Feljton

Iz knjige Lorda Dejvida Ovena, "Bolesni na vlasti" ("In Sicknes and Power") (3)

Poludeli imperatori na kućnom lečenju

Zbog teških mentalnih bolesti od kojih su patili mnogi svetski vladari, stradale su čitave nacije i države, počinjali su krvave ratne operacije i menjala se politička mapa sveta. Teški kompleksi, duševne devijacije i razorna agresija samozaljubljenih vladara, autokrata i lažnih prometeja, uvek su najskuplje plaćali obični ljudi, naivni u svojoj veri da vođa "zna šta radi". Britanski političar, Lord Dejvid Oven, u mladosti je bio psiholog. Zahvaljujući tome, tokom karijere političara, lakše je prepoznavao obolele autokrate koji su odlučivale o sudbinama čitavih naroda. Zajedničko im je bilo to što su krili svoje dijagnoze od javnosti. U Svojoj knjizi "Bolesni na vlasti", Lord Dejvid Oven, poznat ovdašnjoj javnosti i kao tvorac mirovnog plana za BiH (1993), opisuje kakvo je bilo duševno stanje Ruzvelta, Čerčila, Kenedija, Džonsona, Niksona, Pompidua, Miterana, Blera, J.W. Buša, Širaka i mnogih drugih. U nekoliko nastavaka Magazin Tabloid iz ove knjige objavljuje feljton posvećen slučaju predsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića.

Lord Dejvid Oven

Ponašanje američkog predsednika Džordža W. Buša i britanskog premijera Tonija Blera prilikom donošenja odluke da se uđe u rat u Iraku, kao i u izlaženju na kraj sa posledicama tog rata, dobro ilustruje sindrom oholosti.

Dokazi za takvo tumačenje ne potiču samo iz mnoštva saznanja, sada obelodanjenih, kako je do toga došlo, već, u slučaju Blera, i iz mojih ličnih kontakata sa njim u vezi sa tim problemom u periodu između 1998. do 2003. godine. Ovo poglavlje se razlikuje od ostalih istorija bolesti, koja istorijski period koji opisuju posmatraju sa veće vremenske distance...

Blera sam prvi put sreo i sa njime ozbiljno razgovarao 15. jula 1996. u njegovoj kući u vreme kada je bio lider opozicije, a predmet razgovora je bio da li sam ja spreman da javno podržim Nove laburiste.

Sa njim sam prvi put razgovarao o Iraku 2. marta 1998. u Dauning Stritu, i kao znak kakva su moja osećanja prema režimu Sadama Huseina dao sam mu knjigu o Kurdima koju je napisao Džonatan Randal, iskusni ratni dopisnik „Vašington posta".

Ta knjiga je tada odražavala moju duboku zabrinutost i uverenje da je rešavanje pozicije Kurda, koju su zapadne demokratije tako dugo ignorisale, postalo presudno. Nadao sam se da će Blerov šef kabineta, Džonatan Pauel, pročitati ovu izuzetnu knjigu, jer je ona postavljala mnoga pitanja koja su se ticala budućnosti. Na primer, u knjizi se raspravlja o tome kako je poraz iračkih snaga 1991. imao loše posledice...

Manično stanje Tonija Blera

Posle povlačenja inspektora Ujedinjenih nacija iz Iraka decembra 1998. godine, kao odgovor na nekooperativnost Sadama Huseina, Sjedinjene Države i Britanija započele su čevorodncvno bombardovanje ciljeva u Iraku. Vojna akcija bila je preduzeta, 1993. i 1996. godine, i ponovo 2002. i 2003. godine, zbog toga što su se Sjedinjene Američke Države i Britanija pozivale na odobrenje rezolucija Ujedinjenih nacija koje su donete 1990. i 1991. a uz to i na Rezoluciju 1205 Saveta bezbednosti Ujedinjenjh nacija koja je usvojena 1998. godine. Bler me je pozvao na večeru u Dauning Strit 10, 18. decembra 1998, treće večeri bombardovanja.

Za večerom, u prisustvu naših supruga, bio je opušten, sedeo je gotovo zavaljen u stolici. Počeo je dobro kao premijer, posebno u vezi sa Severnom Irskom, i izgledalo je kao da ide ka tome da bude uspešan. Nije bilo nikakve neprikladne hiperaktivnosti. Nije ustajao od stola da bi dobio najnovije informacije o napadima koji su počeli i učinilo mi se da je opušten, racionalan i nimalo ohol. Bio je spreman da potanko diskutuje o složenosti odnosa između šiitske većine i Kurda i Sunita u Iraku, ali nije bio baš upućen u to i očito još nije bio pročitao Randalovu knjigu.

U ovoj akciji Sjedinjene Države i Velika Britanija bacile su više od 600 bombi i lansirale više od 415 projektila na iračke ciljeve i poginulo je oko 1.400 pripadnika iračke Republičke garde. Kasnije je procenjeno da je ova akcija, čiji su cilj bila neka nuklearna postrojenja, usporila Sadamove planove za razvoj nuklearnog oružja za dve godine.

Klinton, iako ga je obavezivala rezolucija Kongresa koja jc nalagala promenu režima u Iraku, verovatno ne bi odobrio punu vojnu invaziju neophodnu da se to postigne. Američko javno mnjenje nije bilo spremno za ponovno vojno angažovanje na tlu Iraka.

Neuspelo sudsko gonjenje Klintona zbog afere sa Monikom Levinski februara 1999. oslabio je njegov autoritet da izađe pred Amerikance i zahteva akciju, a ovo je takođe mogao biti važan faktor kada se odlučivalo šta uraditi sa sve većom pretnjom koju su za Sjedinjene Države predstavljali Osama Bin Laden i Al-Kaida. Prioritetno pitanje vojne akcije NATO u narednoj godini bilo je Kosovo.

Moj sledeći razgovor sa Blerom bio je tokom kosovske krize kada jc NATO bio angažovan u vazdušnim napadima na Srbiju. Premijer me je neočekivano pozvao 16. aprila 1999. godine tražeći dug i detaljan razgovor o svojim brigama u vezi sa situacijom koja je postajala sve gora. Srpskoj vojsci, uprkos NATO bombardovanju, uglavnom nije bila naneta šteta i on je želeo da razgovara o mom javno izrečenom stavu da je trebalo od početka koristiti kopnene snage NATO. Bilo je pomalo neobično što me je zbog ovih stavova, zajedno sa Henrijem Kisindžerom, general Čarls Gatri, ondašnji šef odbrane Velike Britanije prozvao u jednom svom članku.

Ovo je bio mali ali bitan znak neprikladne politizacije šefova kabineta. Klintonu su savetnici, očito, rekli da će se Slobodan Milošević povući ako mu se zapreti, a kada nije, da će bombardovanje od 48 a onda od 72 sata postići cilj. Na kraju je bilo potrebno 78 dana bombardovanja, i što je još važnije, i snažna intervencija Borisa Jeljcina da Milošević pristane da povuče srpske oružane snage i policiju. Nerado su se povukli i nikada nisu priznali vojni poraz.

Na početku razgovora pomenuo sam Bleru da ga iz Berlina zovem sa telefonske linije koja nije zaštićena. Nasmejao se i rekao da želi da za njegove brige zna bilo ko ko ga sluša. Bler je bio iznenađujuće otvoren i imali smo vrlo živ razgovor. Pa ipak sam, po prvi put, osetio prizvuk egzaltiranosti u njegovom glasu. Ubrzo posle toga došlo je do prave napetosti između Blera i Klintona u vezi sa potrebom da se pripreme za slanje kopnenih snaga i 21. aprila Bler je rekao parlamentu da su kopnene snage jedna od opcija.

Sutradan je Bler održao govor u Čikagu u kome je pokušao da identifikuje okolnosti pod kojima bi Britanija trebalo da se aktivno uključi u konflikte drugih naroda da bi odbranila sopstvene vrednosti.

Koncept tog govora napisao je profesor ratnih studija Lorens Fridman koji je i sam bio iznenađen što je Bler napravio jako malo izmena u predloženom tekstu. Učešće Ministarstva spoljnih poslova i Ministarstva odbrane je bilo minimalno.

Kada pogledam unazad, jedna štetna propratna pojava u vezi sa Kosovom je bilo osećanje samopouzdanja i lične dominacije koje je počelo da se poja- vljuje u Blerovom bavljenju spoljnom politikom.

Kosovo je bilo Blerov prvi test u velikoj međunarodnoj krizi i počeli su da se pojavljuju očiti znaci nadmenog stava. U izbegličkim kampovima koje je posećivao pozdravljali su ga kao heroja. U jednom trenutku Klinton je ljutito rekao Bleru da se ,,sabere" i da prestane da se „pravi važan".

Počeo je da se veoma razmeće svojom sopstvenom pronicljivošću. Klintonovi pomoćnici podsmevali su se Blerovom ,,čerčilovskom tonu"... Jedan od Klintonovih pomoćnika kazao je da Bler „stavlja previše adrenalina u svoje kukuruzne pahuljice".

Vredi primetiti koliko se često ovaj hormon koji luči srž nadbubrežne žlezdc, a koji je u Americi poznat kao epinefrin, pominje kada ljudi raspravljajuo maničnom ili oholom ponašanju.

Ali, ako i postoji bilo kakva veza, ona je vrlo složena i sadržana je u dvofaktomoj teoriji emocija po kojoj adrenalin može da proizvede fiziološko pobuđivanje, ali je za interpretaciju ovog pobuđivanja potreban i misaoni proces ili kognicija.

Posle mog telefonskog razgovora sa Blerom počeo sam da uviđam koliko je njegov stil rukovođenja ličan i veoma različit od odmerenog i organizovanog stila koji je Džejms Kalahan prihvatio kao premijer.

Bler je voleo da tvrdi da sledi stil rukovođenja Margaret Tačer, ali je ova tvrdnja bila pogrešna iz mnogo razloga, posebno kada se uzme u obzir njeno precizno vođenje rata na Folklandskim ostrvima.

Za razliku od njega, bila je izuzetno posvećena političkoj filozofiji i poznata po pažnji koju je poklanjala detaljima. Ali, iznad svega, ona je već bila iskusna kada je postala premijer jer je godinama radila u vladama koje su vodili Harold Makmilan i Edvard Hit. Kada je preuzeo službu Bler je bio najneiskusniji premijer još od Remzija Mekdonalda iz 1924. godine, jer nijedan od njih dvojice nije imao nikakvu funkciju u ministarstvima pre nego što je ušao u Dauning Strit 10. Kada se sada pogleda, taj nedostatak iskustva pokazao se štetnijim po Blerov ugled nego što sam u početku mislio.

Štavišc, Bler nije imao formalnog obrazovanja niti iskustva u menadžmentu. Trudio se da to nadoknadi tako što je razgovarao sa filozofima menadžmenta i izgledalo je, sudeći po jednom članku u časopisu „Menadžment tudej", da želi da se ponaša kao izvršni direktor: ,,brz na nogama, fleksibilan u razmišljanju i sposoban da donosi odluke na brzinu, često olako, samo u košulji, na sofi, u jednoj ruci mu kafa sa mlekom a u drugoj mobilni telefon, i vodi Veliku Britaniju doo. kao da je investiciona kompanija u Sitiju".

Ali, uloga premijera nije uloga izvršnog direktora i vlada Velike Britanije nije kompanija koja stvara profit za deoničare.

Kao i Bler, i Margaret Tačer je nastojala da akumulira više vlasti u Dauning Stritu, ali je ona radila unutar postojećih struktura ministarskog Saveta da bi to postigla. Iako je Tačerova u znatnoj meri koristila usluge ličnog savetnika za inostrane poslove, Čarlsa Pauela, tada diplomate u službi, sekretar mi- nistarskog Saveta je ostao moćna, nezavisna figura.

Za razliku od nje, Bler je izabrao formulisano i progresivno uništenje sistema Saveta. Počeo je tako što je za političkog šefa kabineta izabrao Džonatana Pauela, Čarlsovog brata. Njemu su, međutim, kao i Alisteru Kempbelu, izuzetno data ovlašćenja državnog činovnika. Ovo je u velikoj meri oslabilo autoritet sekretara ministarskog Saveta.

Takođe je bilo mnogo manje zajedničkih diskusija i odgovornosti u Savetu. Kasnije, 2001. godine, u žaru pobede posle dobijanja drugih parlamentarnih izbora, Bler je, bez parlamentame kontrole, nameravao da promeni čitavu osnovu uprave ministarskog Saveta, pošto je bila povezana sa inostranim poslovima i odbranom. Sistem koji se razvio tokom Prvog svetskog rata izbrisan je bez i jedne jedine objektivne studije.

To nije bila modernizacija već oholi vandalizam za koji je, kao premijer, samo Bler snosio odgovornost.

Ovu novu strukturu Bler je namerno stvorio kako bi sebi omogućio da preko međunarodne politike ima istu moć kao i predsednik Sjedinjenih Država. Metod kabineta u postupanju u stvarima koje su se ticale inostranih poslova i bezbednosti je do tog trenutka bio kreiran tako da služi ministarskom Savetu kao celini. Od leta 2001. pa nadalje, ključni funkcioneri za inostrane poslove, odbranu i Evropsku uniju i njihovo osoblje dovedeni su u politički vrelu atmosferu Dauning Strita 10 u obliku dva nova sekretarijata.

Trebalo je da sekretarijati služe samo premijeru, politički i strateški. Bler je trebalo to isto da radi za Združeni obaveštajni komitet (JIC), u pogledu rada ako ne i u pogledu njegove formalne strukture. Ova nova struktura u Dauning Stritu stvorena je sa namerom da dovede do sve veće degradacije Ministarstva spoljnih poslova i Ministarstva odbrane kao i njihovih državnih sekretara. Ono što je neshvatljivo je to da je ovo bilo praktično ignorisano od strane štampe koja je bila zaljubljena u auru uspešnog premijera koju je Bler počeo da projektuje.

Nekoliko meseci pošto su dva nova sekretarijata smeštena u Dauning Strit 10, ta nova struktura našla jc načina da projektuje Blerov veoma ličan odgovor na napade na Njujork i Vašington 9. septembra 2000. godine.

Džordž Buš umislio da vojni strateg i "ratni predsednik"

Džordž V. Buš je stao na čelo vlade januara 2001. godine, a da prethodno nije nikada imao ikakav položaj u državnoj službi. Tačno je da je bio guverner Teksasa, ali Teksas je neobičan po tome što njegov guverner ima mnogo manje izvršne vlasti od guvernera većine drugih američkih država.

Kada je izabran za predsednika Buš je govorio da će, sledeći najbolja iskustva Harvardske škole biznisa koju je pohađao, postaviti dobre ljude, ovlastiti ih i smatrati odgovornim za rezultate.

Takav pristup vlasti je suprotan oholosti. Takva je bila, kada se kandidovao za položaj, i njegova karakterizacija spoljne politike koju je obećavao da će voditi: rekao je da želi da Amerika u svetu bude "jaka ali skromna".

Buš se 16. februara 2001. složio da američki i britanski bombarderi, kao deo politike duge osam godina i nasleđene od predsednika Klintona, gađaju iračke radare i komandne centre i 10. avgusta SAD i Britanija su bombardovale tri iračka odbrambena položaja. Komentari u štampi bili su uzdržani.

Ostaće jedna od nepoznanica u istoriji da li je Buš zaista nameravao da u svetu bude ,,skroman" i da se ,,ne bavi podizanjem nacije" kao i da bude lider koji drugima poverava vlast.

Međutim, jasno je da bi bilo kom američkom predsedniku bilo nemoguće da se tako ponaša posle 11. septembra 2001, tj. 9/11. Isprva je Buš bio šokiran, kao što se i videlo na njegovom licu, kada su mu, dok je bio u poseti jednoj školi na Floridi, prvi put rekli da je avion udario u Svetski trgovinski centar u Njujorku.

Bes koji je američki narod osetio odmah posle 9/11 značio je da su spremni da napuste dugogodišnje filozofske smernice koje je postavio Džon Kvinsi Adams kada je 1821. bio državni sekretar, upozorenje koje je, čini se, opravdavalo vijetnamsko iskustvo.

Amerika ,,ne ide u svet tražeći čudovišta da ih uništi. Ona je dobronamerna i želi slobodu i nezavisnost svih. Ona se samo bori za svoje i brani svoje."

Od trenutka kada je 15. septembra u ruševinama i pustoši zgrabio megafon i rekao: „Ljudi koji su srušili ove zgrade će ubrzo čuti od nas", počeo je o sebi da govori kao o nekome ,,ko donosi odluke".

Nameravao je da bude „ratni predsednik", i smatrao je da je njegov prioritet mobilisanje Amerike za vojnu akciju. Njegovo prihvatanje fraze ,,rat protiv terora" bilo je neprecizno, čak i pogrešno, ali razumljivo u okolnostima u kojima je trebalo da okupi svoju zemlju da se suoči sa neprijateljem koji je, smatrali su, predstavljala Al-Kaida.

Problem je bio što je ubrzo njegova slika o samom sebi postala preuveličana. Obećao je da će ih „isterati dimom i najuriti" a 16. septembra se zakleo da će "svet osloboditi od zločinaca". Ovo nije bila samo priča, ovo je zaista predstavljalo njegov pristup. On je rat video kao rat vojnika, kao što su bili Prvi i Drugi svetski rat. Nije shvatio da su takvi ratovi nestali, makar na neko vreme, i da su sada ratovi, po rečima britanskog generala Ruperta Smita „ratovi među narodima".

Posle napada Al-Kaide na Njujork i Vašington, jako mali broj ljudi u svetskim prestonicama je mislio da vojna akcija protiv Avganistana nije pravi inicijalni odgovor.

Treba zapamtiti da 9/11 nije bio, kao što se čini da mnogi ljudi u svetu sada misle, lična reakcija na Bušovu politiku ili njegove akcije. Još manje je bio rezultat arapsko-izraelskog sukoba: planiranje 9/11 je počelo mnogo ranije, u vreme kada je predsednik Klinton bio aktivno uključen u traženje sporazuma između palestinskog lidera Jasera Arafata i izraelskog premijera Ehuda Baraka.

Lako je prevideti činjenicu da je teza Samjuela Haningtona Sudar civilizacija i ponovno stvaranje svetskog poretka objavljena u Sjedinjenim Državama još 1996. i da je nekoliko godina trajala veoma žestoka debata o islamstički fundamentalizmu. Sama Al-Kaida je tvrdila da su Sjedinjene Države izbegle konfrontiranje u Somaliji 1993, mnogo pre nego što se Džordž V. Buš pojavio na svetskoj sceni.

Februara 1993. Svetski trgovinski centar je izabran: automobil bomba sa otprilike 680 kilograma urea-nitrata udario je u zid prizemlja i eksplodirao ubivši šestoro ljudi. Kada je nećak Kalida Šeika Muhameda, ključne figure Al- Kaide, Ramzi Jusuf, uhvaćen u Pakistanu i kasnije osuđen za učešće u tom napadu, policija je pronašla gomilu isečaka iz novina.U njima se govorilo o slavi koja je uz osvetu i reakciju jedno od ,,tri R" (renown, revenge, reaction) koja su razlog zašto teroristi preduzimaju ovakve akcije.

Prisustvo američkih oružanih snaga u Saudijskoj Arabiji je bilo zabeleženo kada je Al-Kaida novembra 1995. tamo ubila petoro Amerikanaca, članova združenog vojnog tima za vežbu.

Posle ovoga je usledio napad kamiona samoubice na stambeni blok u predgrađu Rijada koji je izvršio Hezbolah uz pomoć Irana i u kome je poginulo devetnaestoro Amerikanaca. Zatim je Osama Bin Laden objavio fatvu koja je pozivala sve muslimane da krenu u džihad da bi prisilili američke snage da napuste Saudijsku Arabiju.

Sedmog avgusta 1998. godine Al-Kaida je organizovala napade kamiona bombi na američke ambasade u Najrobiju i Dar-es-Salamu koji su imali užasne posledice, a na koje je Klinton odgovorio napadima tomahavk raketa na Avganistan i Sudan. Posle toga je usledio telefonski poziv nasmejanog Mule Omara, vođe tadašnje talibanske vlade u Avganistanu, višem službeniku američkog Ministarstva spoljnih poslova.

Manje od mesec dana pre nego što je Buš izabran za predsednika, oktobra 2000, Al-Kaida je izvršila napad na američki brod ,,Koul" dok je bio u luci u Adenu.

(Nastaviće se)

O autoru

Dejvid Oven je britanski političar, nezavisni poslanik Gornjeg doma britanskog parlamenta, i rektor Univerziteta u Liverpulu. Bio je ministar spoljnih poslova Velike Britanija u vladi Džejmsa Kalahana, od 1977. do 1979. godine. Osnivač je Socijaldemokratske stranke na čijem je čelu bio od 1983. do 1990. godine. Sa bivšim ministrom spoljnih poslova SAD, Sajrusom Vensom, Dejvid Oven je napravio mirovni plan za Bosnu i Hercegovinu 1993. godine (poznat kao Vens-Ovenov plan). Pre nego što je počeo da se bavi politikom, bio je psihijatar u bolnici "Sveti Tomas" u Londonu.

Narudžbenica

Knjigu Lorda Dejvida Ovena, "Bolesni na vlasti", možete kupiti u knjižarama IP "Prosveta" a.d. Beograd

Kneza Mihaila 12

Telefon: +381 011/2639-714

(Web sajt: http://www.prosveta.rs/contact)