Nismo mi od juče

Lekcija iz istorije

Zoran D. Milojević

"...Jugoslovenska duša je počela da truli 17. jula 1946. godine, a sad joj se telo raspada. I tada i sada je srpski narod krenuo lošim putem. Širok je put do propasti." Tako je 1991. godine govorio Dragomir Milojević

Nedoučeni Srbin Vuk Drašković, poveo je srpske mladiće (partizanske unuke!) na Ravnu goru, a oni pustili brade i slikaju se sa noževima u zubima, taman da potkrepe laži scenarista partizanskih filmova. Ni ja, niti ijedan moj drug nikada nismo imali nož, tek poneki od njih je imao bajonet. To nije nož. To je sastavni deo puške za pešadiju u svakoj svetskoj vojsci.

Vukov istorodni neumnik, Vojislav Šešelj, koga je samozvani vojvoda, raspop Đujić, dezerter osuđen od strane Ravnogorskog suda, "proizveo" u "vojvodu", kasnije je i sam "proizvodio" razne "vojvode" širom Jugoslavije. A, ne zna neumnik da od proglašenja Putnika, Stepanovića, Mišića i Bojovića, vojvodu može da proizvede samo Kralj uz činodejstvovanje patrijarha!

Kada je Stevan Moljević saopštio Čiči da će ga predložiti Slobodanu Jovanoviću za zvanje Vojvode, Čiča mu je odgovorio: "...To se ne čini dok je Kralj u izgnanstvu a patrijarh u konc-logoru". A, Vuk i Šešelj su se kleli u Čiču.

Najgore je što su mladići koji su išli preko Drine u rat, kad bi popili malo, počinjali da lamentuju: "...Za sve je ovo kriv Kralj Aleksandar, kad je napravio Jugoslaviju".

Kad je pao Đilas, sećam se da su njegove pristalice gunđale: "...Da Kralj Aleksandar nije napravio Jugoslaviju, ne bi bili na ovakvim mukama". A, kad sam ih pitao što zašto su oni pristali na Titovu Jugoslaviju, odgovarali su nam: "...To nam je nametnuto".

Kad su padali Ranković i Dobrica Ćosić, njihove pristalice su jadikovale: "...Za sve je kriv Kralj Aleksandar, zinulo mu dupe da bude vladar velike države!".

A, kad sam ih pitao zašto su oni pristali na Titovu Jugoslaviju, odgovarali su: "...Prevareni smo!". Kad "današnje Srbe" pitaš zašto zameraju Kralju Aleksandru na stvaranju Jugoslavije, kad oni nikada ne bi srušili Titovu Jugoslaviju, da drugi nisu hteli da je sruše, odgovor je uvek isti: "...Nametnuli nam, prevareni smo!".

A, Kralj Aleksandar je muke izmučio 1916. godine u Solunu. Slobodan Jovanović i umne srpske glave oko njega, razgovarale su i danima i noćima šta je činiti...Nikola Pašić je rekao Kralju, "...Vaše veličanstvo, kako god odlučimo, dva puta ima da se kajemo! Prvi put zbog toga kakvu smo odluku doneli a drugi put kad odluku sprovedemo!"

Činjenice su bile jasne i neutešne. Kao komandant Prve armije 1912. godine, tada Regent Aleksandar, oslobađajući Kosovo i Metohiju, shvatio je da Arbanasi i Arnauti iz tada nepostojeće Albanije nisu jedan narod. No, Zapad koji je ludeo zbog priključenja Kosova i Metohije Srbiji, odmah je stvorio Albaniju, kao buduću protivtežu Srbiji. Plemena koja se ni jezički nisu razumela, spojena su u albanski narod. Kralju je bilo jasno da na jugu živi narod koga su učili da mrzi Srbe. Ta plemena nisu imala književni jezik niti literaturu a o kulturno umetničkom stvaralaštavu da i ne govorimo. Zapad im je stvorio jezik i kulturu i napisao istoriju.

U Drugom Balkanskom ratu 1913. godine, Kralj Aleksandar je shvatio da su Osmanlije i Bugari odavno ušli u nacionalno tkivo srpskog naroda u Staroj Srbiji. Taj se narod prezivao na "ić" i slavio Krsnu Slavu ali se sve više udaljavao od Srpske pravoslavne crkve i nacionalnih korena.

U Prvom svetskom ratu, kao Vrhovni komandant, Kralj Aleksandar se suočio sa zverstvima Hrvata, pokatoličenih Srba i Muslimana. Oni su se sa neviđenim žarom borili u Austro-ugarskoj vojsci protiv Srba. Genocid u Srbiji 1914. ravan je onome ustaškom iz 1941.

Kralj vladar i srpske umne glave oko njega su znali: biološko tkivo nam je načeto! Potrebno je bilo da se barem dve decenije srpski odžaci mirno i spokojno puše, da odrastu generacije na kojima će srpska država da počiva. Srbija nije imala mladost, vojnika, učene mlade ljude, devojke koje bi bile buduće majke! Ostao je sve sam ranjenik do ranjenika, u telu i u duši!

Pred Kraljem je odluka: praviti srpsku državu na njenim granicama gde su neprijateljski raspoloženi narodi ili da deo tih tada poraženih naroda, stavi pod svoju krunu i obezbedi mir i spokoj srpskim domaćinima kako bi odgajili novi porod.

Kralj je iskoristio važeće pravo i pravilo: "Pobednik crta granice tamo gde je stigla njegova vojska".

Njegov školski drug, francuski premijer Žorž Klemanso mu kaže u Versaju: "...Saša, ako hoćeš Srbe preko Drine, moraćeš da uzmeš Hrvate i Slovence". A Srba od Drine do Triglava, 60 odsto!

Znao je Kralj Aleksandar težinu te odluke.