Nemačka

Dok ostatak Evrope strepi od dalje recesije, Nemačka najavljuje rast svoje ekonomije

Sve se vrti oko Merkelove

Po jednom istraživanju svetskog javnog mnjenja urađenog za britanski BBC, Nemačka je izbila na vrh kao najcenjenija država na svetu. Ispitano je više od 26.000 nasumice izabranih osoba iz 25 zemalja i od njih se tražilo da ocene uspešnost između 16 najrazvijenijih zemalja sveta, plus Evropska Unija. U Gani su, na primer, 84 odsto ispitanih glasali za Nemačku, pozitivno su mislili i Francuzi, 81 odsto za Nemačku, i Španci, ali ne i Grci koji su većinski imali negativan stav o najrazvijenijoj zemlji Evropske Unije koja je po ovim ispitivanjima, sa 49 odsto pozitivnih ocena, popravila svoj položaj za jedan procenat u odnosu na prethodnu godinu. Sudeći po još nekoliko ispitivanja javnog mnenja, Nemačka je proglašena kao zemlja u kojoj bi mnogi voleli da žive, kao „najbolja država na svetu". Berlin je izjavio da veruje da za ovakvo svetsko mišljenje mogu da budu zaslužni i nemački političari koji vode računa kako se ponašaju i šta govore, bilo da su u Nigeriji, bilo u Mongoliji. Ne bi trebalo zanemariti ni činjenicu koja je takođe uticala na rezultat anketa, a to da je Nemačka i svetski šampion u fudbalu, podseća Milan Balinda, Tabloidov urednik spoljne politike i dugogodišnji novinar američkog Majami Heralda.

Milan Balinda

Svi parametri ukazuju da se zemlje Evropske Unije oporavljaju od finansijske krize, Nemačka pre svih, ali značajni svetski ekonomisti ukazuju da je taj oporavak veoma spor pa čak i da Evropi preti još jedna recesija. Tu bi recesiju, u svojoj kolumni u Njujork tajmsu piše Nobelovac Pol Krugman, izazvala niko drugi do nemačka ekonomska politika. Krugman je oprezno optimističan o ekonomiji Sjedinjenih Država, ali misli da Evropa ide u pogrešnom pravcu. Navodi činjenicu da je nezaposlenost duplo veća u EU nego u Americi i da će deflacija biti pogubna za zemlje Unije. Optužuje Nemačku da koristi svoju ekonomsku moć da bi sprovela politiku stezanja kaiša širom Evrope. U toj kolumni od 1. decembra, Krugman piše: „...Ne kažem da se grčka vlada nije ponašala neodgovorno pre nastanka krize, ni da Italija već nije imala problema sa ukočenom produktivnošću. Ali Grčka je mala zemlja čiji je fiskalni haos izuzetak, dok italijanski problemi na duge staze nisu izvor evropskog sunovrata u deflaciju..."

Krugman insistira da je za „usporenu katastrofu" koja preti evropskim ekonomijama kriva Nemačka. Navodi da bi Francuska mogla da se zaduži na duge rokove i to sa kamatom od manje od jedan odsto, najpovoljnije u svojoj istoriji, samo nešto više od kamate za Nemačku, ali to ne radi jer Berlin preti da će biti kazni ukoliko Pariz još ne smanji svoj budžetski deficit. I nije Krugman jedini stručnjak koji upozorava da Evropa stagnira i ide ka teškoj finansijskoj krizi zbog „sulude ideje" o važnosti balansiranih budžeta, čak i po cenu da se privreda zaglavi.

Nemačka sada predviđa da će se njen ekonomski rast povećati ove godina za 1,2 odsto, ali su prethodni proračuni govorili o 1,8. Negativna treća četvrtina rasta nemačke ekonomije nije smak sveta jer je bilo koji rast preko jedan odsto pristojan učinak. U svakom slučaju, stagnacija preti evropskim privredama u evro zoni. Ipak, nemačko stanovništvo još nije zabrinuto povodom tih indikatora o stagnaciji i ne misle da će doći do nove recesije. Većina Nemaca ima duboko poverenje u mudrost svoje Mutti, majke Angele. Naročito sada kada se pokazalo da se ekonomije „perifernih zemalja" Evropske Unije, Grčke, Španije, Portugala, nesumnjivi oporavljaju. Nemci nisu voleli kad je tim zemljama Berlin odobravao milijarde evra pomoći, ali je sada „sve u redu". Ili je to samo iluzija?

Zona evra nalazi se u oštrom kontrastu sa Amerikom i Britanijom, čije ekonomije rastu pristojnom stopom. Francuska stagnira, italijanski Bruto nacionalni dohodak jedva je iznad nivoa koji je imao pre 15 godina kada su sa Lire prešli na Evro. A kako privrede Nemačke, Francuske i Italije iznose dve trećine evropskog BND, rast holandske, španske ili danske ekonomije ima manjeg uticaja. Unutar Nemačke, ekonomski eksperti, neki od njih, insistiraju da kaiš štednje mora da se popušta. Angela Merkel tvrdi da ako bi Nemačka počela da troši više novca iz državne kase, onda bi to uradile i Francuska i Italija, tj. da bi njena zemlja tako dala loš primer. A u realnom svetu, Merkelova ima malo razloga da ima poverenje bilo u Francusku, bilo u Italiju. Kada je u prošlosti pritisak na te dve zemlje da balansiraju svoje budžete bio labaviji, Pariz i Rim trošili su veoma bahato, odustajući od fiskalnih reformi koje su do tada obećavali.

Nemačka kancelarka Angela Merkel rekla je početkom novembra da je evro zona ekstremno krhka i da Nemačka neće uzimati zajmove da bi investirala. Merkelova odoleva pritiscima nekih evropskih partnera da novim investicijama zahukta ekonomiju svoje zemlje. Merkelova je takođe rekla da je nemačka ekonomija stabilna ali da su „međunarodna žarišta", kao što je kriza oko Ukrajine, nanela štetu nekim nemačkim firmama. Da se stvorila „nesigurna biznis klima". Rekla je da su investicije potrebne ali ne sa pozajmljenim novcem. Neki eksperti ukazuju na činjenicu da nisu tačne tvrdnje da je Nemačka oduvek imala „ekonomiju štednje". Ističu da je nakon Drugog svetskog rata Nemačka bila mnogo više „fiskalno fleksibilnija".

Radikalne, neoliberalne besmislice

Socijalno demokratska partija, koja je manji partner u nemačkoj vladi, insistira da se investira u infrastrukturu zemlje. Istina je da su mnogi železnički mostovi u Nemačkoj, primera radi, stariji od 100 godina. Bez sumnje, najnoviji podaci pokazuju da je kancelarka Merkel odlučna da balansira budžet do poslednjeg evro-centa. Nekoliko članica EU, kao i Međunarodni monetarni fond, takođe preporučuju Berlinu da počne da troši novac koji je u ovom trenutku veoma jeftin na bankarskom tržištu. Merkelova je ponovo odbacila takve ideje. Najverovatnije da ona to ne radi samo iz ideoloških razloga, već i osluškuje mišljenja Nemaca koji većinski hvale njenu politiku. Ima podršku 71 odsto sugrađanina.

Jedna nemačka poslovica kaže da „mudar čovek dobrovoljno radi u dobrim vremenima ono što glup nevoljno radi u lošim", a Angela Merkel, koja je na čelu Nemačke već osam godina, ne liči na političara koji radi bilo šta pogrešno. Ipak, optužuju je da ne radi dovoljno išta da bi sebe načinila nepopularnom. Merkelova igra na ziher. Još 2003. godine tadašnji kancelar Gerhard Šreder, socijaldemokrata, gurao je svoje reforme koje su olakšale otpuštanje radnika i vremenski skratile nadoknade za nezaposlene. Te promene su doprinele da se smanji nezaposlenost koja je tada iznosila 12 odsto. Bile su to bolne i veoma nepopularne reforme i Šreder je zbog njih izgubio na izborima iz 2005. godine.

Merkelova je bila na dobitku zbog tih reformi, a onda je podigla godine za starosnu penziju na 67 godina. Sada socijaldemokrati zahtevaju da se godine starosti spuste na 63, a današnja koalicija već je odlučila da po prvi put u nemačkoj istoriji ustanovi minimalnu platu i kontrolu cena zakupa stanova. Za Merkeline demohrišćane, koji se nalaze na desnom centru političkog spektra, koalicija sa socijaldemokratama, koji su na levom centru, ispada „veoma skupa", ali izgleda da Nemačka ima politički veoma iskusno društvo u kome takva politička mešavina može da funkcioniše. Ipak, bez obzira na uspehe nemačke ekonomije, pojedini ekonomski stručnjaci prognoziraju negativnu budućnost. Čini se da nacionalni sport zemlje nije fudbal, nego pesimizam, kako je to već u svojoj opasci napisao čuveni biznis magazin Blumberg biznis vik.

Angela Merkel je takođe odbacila kriticizam upućen od strane takozvane „mudrih ljudi" grupe ekonomista. Ta grupa sačinjena je od petoro eksperata koje je postavila vlada da bi nadgledali ekonomsko stanje u zemlji. U svom izveštaju od 400 stranica „mudri ljudi" sumnjaju u ekonomsku opravdanost minimalne plate koja je zacrtana na 8,5 evra po satu i trebalo bi da počne da se primenjuje od početka sledeće godine. Ti eksperti kancelarku, jednostavno, optužuju ne da nedovoljno troši već da se „razbacuje" s parama. Merkelova je izjavila da je začuđena kritikama na minimalnu zaradu i kako to da je politika koja još nije stupila na snagu već doprinela kočenju privrede. Socijaldemokrati su takođe odbacili prigovore „mudrih ljudi" i njihove „radikalne neo-liberalne besmislice" kao irelevantne.

Sugerisali su da izveštaji „mudrih ljudi" koji su započeli još od 1963. godine ne idu u korak sa vremenom. Govoreći o većoj potrošnji, Nemačka će morati da do 2017. obezbedi nekih sedam milijardi evra za penzije, budući da populacija postaje sve starija. Taj novac još nije predviđen u planiranjima današnje vlade. Angela Merkel, koja je samo treći kancelar sa tri mandata u posleratnom periodu, i prošle godine je pobedila na izborima upravo zbog poverenja koje Nemci imaju u njenu ekonomsku politiku. Ali je takođe tačno da je Merkelova ekstremno nepopularna u nekim evropskim zemljama zbog njene politike „stezanja kaiša". Iako je u koaliciji sa socijaldemokratama, njeni ekonomski potezi veoma su konzervativni, veoma uzdržani. Ipak ju je njen koalicioni partner podržao u svim odlukama tokom krize.

Sa svoje strane, britanski magazin Ekonomist objavljuje analize pod naslovima sličnim ovome: „...Izradi nekoliko mostova i puteva, gospođo Merkel". Taj magazin tvrdi da je nemačka ekonomije možda već u recesiji. Raspoloženje Nemaca u odnosu na ekonomsku politiku nemačke vlade Ekonomist naziva „stoičkom nonšalantnošću". Istovremeno nemački ministar ekonomije tvrdi da nema „ekonomske osnove" za promenu kursa politike njegove zemlje. Jedno je sigurno, Angela Merkel je u svojoj predizbornoj kampanji obećala glasačima da vlada neće pozajmljivati ni u 2015. godini. Inače, Nemci gledaju na deficit kao nešto opasno, neefikasno i, najverovatnije, nemoralno. Ipak je teško poricati da bi potrošnja na infrastrukturu bio veliki podstrek za nemačku, i evropsku, ekonomiju.

Pesimistička i optimistička strana

Prema suzdržanim procenama vlada Angele Merkel bi mogla povećati investicije za popravku i izgradnju mostova i puteva za nekih 0,7 odsto tokom sledeće godine i 0,5 odsto u 2016. a da pri tome ne sruše pravila o balansiranom budžetu. Britanski Ekonomist tvrdi da bi bilo poželjnije da Nemačka investira mnogo više novca u infrastrukturu, ali da bi i to minimalno investiranje bio „dobar početak". Krajem novembra Merkelova je rekla da u principu podržava plan Evropske Unije da oživi ekonomiju. To je multi-milijarderski plan Evropske komisije, od nekih 315 milijardi evra, koji bi „definitivno pogurao" evropske privrede. Merkelova je rekla da se slaže uvek i kada se mudro investira. Takođe je dodala da novac sam po sebi neće biti dovoljan da bi se situacija promenila na bolje ukoliko „izvesne države" ne sprovedu strukturalne reforme. Takođe je podvukla da samo „zahvaljujući budžetskoj disciplini, mi sada možemo da investiramo".

Engleski dnevnik Gardian je put nemačke ekonomije u recesiju prikazao u pet tačaka: 1) Slabljenje nemačke trgovinske razmene. 2) Pesimizam nemačkih investitora. 3) Proizvodnja je u drastičnom padu. 4) Stopa inflacije je niska. 5) Nemački BND udaljen je jedan kvartal od recesije. Svaku od ovih tvrdnji Gardian je podrobno obrazložio. Ukoliko je sve to tačno što kažu kritičari Merkelove ekonomske politike, onda, budući da je vlada Angele Merkel upoznata i sa takvim procenama, je normalno postaviti pitanje zašto Nemačka ne reaguje s nekim promenama svog kursa. Donekle je neverovatno da nemačka kancelarka može toliko da greši i da se slepo drži svoje ekonomske i političke ideologije. Još je manje verovatno da njeni koalicioni partneri dozvoljavaju da se zemlja sunovrati u recesiju. Mora biti da Merkelova veruje u svoje procene. Ili je to, ili i ona pripada onima koji će nevoljno uraditi stvari za vreme loših vremena, kako to već kaže nemačka poslovica.

Budući da je Angela Merkel bila ključni faktor u upravljanju prethodne ekonomske i finansijske krize, iz koje se čini da se Evropa polako izvlači, a ona je još na vlasti, moraće da se sačeka na rezultate nemačkih pritisaka u korist štednje. Ukoliko Merkelova nije u pravu, to će biti pogubno za zemlje evro zone, a može da bude pogubno i za sam evro. U Italiji se već čuju glasovi pobornika vraćanja njihove zemlje na Liru. Slično je i u Francuskoj, ali za Franak. Ima i Nemaca koji tvrde da bi Dojče Mark bila bolje od evra. Bilo kako bilo, Angela Merkel gura pravcem koji je zacrtala i koji je obećala svojim glasačima. Čini se da se mnogo ne uzbuđuje zbog upućenih kritika. Druga je priča da li bi trebalo iako je Nemačka jedna od najrazvijenijih zemalja sveta. Nakon Kine, Sjedinjenih Država i Japana, smestila se Nemačka kao četvrta najveća ekonomija na planeti.

Mada Nemci ne strepe za svoju budućnost, uzdajući se u jaku industriju i trgovinu kao i u ozbiljnu vladu, uplašene su druge zemlje Evropske Unije, specijalno evro zone. Sa niskim rastom ekonomije i preniskom stopom inflacije, najugroženije su zemlje sa visokim dugom, zemlje kao što su Italija i Grčka. U najnovijim saopštenjima Evropska komisija tvrdi da će prosečan rast u 18 zemalja evro zone biti ove godine 0,8 odsto, prethodno se predviđao na 1,2 odsto. Tokom sledeće godine rast bi bio 1,1 odsto, dosta manje od predviđenog 1,7 odsto, cifra koja sada dominira za 2016. godinu. Država Evropske Unije sa najvećim rastom, Velika Britanija, ne nalazi se u evro zoni. Inače, Irska je zemlja koja je ove godine zabeležila rast od 4,6 odsto. Interesantno, kako su to već neki analitičari uočili, u poslednjih sedam godina prognoze o ekonomskom rastu su bile manje-više pogrešne. Uključujući i one koje je objavio Međunarodni monetarni fond.

Bilo da se gleda sa pesimističke ili optimističke strane, zemlje evro zone se oporavljaju od krize veoma usporeno, a nezaposlenost u nekima od njih dostigla je alarmantne nivoe. S druge strane, Sjedinjene Države vraćaju se u „normalu" ubrzanim koracima i žale se na Evropu jer ih koči. U svakom slučaju, ključni političar i vodeća ličnost u koje Evropa upire oči s nadom da će „sve biti OK" je nemačka kancelarka. Hoće li malo da krene s kursa i uloži neku paricu u infrastrukturu, u nemačke puteve i mostove od kojih, može da zvuči čudno, zavise ekonomije svih ostalih zemalja evro zone. Ako najvećoj sili u Uniji ne ide baš najbolje, onda ostalima baš nikako ne ide. Ako bi se parafrazirala dosetka o Americi i Meksiku moglo bi se reči da kad Nemačka kine, ostatak Evrope dobije upalu pluća.

Angela Merkel ušla je u politiku 1989. godine, odmah nakon pada Berlinskog zida. Postala je vođa svoje partije 2005. godine. Dr Merkel je prva žena na poziciji kancelara Nemačke. Pre 25 godina Merkelova je imala 35 godina, živela je gde je i rođena, u tadašnjoj Istočnoj Nemačkoj, bila je fizičar i specijalizirala je u kvantnoj hemiji, nije tada, kao ni ostali njeni sugrađani mogla da kroči u Zapadni Berlin, i bila je razvedena. Samo ovi podaci trebalo bi da budu dovoljni da se shvati nemačko umeće oporavka i njenu želju i napor da uspe u životu. Deluje vrlo povučeno i čak i kada nešto veoma važno kaže, kad menja kurs nemačke politike, ona ne drami. Ponekad govori direktnije nego što to obično radi, ali nikada ne troši prazne reči, već kaže onoliko koliko ima da kaže. Dobija se utisak da u detalje zna šta bi trebalo da se uradi.

A 1. Ljubazni krajnji desničari

Za razliku od nekoliko drugih razvijenih zemalja evro zone, nemačka nije imala ni jednu značajnu političku partiju na ekstremnoj desnici koja bi, između ostalog, bila protiv evra. U Holandiji i Švedskoj, na primer, desničarske partije sakupe na izborima čak do jedne četvrtine glasova i ponekad uspeju da učestvuju u koalicionoj vladi. Taj nemački slučaj bio je u neku ruku fenomen, ali se i to već promenilo.

Alternativa za Nemačku (AfD) pojavila se na nemačkoj političkoj sceni ove godine kada su osvojili deset ili nešto malo više odsto glasova na regionalnim izborima u bivšoj Istočnoj Nemačkoj, i oko sedam odsto u zapadnom delu zemlje. Prošle godine na nacionalnim izborima AfD je za malo ostala ispod cenzusa koji je u Nemačkoj pet odsto. Njihov lider je uglađeni gospodin, profesor ekonomije, Bernd Luke (52). Luke, čija je partija pozicionirana desno od Merkelinih Demohrišćana, vešto manevriše da ga ne bi proglasili nacionalistom ili fašistom. On nikada, na primer, ne kaže ništa u stilu „zaustaviti masovnu imigraciju", već „prihvatljiviju formu" u stilu „imigraciji je potrebna jasna regulacija".

Njegovi glasači i simpatizeri znaju tačno šta to znači. A rastući uticaj AfD najverovatnije će naterati Angelu Merkel da obustavi svaki pokušaj da sprovede liberalnije i veoma neophodne migracione reforme.

Partija Bernda Lukea nije protiv Nemačkog članstva u Evropskoj Uniji, ali nisu zadovoljni nemačkim „skromnim ponašanjem" i zahtevaju da se zemlja postavi na čelo i gleda, skoro isključivo, svoje interese. Partija je krenula sa rastom od trenutka kada su Nemci počeli da zaziru od imigranata iz muslimanskih zemalja. Ipak, budući da je u suštini AfD populistička partija, ona se obraća glasačima na više emocionalnom nivou nego na bazi praktičnih potreba zemlje.

Iako se ne čini da će AfD uskoro biti značajniji politički faktor u Nemačkoj, to ne znači da nemaju uticaj na politički legat kancelarke Angele Merkel.