Ekonomija

Kontroverze i konflikti kursne politike (5)

I država i dinar na pogrešnom kursu

Kuda vodi politika visoko procenjenog kursa dinara, kakav je kvalitet deviznih rezervi i monetarne politike, šta nas čeka u budućnosti sa "plivajućim kursom" dinara prema evru? Stavovi privrede, poslovnih banaka i stanovništva, sa jedne strane, i Narodne banke Srbije sa druge strane, potpuno su po tom pitanju suprotni i puni kontroverzi. Sigurno je jedno: politika visoko precenjenog gotovo "zakovanog", kursa dovela je do deficita spoljne trgovine. Ovakav devizni kurs dovodi do velikog odliva kapitala iz zemlje preko kamatnih obaveza i obaveza po inostranim zajmovima. Naš ugledni ekonomista, prof. dr Slobodan Komazec, specijalno za Magazin Tabloid, istraživao je uspone i padove dinara, kao i realne uzroke i posledice takvog stanja

Prof. dr Slobodan Komazec

Centralna banka tvrdi da ima "snažne devizne rezerve" i da povremenim intervencijama na deviznom tržištu može da brani tako formirani "tržišni " devizni kurs? Šta se u stvari događa sa kursem u poslednjim mesecima? Kako to da kurs dinara jača, inflacija u zemlji dostiže blizu 4%, dok je u drugim državama oko 1-1,2% (koji biju tešku bitku za porast cena i stimulaciju potrošnje i rasta). Istovremeno raste i deficit spoljne trgovine i platnog bilansa. Prosečna plata na kraju juna 2017. iznosila je 49.238 dinara, što po ovom kursu iznosi 404 evra. Da bi se ostvarilo 500 evra ekonomija bi se morala razvijati po vrlo visokim stopama rasta između 15%; 20%. Taj nivo plate bi imali kada bi kurs evra bio 100 dinara, a da li bi se živelo bolje?

Očito se radi o sezonskim promenama, koje se već godinama ponavljaju u ovom period (priliv od turizma, doznaka, mirovanje otplata dugova, prodaja hartije od vrednosti za devize i sl.) U sledećim mesecima, već od kraja septembra, kurs dinara će "zaploviti" u proces snižavanja, tako da se otvara i proces spekulacija.

Ovde treba istaknuti neke bitne moment. Ako je izabrani koridor inflacije za godinu dana kojeg se drži centralna banka kao svog cilja, normalno bi bilo da je zbog devizne izvesnosti i smanjenja deviznog rizika trebalo da odredi gornju i donju granicu mogućih (dozvoljenih) oscilacija kursa u tromesečnoj, polugodišnjoj i godišnjoj dinamici. Van tih kurseva neće se dozvoliti "probijanje".

Devizni kurs je, videli smo, cena inostranog novca (devize, valute) izražena u domaćem novcu. Deviza je roba sui generis. U domicilnoj državi je novac, u inostranstvu roba. Tu se ogleda jedinstvo i zakonitosti odnosa mase novca i njegove vrednosti i ostalog robnog sveta. Stoga se i kod određivanja deviznog kursa javljaju ponuda i tražnja deviza na deviznom tržištu kao osnovni faktori određivanja visine i promena deviznog kursa. Devizni kurs je stoga i rezultat stanja i odnosa u platnom bilansu. Robne cene se određuju na tržištu odnosima ponude (proizvodnje) i tražnje (potrošnje), dok se devizni kurs određuje kretanjem u platnom bilansu, a na osnovu toga kretanjem ponude i tražnje deviza na domaćem tržištu. Devizni kurs nije autonomna varijabla razvoja privrede. Devizni kurs često postaje i autonomna varijabla ili "sidro" oko kojeg se kreću druge mere stabilizacione politike.

Prioritet je eksterna stabilnost, dok je interna stabilnost, rast i zaposlenost u drugom planu. Uglavnom se danas radi o upravljanju deviznim kursem u zavisnosti od ciljeva nacionalne ekonomske politike koji se žele postići (stabilnost, ekonomski rast, zaposlenost, ravnoteža platnog bilansa, stimulacija izvoza, politika uvoza itd.).

U sistemu slobodno fluktuirajućih kurseva kurs se formira slobodno na osnovu dominatnog delovanja ponude i tražnje deviza. Kada se kaže slobodno tada se misli na kurs koji bi se stvarno formirao na bazi stvarnih odnosa ponude i tražnje deviza. Ponuda i tražnja deviza su vrlo promenljive te se mogu često menjati, čime bi i devizni kurs brzo i često fluktuirao. S druge strane u sistemu fiksnih kurseva i ponuda i tražnja se javljaju kao manipulisane veličine. One se javljaju kao posledica direktne intervencije države (centralne banke) u očuvanju izabranog kursa. Stabilan i izabran kurs se brani, kako preko regulisanja tražnje deviza, tako i regulisanjem ponude (uglavnom preko intervencija centralne banke). Stabilnost kursa postaje cilj nacionalne ekonomske ili stabilizacione politike i sve mere se preduzimaju da se ta stabilnost održi. Međutim, kada se fiksirani kurs nastoji održati u uslovima deficit platnog bilansa, većeg odliva u inostranstvo i većih dospelih obaveza po kreditima, više inflacije u zemlji u odnosu na inostranstvo, tada ne postoje devizne reserve centralne banke koje mogu da izdrže pritisak tražnje (i odliva) deviza. Devizni kurs postaje nerealan, odnosno precenjen. Upravo se kod fiksnog deviznog kursa, koji se štiti po svaku cenu, javlja problem precenjenosti ili podcenjenosti, a to znači odstupanje od realnog deviznog kursa sa svim implikacijama na izvoz, uvoz i platni bilans. To je dovelo najveći broj zemalja da uvedu sitem kombinacije fiksnog i fluktuirajućeg deviznog kursa, koji se javlja kao upravljačko-fluktuirajući devizni kurs, odnosno ograničeno fluktuirajući kurs. Uglavnom se radi o određivanju margina fluktuacije (npr. 4-5%) naviše i naniže u odnosu na izabrani devizni kurs, nakon čega sledi intervencija centralne banke i države.

Centralna banka je u pravu kada zagovara relativno stabilan kurs dinara sa malim oscilacijama, uz daleko veće pozitivne od negativnih efekata. Postavlja se pri tome pitanje: dokle se može voditi takva politika?

Stvarno nije poznato unapred koji raspon u oscilacijama kursa će braniti Narodna banka i koliko je spremna da utroši deviznih rezervi za odbranu kursa dinara. Sve se svelo na dnevne oscilacije koje nisu velike 0,1-0,2%, ali se stalno iscrpljuju devizne reserve prodajama na deviznom tržištu, jer tražnja deviza je redovno veća od ponude, a uvoz veći od izvoza. Ako je već određen koridor inflacije, normalno je da se odredi i koridor kamatnih stopa (i kamatna marža), kao i koridor oscilacije deviznog kursa. Tada su sva tri parametra povezana u okviru makroekonomske politike države i smišljene unapred uređene politike.

Danas je to uglavnom preovladajući sistem deviznih kurseva (članica MMF).

Klizajući devizni kurs, videli smo, predstavlja takav kurs koji veoma liči na permanentne mini-devalvacije. Izbor deviznog kursa nije arbitrarno pitanje. On traži detaljnu analizu interfnih i eksternih faktora deviznog kursa, odnosa u platnom bilansu, ciljeva i zadataka makroekonomske politike I dr. Ovo iz razloga što devizni kurs ima veoma veliki uticaj na privredni razvoj svake države, zbog čega je predmet interesa svih struktura društva. Osnovno delovanje deviznog kursa je na izvoz i uvoz, odnosno trgovinski bilans, a preko njega I na platni bilans. Precenjeni devizni kurs, poznato je, podstiče uvoz robe i usluga, preteranu apsorpciju iz inostranstva, a to znači da društvo "živi iznad svojih mogućnosti" i to sve dotle dok se takav precenjeni kurs može održati. Precenjeni kurs može delovati i antiinflatorno, jer omogućava jeftiniji uvoz i bolje snabdevanje domaćeg tržišta (veća uvozna ponuda). Na isti način se može podsticati proizvodnja preko jeftinijih uvoznih inputa. Istovremeno povećanim uvozom dolazi I do kontrakcije novčane mase u privredi, čime se deluje dvostruko stabilizaciono. Potcenjeni devizni kurs, posebno kada se svesno provodi politika potcenjenog kursa, stimuliše izvoz, ograničava uvoz (poskupljuje ga), čime dovodi do popravljanja trgovinskog I platnog bilansa I rasta deviznih rezervi. Potcenjeni kurs stimulativno deluje na efikasnu realokaciju resursa u pravcu izvoznih grana i prelivanja dohodaka u eksportne industrije. Međutim, potcenjeni kurs dovodi i do prelivanja dohotka (nacionalnog bogatstva) u inostranstvo i specifičnog oblika eksploatacije privrede preko nepovoljnih odnosa razmene. Depresirani (potcenjeni) devizni kurs dovodi do velikog odliva kapitala iz zemlje preko kamatnih obaveza i obaveza po inostranim zajmovima, jer se sve veći deo nacionalnog novca (i bogatstva) mora konverzijom odlivati u vidu dospelih obaveza. No, ovaj moment se nedovoljno uvažava u zemljama dužnicima pri izmirivanju kreditnih obaveza. Međutim, efekti potcenjenog kursa su gotovo identični efektima devalvacije.

Realni ili ravnotežni devizni kurs ukoliko ga je moguće na duži rok odrediti i održati, deluje dovoljno stimulativno na izvoz i uvoz. On je u stvari odraz stvarnog položaja i konkurentne moći privrede na svetskom tržištu. "Uz realan devizni kurs nacionalna privreda ima pregled konkurentske sposobnosti svojih izvoznika i pouzdan je indikator odstupanja nacionalnih kriterija rentabilnosti poslovanja u odnosu na postojeće kriterije na međunarodnim tržištima".

Ovaj kurs ukazuje na rentabilne investicije i izvoznike koji se mogu uspešno uključiti na svetsko tržište. Realan devizni kurs selekcioniše izvozne industrije od industrije koje su namenjene domaćem tržištu.

Realan devizni kurs, koji je u isto vreme i ravnotežni kurs, predstavlja dobru osnovu za aktivnu i pasivnu zaštitnu politiku, ali i politiku podsticanja izvoza i zaštite domaćih proizvoda, odnosno efikasnu politiku selekcije uvoza. Redovno je potrebno sagledati sve direktne i indirektne efekte i posledice izabranog kursa na nacionalnu privredu.

Ako vodi restriktivnu monetarnu politiku uz visoku kamatnu stopu centralna banka može da odredi "ravnotežni kurs" prema sopstvenoj proceni u interesu stabilizacione i restriktivne monetarne politike. Tada svaki devizni kurs u osiromašenim sektoru stanovništva, nelikvidnim bankama i preduzećima može da se proglasi "ravnotežnim". Ovo posebno kada devizne rezerve rastu i kada su dostigle značajan nivo. Međutim, ne odlaže sve devizne rezerve na devizno tržište kao ponuda prema formiranoj deviznoj tražnji i ne određuje devizni kurs. Struktura i raspoloživost deviznih rezervi su vrlo značajni. Osnovno je pitanje da je tražnja deviza izuzetno niska zbog restriktivne monetarne politike, a kroz proces liberalizacije spoljne trgovine domaće novčana efektivna tražnja usmerena je na uvoznu (jeftinu i kvalitetnu) robu.

Restriktivna monetarna politika, visoka nezaposlenost, socijalni problem, plaćanja u domaćem novcu, niski dohoci, relativno viša inflacija u privredi u odnosu prema inostranstvu, omogućavaju centralnoj banci (uz značajan devizni priliv od prodaje banaka i preduzeća inostranom kapitalu, doznaka, stranih investicija, investicija i dr.) da očuva svaki izabrani devizni kurs. Devizni kurs prestaje da bude izraz pariteta kupovnih snaga, destimulativno deluje na domaću privredu, zaoštrava restriktivnost monetarne politike i odvodi privredu u recesiju i visok spoljnotrgovinski deficit.

Devizni kurs dinara i devizne rezerve, su sasvim opravdano u središtu interesa naše stručne i ukupne javnosti, posebno u fazi brzog klizanja kursa u odnosu na evro. Poznato je da je stvarni kurs rezultat ukupne privredne, finansijske i političke situacije u zemlji, ali i monetarne politike i platnobilasnih odnosa. Stoga se ponuda i tražnja deviza izvode (kurs je finalni"proizvod") iz ukupnih finansijskih tokova u zemlji i odnosima sa inostranstvom.

Šta se događa sa kursom dinara koji se permanentno snižava ili devalvira, a zatim odjednom naglo (sezonski) poraste? Naša centralna banka je izabrala upravljivo-fluktuirajući devizni kurs kao "monetarno-stabilizaciono sidro" i važan instrument i indikator antiinflatorne politike. Dakle, ni jedna institucija nije direktno zadužena za devizni kurs, jer naša centralna banka treba da brine o stabilizaciji cena, a briga za kurs je samo tolika koliko utiče na rast cena.

Da li se kurs dinara može održati dovoljno stabilnim i s vrlo malim oscilacijama gore-dole u odnosu na nekakav ravnotežni "tržišni" kurs kao dovoljno stabilan, koji otklanja kursne razlike i kursne razlike, a rezultat je ponude i tražnje deviza? U situaciji visokog deficit spoljne trgovine velikih, velikih dospelih obaveza iz spoljnih dugova (kamate i otplate), niske ili čak negativne stope ekonomskog rasta, relativno visoke stope stope inflacije u odnosu na glavne spoljno-trgovinske partnere i dr. teško je održati kurs dinara stabilnim.

Dinar je ovih petnaest godina (kumulativno) visoko procenjen i krajem juna 2017. godine realni ravnotežni kurs bi (da se vršilo permanetno kursno prilagođavanje) iznosio oko 162,6 dinara za evro, a ne 120,7 dinara. Međutim, svi dosadašnji dispariteti su godinama već "ugrađeni" u troškove i sve finansijske platnobilasne odnose, tako da sada tražiti devalvaciju dinara od oko 23% da bi se dostigao ravnotežni realni kurs više bi donelo štete od neizvesne koristi. O tome kasnije nešto više.

Od 2001-2009. ukupna stopa inflacije u Srbiji iznosila je 125%, a u EU 16% i u SAD 14%, dok je kurs dinara u isto vreme devalvirao za 61%. Ako se tome doda inflacija u EU , tada je dinar precenjen za gotovo 50%. Promena kursa, kao i drugih agregatnih odnosa , odvija se kumulativno-sa određenog, već dostignutog nivoa, uz nove promene. Dakle, nije to samo jedan trenutni odnos, ili samo odnos u toku jednog meseca ili godine. To je rezultat svih prethodnih odnosa u ekonomijama sveta i kursnih (intervalutarnih) odnosa. Nastavljamo ova kretanja u godinama nove krize 2010-2017. godina (do sredine jula).

Od 2010. do 2017 godine kumulativna inflacija iznosi 40,5%, dok je zvanični kurs otišao sa 106,5 na 120,5 dinara za evro. Dakle, obezvređen je (devalvirao) za svega oko 14%. Radi se o stvarnoj precenjenosti dinara i umesto 34.115 miliona evra BDP je iznosio svega 26.377 miliona evra ili oko 23% manje.

Da je kurs pratio disparitet cena i troškove i dr. kurs dolara bi krajem 2009 godine iznosio ne 66,9 već 151,6 dinara za dolar, za EVRO umesto 96,4 dinara, čak 161 dinar. Samo se tada postavlja pitanje kako bi se razvijala domaća inflacija u uslovima brzog klizanja kursa dinara i realnog kursnog prilagođavanja uz veliko poskupljenje uvoza (koji učestvuje u bruto domaćem proizvodu sa gotovo 51 odsto). Osnovni smisao kursa je u tome da se izvrši izjednačavanje domaćih cena i cena na tržištima glavnih spoljnotrgovinskih partnera. U pravu su izvoznici što oštro reaguju na ovakvu politiku kursa, posebno oni koji imaju vrlo mali uvozni (jeftiniji) sadržaj svojih proizvoda. S druge strane, najveći je gubitnik sektor stanovništva koji mora da prodaje svoje devize da bi preživeo ili uredno vršio plaćanje svojih računa u dinarima.

Devizne rezerve u osnovi služe za finansiranje potrebnog uvoza, odbrana deviznog kursa u uslovima fluktuirajućeg kursa i servisiranje dospelih obaveza po inostranim dugovima (održavanje likvidnosti u međunarodnim plaćanjima).

Centralna banka redovno ističe da se ovakav kurs može uspešno braniti jer su devizne rezerve snažne i da "pokrivaju" novčanu masu sa preko 404% i dinarski primarni novac sa preko 605%. Osim obično statističkog pokazatelja taj odnos ne znači gotovo ništa. Jer, nisu sve devizne rezerve na raspolaganju i ne nude se na domaćem tržištu prema dinarskoj tražnji. Konačno, nisu svi dinarski depoziti kod banaka i gotov novac usmeren na kupovinu deviza.To je marginalni deo novca.

Samo manji deo deviznih rezervi funkcioniše na domaćem tržištu. Ovaj tekući kurs dinara nije odraz ponude i tražnje i ravnoteže na deviznom tržištu, već izabrani i čuvani kurs u funkciji stabilizacije domaćih cena, ali ne i razvoja privrede i izvoza. Centralna banka je kao isključivi cilj izabrala stabilnost cena i deviznog kursa, a preko toga i stabilnost finansijskog sistema. Ali, to su instrumenti, a ne celovit finansijski sistem ( sa deset podsistema).

Guverner NBS je isticao da "sa kursom ne treba licitirati", dok su drugi (ministri) govorili da će "uskoro biti na nivou od 85 dinara za evro", a tada je bio 100 dinara. Da se stvarno vodila politika realnog (ravnotežnog) kursa kao izraza pariteta kupovnih snaga naše privrede i naših glavnih spoljnotrgovinskih partnera od 2001. do danas, tada se vidi da je dinar u odnosu na dolar precenjen 2001. za 31,2%, 2002. godine 25,2%; 2003.godine 12,9%; 2004.godine 5,3%; 2005. godine je izgubio 6,9%; 2006. je precenjen za 23%; 2007. godine 8,3% I 2008. godine 6,1%. Inflacija u našoj privredi od 2001.-2008. iznosila je 121%, u SAD 18% i evro zoni 14%. Prosečan kurs dolara 2001. godine iznosio je 67,7, krajem 2008. godine 61,9 dinara za dolar (kurs dinara ojačao je 8,5%), a krajem 2016. godine 117,1 i sredinom 2017. godine 103,7 dinara za dolar. Dakle, u 2017. godini u odnosu na kraj 2016. dinar je ojačao za oko 12%, što je dosta visoko.

U period 2010-2016. kumulativna inflacija u Srbiji iznosi 40,5%. U istom periodu kurs evra je došao sa 106,5 dinara za evro na 120,5 dinara. Dakle 14%. Ako se pri tome kao uzme kumulativna stopa inflacije u EU u tom periodu od 6,7% precenjenost kursa dinara iznosi oko 19,8% . Slični su odnosi I kod amerikan dolara I dinara . Ako se na ravnotežni kurs od 161 dinar po evru iz 2009. godine dodamo stopu precenjenosti dinara u ovom period (2010-2017) od 19,8% tada se dobija ravnotežni kurs dinara danas od 192,9 dinara za evro, nasuprot zvaničnom od 120,5 dinara. Dolar je otišao za 79,3 iz 2010 godine po 103,7 dinara za dolar, dakle 30%. Razlika u stopama inflacije iznosi oko 34%. Istina, u periodu 2013-2016. godine inflacija je u Srbiji značajno oborena, tako da je, bez obzira na deflaciju i pad cena u EU i SAD precenjenost dinara manja. Međutim, ta precenjenost u ovom period je "nastavak" sa ranijeg višeg nivoa precenjenog dinara, to je kumulativni process, koji održava i dalje neravnotežne odnose deviznih kurseva.

Pri navedenim najnovijim kursnim kolebanjima (i trenutnom rastu dinara) nije velika ponuda deviza na deviznom tržištu, već je mala dinarska tražnja, niska likvidnost preduzeća i banaka i masovno osiromašeno (i nezaposleno) stanovništvo. Dakle, tražnja deviza je mala, a ne velika ponuda deviza na tržištu (što se najčešće ističe). Privredni sektor se već godinama nalazi u deflatornom šoku i uz veliki porast kredita banaka (sada je to najvećim delom sektor stanovništva, koji je u 2001. učestvovao sa samo 1% u kreditima banaka, a za 2017. godinu to iznosi 42%, dok sektor privrede smanjuje učešće sa gotovo 93% na oko 49%). Prosečna stopa rasta bankarskih kredita sektoru privrede iznose u periodu 2001-2017. godine oko 23% a sektor stanovništva oko 84%.

(Kraj)

A 1. Zaduživanje bez kontrole

Ne može se bankarski sektor ostaviti u rukama stranog kapitala. Srbija je rasprodala banke, stavila se pod kontrolu stranog kapitala. A, bez domaćeg kredita, nema razvoja. Sve zemlje nekadašnjeu Jugoslavije moraju vratiti bankarski sektor, banke, domaće monetarne vlasti, Centralna banka mora voditi jednu ekspanzivniju monetarnu politiku, mora se oboriti kamatna stopa, mora se preduzećima dati taj životni sok, to je taj povoljan kredit, umesto što se pokušava brojnim davanjima iz budžeta, subvencijama, dotacijama... I naravno - odvučen je budžet u ogroman budžetski deficit. Ljudi moraju da otkriju i tamo i ovde: srce sistema mora da se pokrene-to je preduzeće. Preduzeće kroz izbor strateških pravaca. Da se formira institut za razvoj, da bi se svi projekti tu pravili, izrađivali, a onda bi banka za razvoj, koja bi bila paralelna institucija, pratila finansijski, i kontrola zaduživanja u inostranstvu, kontrola upotrebe kapitala, kontrola efekata - sad to ništa ne postoji.

Poređenja radi, Mađarska je imala stopu nezaposlenosti 5,9, a sada ima 11,2 posto. Slovenija sa 6,4 izlazi na 11, Rumunija sa 4,5 na 7, Bugarska sa 7 na 14, Estonija sa 9,6 na skoro 13, Poljska sa 6 na 13 posto. Znači, nezaposlenost se drastično povećala. Spoljni dugovi - to je problem dužničkih ekonomija. Ako misle da će rešiti - ne, utopiće ih u duboke dužničke obaveze, nametnuće im se omča dugova, što po automatizmu, što po odnosima unutar Evropske unije. I već je nametnut novim zemljama.

Mađarska je praktično pre ulaska imala 18 milijardi dolara duga. Sad je to skočilo na 170 milijardi. Slovenija - sa 11 na 61 milijardu, Rumunija sa 42 na 146 milijardi duga. Bugarska - sa 12 na 39 milijardi dolara. Njihova uzdanica i nekada kao simbol uspešnosti neke članice Evropske unije, kao što je Poljska, koja je sa 48 milijardi išla na 310 milijardi dolara. Praktično spoljni dugovi su eksplodirali i zemlje su uvučene u tu dužničku zamku, u dužničku omču iz koje će vrlo teško da izađu, osim ako se ne razreši komplet problem dugova i budžetskog deficita u Evropskoj uniji u celini, potpuno drugačijim pristupom.