Francuska

Vladavina globalnom ekonomijom uz pomoć nove religije - dividendi

Svetski rat protiv sirotinje

Kriza, kriza... e pa šta je... ne boji se ko dividende dobije! Upravo tako. U poslednje vreme svet se deli na one koji poseduju akcije i one koji nemaju reakcije na tu organizovanu pljačku. Francuska je jedna od najvelikodušnijih dividendajki na svetu. Dele ih šakom i kapom da bi upecali strane investitore. Samo u toku prošle godine akcionarima pariske berze (CAC 40), podeljeno je oko 60 milijardi evra. U isto vreme francuske firme su otpustile oko 300. 000 radnika, a 60. 000 preduzeća je bankrotiralo. Masovno otpuštanje radnika, ili zatvaranja i delokalizacije fabrika u treći svet su najčešće uslovljeni nezajažljivim apetitom akcionara. Naravno, vlasnici akcionarskih hartija su na vreme pokupili kajmak i odneli sav ekstra profit u finansijske rajeve kod svojih saučesnika, bankara, tvrdi književnik Mile Urošević, naš dopisnik iz Pariza.

Mile Urošević

(dopisnik iz Pariza)

Investitorima su ekonomija i zaposlenost ljudi zadnja rupa na mondijalističkoj svirali! Njihova čovekoljubljiva ulaganja su dobro proračunate špekulacije! Surova je trka za profitom. Sistem akcionarske lagarije i divljanje dividendi je podmuklo sabotiranje realne ekonomije u ime finansijskih mućki. Sistem dividendi je pola privatizacija, a pola kockanje u najvećem kazinu sveta. U svakom slučaju, od nestanka varvara i Huna svet nije video ovakvu pljačku. Jedini problem je što su razbojnici sada poštovana gospoda, a njihov harač je legalna, pa čak i mnogo poželjna rabota.

- Kriza postoji, ali nije za sve negativna pojava, tvrdi Elise Lucet, voditeljka popularne TV emisije Cash Investigation. Ona navodi da je kriza idealno tlo finansijske njive, u koju svako ko poseje fiktivni groš ubere sto pravih zlatnika. Nema šanse da se kriza pregazi sve dok usevi ovako lepo rađaju. Samo u toku prošle godine belosvetskim akcionarima je podeljeno ni manje ni više nego hiljadu milijardi dolara. Što u kešu, a što u kompenzacijama, 1. 000. 000. 000. 000 dolara koje ekonomija neće da vidi.

Da bi se postigao tako rentabilan učinak, i akcionarima udelila što veća lova, velike kompanije su spremne da bezdušno otpuste radnike i udvostruče radne norme srećnicima koji ostaju da rintaju za smanjene plate. Samoubistva su najčešća rešenja onima koji puknu pod pritiskom razularenog kapitalizma, reorganizacije zakona rada, pada berze ili lošeg bilansa. Svake godine oko 10.000 ljudi izvrši samoubistvo u zemlji ljudskih prava, dok preko 200.000 ostaje u životu nakon neuspelih pokušaja stavljanja omče oko vrata ili gutanja pilula. Veliki deo samoubistava je upravo zbog problema na poslu. To je statistika od koje se ledi krv u venama ili proključa u glavama onima koji dižu ruku na sebe umesto na one koji su ih doterali do duvara!

Svet je globalno selo i, povezan brzim internetom, reaguje u trenutku. Tako jedna odluka penzionog fonda na drugoj strani okeana uništava radna mesta u Francuskoj, Holandiji ili Italiji.

Sve do 1980. godine profit je uglavnom ulagan u investicije i razvoj preduzeća kao i stvaranje rezervnog fonda, a ponegde je deljen radnicima. Najviše polovina sume namenjena investicijama je dodeljivana akcionarima. Od 2003 počinje da se troši više na dividende nego na investicije da bi danas razbacivanje para dostiglo totalno ludilo, u kome se nagrađuju akcionari tri puta više nego što se investira u razvoj kompanije. Vrlo često firma diže kredit da bi isplatila malo veće dividende i privukla nove investitore. Ovo vrzino kolo ne može da se drugačije završi nego propadanjem firme. U realnosti, nakon što se veliki akcionari uvale u fabriku ili njenu filijalu, oni najpre posisaju keš, prodaju deo firme, otpuste tehnološki višak i naravno sebi i svojima podele velike dividende pre nego što firma ode pod stečaj ili padnu na državne jasle. Sistem je tako razrađen da se recept prodaje po celom svetu kao jedini lek za izlaz iz krize ili kao prečica za put u EU. Akcionarima je kriza najverniji saveznik a političarima su akcionari najdraži gosti.

Akcionari inkvizitori

Gramzivost akcionara farmaceutskog giganta Sanofi je školski primer idiotizma ovog sistema. Grupa je sve do 2008. godine, ubirala oko 6 milijardi benefita i bila treća sila na svetu sa 100. 000 radnika.

Kada je na čelo ove firme za lekove došao Nemac Kris Vibaror, akcionarima je svanulo a za radnike je nastupila glavobolja koju ni njihov Dolipran više nije mogao da ublaži. Naprotiv! Da bi održao nivo, Kris je nabio sebi platu od 8 miliona evra, ostalima je naduvao dividende na 50 % od benefita što je naravno pojelo sav kapital plus državne subvencije.

Firma se zadužila a usput je iz prosperitetnih laboratorija otpušteno 4.000 ljudi. Preostalima su smanjene plate i povećane norme kako to predviđa recept akcionarski. Tajni plan direkcije pod šifrom Feniks, predviđao je zatvaranje još četiri laboratorije, oslobađanje keša i uštedu od 80 miliona kako bi se poslala pozitivna poruka investitorima. Ova poruka nije stigla do akcionara već do ušiju ministra ekonomije.

Novinari Investigaje su provalili plan i predali kopiju Feniksa ministarstvu. Uostalom kako Predsednik više nije mogao da povećava sume dividendi, savet akcionara mu je dao šut kartu . Na rastanku i u znak zahvalnosti za loše vođenje firme, čoveku od 8 miliona evra godišnje poklonjen je ček od samo 5 miliona. To, je cena ili bolje rečeno mafijaška ucena da lik ne traži šljaku nekoj konkurentskoj firmi ili ne cinkari poslovne tajne. Bolje pet cigli u džep nego cigla sa terase pa u glavu. U isto vreme to je super reklama novim investitorima koji i pored eventualnog neuspeha na najvišoj stepenici karijere, mogu da se nadaju utešnom padobranu za skok sa zadrškom u novi život. Vrana vrani oči ne vadi.

Ministar ekonomije Emanuel Makron tvrdi da nije intervenisao u ovoj aferi ali ipak dodaje da je svet finansija posebno carstvo bez granica i bez uticaja politike. Tržište ima svoje zakone. Kotizacije na berzi su životno osiguranje da firmu ne bi progutala neka druga velika riba. Treba objasniti ljudima da je akcionarstvo jedini način modernog poslovanja. Danas, u globalnom liberalizmu, svaka firma propada ako joj padaju akcije, jer su dividende plata akcionara. Ko nije zadovoljan uzima svoj kapital i ulaže u rentabilniju firmu.

Država nema prava da zabrani otpuštanja u privatnim firmama, ali ipak mora da im daje subvencije i druge olakšice da bi kao fol zapošljavale ljude. Ako im ne daju te pare, firme mogu da odu i delokalizuju proizvodnju i sedište u jeftinije zemlje Azije ili fiskalne rajeve. U pitanju su dva sveta i zakoni jednog ne važe u drugom, tvrdi vanzemaljac Makron koji je na ovom svetu ministar socijalista. U prevodu; to je tako i ništa ne može da se menja! Mora se uzeti zdravo za gotovo da dok se nama ne smrkne, njima ne može da svane. Amin!

Dividende, ekonomske krvopije

Pjer Gataz, saveznik i savetnik vlade i predsednik udruženja francuskih vlasnika preduzeća Medef, tvrdi da su dividende najgenijalnija stvar nezavisne ekonomije, jer nadoknađuju rizik ulagača. One su alfa i omega poslovanja svake rentabilne firme, tvrdi Pjer Gataz. Prema navodima novinara koji je provalio celu ovu aferu, neka rentabilna firma danas više ne može da postoji jer uvek može biti još rentabilnija! Razlog je prost: akcionari su zapravo pravi direktori firme, ali su i direktori u isto vreme prvi akcionari. U njihove astronomske plate uvek se ubacuje galaksija akcija zvanih stok-opcije. Tako su investicije, koje se predstavljaju glupom narodu kao hit nove ekonomije i uspeh korumpiranih političara , u stvari početak kraja jedne firme i glavni krivac za produžetak svetske krize.

Sve ovo je dobro poznato onima koji odlučuju o ulaganjima u ekonomiju države, ali neće o tome da obaveste raju, jer bi onda presušio izvor za bogaćenje bogatih. Nije im u interesu zdrava ekonomija. Da bi se dopali tržištu i privukli akcionare, političari i industrijalci su postali sluge veoma moćnih američkih investicionih fondova. Sve ovo je maslo Goldman Sach-sa, KKR-a i Bain Capitala, tvrdi novinar Edvard Perrin, koji je proveo godinu dana na opasnom terenu traženja istine o nevidljivim ljudima koji drže svet u šaci.

Njegova istraživanja su pokazala da se bankari ko plave muve zunzare bacaju na svoje žrtve, pogotovo one ranjene, posisaju keš u vidu velikih dividendi, potom reorganizuju firmu da bi joj nabili cenu i onda je prodali što skuplje.

U svetu finansija dominiraju orvelovske mašine koje slušaju programe i algoritme razrađene da tako uberu što više profita u što kraćem vremenu. Čoveku su umakle dizgine ovih zaprega. I tako ponekad te softver kočije za put u bogatstvo znaju da ga nagare i u kasu izazovu "fleš crack": munjeviti slom berze i početak nove krize. Realna ekonomija tu nema mnogo udela, sem što je žrtveni jarac preko koga se lome koplja.

Sedam godina posle prve krize stručnjaci kao da nisu ništa naučili ili možda i nisu nikakvi stručnjaci. Ma verovatno jesu, al se prave ludi, jer ovakve metode ludosti i finansijskih budalaština mogu za nekoga biti hiper berićetne. U svetu finansijskih mahera prvi lopovski zakon kaže da se niko ne može obogatiti radom i trudom, već samo podvalom i špekulacijom. Lova pravi lovu, kote se evrići i sve je po zakonu! Slično kao u politici. Politika i ekonomija su dva vida dominacije čoveka nad čovekom i međusobno se dopunjuju (po sefovima i u džepove, naravno). Snaga, koju daju lova i vlast, opija gore od svake rakije!

Pljačka je u toku

Anketa o kojoj je reč se očigledno nije svima dopala. Vlasnici grupe Jelov Pejdž (Iellov Pages) na primer su najavili tužbu protiv novinarke Frans 2 Elis Luce, koja ih je iznela kao primer zloupotrebe vlasti i navela kao odgovorne, ne samo za masovno otpuštanje službenika već i za neka sakrivena samoubistva na radnom mestu. Jedan službenik u Monpeljeu se uradio u svojoj kancelariji i ostavio jasnu poruku: "Ubio me je Iellov Pages"!

Kada nisu pokojni, službenici ove multinacionale su bolesni ili malo šenuli u aut. Oko 20% zaposlenih su pod antidepresivima jer su im norme takve da ih niko ne može postići. Ovde se konkretno radi o sakupljanju novih reklama za nekad rentabilan telefonski imenik, koga su od Frans Telekoma otkupili Goldman Sachs banka i investicioni fond KKR.

Nakon obavezne reorganizacije na kapitalistički način, dolazi raspodela dividendi, a goleme rate kredita za kupovinu sopstvene firme ostaju na teret radnika. Problem konkretne filijale Imenika je što više nikoga ne interesuju reklame u jednoj debeloj knjizi. Danas postoje moderna numerička sokoćala, Google pretraživač i ostale socijalne mreže za takav biznis.

Istraga novinara Edvarda Perrina pokazuje da je napad na Imenik započeo 2006. nakon akvizicije kompanije. Čim je pala u ruke američkih štakora, kompanija Imenika, (koja oslobađa 100 miliona evra profita godišnje), bukvalno je pala pod stečaj sa dve milijarde duga jer su joj prekookeanski dobrotvori, Goldman Sachs i KKR, iz cuga maznuli 4,4 milijarde evra, tvrdi pred kamerom Gaj Viser-Pratte, manjinski akcionar ove firme!

Pljačka je i dalje u toku. Službenici koji su preživeli kaubojsku reorganizaciju i napad na poštansku diližansu, formirani su kao psi rata u prave komandose za uterivanje reklama u novo izdanje Imenika. Polovina ih je napustila firmu da sačuvaju zdravlje, a ostali rade bolesni i pod praškom za smirenje.

Predsednik Imenika, Jean-Pierre Remi, je priznao da je samoubistvo jednog od zaposlenih bilo u vezi sa uslovima rada, i čak je kritikovao stav američkih akcionara, pred TV kamerom, naravno. Već sutradan je kritikovao TV emisiju i upozorio svoje radnike da mnogo ne seru pred izmanipulisanim novinarima, - koji će da odgovaraju za širenje propagande i uvredu časti.

Kako stvari stoje i u kakvom je stanju pravda, može se dogoditi da i samoubica bude osuđen za provokaciju i namernu samo-smrt, ne bi li iznervirao svog dišu i bacio sumnju na časne i poštene američke investitore, Goldman Saks a i KKR-a.

Lebac bez motike

Razgovor o poslu je u Francuskoj kao i u celoj Evropi se najčešće vodi u past tensu, (prošlom vremenu). Dividendo-manija je nova religija biznisa. Lova pravi lovu i što više akcijica, to više parica. Fabrike su pretvorene u mašine za pravljenje love: Ekonomski rulet se ipak okreće jer su akcionari ne samo kockari već pomalo i vlasnici velikog kazina. Profit po svaku cenu i to odma, na licu mesta!

Investitori su predatori, krvoloče divlje zveri koje gutaju i najzdravije firme. Da bi bezobrazluk bio na visini profita, mnoge velike fabrike su kupljene bez prebijene, onako preko veze, na poverenje i na kredu. Bogataš se pojavi kao investitor, pozajmi se u nekom penzionom fondu ili svojoj banci, pljune u dlanove, podmaže neki džep i evo ga vlasnik. Poštovani gazda! Naravno kao big bos iako totalno anoniman i nevidljiv on skida kajmak a dug poklanja svojoj novoj firmi da ga otplati. Može mu se! Usput obezbedi dobre dividende akcionarskom društvu, bez realne veze sa finansijskim mogućnostima firme. Zbog toga je i potrebno da se i u najrentabilnijoj firmi skrešu plate i žrtvuje tehnološki višak, kako bi investitor dobio i jare i pare. Punom parom šibamo u zid ! To ne tvrde samo novinari.

Lari Fink je predsednik Black Rock investismenta, čovek težak četiri hiljade milijardi dolara. Number 1! Kako ne može da pojede ni hiljaditi deo od onoga što ima, on ponekada pada u depresiju i tvrdi da; - svetska ekonomija srlja u katastrofu jer se sve radi na principu otimačine i to na kratak rok. Lova na brzaka nije rešenje. Investicije akcionara moraju imati za cilj dugotrajni povratak, skroman prihod i planiran razvoj firme. Overdoza dividendi dovodi do davljenja u dugovima i kolapsa ekonomije. On posebno osuđuje takozvanu LBO investiciju, odnosno kupovinu bez gotovine, na kredit koji treba da se isplaćuje od benefita kupljene firme.

Daj mi pare da te kupim!

BAIN capital je u Bostonu najjača firma i ima najvišu zgradu kao spomenik svoga uspeha. Osnivač i jedan od vlasnika ovog giganta od 70 milijardi evra aktive je Mit Romni (Mitte Romney) nesretni protivnik Obame u trci za foteljom Predsednika. Popularno nazvan Vampir, ovaj biznismen visokog ranga je umešan u jednu od najtužnijih priča francuske industrije. Propast fabrike bagaža Samsonit. Bilo je to nekoliko meseci nakon 11. septembra, kada su avioni uzletali poluprazni iz čisto emotivnih razloga prpe.

Firma kandidata za Belu kuću je u posledicama tragedije bliznakinja videla dobru priliku da jeftino kupe Samsonit kofere i da ih kasnije učekiraju za velike pare. Problem je što francuski zakon ne dozvoljava zatvaranje firme bez obeštećenja otpuštenih radnika.

Ali, Vampir je specijalista za zatvaranje fabrika i tata-mata za organizaciju i reorganizaciju svetske ekonomije putem dividendi i kupoprodajom tuđe baštine. Tako je kanadsko penziono osiguranje profesora ubačeno u vampir mašinu kao oficijelni kupac filijale Samsonita France. Njima je po zakonu fonda osigurano 20% profita godišnje na svaku akciju jer im je i kotizacija bila obavezna tokom cele karijere.

Kanadski sistem penzija. I tako su uče u penziji putovali i bančili od 2003 do 2007. Za to vreme s ove strane okeana filijala Samsonita u Francuskoj se gušila u dugovima sve dok ga vampirov Bain Capital nije utapkao jednoj spasilačkoj ekipi biznismena za jedan simboličan evro. Spasilac, i vlasnik firme Energie Plast je odlučio da promeni ime i namenu filijale i obećao radnicima proizvodnju sunčanih baterija. Naravno to se nije obistinilo jer nije ni bilo predviđeno. Fazon je samo u tome da nova firma Energie Plast pukne i onda država mora da isplati otpuštene radnike.

Tako je Vampir iz Bostona uštedeo 60 miliona evra i oslobodio se nerentabilne filijale u Francuskoj. U isto vreme ostao je vlasnik svetski poznatog brenda Samsonit koga je istog trenutka utopio jednoj azijskoj kompaniji za milijardu i sedam stotina miliona dolara. Da dobro ste pročitali. Kupio je Samsonit u vreme avio panike za svega 100 miliona dolara i prodao ga sedamnaest puta skuplje, samo četiri godine kasnije a usput je bacio na ulicu 200 ljudi. Bravo majstore!

Nadamo se da će i Srbiji naći nešto po svom ukusu. Sad je sezona rasprodaje svega, svačega i svakoga !