Pljačka

Ko je i kako iz Srbije izneo 90 milijardi evra i gde srpska politička i ostala mafija sklanja svoje prljave profite

Pranje bez peglanja

Vučićeva mafija nemilosrdno izvlači novac iz Srbije, i to sve manje na ilegalan, a sve češće na legalan način. Uprkos veoma jasnim i oštrim upozorenjima iz Brisela, pljačka i dalje traje,, a zarade su odlične! Ukupna suma novca zarađenog ilegalnim poslovima ili onima koji su na samoj granici legalnosti procenjena je na 110 milijardi evra, od čega je oko 60 milijardi ilegalno prebačeno u inostranstvo, ali je legalno izneto 30 milijardi evra, dok je samo 20 milijardi ponovo ovde investirano. Karl Dolan, direktor kancelarije „Transparentnosti" u Briselu, nedavno je upozorio da će zbog svega ovog biti veće kontrole državljana Srbije kojima će sada postati mnogo teže da prikrivaju pravo vlasništvo, nekretnine i novac u bankama na tlu EU.

Igor Milanović

U prvih petnaest godina ovog veka iz Srbije je izneto oko 90 milijardi evra, od čega su dve trećine ilegalno zarađeni novac koji je na isti način i iznet iz zemlje, ali oko 30 milijardi je novac koji je sasvim legalno zarađen i potpuno legalno iznet iz zemlje, umesto da ovde bude reinvestiran i oporezovan.

Kako je objavila Narodna banka Srbije, iz naše zemlje je 2016. na račune inostrane stranih osnivača prebačeno 1,4 milijarde evra i to: 535,9 miliona evra za dividende vlasnicima kompanija u Srbiji, 74,2 miliona evra po osnovu kamata i još 781,7 miliona evra po osnovu reinvestirane dobiti, što je dobit koja nije isplaćena vlasnicima. Prošle godine su direktne strane investicije u Srbiju, po nalazu stručnjaka iz „Makroekonomskih analiza i trendova" za svega 415,9 miliona evra bile više od našeg plaćanja „investitorima".

Jasno je da svako investira isključivo radi sticanja dobiti, a ne iz humanitarnih razloga, ali je zapanjujuće da vlast za sve ove godine nije uspela da stvori poslovni ambijent koji bi strane investitore inspirisao da više para reinvestiraju u poslove u Srbiji.

Kada se pogleda struktura navodnih stranih direktnih investicija, uočava se trend ubrzavanja iznošenja para iz Srbije i to na zakonit način. Naime, Narodna banka Srbije pod stranom investicijom računa bukvalno svaki cent koji je iz inostranstva stigao u Srbiju i ne pravi nikakvu razliku između ulaganja vlasnika i međukompanijskog zaduživanja, pa se tako u „investiciju" ubrajaju i krediti.

U prošloj godini, direktna vlasnička ulaganja su iznosila samo 57,9 odsto svih direktnih stranih investicija, dok su krediti i pozajmice bile 42,1 odsto „investicija". Ovo znači da je iz zemlje legalno izneto skoro duplo više para od onih koje su stigle kao prava strana investicija (ne računajući kredite).

Poznato je da krediti moraju da se vrate, a otplata je oslobođena poreza, što nije slučaj sa isplatom dividende (poslovne dobiti), koja se oporezuje sa 15 odsto poreza na dobit. Na ovaj način se novac sasvim legalno iznosi iz Srbije i to bez plaćanja poreza.

Banke čiji su vlasnici iz inostranstva prednjače u izvlačenju para iz Srbije, jer na njih otpada oko polovine svih legalno iznetih sredstava, u proseku oko 700 miliona evra godišnje, a to je samo vidljivi vrh ledenog brega.

Najčešće se koristi metod u kome strani vlasnik domaće banke prvo direktno ili preko ćerke-firme kupuje akcije nekog preduzeća u Srbiji ili inostranstvu. Kada proceni da mu se držanje tih akcija više ne isplati, on ovdašnjoj banci čiji je većinski vlasnik odobrava „pozajmicu osnivača", koja se odmah koristi za kupovinu pomenutih akcija i to, po pravilu, iznad cene po kojoj se njima u tom trenutku trguje na berzi. Na ovaj način navodna "strana investicija" se samo prošetala preko domaćih računa i odmah vratila zajmodavcu, a domaća banka i dalje ima obavezu da dobijeni kredit vrati i to zajedno sa pripadajućim kamatama. Ovaj način poslovanja je do prosjačkog štapa doveo, na primer, "Vojvođansku banku", dok je "Dojče Telekom" (jedan od najozbiljnijih kandidata za kupovinu "Telekoma Srbije") ovako, mimo ostalih akcionara, u samo jednoj godini od svoje ćerke „Hrvatskog Telekoma" izvukao preko 250 miliona evra.

Strani „investitor" je korišćenjem ove metode u suštini sebe oslobodio rizika poslovanja, jer će njegove loše investicije pokrivati prihodi iz Srbije koji bi, da nisu uloženi, kao dividenda morali da budu podeljeni sa drugim akcionarima, a ujedno se izbegava i plaćanje poreza na dobit.

Iako se pomenuti novac tretira kao legalno zarađen i legalno transfesiran, stvari nisu uvek tako čiste, kao što se čini na prvi pogled. U Srbiji posluju preduzeća čiji su osnivači registrovani u nekoj od zemalja koje se u Evropskoj Uniji nalaze na crnoj listi zbog sumnje da omogućavaju pranje para. Radi se o državama čiji zakoni dozvoljavaju da stvarni vlasnici ostanu potpuno anonimni, čak i pred sudskim i poreskim organima neke druge zemlje i koje ne razmenjuju podatke sa stranim institucijama. Na toj listi su sledeće zemlje i zavisne teritorije: Andora, Lihtenštajn, Gernzi, Monako, Mauricijus, Liberija, Sejšeli, Brunej, Honkong, Maldivi, Kukova ostrva, Nauru, Nijue, Maršalska ostrva, Vanuatu, Angvila, Antigva i Barbuda, Bahami, Barbados, Belize, Bermudi, Britanska Devičanska ostrva, Kajmanska ostrva, Grenada, Monserat, Panama, Sveti Vinsent i Grendini, Sveti Kits i Nevus, Turkos i Kajkos i Američka Devičanska ostrva.

EU ne zabranjuje poslovanje sa preduzećima iz pomenutih zemalja, ali ovakvi novčani transferi nisu oslobođeni oporezivanja.

Srbija nema takvu crnu listu, pa je svaku isplatu na neki od računa u tim zemljama moguće prikazati kao trošak i na tu sumu ne platiti porez. Tako je moguće i da se dividende isplaćuju vlasniku sakrivenom iza nekog preduzeća u jednoj od pomenutih zemalja, ali da se knjiže kao plaćanje nekog računa ili davanje zajma i slično.

U međuvremenu se od ovoga razvio i veoma unosan biznis, jer je od plaćanja poreza u EU oslobođena investicija u Srbiji (na primer zajam), pa tako preduzeća iz Unije daju ovdašnjoj firmi „zajam" ili „plaćaju" neke usluge, a po dogovoru zatim ovdašnje preduzeće prebacuje novac svom osnivaču na račun u banci u nekom od poreskih rajeva koji ga zatim u gotovini i uz odbijanje provizije dostavlja firmi iz EU od koje je i potekao. Procena je da se na ovaj način godišnje opere najmanje tri milijarde evra, a deo tih sredstava u NBS-u se evidentira kao "strana investicija".

Po izveštajima Agencije za privredne registre, vlasnika srpskih firmi u Lihtenštajnu ima 40, a potom dolazi Panama s 35, Belize s 22, Sejšelska ostrva s 19, Bahami s 12, Maršalska ostrva s 11 i Sent Vinsent i Grenadini s deset osnivača firmi. Iz ostalih država dolazi tek nekoliko osnivača. Po četiri firme imaju vlasnike iz Andore i s Kajmanskih ostrva, po tri iz Burneja i Gernzija, devet iz Hongkonga, šest iz Liberije, pet iz Sent Kits-Nevisa. Srpske firme, sa druge strane, imaju najviše preduzeća (785) na Kipru (koji nije na crnoj listi, iako je of-šor zona) i na Britanskim Devičanskim Ostrvima (147).

Preko ovih firmi se pere novac preduzeća iz EU koja ne mogu direktno da posluju sa njima, tako da je Evropska komisija već najavila da će zbog ovakvih aktivnosti otežati plasman para u Srbiju.

Srpskim vlastima, međutim, ne pada na pamet da uvedu iste propise koji važe u EU i da na taj način neatraktivnim učine poslovanje sa of-šor preduzećima, jer se u njihovoj vlasničkoj strukturi pojavljuje izuzetno visok broj ovdašnjih političara, kao i tajkuna koji ih finansiraju.

Na ime isplaćenih subvencionisanih kredita za razvoj krajem 2013. godine je bilo nevraćeno oko dve milijarde evra. Za poslednje četiri godine ta se suma udvostručila, a ove godine je u budžetu planirano još preko milijardu evra za pomenutu namenu. Pošto je prethodne godine na ime navodnih stranih investicija (računajući tu i kredite i pozajmice) u Srbiju pristiglo manje od dve milijarde evra, ovo znači da će polovina tih sredstava biti odmah nadoknađena iz republičkog budžeta, odnosno da su samo one pare za koje su se dobile subvencije knjižene kao „investicija", dok je sve ostalo stiglo kao zajam koji mora da bude vraćen stranom "investitoru".

Međunarodna organizacija "Global Financial Integrity" procenjuje, da je od 2000. do kraja 2015. godine iz Srbije izneto oko 60 milijardi evra kroz ilegalno kretanje novca i kapitala. Po podacima Narodne banke Srbije u istom periodu je stranim osnivačima i zajmodavcima legalno transferisano oko 30 milijardi evra. Poslednjih godina je vidljiv pad iznošenja para „na crno", ali je istovremeno uočen porast sume koja se legalno iznosi.

Smanjenje količine para koje su ilegalno zarađene posledica je opšteg osiromašenja društva, jer ovaj novac potiče iz klasičnih krivičnih dela kao što je prodaja narkotika ili mito. Kako proporcionalno raste legalni odliv para, jasno je da su one sve većim delom „oprane" i vraćene u legalne tokove.

Po izveštaju Uprave za sprečavanje pranja novca za 2015. godinu (za 2016. još nema zvaničnih podataka) novac od privatizacije je najčešće pran preko of-šor kompanija. Iako nema zvaničnih podataka, stručnjaci smatraju da je više od dvadeset milijardi evra opljačkano putem privatizacije. Ukupna šteta naneta Srbiji nezakonitim poslovanjem u prvih 15 godina ovog veka iznosi više od 110 milijardi evra, a najveći deo tog novca završio je na tajnim računima u inostranstvu.

Evropska unija je ranije donela direktivu po kojoj su do juna 2017. godine sve njene članice morale da uspostave registar krajnjih, pravih vlasnika preduzeća. To će u budućnosti imati uticaja i na Srbiju, ukoliko uspešno prođe proces pridruživanja.