Opšti je utisak da se po pitanju grčke krize svi slažu da je dežurni krivac državni aparat koji je korumpiran, koji se ponaša rasipnički i koji guši privatni sektor. Tako misle svi zainteresovani, a i oni koji su samo nešto načuli, od Vašingtona, preko Brisela, pa do Berlina i same Atine. U pravu su, ali samo polovično. U međuvremenu, Grci se od svega brane na skoro tradicionalan način. Naime, siva i crna ekonomija čine najmanje 30 odsto bruto nacionalnog dohotka. Život teče, uprkos svemu
Milan Balinda
Suština grčke krize i njihovog najvećeg problema leži u koncentraciji moći u privatnom sektoru i u sa njima povezanim specijalnim interesima, kao i u socijalnoj nejednakosti koja ta koncentracija stvara. Grčka je mala zemlja sa jedno 11 miliona stanovnika u kojoj grupa oligarha ima neproporcionalnu moć. Neumoljive cifre pokazuju da je Grčka na drugom mestu po socijalnoj nejednakosti u Zapadnoj Evropi, prvi je Portugal. U Grčkoj bogati izbegavaju da plaćaju porez, a normalno je da se na njih ugledaju i svi ostali.
Autor ovih redova bio je tokom prošle nedelje na Krfu i iz prve ruke video da više od pola restorana, prodavnica suvenira, pa čak i onih koji iznajmljuju suncobrane i ležaljke na plažama, uporno izbegavaju da izdaju fiskalni račun.
Isti je slučaj i sa prihvatanjem kreditnih kartica, jer vlasnici biznisa ne žele nikakav elektronski trag o količini novca koja prolazi kroz njihove šake. Izbegavanje plaćanja poreza je „nacionalni sport", a procenjuje se da siva i crna ekonomija čine najmanje 30 odsto BND grčke. Mnogi samo-zaposleni najveće su neplatiše, ali se procenjuje da su i profesionalci izbegli da plate nekih 28 milijardi evra. Inače, novac se u Grčkoj uglavnom koristi za ličnu potrošnju i manje za investiranje. A zbog ekonomske krize, dugovanja i obaveza prema stranim poveriocima, državne investicije su minorne. Čini se da čak i komunalne usluge rade s pola snage.
Mala i srednja preduzeća zapošljavaju 86 odsto radne snage u zemlji (jedan od najvećih procenata u Evropi) i uglavnom se bave trgovinom, proizvodnjom i turizmom. Problem je u tome, tvrde stručnjaci, što je umešnost menadžmenta i obučenost zaposlenih uglavnom na niskom nivou, mada izuzeci ukazuju na kreativan potencijal grčke nacije. U zemlji u kojoj se nedovoljno ceni umeće ne postoji previše motivacije za usavršavanje. Ako se tome doda i dominantna porodična struktura biznisa i navika da se zaposleni tretiraju kao potčinjeni, jasnije je zašto radna snaga zemlje ne učestvuje dovoljno u podeli bogatstva i moći. Po tom pogledu čak su i Irska i Portugal ispred Grčke. Nedostatak meritokratije i koncentracija bogatstva i moći zajedno stvaraju proširenu korupciju koja se spušta odozgo i zahvata do same baze grčkog društva. A koncentracija interesa suzila je tržište i samim tim stvorila manje mogućnosti za zapošljavanje. Preko 26 odsto Grka nije u radnom odnosu.
Stanje u medijima potvrđuju ove navedene tvrdnje. Naime, četiri poslovne grupacije kontrolišu grčke medije, i one povrh toga dobijaju velike zajmove da bi pokrili gubitke svojih kompanija. Ni sa bankama nije mnogo bolje.
Primera radi, Agrokulturna banka Grčke nalazi se pod kriminalističkom istragom zbog pet milijardi evra koje je dodelila u vidu nelegalnih kredita. Grčka se od 2000. godine, nakon pojednostavljenja dobijanja bankarskih kredita, zadužila sa 164 milijarde evra zbog loših i nenaplativih privatnih dugovanja.
Najveći deo grčkog duga načinjen je u ime privatnih banaka i drugih finansijskih organizacija. To se nije dogodilo zbog neznanja, već zbog nemara i neodgovornosti. To je učinjeno zato što se znalo da će na kraju država morati da vraća loše uložen novac. To je učinjeno na taj način, jer se moglo u atmosferi rasprostranjene korupcije. Novac je, kako to već obično biva, završio u privatnim džepovima i u inostranstvu.
Nedovoljno investicija u privredu i infrastrukturu i smanjenja tržišta dovelo je do još jednog fenomena: nedovoljno obučeni radnici, a i oni koji su socijalno isključeni, okrenuli su se Državi tražeći zaposlenje. Takav trend je već krenuo početkom 80-tih godina prošlog veka. Država je odlučila da te ljude zaposli umesto da im dodeljuje socijalnu pomoć.
Ta procedura se istovremeno pretvorila u neku vrstu kupovanja glasova od strane stranaka na vlasti. Političari su delili državne poslove bez obzira da li su novo-zaposleni posedovali odgovarajuće umeće. Rezultat je neefikasnost državnih organa i povećana korupcija. Reforme takvog stanja počele su još devedesetih godina, ali je njih veoma teško sprovesti jer ih upravo novo-zaposleni blokiraju. S druge strane, Grci otvoreno priznaju da ne vole da rade za nekog drugog pa trećina zaposlenih u zemlji „radi za sebe", što je najveći procenat u Evropi. Neki od njih su uspešni, drugima ne ide dobro, a većina samo sastavlja kraj s krajem. Svi izbegavaju da plate porez. Takvo „stanje na terenu" stvorilo je anti-državnu ideologiju koja takođe otežava rešavanje grčkih ekonomskih mora.
Uzroci i posledice mrtve trke
Zemlja ima još jedan problem: mnogo više uvozi nego što izvozi. Ipak, ogroman broj stranih turista ubrizgavaju evro u grčku ekonomiju. Makar dok je sezona kupanja. Primera radi, na jednoj omanjoj plaži na ostrvu Krfu moglo je da se izbroji preko 12 jezika. Od britanskog engleskog, preko srpskog, ruskog, poljskog, moldavskoga, češkog, pa do španskog, portugalskog i arapskog. Tu i tamo, neko je govorio grčki.
Osim turističke industrije, grčkoj ekonomiji najviše doprinosi trgovačka mornarica i izvoz maslinovog ulja. Sve u svemu, Grčka nije siromašna zemlja, već u njoj samo živi osiromašeno stanovništvo i par tuceta veoma bogatih. Posebna je i priča o profesionalcima. Advokati, inženjeri, lekari, farmaceuti i tako dalje, nalaze se pod teretom mnogih regulacija i nameta esnafskih udruženja. Broj delovanja tih profesionalaca je kontrolisan, i time je stvoren nedostatak i umanjena konkurencija. Takvo stanje povećalo je cenu njihovih usluga iako Grčka ima čak i višak profesionalaca. Za takvo stanje su odgovorni upravo ti profesionalci koji su izdejstvovali lobiranjem smanjenje konkurencije. U tome su uspeli uglavnom zato što grčki političari dolaze upravo iz familija profesionalaca.
Možda je najvažnija zabluda o Grčkoj tvrdnja da zemlja ima isuviše veliki državni aparat. To u ovom momentu, pokazuju cifre, nije tačno. Bilo je tačno tokom osamdesetih godina prošlog veka, ali sada nije. Grčka se po pitanju broja zaposlenih u državnoj administraciji nalazi unutar evropskog proseka. Sada, nakon prethodno sprovedenih reformi, oko 300.000 manje ljudi radi za državne službe.
Sada čak i nema potreban broj zaposlenih da bi službe bile efikasne. Taj neodgovarajući broj zaposlenih, a i njihova manjkavost u obrazovanju, dovelo je do toga da je za procedure potrebno mnogo više vremena. Obično zahtevi za neku uslugu leže po stolovima i po nekoliko nedelja ili meseci. Mnoge od tih državnih dozvola mogle bi da se nabave i preko interneta, ali takav sistem rada je retkost. Mnogi papiri izdaju se na šalterima širom zemlje uključujući i par hiljada naseljenih ostrva. Grčki državni aparat nije velik, on samo nije efikasan. Ipak, korupcija i nepotizam i dalje je jedan od većih problema sa kojima se suočava državna administracija.
Ipak, budžetski prihodi oduvek su bili manji od rashoda. To je zato što Grci misle da su porezi visoki, što neki i jesu, i odbijaju da ih plate. Sad, nakon najnovijih nameta od strane poverioca, porezi su zaista postali dosta „neprijatni". PDV sada iznosi 23 odsto, a i zbog toga vlasti nisu u mogućnosti da svima to i naplate.
Kada bi pokušali, bio bi to uzaludan posao čak i sa komičnim scenama. Nekoliko inspektora Grka jurilo bi grčke neplatiše po ostrvima. To ne bi bilo izvodljivo jer nema načina da se zaposle toliki inspektori i nema načina da bi oni kažnjavali svoje, na primer, rođake.
U tom već pomenutom i veoma poznatom turističkom gradiću na Krfu tokom boravka autor ovih redova nije video ni jedna patrolna kola, ni jednog policajca, ni jedan policijski čamac, kao ni jednog poštara a đubretari su kupili smeće, čini se, samo dva do tri puta nedeljno. Nije video nijedan saobraćajni udes iako pešaci i vozila koriste iste kolovoze. Takođe nije bilo nereda bilo koje vrste. Samo su raspoloženi Englezi pravili podnošljivu buku u njihovim omiljenim kafanama.
A, da bi se u Grčkoj sprovele istinske reforme moralo bi da se ispuni nekoliko uslova. Prvo, raditi u državnoj službi moralo bi biti posledica ličnog uspeha, kao u drugim naprednim evropskim državama, a ne neka vrsta zamene za socijalnu pomoć.
Drugo, bogati Grci bi morali da plaćaju svoj deo poreza. Oporezivanjem elite najverovatnije se ne bi zakrpile mnoge rupe u budžetu ali kad imućni ne plaćaju poreze, mase ne vide razlog da to rade.
Na kraju, moralo bi da se maksimalno olakša poslovanje malih biznisa, „tatinih i maminih" radnji. Bivši ministar finansija, Janis Varufakis, u jednom od svojih poslednjih članaka se zalaže za smanjenje PDV, kao i za porez na prihode i korporativni porez sa ciljem da se proširi broj oporezovanih i uveća prihod držanog budžeta.
Ti njegovi predlozi ne samo da nisu u levičarskom duhu već su identični ekonomskoj filozofiji bivšeg konzervativnog predsednika Amerike, Ronalda Regana. Do sada nema nikakvih indikacija da će grčka vlada, bilo koja vlada, razmatrati takva rešenja.
Najnoviji grčki opšti izbori bili su zakazani su za nedelju 20. septembar. Niko nije mogao sa sigurnošću da proceni ko će pobediti i ko će formirati novu vladu. Sve procene su bile da se radi o mrtvoj trci između levičarske Sirize i desničarske Nove demokratije.
Neki su predviđali pobedu Sirize sa prednošću od jedan odsto, a drugi Nove demokratije, isto sa jedan odsto. Prethodni grčki referendum nam je pokazao da je prognoziranje rezultata izbora u toj zemlji nepouzdan posao i to zato, čini se, što Grci ne žele da se izjasne sve dok se ne nađu na glasačkom mestu i tamo zaokruže svoj izbor. Jedno je sigurno, na nekoliko dana pred izbore, mnogi glasači su bili neodlučni, ali isto tako, mnogi su odlučili da ne izađu na izbore. Ne mali broj Grka pitao se čemu uopšte izbori. Drugi su znali da su izbori zakazani, ali nisu na to obraćali pažnju.
U jednoj minijaturnoj „anketi" autor ovih redova je saznao od jedne prodavačice u radnji da nije zainteresovana. Od vlasnika manje samoposluge na Krfu da su „svi političari isti i da gledaju samo svoj džep i svoj stomak i da ih je baš briga za narod".
Nije hteo da kaže da li će ipak da glasa. I ostatak „ispitanih" bio je kivan na političare i to svih boja.
Žan Klod Junker se upliće u grčke izbore
Na ostrvu Krfu, osim nešto u glavnom gradu Kerkiri, na nedelju dana pred izbore nije bilo nikakvih partijskih, izbornih obeležja. Ni bilborda ni plakata, ni zastava. Bivši premijer Cipras prikazan je na televiziji dok je govorio na jednom mitingu u Solunu, a u ponedeljek 14. septembra on i njegov protivnik iz Nove demokratije ukrstili su koplja u TV duelu. Neo-nacistička partija Zlatna zora imala je svoj skup u istorijskom mestu Termopilu, kao što to rade svake godine, da bi tamo, obučeni u crno, uzvikivala svoje klasične parole o superiornosti „njih Spartanaca". Vijorile su se zastave s stilizovanim kukastim krstovima i pozdravljalo se s ispruženom izdignutom rukom.
Parola im je bila: „Narod! Armija! Nacionalizam!". Kao i navodna poruka vođe Spartanaca persijskom caru: „Molon labe" (Dođi i pokušaj). Ipak, očekivalo se da Zlatna zora sa svojom „mlakom" kampanjom dobije nešto manje glasova nego na poslednjim izborima u januaru mesecu. Ta partija je omiljena najviše kod mladih starosti od 18 do 24 godina, a moguće je da je dobila veći broj glasova jer su neki Grci izbegavali da se izjasne da će za njih glasati.
Kampanji Zlatne zore pomogla je i navala izbeglica koji su iz Turske pristizali na grčka ostrva. Ciprasa optužuju da je otvorio vrata izbeglicama iz Sirije, Avganistana. Pakistana i ostalima. Navodi se da 2,5 miliona čekaju pred vratima Grčke jer ih je Cipras ohrabrio.
Od početka godine u Grčko je ušlo 230.000 izbeglica. Od tog broja 60 odsto su Sirijci, a 25 odsto Avganistanci. Grčka morska granica duga je 16.500 kilometara, pa čak ni ako se pošalje cela mornarica, to neće moći da se kontroliše.
Istina je da je Ciprasova vlada sporo reagovala na navalu izbeglica i tek je kasnije poslala policijsko pojačanje da bi se izbegao opšti haos, pre svega na malim ostrvima koje se nalaze uz samu tursku obalu. Ovakva situacija najviše pogoduje kampanji Zlatne zore koja je na prošlim izborima zauzela treću poziciju, mada sa jednocifrenim procentom glasova.
Ukoliko se u Evropskoj Uniji ne dogovore o kvoti izbeglica koju bi svaka zemlja trebalo da primi, Grčka može da postane zamka, kako za samu sebe, tako i za azilante. EU je obećala pomoć od 474 miliona evra da bi se kontrolisao problem.
U međuvremenu strani turisti, ako su Englezi, Nemci, Italijani ili Francuzi, mogu sve što se događa u Grčkoj da prate u svojim novinama koje dnevno i redovno stižu čak i do najudaljenijih mesta u zemlji.
Tamo su mogli da vide i kako se predsednik Evropske komisije, Žan-Klod Junker upliće u grčke izbore. Naime, rekao je tokom strateškog vremena predizborne kampanje kako je „važno da Grci razumeju da neće biti spaseni po svaku cenu".
Rekao je i to da želi da se „... program respektuje od strane svih budućih grčkih vlada... Mi smo ozbiljni i zaista tako mislimo. Tražimo poštovanje dogovora koji smo postigli".
Takve izjave verovatno će uplašiti mnoge grčke glasače, ali će, pretpostavljamo, isto tako probuditi inat među drugima. Čak i pobornici Zlatne zore su možda bili inspirisani Junkerovim izjavama, već kako su oni u principu protiv članstva u Evropskoj Uniji.
Inače, ukoliko ovi izbori nisu omogućili stvaranje stabilne vlade, izlazak na nove bila bi politička katastrofa sa pogubnim efektima na ekonomiju. Cipras je pre izbora odbacio mogućnost koalicije sa većim pro-evropskim partijama, uključujući i socijalistički Pasok, partiju centra Potami i centar-desničarsku Novu demokratiju.
Tokom poslednjih osam godina od Grka je traženo da izađu na izbore šest puta. Ove godine već dvaput su izlazili i mada je nekima glasanje već bilo dosadilo, ostao je utisak da su nepredvidljivi. Ostatak Evrope može da se nada da su pobedili oni koji bi evropskoj eliti najviše odgovarali, ali to ne znači da Španci, na primer, Francuzi ili Italijani obavezno dele mišljenje svojih elita.
Elita se nada da su Grci izabrali novu vladu, po mogućnosti sa pomirljivim premijerom koji bi sa jakim mandatom sproveo ono što se Atina dogovorila sa Briselom i Berlinom.
Da li će nova grčka vlada moći biti formirana, i koliko bi jaka bila, sasvim je neizvesno. Evropa očekuje da sve bude po njihovim željama kada sledećeg oktobra budu ocenjivani rezultati grčkih reformi koje su dogovorene. U zavisnosti od te procene znaće se da li će MMF učestvovati u pomaganju grčkim finansijama.
Ta je svetska bankarska organizacija tražila da Evropljani oproste deo duga jer bez toga, smatraju, Grčka neće moći da se oporavi. Ukoliko se nešto u tom stilu ne dogodi, MMF će odbiti da sarađuje, a to bi bilo pogubno za Grčku i veoma neprijatno za Evropu.
Grčka ekonomska i finansijska stabilnost sada se proširila i na političku. Šta god da se uradi, izuzevši opraštanje dobrog dela duga, neće mnogo promeniti u toj zemlji. Ona, makar na papiru, neće moći da se oporavi tokom dužeg niza godina.
Grčka je, prema evropskim parametrima, siromašna zemlja. Odnosno, u njoj živi siromašna većina i veoma bogata oligarhija. Koje su to reforme koje bi mogle da promene takvu strukturu u jednoj iz više aspekata značajnoj evropskoj zemlji? Da li bi taj posao umela da izvede levičarska Siriza čiji je vođa tokom predizborne kampanje pozivao Grke da se ne vrate u „mračno doba".
To sigurno ne bi mogle da urade partije koje su bile na vlasti dok se Grčka zaduživala i dok je novac završavao u džepovima privilegovanih. To ne bi mogla da uradi ni Zlatna zora ni kada bi imala neke mogućnosti da formira vladu. To ne bi mogla da uradi ni klasična Komunistička partija koja dobija manji broj glasova, ali su njeni sledbenici uporni sa svojom ideologijom.
Iako za sada život u Grčkoj teče normalnim tokom, to ne znači da se standard neće strmoglaviti i to čim stupe na snagu dogovorene „reforme" i čim se završi turistička sezona. Ipak, kako većina Grka, svi oni koji mogu i umeju, pre svega gleda svoje interese, moguće je da su spremni za još teža vremena.
A 1. Ubedljiva pobeda Sirize
Nakon svih predizbornih nagađanja, promašaja i pogađanja dve su stvari sigurne: kao glasači, Grci su nepredvidljivi, i Siriza je trijumfovala na parlamentarnim izborima. Grci su odlučili da daju poverenje harizmatičnom novajliji umesto već „izlizanim" partijama. Grčku očekuju teška vremena, ali su Grci rešili da ih kroz njih vodi neko ko im izgleda kao „pošten čovek".
Siriza je dobila nešto preko 35 odsto glasova i tako sebi obezbedila 144 ili 145 mesta u parlamentu. Za većinu je potreban 151 poslanik, tako da će partija Aleksisa Ciprasa stvoriti koaliciju sa svojim prethodnim partnerom iz Nezavisnih Grka koji je dobio 10 mesta. Drugi po rezultatu sa nešto preko 28 odsto glasova je Nova demokratija. Na treće mesto uspeli su se neofašisti iz Zlatne zore sa 7 odsto glasova.
Grci su hteli Aleksisa Ciprasa jer jednostavno nisu imali drugog izbora, a sam Cipras je u svom pobedničkom govoru rekao da „... U današnjoj Evropi Grčka i Grci su sinonimi za otpor i ponos, a i ova će se borba nastaviti tokom sledeće četiri godine.".
A 2. Nemačka firma preuzima aerodrome
Nekih 14 aerodroma, među njima i onaj na ostrvima Krfu, Mikonosu i Santoriniju, biće privatizovano i njima će upravljati nemačka firma Fraport. Ta kompanija inače već upravlja aerodromom u Frankfurtu. Takođe će administrirati aerodrom u Solunu i onaj na Kritu.
Koncesija za 14 aerodroma predstavlja prvi korak u procesu privatizacije grčke državne imovine. Siriza je obećala da će od takvih privatizacija odustati, ali mišljenje je promenjeno prošlog aprila. Takođe će delimično biti privatizovana i luka u Pireju.
U dogovoru za izvlačenje Grčke iz ekonomske krize predviđeno je stvaranje jednog fonda sa kapitalom od 50 milijardi dolara koji će se popuniti iz novca pristiglog iz privatizacije. Detalji o ovom fondu još nisu razrađeni. U svakom slučaju, Siriza nije mogla da održi svoje obećanje da se državna imovina neće privatizovati.
GLOSA
Grčka nije siromašna zemlja, već u njoj živi osiromašeno stanovništvo