Feljton

Ekskluzivno: "Tri pisca", delo književnika Ivana Ivanovića, poslednjeg srpskog disidenta (7)

Programska ideja slobodnih boema

Tri najznačajnija pisca Južne Srbije s kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka, Stevan Sremac, Radoje Domanović i Borisav Stanković, bili su povod da Ivan Ivanović, naš ugledni pisac, disident u svim vremenima i profesor književnosti, opiše u deset predavanja na niškom Filozofskom fakultetu, svoj doživljaj njihovih ličnosti i karaktera, iz posebnog ugla književno-istorijskih istina. Ova predavanja, uobličena u višeznačnu književnu formu, slika su zaboravljenog vremena i društvenih prilika koje su tada vladale. Tu epohu i savremena književna i društvena zbivanja, Ivanović je spojio u svom delu pod naslovom "Tri pisca", koje Magazin Tabloid ekskluzivno priređuje za svoje čitaoce

Ivan Ivanović

U poslednjoj deceniji Devetnaestog veka naša tri južnjaka trajno su se nastanili u Beogradu. Sva trojica su doživeli veliki književni uspon i postali vodeći srpski pisci. Nas ovde interesuje njihovo bavljenje politikom, koja je bila u Kraljevini Srbiji najvažnija oblast društvenog života. Za Sremca se zna da je bio član Liberalne stranke, ali da se u svakodnevnu politiku nije mnogo mešao, valjda poučen ranim periodom boravka u Nišu i Pirotu. Njegov glavni angažman bio je da učestvuje u izbornom odboru svoje stranke, ali se za poslanika odnosno odbornika nikad nije kandidovao. Ipak, nema govora da je Stevan Sremac bio apolitična ličnost, što ćemo da vidimo u njegovim političkim pričama, kakve su bile „Limunacija u selu" i „Vukadin". Za razliku od Sremca, Radoje Domanović se strasno bavio politikom u okviru Narodne radikalne stranke, u koju se upisao u Pirotu, dakako pod uticajem svog starijeg profesorskog kolege Jaše Prodanovića. Slobodno možemo da kažemo da je Domanović bio prevashodno politički pisac, što će reći kritičar svog vremena, žanrovskim rečnikom satiričar. Za razliku od Sremca i Domanovića, Bora Stanković nije bio zainteresovan za tekući politički život i nije bio član nijedne stranke. Moguće da je shvatio da jedan južnjak ne može da utiče na politički život Severa, jer je u zaostatku više od sedamdeset godina. A moguće da mu je bila takva vokacija da bude neangažovani pisac koji gradi svoj svet nezavisno od realnog sveta.

Baš u vreme kad se naša tri pisca upoznaju i nalaze u kafanama Skadarlije, kralj Aleksandar je učinio još jedan državni udar na demokratiju, dao je vlast kobajagi neutralnom, a u stvari režimskom političaru, Vladanu Đorđeviću, da bi preko njega mogao neograničeno da upravlja. Taj period vladavine u srpkoj političkoj istoriji poznat je pod imenom vladanovština, i odlikovao se krajnjom korupcijom i repesijom.

Apsolutistička država, kakva je bila Kraljevina Srbija poslednjih Obrenovića, mogla se održati samo jačanjem činovničkog (birokratskog) aparata i vojske. Vojsku je kralj Milan Obrenović preuzeo još 1883. godine, kad je ukinuo narodnu vojsku i ugušio Timočku bunu, a birokratiju je razvio do maksimuma kralj Aleksandar Obrenović. Prirodno je da književnici ne podrže diktaturu, a među onima koji su se svom snagom oduprli apsolutističkom režimu najviše su se isticali svojom smelošću i bespoštednošću Janko Veselinović, Milorad Mitrović i Radoje Domanović.

Za Janka Veselinovića se obično kaže da je pisac koji je idealizovao nacionalnu borbu ("Hajduk Stanko") i život na selu (pripovetke), a previđa se da je napisao politički roman "Junak naših dana". Ovaj roman je čitave dve godine (1897. i 1898) izlazio u nastavcima u radikalskom Delu i predstavljao je beskompromisnu kritiku obrenovićevskog režima. Janko je čak dve glavne ličnosti romana pozajmio iz stvarnosti, pa bi se moglo reći da je ovaj pisac preteča stvarnostne proze u nas. Kao prototipi Jankove priče uzeti su Svetozar Marković i Vladan Đorđević. Ovaj drugi je prikazan kao negativan junak, laktaš, karijerista, korupcionaš. Pošto se predsednik Vlade prepoznao u romanu, dao je pisca na sud, pa je Janko Veselinović dopao zatvora.

Posle Ivandanskog atentata na eks-kralja Milana, za koji su okrivljeni radikali, sledilo je gašenje radikalskog lista Delo. Kao opozicioni list ostala je samo Zvezda, Jankova Zvezda. Oko ovog časopisa skupila se gotovo sva intelektualna opozicija. U doba vladanovštine kad je javni život bio gotovo zamro, političke stranke ućutkane, štampa ugušena, političko delovanje onemogućeno, opoziciji je bila preostala samo književnost kao vid borbe, a Jankova Zvezda je postala centar takve delatnosti.

Zvezda je u dobroj meri bila kafansko glasilo. Jedino u kafani ljudi su mogli da budu slobodni, da iskazuju svoje misli, da vode debate i polemike. A u kafani je Radoje Domanović bio pravi šampion! Njegov dar usmenog pričanja, prožet humorom i satirom, došao je u centar opozicionog delovanja. Domanoviću je preostalo samo da ta usmena kazivanja fiksira u pisanu književnost, pa da začne novi vid književnosti, satiričku književnost. Istina, satire je bilo i u delima drugih pisaca, pogotovo pesnika Vojislav Ilić, Milorad Mitrović), ali niko nije tako dosledno i efikasno negovao ovu specifičnu književnu vrstu, koju bismo mogli da nazovemo političkom književnošću.

Tako su bar dve beogradske kafane (Dardaneli u Skadarliji i Pozorišna kafana preko puta Narodnog pozorišta) postale centar okupljanja opozicionih ljudi od pera, pre svega književnika, ali i glumaca, slikara...zatim bivših političara i slobodoumnih ljudi. U njima je rođena beogradska boemija, koja je u svemu zamenila zamrli politički život.

Beogradski boemski krug sačinjavali su intelektualci prokaženi od režima, ljudi otpušteni iz državne službe, delatnici sa kičmom koju režim nije uspeo da povije, rečju, samostalni i nezavisni umovi.

Reč boema bila je važnija nego reč univerzitetskih profesora, školovanih na evropskim univerzitetima. "...Boemija nije lako dozvoljavala da bude podvrgnuta autoritetu nekog kritičara ili teoretičara književnosti, nije htela ikome od njih pružiti mogućnost da postane njen mentor i tutor" (Dimitrije Vučenov).

Boemija već po ustrojstvu nije mogla da bude organizovana, nego je delovala slobodarski i anarhično. Ali upravo ta osobina je uzvisila beograsku boemiju u najvažniji umetnički pokret na kraju XIX veka. Karakteristično za pripadnike beogradske boemije je pre svega oslanjanje na narodnu mudrost kao protivtežu birokratskoj gluposti. Glavno oružje boemije u borbi protiv režima bilo je humor i satira. Režim nije mogao da kontroliše domišljatost pisaca. Tako su se u tom krugu našli politički protivnici, Stevan Sremac, koji je u liberalskom političkom organu Srpskoj zastavi polemisao sa radikalima napadajući ih žestoko, i Radoje Domanović, ljuti satiričar poretka koji je Sremac branio. A tu je bio i književni pripravnik Bora Stanković.

Ako je u političkom smislu Radoje Domanović bio dete radikalizma, u književnom je bio proizvod boemije. Domanović se za radikale opredelio još u provinciji, pripadnik boemije je postao u Beogradu. Boemija je u svemu bila iznad stranačkog života. Slobodno možemo da kažemo da se Domanović u krugu boemije proslavio. Tu se pročuo njegov glas kao književnika, ali još više kao protivnika režima.

Zvezda je bila više porodični, Jankov list (Janku je u radu pomagao njegov brat).

Grupa oko Zvezde nije prihvatala da vrednost književnog stvaralaštva bude merena evropskim kriterijumima, nego se zalagala za nacionalne vrednosti. Njoj je udarala pečat kafanska boemija. Ona nije pisala programe, manifeste, nije imala svog teoretičara i ideologa, više se zasnivala na književnoj praksi i nije se trudila da uobliči neku svoju estetiku. Tako je u isto vreme negovala i idiličnu seosku pripovetku (Janko Veselinović) i bespoštednu satiričku pripovetku (Radoje Domanović, Milorad Mitrović). U redakciji Zvezde svakodnevno su se okupljali nezadovoljnici, prognanici, nezaposleni pisci. Jedina ideologija ove grupe bila je nezadovoljstvo postojećim stanjem u Srbiji i žal za izgubljenom patrijarhalnom svešću. Čak se može reći da je ovaj krug predstavljao otpor književnim i kulturnim koncepcijama koje su unosili zapadnjaci, uglavnom školovani na evropskim univerzitetima.

Režim je takvu Zvezdu ugušio. Međutim, kao odgovor na to, grupa univerzitetskih profesora na čelu sa Bogdanom Popovićem pokrenula je 1. februara 1901. godine novi književni časopis Srpski književni glasnik, koji će odigrati veliku ulogu u razvoju srpske književnosti. Pošto su svi opozicioni listovi bili ugašeni (kao i Jankova Zvezda), Glasnik je preuzeo na sebe ulogu da, pored čiste književnosti, neguje i političku kritiku. To je bila izvanredna dosetka: "...Opozicija je morala da se zaklanja iza nauke i književnosti, i da traži sebi izlaza u teorijskim člancima i alegoričnim sastavima" (Slobodan Jovanović). SKG je bio u periodu od 1. februara 1901. do 29. maja 1903. godine izrazita opozicija autokratskom režimu kralja Aleksandra Obrenovića. Sasvim je prirodno da se Radoje Domanović priključio ovom glasilu i pokretu, štaviše postao u njemu glavni pisac. Tako je već u prvim brojevima objavljena Domanovićeva satira "Kraljević Marko po drugi put među Srbima". (Satiru je dramatizovao i igrao Brana Cvetković u svom pozorištu Orefeum na svim srpskim prostorima, što je Domanovića proslavilo.)

Još je značajnije štampanje u SKG Domanovićeve integralne satire "Stradija", koja je izlazila osam meseci, od 16, marta do 1. oktobra 1902. godine. Ova Domanovićeva satira, koja je imala velikog odjeka, značila je programsko istupanje uredništva SKG i ljudi koji su se okupljali oko ovog časopisa. Naime, Domanović u "Stradiji" izvrće Aleksandrov režim kao čarapu i izlaže ga ruglu, snagom i beskompromisnošću kakvi dotad nisu bili poznati u srpskoj književnosti. "...Od svega što je protiv Aleksandra Obrenovića rečeno i napisano, ništa nije tako odjeknulo kod publike i ništa nije Aleksandru tako škodilo kao "Stradija". Ona mu je zadala najjači udar koji se jednom vlastodršcu može zadati: načinila ga je smešnim" (Slobodan Jovanović).

Srpski književni glasnik, bio je proevropski orijentisani književni list, sa izrazito političkom konotacijom, pogotovo u početnom periodu. Kako se Zvezda bila ugasila, SKG je popunio upražnjeni prostor namećući još kritičkiji stav prema režimu. Ovo glasilo je u potpunosti prihvatilo naše pisce, i Radoja Domanovića, i Stevana Sremca, i Boru Stankovića. No, za razliku od narodnjačke Zvezde, Glasnik je bio više akademski list i zastupao je više teorijsku nego neposrednu kritiku.

Veliki izazov je bio ženidba kralja Aleksandra Obrenovića dvorskom damom svoje majke kraljice Natalije, udovicom Dragom Mašin. Protiv ove ženidbe su bili svi, čak i Vlada Vladana Đorđevića. Da bi taj problem rešio, Aleksandar je dao da se obrazuje činovnička vlada pod predsedništvom sudije Kasacionog suda Alekse Jovanovića. Ovo ministarstvo nazvano je u narodu "svadbeno ministarstvo".

U njega je ušao kao ministar prosvete i crkvenih dela Pavle Marinković, koji je ranije pripadao boemskom krugu i sedeo u Skadarliji sa Jankom, Domanovićem, Sremcem...Njegov zadatak je bio da obrne boemsku inteligenciju u korist Drage Mašin, koja je bila prilično obrazovana i govorila francuski.

U tom cilju kraljica Draga je promovisana kao veliki zaštitnik i mecena umetnika i književnika u Srbiji. Pavle Marinković kao posrednik trebalo je da od boema i opozicionara proizvede dvorske umetnike, slavitelje kraljice, kralja i dinastije Obrenovića. Dok je kralj pokušao da pridobije radikalske prvake pomilovanjima posle Ivandanskog atentata, kraljica je pokušala da kupi umetnike odlikovanjima, blagodejanjima i stipendijama za odlazak u inostranstvo, otkupljivanjem radova i novčanim pomaganjem časopisa.

Nakon što je ugušio Zvezdu, a bio nezadovoljan Srpskim književnim glasnikom, režim je kao protivtežu pokrenuo časopis Kolo, čiji je urednik bio Danilo Živaljević. Ovaj časopis se finansirao iz državne kase, a glavni zadatak mu je bio "da populariše nepopularnu kraljicu i predstavi je kao visoku zaštitnicu kulture i umetnosti". Kolu je prišao Bora Stanković, otud povika na njega da je bio Dragin pisac.

Srpski književni glasnik se pročuo kao prvoklasni opozicioni list, pre svega zbog Domanovićeve "Stradije". Slobodan Jovanović je još zapisao da se nikada do tada nije toliko književnika angažovalo u političkoj borbi i nikada do tada žurnalistika nije imala u sebi toliko književnih elemenata. "...Nikada u opozicionoj štampi nije bilo više književnika: Radoje Domanović, Milorad Mitrović, Jaša Prodanović, Jovan Skerlić, Milan Grol, Milorad Pavlović. Ti književnici pisali su o političkim stvarima sa suviše mašte i stila; Aleksandrovu Srbiju pola su slikali onakvu kakva je, pola su izmišljali, dokle najzad od nje nisu učinili Domanovićevu Stradiju." (...) "...Ovo kolo književnika okupljeno oko opozicionih listova upropastilo je kralja Aleksandra isto onako kao što je Zmaj upropastio kneza Mihaila. Ti književnici napravili su od Aleksandra jednu karikaturu, na koju se toliko navikla publika, da ona više nije bila kadra da gleda Aleksandra svojim očima i da ga vidi kakav je u stvari..."

Oko ovog časopisa skupila se gotovo sva intelektualna opozicija. U doba vladanovštine kad je javni život bio gotovo zamro, političke stranke ućutkane, štampa ugušena, političko delovanje onemogućeno, opoziciji je bila preostala samo književnost kao vid borbe, a Jankova Zvezda je bila centar takve delatnosti. Posle nje Srpski književni glasnik.

Rekao sam da je Stevan Sremac još sa studija bio član Liberalne stranke, u koju se učlanio svakako pod uticajem ujaka Jovana Đorđevića, koji je bio u rukovodstvu stranke. Južna Srbija je oslobođena u ratovima koje je vodila Vlada pod upravom Liberalne stranke. Vrhovni komandant Srpske vojske u ratovima 1876/77. bio je knez Milan Obrenović.

Sve je to učinilo da Niš po oslobođenju postane liberalistički grad, a da knez u ovom gradu zasnuje svoju drugu prestonicu. Sremac je došao za profesora u Niš, pa je bilo sasvim prirodno da se u ovom gradu pod upravom Liberala oseti kao njegov važan činilac. Vremenom se Sremac sa Nišom u potpunosti saživeo, da je sebe više video kao Nišliju nego Beograđanina, odnosno Senćanina. Kad je odlučio da se posveti književnom stvaralaštvu, krenuo je od Niša.

Slobodno se može reći da je Sremac ušao u srpsku književnost kao niški pisac i da je od Niša načinio književni grad, kakav u to vreme nije bio Beograd. Ali to je učinio tek kad se ponovo našao u Beogradu, u retrospektivi.

Obično se kaže da se Stevan Sremac nije bavio dnevnom politikom, ali to je samo donekle tačno. Videli smo da su ga Konzervativci (Naprednjaci) zbog nekih tekstova u niškom glasilu, koji nisu bili po volji njihovoj Vladi, premestili u Pirot, gde je ostao dve godine. Takođe smo videli da je Sremac u Pirotu napisao jedan tekst protiv Naprednjaka, što ga je stajalo ženidbe.

Malo se zna da je Sremac svoj književni rad započeo u Pirotu. Tu je januara 1881. godine napisao svoju prvu pripovetku „Rastko" i štampao je najpre, za vreme Srpsko-bugarskog rata 1885. godine, u lokalnom niškom listu, a tek posle nekoliko godina u Bosanskoj vili. (Većinu svojih istorijskih pripovedaka, pod zajedničkim naslovom „Iz knjiga starostavnih", Sremac je ili napisao ili skicirao u Južnoj Srbiji, a počeo je da ih objavljuje u bosanskim glasilima još dok je boravio u Nišu. Meni je zanimljivo da Sremac ove pripovetke piše na jekavskom narečju, što je verovatno proisteklo iz narodne poezije.) O tim svojim pripovetkama Sremac je zapisao: „...Savremeni život izobiluje ružnim primerima, a prošlost, iako sumorna i teška, pruža divne slike plemenitosti i viteštva, lepote i požrtvovanja; pruža slike dirljive i lepe, pune svetlosti i tragizma, pune uzvišenih prizora - u njima nalazim ono što sadašnjica nema...". No mi se u ovim predavanjima nećemo baviti ovom stranom Sremčevog stvaralaštva.

To je vreme stvaranja političkih stranaka. Partije su se iz Severne Srbije prelivale u Južnu Srbiju, novooslobođeni krajevi postali su kopija matične države. To se odrazilo i na Pirot. Pod uticajem činovnika, građani iz mesta i okoline počeli su pristupati pojedinim strankama. Pa i jedini srpski učitelj i istaknuti nacionalni radnik za vreme Turaka u Pirotu, a docnije sveštenik, pop Pantelije Pančić, pod uticajem svojih imenjaka Pante Srećkovića i Pante Drobnjaka (taj Drobnjak je bio sreski načelnik u Pirotu i otac je rano umrlog ali veoma talentovanog dramskog pisca i pesnika Janićija Drobnjaka) priđe Naprednoj stranci. Kao liberal, Sremac je bio protivnik Naprednjaka.

No Sremac nije bio oduševljen partijskim životom u Srbiji. U članku Bedna politika iz 1894. godine (dve godine po prelasku iz Niša u Beograd), Sremac kritikuje taj partijski život: „...Sve je toliko utonulo u strast i mržnju prema svemu što je protivno njegovim partijskim interesima. Niko nema da progleda svojim rođenim očima, no uvek gleda očima partijskim." I dalje: „...Mi bismo želeli da ima granica partizanstvu; želeli bismo da se ne mora sve odobravati ili ne odobravati iz partijskih razloga..."

Umesto da se Srbija skoncentriše oko svoje monarhije, rastače se na partijske borbe. Sremac u tom partizanstvu vidi upropašćavanje narodnog bića. Ljudi postaju zli i pokvareni, jer ne pripadaju sebi nego svojoj partiji. „...U zemlji je tek onda pravo zlo kad je pokvarenost razvratila prave i iskrivila pojmove. U naše vreme zemlja se nalazi u jednom nesretnom zaraženom stanju, i ta zaraza izgleda da je prilepčiva i da joj je dejstvo razoravajuće." Sremac bi da državni interesi budu iznad partijskih, iako je i sam bio član jedne partije.

Ima još jedan podatak iz Sremčeve političke biografije koji ja nisam razumeo. Taj podatak kaže da je Stevan Sremac, još dok je boravio u Nišu, 1891. godine, primljen u slobodnu zidarsku ložu Pobratim u Beogradu, čiji je starešina bio industrijalac piva Đorđe Vajfert. Dalje se kaže da je Sremac naredne godine unapređen za majstora lože i da je učestvovao u osnivanju takve lože u Nišu Nemanja, čiji je predsednik bio trgovac iz Niša Đorđe Nešić. Kako su masonska društva tajna, jasno je da je ovaj podatak iz našeg vremena. S druge strane, Sremac nije kapitalizovao svoje masonstvo, ostao je do kraja skromni gimnazijski profesor.

U stvarnosti, Sremac nije mnogo polagao na partiju, niti je ikada što od nje tražio. Kada ga je ministar Stojan Ribarac (Stevan mu je posvetio „Ivkovu slavu") pozvao da mu pokaže spremljeno rešenje za direktora Treće beogradske gimnazije, Sremac je to odbio. „...Bežao je od direktorskog položaja, kao što je bežao od provodadžija", kaže Mile Pavlović.

Ali, pripadati jednoj partiji, znači imati mnogo neprijatelja u drugim partijama. Stevan se nije lično sukobljavao sa ljudima, ali politički jeste. On je još na Velikoj školi dolazio u sukob sa propagatorima socijalističkih shvatanja, sa pristalicama novog poretka. I kad je počeo pisati, u svojim satiričkim radovima, žestoko se okomio na radikale. Ovi mu nisu ostajali dužni: odricali su mu svaku književnu sposobnost i nazivali ga ogorčenim partizanom, iako je, videli smo, upravo on bio žestoki protivnik partizanstva. Čak se na Sremca okomio i jedan Jovan Skerlić, što nije za potcenjivanje.