Od poznatih štampanih medija u Nemačkoj, samo su nedeljnici Špigl i Kopp izvan pet velikih koncerna koji kontrolišu celokupnu medijsku scenu ove države. Svi takozvani etablirani mediji, zastupaju skoro potpuno istu politiku, zato jer pripadaju uskoj grupi ljudi koji imaju istovetne interese. Često se dešava da se mediji iz iste medijske korporacije pozivaju jedni na druge, stvarajući kod korisnika lažni utisak da je plasirana vest sigurno tačna i izvan svake sumnje. Ali, istina je sasvim drukčija. Manipulacija masama i distribucija magle, i ovde su zahvalan posao za mnoge političare i kompanije
Fridrih Emke (dopisnik iz Frankfurta)
Obični ljudi i danas veruju kako su mediji u Evropskoj Uniji, posebno u posleratnoj Nemačkoj (bar u onom njenom zapadnom delu) bili i ostali primer slobodnog novinarskog istraživačkog rada. Nemački ustavni zakon (Osnovni zakon - Grundgesetz) garantuje punu slobodu medijima, a i političari su se uglavnom uzdržavali od pokušaja da direktno utiču na izveštavanje medija.
Kada se malo zagrebe po ovoj idiličnoj površini, vidi se, međutim, da su raznoliki mediji u suštini jedan dobro uhodan orkestar koji ima i svog dirigenta. Nemačkom medijskom scenom dominira sedam privatnih medijskih koncerna koji su međusobno podelili tržište ostavljajući veoma malo mesta ostalima. Njima treba dodati i dve javne televizije, od kojih je jedna, ARD, 2007. sa budžetom od preko šest milijardi evra dospela na 18. mesto najmoćnijih svetskih medija.
Koliko su pojedini mediji snažni u Nemačkoj vidi se i iz izjave bivšeg nemačkog kancelara Gerharda Šredera: „...Da bih vladao, potrebni su mi samo Bild, BamS i televizija". Bild je najtiražniji nemački dnevni list čije se nedeljno izdanje zove BamS (skraćenica od „Bild am Sonntag" - „Bild u nedelju").
I Bild i BamS pripadaju moćnom nemačkom medijskom koncernu „Axel Springer Verlag SE" iz Hamburga. Koncern je 2014. zapošljavao oko 14.000 ljudi i ostvario poslovni prihod od 3,038 milijardi evra.
Aksel Cezar Špringer (po kome je koncern dobio ime) pokrenuo je 1946. sa svojim ocem u Hamburgu izdavačku delatnost i počeo da izdaje magazin Hörzu i mesečnik Nordwestdeutsche Hefte (kasnije Kristall). U narednim godina Špringer je pokrenuo i dnevni list Bild i Hamburger Abendblatt, a 1953. je kupio i dnevni list Die Welt.
Posle Špringerove smrti 1985. medijski mogul Leo Kirh preuzima 10 odsto akcija koncerna, a u narednih osam godina povećava svoj udeo na ukupno 40 odsto. Kirš je već tada bio uključen u filmsku industriju i elektronske medije, pa u tom pravcu usmerava i „Axel Springer Verlag SE" koji 1988. preuzima SAT 1 Text, posle čega slede kupovine akcija u CompuTel-u i televizijama Hamburg 1 i Business TV International.
Ideja Špringera prilikom pokretanja lista Bild u junu 1952. bila je „novina za sve", odnosno jedan časopis koji je finansijski pristupačan i razumljiv za najšire mase. Iz toga je proizašlo izdanje koje je godinama bilo najtiražnija novina u Zapadnoj Evropi.
Iako je promenom urednika Bild od šezdesetih godina bio više orijentisan na „lake teme" (muzika, film, sport), a politika je zauzimala tek desetak odsto prostora, redakcija je zauzela i jedan čvrst desničarski kurs. Antikomunizam i borba za ponovno ujedinjenje dve Nemačke države bili su stalni lajtmotivi. Iako se novina obraćala manje obrazovanim ljudima, kojih je najviše bilo među radnicima, čitaoci su na čuđenje ostalih izdavača i političara prihvatili ovu mešavinu konzervatizma i lakih tema.
Uticaj Bilda u to vreme je bio toliki, da je list u julu 1964. uspeo da izdejstvuje da Bundestag prekine svoju letnju pauzu i da se poslanici okupe kako bi delimično izmenili zakon o poskupljenju telefonskih usluga.
Šezdesetih godina je „Springer", posebno njegov list Bild, često bio meta kritika, jer je studentske pokrete iz 1967. i 1968. označavao ili kao produženu ruku Varšavskog pakta, ili kao ideološke naslednike nacista. Nekadašnji urednik pomenutog dnevnog lista Ginter Valraf je krajem sedamdesetih objavio knjigu u kojoj je tvrdio da su novinari instruisani da pristrasno vode istraživanja. Osnivač Aksel Špringer se u svojim osnovnim principima rada izdavačke kuće zalagao za podršku evropskim integracijama, a posle njegove smrti i terorističkog napada od 11. septembra 2001. godine dodata je i bezrezervna privrženost atlantskim integracijama.
Prisajedinjenjem nekadašnjeg DDR-a Saveznoj Republici Nemačkoj, Bild se 1990. proširio na nove pokrajine i podigao svoj tiraž na 4,5 miliona primeraka dnevno. Nestankom komunizma nestala je i potreba za antikomunizmom, pa se Bild shodno svojoj konzervativnoj tradiciji okrenuo imperijalizmu. Iz sve snage je podržavan raspad Jugoslavije i priznavanje otcepljenih republika. Posle toga je Bild podržao svaku vojnu akciju NATO pakta i poslednjih godina je predvodnik anti-ruske histerije u Nemačkoj.
Od 2005. ovaj koncern u Istočnoj Evropi deluje u okviru zajedničkog holdinga sa švajcarskim izdavačem „Ringier AG". „Springer" je u to zajedničko preduzeće investirao 50 miliona evra (i „Ringieru" isplatio 125 miliona kao poravnjanje) i uneo svoje ćerke firme iz Poljske, Češke i Mađarske. „Ringier" je takođe uplatio 50 miliona evra i uneo svoje kompanije iz Srbije, Slovačke, Češke i Mađarske. Zajednički holding je najveći medijski koncern u Istočnoj Evropi sa više od 100 naslova prisutnih na kioscima. Principi koje je još 1967. osmislio Aksel Špringer važe i u inostranstvu i njih i tamo svaki zaposleni u nekoj od ćerki kompanija mora da pročita i da ih se pridržava. Tako se svim radnicima nameće EU-entuzijazam i zalaganje za čvrste trans-atlanske integracije na čijem su čelu Sjedinjene Američke Države.
„Bertelsmann AG" je najbolji primer razvoja integrisanog medijskog koncerna koji obuhvata izdavaštvo knjiga i časopisa, kao i vođenje elektronskih medija. Kompaniju je osnovao 1830. godine Karl Bertelsman, vlasnik štamparije u malom nemačkom mestu Giterslo. Sa osnivanjem preduzeća „Ariola" kompanija 1958. kreće u muzičku produkciju, a 1964. preuzima „Univerzum Film" (UFA). Značajan pomak u izdavanju časopisa desio se 1969. kada koncern preuzima „Gruner & Jahr" (G&J), izdavača čija su najpoznatija izdanja nedeljnik Stern i PM-Magazin. Najpoznatija televizija u vlasništvu ove kompanije je RTL.
Koncern je danas zatvoreno akcionarsko društvo u kome su samo četiri akcionara. Medijska politika ovog giganta više puta je bila kritikovana kao jednostrana. „Moć bez mandata" nazvao je ovaj koncern dnevni list Tagesspiegel. Demokratski legitimna moć države sve više ustupa mesto privrednoj moći, tvrdi se. Stvorio se jedan centar moći bogataša koji ne samo da zaobilazi i partije, parlament i izvršnu vlast, već istovremeno formira i javno mnjenje. Koncern se tradicionalno zalaže za neo-liberalno tržište, a od Drugog svetskog rata je i pobornik tesne saradnje sa SAD koje se predstavljaju kao Eldorado ljudskih prava i poslovnih sloboda. „Bertelsmann" je na sedmom mestu najjačih porodičnih firmi u Nemačkoj, budući da ga poseduje porodica Mon, koja vodi poreklo od Karla Bertelsmana.
Kompanija ima preko 110.000 zaposlenih i godišnji poslovni prihod od 17 milijardi evra.
„Funke Mediengruppe" sa 6.000 zaposlenih i oko milijardu evra godišnjeg poslovnog prihoda mnogo je poznatija pod svojim starim imenom - WAZ (VAC). U Nemačkoj koncern ima 12 dnevnih listova, više od 170 stručnih časopisa, preko 70 oglasnika, kao i druge štampane i elektronske medije. U inostranstvu je kompanija prisutna u Austriji (na primer bečki Kurier), Rusiji (časopis Sloboda), Mađarskoj i Hrvatskoj („Europapress Holding"), dok se povlači ili se već povukla iz Srbije, Makedonije i Rumunije.
Koncern je ranije imao udela u televiziji RTL, ali ih je prodala, a sada ima nešto manje od četvrtine akcija reginalne televizijske stanice NRW.
„Funke" svoj uticaj na tržištu bazira na oglasnicima koji se besplatno dele. Tako samo u Rurskoj oblasti koncern ima 76 različitih periodičnih oglasnih listova sa ukupnim tiražom od više od pet miliona štampanih primeraka nedeljno.
Posle ovih najuticajnijih ili makar najkontroverznijih medijskih koncerna, slede još „Verlagsgruppe Georg von Holtzbrinck GmbH" (uglavnom angažovan u stručnim medijima), „Hubert Burda Media" (više od 10.000 zaposlenih sa godišnjim prometom od oko 2,5 milijardi evra, investira u štampane medije od kojih su najpoznatiji Lisa, Burda Style i Focus, kao i u veliki broj lokalnih radija i televizija) i „Weltbild" (1.300 zaposlenih i promet od preko 600 miliona evra godišnje).
Svi veliki izdavači ujedno su i vlasnici ili suvlasnici radio i televizijskih stanica, kao i internet portala. Tako je stvorena koncentracija uticaja na javno mnjenje iz jednog centra. Od poznatih i velikih štampanih medija, jedino nedeljnici Spiegel i Kopp ne pripadaju ni jednom od pomenutih koncerna. Dve izuzetno gledane televizije, ProSieben i Sat1, sa još nekoliko manjih emitera pripadaju društvu „ProSiebenSat1 Media SE". Televizija Vox pripada grupaciji „RTL Group SE", koja ima ukupno 53 TV-emitera i 28 radio stanica i u većinskom je vlasništvu „Bertelsmanna", odnosno porodice Mon..