(P)likovi

Aleksandar Vučić - Vojislav Šešelj: ko će kome biti Vujica

Šta to radiš kume

Prezadovoljan što je bivšeg gospodara pretvorio u bednog slugu, Vučić uživa u trenutnom odnosu snaga. U vreme raskola, bez snage da prikrije strah, Vučić je panično optuživao Šešelja da mu priprema atentat. Na oproštajnu sednicu Centralne otadžbinske uprave krenuo je s Petrom Panićem Panom i nekoliko njegovih žestokih momaka, ali ni ta privatna armija nije mogla da ga ohrabri, umesto u Magistrat, pobegao je kući, u vinski podrum. U medijima je kukao nad sudbinom, izmislio je da mu o glavi radi naručeni ubica Niko Gajić. Nema veze što je policija utvrdila da takav Gajić ne postoji, paranoik je nastavio da jauče na sav glas. Otkrio je Šešeljevog plaćenika iz Bosne, koji je trebalo da njega i Tomu Nikolića izrešeta „crnom strelom", najmoćnijom snajperskom puškom na svetu. Kasnije je krvav posao trebalo da obavi Luka Bojović, opet po naređenju iz haške ćelije. Vučićevo medijsko naricanje nad sudbinom poslužilo je za medijsku satanizaciju Šešelja, ali patološka marketinška igra vukla je koren iz iskrenog straha za vlastitu bezbednost, opisuje odnose Vojislava Šešelja i Aleksandra Vučića kolumnista Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši glavni urednik listova Dnevni Telegraf, Nacional i Pravda, blizak Vučićev saradnik i dugogodišnji prijatelj i dugogodišnji Šešeljev biograf

Predrag Popović

- Vojislav Šešelj ima mozak od samo jedne konjske snage - tvrdi Aleksandar Vučić.

Otud i sve uvrede kojima je u javnim istupima i tajnim ispovestima zasipao bivšeg šefa. Na konferencijama za novinare Vučić je tvrdio da je Šešelj monstrum koji iza sebe ima dugu seriju zločina, ali i da je, istovremeno, mali miš koga će zgaziti levom nogom. S uspehom je glumio uvređenu mladu. Eto, Šešelj mu želi smrt umesto da mu bude zahvalan što je godinama nalazio sponzore i na stotine hiljada evra odnosio Jadranki. Vojinog sina Nikolu zaposlio je u svom preduzeću „Pravda", davao mu platu na lepe oči, a čak je i pokrivao njegove astronomske kockarske dugove.

Na šta je spreman, Vučić je pokazao kad je preko medija pod svojom kontrolom plasirao trač da Jadranka ne čeka Vojislava, već da uživa u burnoj romansi s nekim tipom iz radikalskog obezbeđenja. Kao pravi piroman-vatrogasac, javno se zgražavao nad informacijama čiji je autor.

- Koga briga za Šešelja? Kad se vrati, razvešće se od Jadranke, oženiće Elenu Božić i nestati s političke scene - pričao je Vučić, pokušavajući sam sebe da osokoli.

Šešeljev povratak izazvao je novi udar panike. „Privremeno" puštanje „monstruma" na slobodu Vučić je objašnjavao kao pokušaj zapadnih sila da mu nanesu štetu i destabilizuju Srbiju. Horsko lelekanje, u koje su bili uključeni svi Vučićevi soprani, od Vulina i dr Stefanovića do D.J Vučićevića i Željka Mitrovića, bilo je kratkog daha.

Posle prvih odlučnih i ambicioznih izjava da će hirurški odstraniti svoja dva kancera, Vučića i Nikolića, Šešelj je promenio ploču. Naprasno se setio da je Vučić „izuzetno obrazovan, najbolji student Pravnog fakulteta, vrhunski majstor za marketing i posvećenik svom poslu". Nije mu se svidelo Vučićevo odbacivanje ideologije velikosrspkog radikalizma, ali i danas hvali njegovo odbijanje da prizna nezavisnost Kosova i da uvede sankcije Rusiji, kao da to neko zaista traži.

Dok radikali Šešeljevo podvijanje repa objašnjavaju činjenicom da drugačije ne može, jer Vučić kontroliše sve medije, pa ga cenzuriše, mnogo realnija objašnjenja nudi trenutni gospodar Srbije. Dokazujući trijumf nad svojim prvim ocem, Vučić saradnike uveseljava podrugljivim pričama o tome kako ga ponižava.Na pitanje jednog radoznalog kuma - da li je tačno da je Šešelju dao osam miliona evra - Vučić je s osmehom odgovorio: „Voja je mnogo jeftiniji..." Da bi dokazao ko kosi, a ko vodu nosi, Vučiću bi se ponekad „slučajno" omaklo da pred saradnicima kaže bati Andreju: „Ej, skini mi Šešelja s vrata, deseti put me danas zove, nemam živaca za njega, reci mu da sutra dođe u Jajince, da vidim šta mu sad treba..."

U osvetničkom zanosu, pokušavajući da naplati sve traume koje je pretrpeo tokom petnaestogodišnjeg ponižavanja, Vučić greši. Fatalno. Kao i sve prethodne Šešeljeve žrtve, skupo će platiti tu zabludu.

- Na srpskoj političkoj sceni niko nije oštrije napadao Vučića. Da se ne osvrćemo na Milovana Brkića, ja baš nisam sklon tom načinu... Bila su različita očekivanja od mog povratka. Čak i oni koji su uvek bili politički i ideološki apsolutno na suprotnoj strani radovali su se mom povratku i gradili neku svoju viziju iščekivanja šta bih ja sve mogao da uradim i doprinesem da padne ovaj režim. Jedan od njih je Mile Isakov. U „Tabloidu" je napisao ogroman članak o tome šta će Šešelj uraditi kad dođe. Nekoliko meseci posle mog povratka, razočaran, počeo je da piše sve kontra. Dakle, očekivali su nešto što ja nisam spreman da im ispunim - objasnio je Šešelj u intervjuu s Oljom Bećković.

Hoće on, kaže taj maneken prostakluka, da kritikuje Vučića, ali na pristojan, kulturan način.

Vučiću, uverenom da je nedodirljiv u svojoj božanskoj moći i veličini, sigurno imponije laskanje kojim Šešelj samo amortizuje njegov oprez. Kao i svi potkalibarski politikanti, Vučić je naseo na taj trik. Zaboravljajući da još nikome nije uspelo da nadšešelji Šešelja, dokazao je da nije savladao lekcije iz radikalske škole laži i prevara. Spuštenog garda omogućio je bivšem učitelju da ga nadigra, da obnovi stranku i vrati je u parlament.

Posle svega što je obeležilo Šešeljevu karijeru, samo poremećeni um mogao bi da poveruje u njegovu želju da „na pristojan način" kritikuje političkog protivnika. Šešeljeva pristojnost ilustrovana je najprljavijim primerima beščašća. Bez uzdržavanja, ne mareći za moral i istinu, Šešelj je političke i lične protivnike zasipao uvredama. Naravno, uvek je pazio na tajming.

Kao mladi komunista, pokušavajući da na toj ideologiji stekne društveni status, moć i ono što najviše voli - pare, degutantno se divio maršalu Titu.

- Zahvaljujući Titovom genijalnom sagledavanju realne društveno-istorijske situacije, u kojoj se u određenom periodu našla jugoslovenska radnička klasa, te jugoslovenski narodi i narodnosti uopšte, i njegovim revolucionarnim vizionarskim težnjama u koje su utkane čitave epohe revolucionarnog prevrata, Komunistička partija Jugoslavije, odnosno Savez komunista Jugoslavije uspešno je razradio i sproveo u djelo specifični oblik stvaralačke primjene marksističkog koncepta o naoružanom narodu koji je najbolje odgovarao konkretnim uslovima i specifičnostima autohtone jugoslovenske revolucije i samoupravne tekovine veličanstvenog revolucionarnog preobražaja - napisao je drug Šešelj u eseju „Opštenarodna odbrana u socijalističkom samoupravnom društvu", objavljenom 1979. u časopisu „Ideje".

Desetak godina kasnije, već kao četnički vojvoda Šešelj je s glogovim kocem jurišao na „Kuću cveća", da upokoji kumrovečkog vampira, uvek žednog srpske krvi.

Od titoizma Šešelj nije imao velike koristi. Pažnju javnosti privukao je tek kao disident, kad je kolegu Branu Miljuša optužio da je falsifikovao magistarski rad. Pošto je Miljušev mentor bio Hamdija Pozderac, visoki partijski funkcioner, Šešelj se našao na ozbiljnom udaru. Političko-pravni skandal u sarajevskom Okružnom sudu okončan je 1985. Pri izricanju presude, kojom je kažnjen sa osam godina robije, sudija Milorad Potparić istakao je da je Šešeljeva „krivica veća od kazne". Dok je ležao u Zenici, u Šešeljevu odbranu ustali su svi jugoslovenski liberalni krugovi, čak i zagrebački disidenti iz Hrvatskog filozofskog društva. Od torture partijskog aparata Šešelja su u Beogradu energično branili Dobrica Ćosić, Vojislav Koštunica, Slobodan Selenić, Matija Bećković, Ljubomir Tadić i mnogi drugi.

- Jednog dana javila mi se telefonom Šešeljeva majka Danica i rekla da Voju u zatvoru strašno biju, da su mu prsti skroz plavi od udaraca i da je u očajnoj situaciji. Odmah sam pozvao Kostu Čavoškog i ubrzo zatim reagovao je Odbor za zaštitu slobode i prava građana na čijem čelu je bio Dobrica Ćosić pismima bosanskom i jugoslovenskom predsedništvu. Posle toga Voju su prebacili u zatvorsku biblioteku i položaj mu je znatno popravljen - opisao je Slobodan Inić jedan primer pomoći „mladom, nepravedno utamničenom humanisti", kako se tada predstavljao Šešelj.

Pod pritiskom intelektualaca, vlast je Šešelju smanjila kaznu na 22 meseca. Po izlasku s robije, sarajevski vunderkind došao je u Beograd. Neko vreme je spavao u kući Dobrice Ćosića, a Vuk Drašković mu je finansijski pomagao štampanje brojnih pamfleta. Čim je izvukao političku i materijalnu korist, Šešelj se spasiocima zahvalio na svoj način.

- Neprijatelji srpskog naroda su Sjedinjene Američke Države, Nemačka i Evropska zajednica, a izdajnici su Matija Bećković, Slobodan Selenić i Borislav Mihajlović - Mihiz.Oni su, kao i Dobrica Ćosić, beogradski masoni koje je probudila Amerika i stavila u svoju službu - tvrdio je Šešelj.

Kuma Vuka Draškovića, koji mu je krstio sina Nikolu, proglasio je „novim Vukom Brankovićem", stranim plaćenikom, narkomanom i političkim komandantom ustaško-balijskih neprijatelja srpstva. O Vojislavu Koštunici je u jednoj knjizi objavio da vadi zube svojim mačkama kako ga ne bi povredile kad ga oralno zadovoljavaju. Za Dragoljuba Mićunovića je tvrdio da je bio staljinistički siledžija koji je seljacima čupao brkove i jahao popa. Prisećajući se vremena u gnjilanskom zatvoru, Šešelj je priznao da je „svake noći sanjao kako kolje vepra Desimira Tošića".

Podjednako „pristojnim" kritikama častio je i ostale lakoverne ljude o koje se okoristio. Tumarajući iz krajnost u krajnost, Šešelj je odbacio komunizam i odlučio da postane srpski nacionalista. I to ne makar kakav, već pravi četnički vojvoda. Da bi ozvaničio ambiciju, obrlatio je popa Momčila Đujića, poslednjeg živog četničkog komandanta, koji ga je na Vidovdan 1989. proglasio vojvodom. Devet godina kasnije, kad je SRS ušla u koaliciju sa SPS-om i JUL-om, Đujić se pokajao i optužio Šešelja da je uvek bio Udbin agent. Vođa radikala mu je uzvratio tvrdnjom da je Đujić senilni saradnik CIA i kukavica koji ne sme da se vrati u Krajinu, da pomogne svom narodu. (Pismo vojvode Đujića objavljujemo uz ovaj tekst u elektronskom izdanju).

Agresivnim nastupom Šešelj je uspeo da privuče pažnju javnosti, ali ne u meri koju je želeo. Mesto na političkoj sceni nije osvojio lako i brzo. Osnovao je Srspki slobodarski pokret, pa ga utopio u Srpsku narodnu obnovu, na čijem čelu se tada nalazio Drašković. Posle nadgornjavanja, Šešelj je napustio SNO i 18. juna 1990. osnovao Srpski četnički pokret, za koji je od popa Đujića dobio 150.000 dolara. Ni tu nije imao mira. Dva meseca kasnije većina članova je izglasala Šešeljevo izbacivanje iz SČP, ali njegove pristalice su imale više oružja i palica, pa su mu sačuvali mesto predsednika.

Ipak, nasilje i ekstremizam nisu mogli da mu pomognu da ispuni snove i uđe u parlament. Lukav i spreman na sve, Šešelj je znao kome da se obrati za pomoć. Prvi je Slobodanu Miloševiću čestitao pobedu na predsedničkim izborima 1990, da bi kasnije obezbedio podršku za svoju kandidaturu za poslanički mandat.

- Šešelj se pokazao kao lojalan i ne ispoljava želju za preduzimanjem štetnih samostalnih akcija. Njegov protivkandidat iz SPS-a treba da bude nepodoban čovek koga ćemo nekoliko dana uoči izbora moći da kompromitujemo. Finansiranje Šešeljeve kampanje treba da preuzmu naša preduzeća koja se time bave - navodi se u dokumentu Glavnog odbora SPS-a.S takvom podrškom i vlastitim političkim nastupima Šešelj je na vanrednim izborima u beogradskoj opštini Rakovica pobedio kandidata Demokratske stranke, slavnog srpskog književnika Borislava Pekića.

Idilična saradnja Miloševića i Šešelja je trajala gotovo tri godine. Milošević je javno podržavao vođu radikala, dižući mu rejting kod nacionalista i patriota tvrdnjama da „samo njegova partija ne zavisi od finansijske pomoći iz inostranstva i zato što je dosledan u izražavanju svog političkog mišljenja". Mediji su zabeležili i njihov dijalog prilikom susreta u zgradi Predsedništva Srbije u novembru 1992.

- Đe si, druže Vojo?

- Lepo mi izgledaš, druže predsedniče.

- Hoćeš da drmnemo po jedan viski, da prekršimo sankcije. Ili si i dalje za šampite?

- Danas sam za baklavu, dojade stalno i šampite...

- Ti kao da si Turčin. Šampite, baklave, gurabije... Četnički vojvoda, a ne voli gibanicu... Pratim te na televiziji. Odličan si. Razbijaš opoziciju.

- Sve su to glupaci i umišljene budale.

- Ti ih razbijaš kako treba. Oni u rukavicama, a ti toljagom.

- Tako treba!

„Omiljeni opozicionar" dao je podršku socijalističkoj manjinskoj vladi, a zauzvrat je dobio mogućnost da preko stranačkog preduzeća „Velika korporacija" švercuje naftu, duvan i sličnu deficitarnu robu. Uz Miloševićevu podršku, Šešelj je razvio stranku i zgrnuo ogromne pare, da bi na kraju odlučio da i svom sponzoru pokaže koliko je tvrda toljaga.

Procenivši da Milošević više ne može izdržati pritisak sankcija i inflacije i da je vreme za sukob, Šešelj ga je udario tamo gde je najosetljiviji. Rafalnim uvredama je zasuo Miru Marković, nazivajući je crvenom vešticom sa Dedinja, kojoj je mesto na lomači.

- Zašto Vojislav Šešelj, Srbin iz Bosne, zdrav i relativno mlad muškarac, fizički i politički veoma aktivan, izdržljiv i oran, u jeku strašne borbe srpskog naroda protiv ustaša i muslimanskih ekstremista, nije sa svojim narodom. Umesto što se po beogradskim ulicama šeta sa pištoljima o pasu, više bi mu pristajalo da sa oružjem ode na neko od ratišta u Bosni, tamo gde padaju granate i gore kuće. Lako je ratovati protiv mene, teško je protiv mudžahedina. Lako je na konferenciji za štampu, teško je na frontu. Lako je u stranci, teško je u vojsci. Lako je, ipak, u Beogradu, teško je, zaista, u Sarajevu. Zašto Vojislav Šešelj u Beogradu ratuje sa mnom, umesto da u Bosni ratuje sa muškarcima - zakukala je Mira, a njen vapaj Miloševićevi jurišnici, pre svih Milorad Vučelić, preneli su u Skupštinu, gde su Šešelja zasuli optužbama da je ratni profiter, komandant paravojnih formacija i fašista koji simbolizuje smrt i kriminal.

U brakorazvodnoj parnici Šešelj nije birao sredstva. Slobodana Miloševića je nazivao pijanim izdajnikom kome bi bilo najbolje da se ubije, kao što su mu se ubili otac i ujak. Ne samo vođa, nego svi radikali, po naređenju, skupštinske govore obavezno su počinjali rečenicom "Slobodan Milošević je najveći kriminalac koga je majka Srpkinja rodila".

Krajem decembra 1995. Šešelj je razgovarao s Ričardom Goldstonom, tadašnjim tužiocem Haškog tribunala. Iako je tvrdio da se telefonski ponudio da dobrovoljno ode u Hag da mu se sudi, holandski dnevni list „De Volkstrant" objavio je vest da je „Vojislav Šešelj, lider nacionalističke opozicije u Srbiji, izrazio spremnost da se na Međunarodnom tribunalu pojavi kao svedok optužnice protiv Slobodana Miloševića". U tekstu su citirane navodne Šešeljeve tvrdnje da „poseduje neoborive dokaze da operacije u Bosni nisu bile pod komandom Karadžića i Mladića, nego uvek pod nadzorom Slobodana Miloševića". U tajno snimljenim Šešeljevim razgovorima s drugim srpskim političarima Državna bezbednost je zabeležila njegovo priznanje da zaista želi da bude „zaštićeni svedok optužbe protiv Miloševića i svedok odbrane Karadžića i Mladića", zbog čega je MUP Srbije odbio da mu izda pasoš.

Sukob, tokom koga je Šešelj dva puta hapšen i tamničen, trajao je sve do marta 1998, kad su im se interesi opet preklopili, opet na štetu Srbije.

Šešelj je dugo negovao „korektno neprijateljstvo" sa Zoranom Đinđićem. Nikada ga nije podržavao, ali nije mu ni nanosio štetu u prelomnim dešavanjima, u vreme protesta zbog izborne krađe 1996. i pred 5. oktobar 2000. Međutim, kad je shvatio da ga Đinđić priprema za jednosmerno putovanje u Hag, vojvoda se pomamio.

U ratu protiv Đinđića nije se zadovoljavao samo medijskom satanizacijom, već je blisko sarađivao s Dušanom Spasojevićem i Miloradom Ulemekom Legijom. Javno je pretio Đinđiću da će proći kao kralj Milan Obrenović i da će Srbijom teći krv do kolena. Tri nedelje posle te izjave, kako je Šešelj govorio, „mafija je ubila svog premijera". Lešinarska glad motivisala ga je da vređa i mrtvog protivnika. Iz haške sudnice podržavao je Zvezdana Jovanovića, za koga je tvrdio da zbog ubistva Đinđića zaslužuje slavu Gavrila Principa. I po povratku iz Haga, ostrvljavao se na „najvećeg kriminalca i izdajnika u istoriji srpskog naroda", preteći da će s bagerom otići u Aleju zaslužnih građana, raskopati grob i probosti ga glogovim kocem.

Na onaj svet, Šešelj je ispratio mnoge političke konkurente. Na isti način, salvom najžešćih optužbi i uvreda, rastajao se i sa najbližim saradnicima. U početku Šešeljevog uspona, od Srpskog slobodarskog pokreta do ulaska Srpske radikalne stranke u parlamente Srbije i SR Jugoslavije, uz rame mu je stajao Vojin Vuletić. Kao i ostali beogradski intelektualci, Vuletić ga je odbacio kad mu je dozlogrdilo da trpi, kako je isticao, „makijavelističke laži palanačkog politikanta sa ostrašćenim psihološkim sindromom začetim negde u zatvoru".

- Šešelj kočijaši u svim prilikama, misleći da su Srbijanci primitivan, atavistički narod. Pa, sigurno da jesmo kad su nas tokom poslednjih pola veka kroz život vodili politički primitivci njegovog profila. Takav čovek, psihološki i kulturno hendikepiran, ne zaslužuje ničije poštovanje već žaljenje - objasnio je Vuletić neke od razloga za napuštanje SRS.

Šešelj nije žalio kad je Vuletić, nekoliko meseci kasnije, iznenada umro. Vođi radikala nije bilo žao ni kad je zaklana Paska Jović, supruga Slobodana Jovića, takođe bivšeg visokog funkcionera SRS-a. Misteriozna je i smrt Mirka Vujčića, još jednog značajnog radikalskog čelnika.

Nema tog kameleona koji može da poput Šešelja menja boje i prilagođava se okolnostima. Samo on može da bude sve što poželi. Zaštitu od progona komunističkog režima tražio je od britanskih i američkih diplomata, da bi 1990, pred zgradom američke ambasade u Beogradu ponudio dve četničke divizije kao pomoć u „Pustinjskoj oluji" i napadu na diktatora Sadama Huseina. Nekoliko godina kasnije okrivio je Aleksandra Stefanovića da je na svoju ruku organizovao miting podrške Amerikancima. Otišao je kod Sadama na kanabe i podržao ga u borbi protiv američkog naciste Džordža Buša. Bratu Sadamu poklonio je svoje knjige, a dobio kuburu.

U četničkom zanosu, Šešelj je pokušao da SRS formatira kao monarhističku stranku. Nosio je majicu sa srpskim grbom s krunom, kakva se sjajila i na logotipu radikalskog biltena „Velika Srbija". Nadao se da će mu to obezbediti podršku princa Aleksandra Karađorđevića, ali džabe, Vuk Drašković je bio brži i umiljatiji.

U zgradi Predsedništva Srbije, uz viski i kiseo izraz lica, Slobodan Milošević i Brana Crnčević su 6. oktobra 1991. gledali izveštaj s dočeka princa Aleksandra. Dok su slušali kako 20.000 monarhista skandira „Živela kraljevina Srbija", vispreni manipulant je našao konja za trku.

- Neka Karađorđevića razjebe Šešelj - rekao je Brana.

I bi tako.

- Usrani princ oko sebe je okupio budale koji su se nazvali „krunskim savetom". To je krivično delo kojim se krši Ustav. Srbija je republika, a onaj debil Karađorđević nije krunisan. Nijedan monarhista ne može da prođe psihijatrijski pregled - rekao je „pristojni" Šešelj 1992. u Skupštini Srbije.

Ličnim primerom dokazujući tezu o mentalnom poremećaju, Šešelj je tada odlučio da na srpski presto umesto Karađorđevića dovede naslednika loze Nemanjića - Alekseja Drugog Romanova Dolgorukovog, zvanog Aleksis Anžujski, inače belgijskog državljanina rođenog u Zairu. Šešelju nije smetalo što je Aleksis osuđivan na zatvorske kazne u Belgiji i Španiji zbog prevara, odlučio je da ga postavi na srpski tron. Krunisanje je održano u madridskom motelu „Monte perdido" („Izgubljeno brdo"). Istom prilikom, u znak zahvalnosti, Aleksej Dolgorukov, koji je impozantnom nazivu dodao i prezime Nemanjić, Šešelja je uveo u Red malteških vitezova.

Kad je cirkus završen, Šešelj je skinuo vitešku lentu i odrekao se Dolgorukova, objašnjavajući da ga nije krunisao, već ga je samo zamolio da preko svojih veza plave krvi pokuša da iz Tuske, iz Muratovog groba u Bursi, u Srbiju vrati glavu kneza Lazara. Usput, ponudio mu je da zakupi Veliko ratno ostrvo i da na njemu otvori kockarnice i poslovno-trgovačke centre. Naravno, od svega nije bilo ništa.

U istom maniru, kao što je hteo da postane monarhista, Šešelj je pokušavao da dokaže pripadnost srpskoj naciji i pravoslavnoj crkvi. Ni to nije prošlo bez problema.

- U vreme kad smo se družili i kad sam pristao da mu budem kum, sredinom osamdesetih, Voja je javno govorio da potiče od hrvatskih Šešelja - rekao je Vuk Drašković, naglasivši da tada nisu davali značaja tom detalju.

Međutim, mediji su otkrili da Šešelj održava komunikaciju s Tuđmanovom savetnicom Mirjanom Zelen-Makša i hrvatskim obaveštajcem Marijanom Čižekom Lisicom. Prema navodima koji su objavljeni u beogradskoj i zagrebačkoj štampi, Lisica je svom saradniku pod nadimkom „Gavran" u martu 1991. dao nalog da Šešelju isplati 300.000 maraka. Srpska Državna bezbednost je došla u posed i Čižekovog izveštaja na 37 stranica o razgovoru koji je 12. marta 1992. vodio sa Šešeljem.

Na to se nadovezala priča o hrvatskom poreklu porodice Šešelj. Pošto je četnički vojvoda Vojislav u Hrvatskoj dobio status neprijatelja broj jedan, njihovi Šešelji su se našli u problemu, pa su počeli da dokazuju kako su svi Šešelji Hrvati. U tome su prednjačili Zlatko Šešelj, profesor latinskog jezika na zagrebačkom Sveučilištu i poslanički kandidat Račanove stranke, zatim pesnik Stjepan Šešelj i direktor splitske privredne komore Ante Šešelj, koji je javno kukao nad svojom sudbinom: „Ne dao vam bog nositi prezime Šešelj. Zbog njega noćima ne spavam i imam silnih neugodnosti. Spasava me samo to što se zovem Ante, pa tako uspevam uveriti ljude da smo ja, moja porodica, moji bliži i dalji preci iskonski Hrvati rimokatoličke vere, čime se ponosimo. Prema navodima opuzenskog župnika don Josipa Bebića, porodica Šešelj je živela u Popovom polju u Hercegovini i odatle se u prvoj polovini 18. veka doselila u Podgradinu. Predak Vojislava Šešelja je živeo u Orahovom dolu, pored Stona. Prihvatio se obrađivanja zemlje koja je bila u vlasništvu Srpske pravoslavne crkve, pa je zbog toga napustio svoj hrvatski i rimokatolički koren."

Kad je ta tema iz medija preneta u Skupštinu Srbije, Šešelj je zatražio i dobio potvrdu SANU o pripadnosti srpskoj naciji. Iako nema dokaza da je kršten (krsni list mu je, navodno, progutao požar u kući oca Nikole), Vojislav Šešelj slavi Svetog Luku, pravoslavlje je spreman da brani i skandalima, kakav je bio onaj kad je prekinuo predstavu „Sveti Sava", a o samoj veri zna koliko i o moralu, dakle 0:0.

Posle svega što je Šešelj uradio na političkoj sceni i svih žrtvi koje je podneo, Vučić smatra da je jači, pametniji i veštiji. Zagledan u Pink i „Informer", trenutni gospodar Srbije živi u uverenju da bivšeg vođu drži pod kontrolom. Ne shvata da Šešelj podvijenog repa, dok se nudi da ga uzme za ministra finansija, samo čeka pravi trenutak za napad. Kad to shvati, biće kasno, već će ga Šešelj demolirati optužbama da je mafijaška pudlica, smežurano Fahrijino mudo i narogušeno naprednjačko govno.

Nesposoban i autodestruktivan, Vučić vuče Srbiju u privrednu i socijalnu katastrofu. Uzalud medijska cenzura i potempkinovski projekti, samohvalisanje se svakodnevno topi u sudaru sa surovom realnošću. U borbi za golu egzistenciju, građani će kad-tad morati da se probude iz hipnoze i dignu glas. Tada će nastati haos, a to je prirodni ambijent za Šešelja, koji je sve što ima stekao na tuđoj nesreći. U sudaru tih simbola prošlosti, stradaće Srbija. Sudeći po rezultatima izbora, bolje nije ni zaslužila.

NOVU KNJIGU PREDRAGA POPOVIĆA NARUČITE NA 063/123-2702

A. 1

Vojvoda Momčilo R. Đujić, 1. novembra 1998.

VAŽNO SAOPŠTENJE I PORUKA SVEMU SRPSTVU

U vrijeme istorijske proslave 600-godišnjice sudbonosne bitke na Kosovu, svima nam se činilo da počelo razvedravanje na nacionalnom političkom nebu srpskog naroda. Na toj proslavi, na samom Kosovu Polju, učestvovalo je milion Srba i Srpkinja sa svojim sveštenstvom, vladikama a Patrijarhom. Svima nam se činilo da dolazi kraj komunističke vladavine, nasilja i pljačke nad srpskim narodom. Tada se ovamo, među nama u emigraciji, pojavio znatan broj Srba poznatih po njihovom nacionalno-političkom radu i stavu protiv komunizma. Primali smo ih kao braću, vjesnike srpske slobode i vaskrsa srpske države. Među njima pojavio se i dr Vojislav Šešelj iza koga su već stajale godine antikomunističkog stava i rada, zbog čega je bio i u komunističkim tamnicama.

Priređivali smo mu prijeme, zborove i skupštine po srpskim naseljima Amerike i Kanade, a kasnije i u Australiji, Engleskoj i u još nekoliko slobodnih evropskih država. U tom poslu Pokret srpskih četnika Ravne Gore, kojem sam predsjednik, naročito se zalagao, pa smo mu odredili i počasnu pratnju na njegovim putovanjima po Americi i Kanadi, gdje je govorio pred masama Srba i Srpkinja, koji su ga bogato novčano darivali. Neki kažu da je tako sabrao četvrt miliona dolara, što može biti tačno. Isto tako tvrdi se da je on znatnu sumu sakupljenih priloga ostavio u bankama stranih zemalja. Jedan moj poznanik, rodoljub, kaže da je dio novca koji nije odnio sa sobom ostavio u dvije banke u Kaliforniji. I tačnost toga nije bilo teško utvrditi. Ali, to nije bilo toliko važno u ovom slučaju, jer je glavno bila želja da mu se pomogne i ojača borba protiv komunizma.

U međuvremenu, ja sam pomišljao: da bi možda bilo dobro da ga proizvedem u čin četničkog Vojvode i sa njim skrojim plan obnove organizaci1e srpskih četnika koji bi bili, pod njegovim vođstvom, uvedeni u borbu za obaranje komunističke tiranije i borbu za slobodu Srpstva. Sa braćom saborcima, saradnicima i istaknutim srpskim rodoljubima povjerio sam tu svoju misao, i svi su bili saglasni u tome - da ga proizvedem u čin četničkog Vojvode. I da planiramo obnovu četničke organizacije i borbe u Otadžbini. Na velikoj svečanosti srpskog rodoljublja, 28. juna 1989. godine, na Bogosluženju u hramu Sv. Đorđa u Šervilu kod Čikaga, oglasio sam ga i proizveo u čin četničkog Vojvode, a na oltaru tog hrama Šešelj je položio vojvodsku zakletvu pred Vladikom Firmilijanom koji ga je blagoslovio i svetim mirom pomazao.

To je bilo veliko slavlje u znaku vjere u pobjedu i slobodu.

Prije njegovog povratka u Otadžbinu, dao sam mu imena ljudi na koje se u ono vrijeme mogao nasloniti, nanizao imena sela i gradova gdje je mogao sabirati borce. Trebalo je početi sa Dinare. I on je otputovao. Proteklo je prilično vremena dok mi se javio. A ja sam očekivao vjesti o ostvarenju našeg plana. Putovao je on i pojavljivao se tu i tamo po Otadžbini, ali se meni činilo da sve teče neodređeno i nejasno. Onda su mi stizale vijesti o njegovom političkom djelovanju, prepirkama sa Vukom Draškovićem i, na kraju, njegovom osnivanju Radikalne stranke. Zatim vijesti o njegovovim sastancima i razgovorima sa srpskim odrodom i izdajnikom Slobodanom Miloševićem. Tada sam se uvjerio da njemu nije bilo stalo do organizovanja četnika, iako se kitio njihovim perjem, nego je zagazio u partijsku politiku. Bilo mi je jasno kud sve to vodi, pa sam poslao delegaciju četničkog Pokreta, moje najbolje i najuže saradnike, u Beograd, da pokušamo da ga odvojimo od partizanske politike i krenemo u ostvarenje četničkog plana. On je delegaciju saslušao i kazao:"Ni Vojvoda ni vi ne razumijete moju politiku. To je politika visokog cilja koji vi ne vidite." Tako je kazao i veoma hladno ispratio moju delegaciju.

Poslije toga meni je bilo jasno koga sam proizveo u čin Vojvode. Zato sam objavio da se kajem što sam to učinio i odričem se svakog njegovog rada i stava. I molio sam srpski narod da mi oprosti moje sagrešenje u vezi sa vojvodskim činom Šešelju.

A Šešelj će u svom daljem radu dva puta stati uz S. Miloševića. Onda kad je narod pritjerao Miloševića zidu i kad je morao da odleti sa vlasti, 34 Šešeljevih poslanika zajedno sa Miloševićevim, glasalo je u Skupštini protiv zavođenja, upravo obnove vjeronaučne nastave po školama i protiv povratka opljačkane imovine srpskoj Crkvi, srpskom narodu i našoj Kraljevskoj Porodici Karađorđević, koju de Šešelj toliko blatio i sramotio da je u tom i komuniste nadmašio. To je bila ona njegova politika "visokog stila" o kojoj je on govorio mojoj delegaciji u Beogradu. Ja sam tada bio rješio da mu oduzmem čin Vojvode kojeg nije dostojan, ali to tek sada činim. Na današnji dan brišem ga iz svih spiskova srpskih četnika i oduzimam mu čin Vojvode. Tu moju odluku objavljujem svemu Srpstvu zbog toga što je Vojislav Šešelj postao vjerni saputnik, saradnik i saučesnik u svim zločinima i izdaji koju je vršio i još vrši nad srpskim narodom, najveći odrod i izdajnik tog naroda - Slobodan Milošević, komunista, pljačkaš i nitkov.

U isto vrijeme, molim moj srpski rod da mi oprosti moju nenamjernu griješku o imenovanju Šešelja za četničkog Vojvodu.

Objavljujem ovu moju odluku svemu Srpstvu i šaljem bratski pozdrav: sa vjerom u Boga, u pobjedu, slobodu i obnovu Srpske države - Kraljevine Srbije sa Karađorđevićima sa molitvom i blagoslovom naše svete Crkve i kličem:

Jedan Bog, jedan Sveti Sava, jedna jedinstvena, sveta, mučenička, saborna i apostolska srpska svetosavska Crkva, i jedan ponosan i nepobjediv srpski narod! Ovu moju odluku i poruku Srpstvu potpisujem svojeručno i potvrđujem sa pečatom Pokreta srpskih četnika Ravne Gore.

NOVU KNJIGU PREDRAGA POPOVIĆA NARUČITE NA 063/123-2702