palestincima 500 miliona dolara godišnje. A u petak uveče, na jednoj konferenciji o Palestini u Ramali, glavnom gradu Palestine, Abas je pozvao Izraelce da zajedno „grade mostove ljubavi umesto rasističkih zidova", što bi bile bezbednosne barikade na Zapadnoj Obali. U tom istom obraćanju Abas je optužio Izrael da na palestinske njive pušta divlje svinje. Podvukao je da ovo sada nije prvi put da Izrael koristi te divlje životinje, koje pušta noću, da bi razorili palestinske useve.

Ta opaska o divljim svinjama nije kasnije objavljena ni u jednom zvaničnom palestinskom mediju. Takođe je objavljeno da će američki FBI voditi istragu o masakru iz sinagoge, jer su trojica ubijenih rabina bili i američki državljani.

Dva dana nakon masakra u sinagogi, policija je zaplenila dva brodska kontejnera koja su prevožena ka palestinskoj teritoriji. U njima se nalazilo 5.200 komada noževa, hiljadu mačeva, 18.000 raketa za vatromet, kao i preko 9.000 električnih i svetlosnih naprava za onesposobljavanje ljudi. Prilikom pretresa kontejnera i zaplene robe uhapšeni su tri Arapina.

Tovar je bio označen kao pokloni za Božić, a pojedinačni paketi su bili umotani u šarene, božićne papire. Tovar je dolazio iz Kine i destinacija je bila u Istočnom Jerusalimu. Ova količina hladnog oružja, kada bi bila distribuirana i upotrebljena, mogla bi da uzrokuje mnogo više masakriranih nego do sada. Mnogo više, a da se i ne govori o odgovoru druge strane. Očigledno je da je neko pokrenuo logistiku kojom bi se sukobi Palestinaca i Jevreja odvijali po ulicama, sinagogama i školama Jerusalima. Bračni par iz jednog sela u predgrađu Ramale dobio je blizance i odlučio da ih nazove imanima dvojice terorista koji su ubili četiri rabina i izraelskog policajca.

Usred napetih odnosa između Palestinaca i Jevreja zvanični TV kanal u Ramali puštao je reprizu jednog dokumentarnog filma o istoriji palestinske organizacije Fatah. Taj dokumentarac prepun je teških antisemitskih poruka i stavova koji ocrnjuju Jevreje. Film između ostalog objašnjava da su Jevreji proterani iz Evrope još u srednjem veku, jer Evropljani nisu mogli više podneti „karakterne crte Jevreja, njihov monopol, korupciju i nepotizam". U filmu se takođe tvrdi da su evropske zemlje „doživele tragediju" kada su pružili gostoprimstvo Jevrejima. Dokumentarac tvrdi da su Britanci našli način da se otarase Jevreja kada su odlučili da im stvore državu na palestinskim teritorijama. Istovremeno su zvanični palestinski lideri objašnjavali za medije da je događaj u sinagogi „prirodan odgovor na izraelsku opresiju Palestinaca". Portparol Hamasa je na fejsbuku istakao da je masakar u sinagogi prirodni odgovor na cionistički kriminal protiv ljudi i njihovih svetih mesta. Dodao je da Palestinci imaju svo pravo da se osvete sa „krvlju naših mučenika i na bilo koji mogući način".

Početkom novembra predsednik Abas objavio je da će ostaci Jasera Arafata biti preneseni u Jerusalim, „glavni grad Palestine". Istovremeno je Fatah oglasio da će komemoracija desetogodišnjice smrti Jasera Arafata, koji je preminuo 1. novembra 2004, biti odložena iz bezbednosnih razloga. Naime, dogodila se serija eksplozija koje su bile namenjene vođama Fataha, i procenjeno je da bezbednost okupljanja ne može biti garantovana. Hamas je odbacio glasine da su oni podmetali eksploziv. Serija eksplozija takođe se dogodila i u pojasu Gaze. Fatah i Hamas su prošlog aprila i juna potpisali „dogovor o jedinstvu" tako da su se Zapadna Obala i Gaza ujedinili pod okriljem jedne „dogovorene vlade". Sve palestinske frakcije trebalo je da učestvuju komemoraciji godišnjice smrti Jasera Arafata, ali je očigledno da među njima nije još sve izglađeno.

A 1.

Hamas je poslovna imperija

Većina Palestinaca živi u siromaštvu, a mnogi od njih na ivici preživljavanja. Nije tajna da njihove vođe žive u izobilju i to bez obzira kojoj frakciji pripadaju, bilo da su u Ramali, bilo u pojasu Gaze. Nakon Dogovora iz Osla, 1994. godine, palestinska vlada, koja je stvorena, odmah je počela da liči, manje-više, na bilo koji arapski režim: centralizovana je, korumpirana, neefikasna, podmitljiva, preovlađuje nepotizam zahvaljujući kojem manji broj familija ima svu političku i ekonomsku moć,

Palestinska Oslobodilačka Organizacija upravlja Palestinom preko svoje glavne političke partije, Fatah, uz pomoć obilnog budžeta koji se zasniva na stranim donacijama. Podaci pokazuju da je od 1995. godine do 2005. vlada dobila za izgradnju industrijske infrastrukture i otvaranje radnih mesta, razvoj državnih institucija i podizanja standarda života nekih osam milijardi dolara. Ni jedan od tih projekata nije ostvaren i većina novca završio je u privatnim džepovima, a ostatak je iskorišćen za regrutovanje novih militanata.

Porodica premijera i nekolicine ministara, kao i nekolicina oficira bezbednosnih snaga, imaju monopole na naftu, gas, cigarete, hranu i mobilne telefone. Prošle godine Mohamad Dahlan, stariji oficir bezbednosti Fataha na Gazi, podneo je međunarodnu tužbu protiv predsednika Abasa tvrdeći da je on ukrao preko jedne milijarde dolara iz palestinskog državnog budžeta.

Hamas, koji je osnovan krajem 1987. godine, ne dobija značajan deo međunarodne pomoći upućenoj Palestini. Međutim, Hamas je razvio svoj sopstveni mehanizam kako da dođe do velike količine novca. Uglavnom ti njihovi fondovi stižu od muslimana vernika i hodočasnika koji dolaze iz Saudijske Arabije, Kuvajta i Katara. Hamas je, zahvaljujući svojim terorističkim akcijama, postigao status „vodećih branioca Palestine". Veći donatori zahtevaju da se u oblasti Gaze primenjuju islamski zakoni, a kampanje za prikupljanje novca takođe se sprovode među vernicima koji žive u zemljama Zapada. Jedan od vođa Hamasa, dr Musa Abu Marzuk, po nekim istraživanjima, poseduje bogatstvo od oko dve milijarde dolara.

Drugi izvori prihoda potiču od švercovanja svih mogućih artikala, od cementa i benzina do hrane, a mnogo toga stiže tajnim tunelima iz Egipta. Ispitivanje javnog mnjenja pokazuju da se 60 odsto Palestinaca, stanovnika Gaze, protive korupciji, ali samo šaka njih je spremna da nešto protiv toga preduzme. Stanovnici koji su negodovali dobijali su batine, upucani su i, u nekim slučajevima, nakon nameštenih suđenja, nad njima je izvršena smrtna kazna.