Književnost

Treći esej: režim protiv pisaca, pisci protiv režima (8)

Svi ratovi Dragiše Vasića

Pisci koji nisu bili po volji obrenovićevskog režima, krajem Devetnaestog i početkom Dvadesetog veka, smatrali su se suvišnim. Tako ih je tretirao režim, a tako su i oni sebe doživljavali. U uvodnom eseju govorio sam o tri takva pisca, Janku Veselinoviću, Bori Stankoviću i Radoju Domanoviću, kojima se sudbina poigravala kao vetar uvelim lišćem. Bili su zavisni od vlasti, i kad su bili protiv i uz nju. Dolaskom komunista na vlast, sredinom Dvadesetog veka, tretman suvišnih pisaca je pooštren: oni su postali zabranjeni pisci. A to je značilo da im je onemogućen književni i javni život, da su bili zatočenici savesti, robijaši na slobodi. Ovaj tretman su dobili pisci koji su preživeli rat i komunističku odmazdu. Neki od njih nisu preživeli rat. U ovom eseju Ivana Ivanovića, poslednjeg srpskog pisca-disidenta, autor se bavi Dragišom Vasićem, najznačajnijim nepoželjnim (suvišnim) piscem onoga vremena.

Ivan Ivanović

Kako je došlo do formiranja spiska zabranjenih pisaca? Videli smo da su još pre rata neki pisci došli pod udar komunističkih ideologa, koji su bili moćni iako su bili u ilegali. Jedan od takvih pisaca bio je i Rade Drainac, koji se zamerio piscima komunistima proglašavajući ih doktrinarima i dogmatama, o čemu sam govorio u prethodnom eseju. To je učinilo da i mrtvi Drainac bude posle rata u nemilosti komunističkih vlasti i nađe se na spisku zabranjenih pisaca.

U toku rata, komunisti su definisali pojam zabranjenog pisca. U sklopu opšte doktrine da su komunisti jedini ispravni predstavnici naroda, a da su svi koji ne prihvataju njihovu doktrinu narodni izdajnici, oni su napravili spiskove građanskih pisaca koje treba posle rata odbaciti. Tako, u članku Štuka - kultura, objavljenom 1943. godine u Borbi, književni kritičar Đorđe Jovanović poimenice nabraja pisce koji su „izdali svoj narod" i spadaju u „štuka - literaturu". To su: „nekad osrednji liričar Svetislav Stefanović, kukavno netalentovani nazovi dramatičar Vladimir Velmar Janković, večito diletantski Nikola Trajković, sluga izdajnika Draže Mihailovića Dragiša Vasić, „mislilac" po narudžbini Vladimir Vujić, konfuzni „filozof" Miloš Đurić, od Nemaca postavljeni rektor Beogradskog univerziteta Nikola Popović, istinski pesnik Sima Pandurović, koji se nekad u jednoj svojoj pesmi o Beogradu gnušao na tadašnju barbariju okupatora a danas prima od hitlerovskih pljačkaša i ubica naimenovanje za člana uprave Kolarčeve zadužbine ..."

Neki od ovih proskribovanih pisaca su platili glavom svoje učešće na spisku Đorđa Jovanovića, navešću Dragišu Vasića, Vladimira Vujića i Svetislava Stefanovića. Neki su uspeli da emigriraju i tako spasu život, kao Slobodan Jovanović (nema ga na spisku) i Vladimir Velmar Janković. Neki su se nekako prilagodili novom režimu, po cenu velikog ponižavanja, kao Sima Pandurović (oduzeta mu građanska čast), Nikola Trajković i Miloš Đurić. Ovaj poslednji, koga su komunisti pre rata svrstavali u profašističke pisce, preživeo je zahvaljujući tome što je odbio da potpiše Proglas srpskih intelektualaca narodu protiv komunizma u avgustu 1941. godine, koji je organizovala Nedićeva vlast i koji su potpisali gotovo svi srpski intelektualci toga vremena. (Pored Miloša Đurića, proglas nije potpisa i Ivo Andrić.) Miloš Đurić je postao čuveni profesor Beogradskog univerzitete, vodeći srpski helenista, prevodilac Homerovih spevova „Ilijada" i „Odiseja". Imao sam čast da slušam njegova predavanja iz antičke književnosti.)

Interesantno je da su se gotovo svi najbolji srpski pisci između dva rata našli na spisku zabranjenih pisaca: Rade Drainac posthumno, Rastko Petrović u emigraciji (nije mu dozvoljen povratak u zemlju), Miloš Crnjanski takođe u emigraciji (vratio se u zemlju tek 1965. godine), Isidora Sekulić u unutrašnjoj emigraciji...

Izuzetak je Ivo Andrić, koji je pre rata bio poslanik (ambasador) u Berlinu kod Hitlera i učestvovao u pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu, rat proveo u okupiranoj Srbiji kao prijatelj nemačkih vlasti, da bi 1945. godine objavio tri romana, od kojih je „Na Drini ćuprija" za Nobela.

Mene pre svega ovde interesuje Dragiša Vasić i to iz dva razloga: što mi je kao pisac, pre svega svojom antiratnom prozom, veoma blizak i što je u toku rata pripadao pokretu kojem i moj otac. Ali pre nego se upustim u analizu ove teze, moram da kažem nekoliko reči o jednom drugom piscu, Grigoriju Božoviću, koji mi je po svetu koji je opisao i tradiciji iz koje je proistekao takođe blizak, i koji se može uzeti kao pandan Dragiši Vasiću, s tim što je Dragiša bio modernista a Grigorije tradicionalista. Poznato je da sam ja u svom delu pokušao da spojim ova dva pravca, tradicionalizam i modernizam.

Dragiša Vasić je stradao u ratu, Grigorije Božović je streljan od strane komunista. Postavlja se pitanje čime se ovaj pisac do te mere zamerio novoj vlasti da ga likvidira po kratkom postupku i izbaci iz istorije srpske književnosti na duže vreme, iako nije učestvovao u građanskom ratu?

U Prosvetinoj enciklopediji, koja se može uzeti kao katihizis komunističke doktrine, beleška o Grigoriju Božoviću je više nego oskudna: „Božović Grigorije (1880-1945), književnik i publicista; u mladosti učestvovao u radu nacionalističkih organizacija za oslobođenje od Turaka. Između dva rata bio na raznim poverljivim položajima monarhističkog režima. Posle Drugog svetskog rata streljan zbog saradnje sa okupatorom. Napisao nekoliko knjiga pripovedaka, od kojih su neke značajne po bogatstvu jezika."

O Grigoriju Božoviću se malo zna. Posle rata njegova dela nisu štampana, tako da mlađe generacije o njemu ne znaju ništa. Ja sam se tek 1986. godine pobliže upoznao sa njegovim životom i delom. Tad sam napisao ovu belešku.

U poznatoj knjizi "Deset pisaca - deset razgovora" jedan od razgovora koje je Branimir Ćosić vodio sa najistaknutijim srpskim piscima bio je sa Grigorijem Božovićem. Vidimo da Božović potiče iz poznate porodice (ded i otac su mu bili nahijski knezovi) u Ibarskom Kolašinu, koji je sve do Balkanskih ratova bio u sastavu Turske; da je završio bogosloviju u Moskvi, da je učestvovao u borbama za oslobođenje i da je bio narodni poslanik iz ovog kraja na Kosovu. U tom razgovoru Božović precizno određuje svoj književni cilj: „Ja sam sav za tradiciju i u tradiciji. Ne volim literaturu nevezanu za narod i kraj... Samo takvim putem i čuvajući ta načela naša književnost može ući u svetsku književnost sa velikom i novom rečju."

Svoje pisanje - a napisao je desetak knjiga pripovedaka, štampanih uglavnom u Srpskoj književnoj zadruzi - više je smatrao kao pripremu za druge, nove pisce, koji će da izvrše sintezu tog materijala. „Imam intimnu ambiciju da učinim da se što bolje piše, da unesem što više reči, da naš jezik bude što čistiji, da bacim što više motiva, da stavim na hartiju ono što niko neće videti i opaziti, u nadi da će posle mene doći novi da velike proživljene potrese, sukobe, vere i rase, dade poput Dostojevskog i Šekspira." Božović je verovao da bi bez unošenja tradicije naša književnost bila samo „vrlo rđavo izdanje" evropske kulture, „bledo, beskrvno, anemično izdanje". Zato se raduje što su mnogi mladi ljudi počeli da odlaze u Južnu Srbiju i da tamo traže motive i nadahnuće za svoja književna dela. Što se tiče političkog značenja svog dela, Grigorije Božović kaže: „...Žao mi je što moje napise često rđavo shvataju muslimanski i bosanski intelektualci, nalazeći da sam ja opaki pravoslavac. Međutim, iako sam bio turska raja, retko će se naći kakav moj zemljak koji sa više osećanja pristupa muslimanima... Stvaranje jednoga naroda od naše rase za mene je najviši zadatak..."

Ko pročita Grigorija Božovića neće mu biti teško da se uveri da se ovaj pisac dosledno držao tog principa i da je kroz celo svoje delo nastojao da pomiri šajkaču i ćulav. Činjenica je da je Grigorije Božović više nego ijedan drugi pisac dao mnoštvo motiva, tipova, načinio jedan ogromni šareni mozaik Južne Srbije.

O Grigoriju Božoviću je pisao veoma kritički već pominjani Đorđe Jovanović 1941. godine. Kako je Đorđe Jovanović bio komunista (poginuo je 1943. godine u partizanima, pod neutvrđenim okolnostima; po jednoj verziji poginuo je jer je bio nagluv pa nije čuo komandu stražara da se zaustavi.; po drugoj likvidiran je jer se razišao sa partijskom dogmom, kao što se pre rata razišao sa nadrealizmaom) i kako je ovaj rad ušao u njegovu knjigu „Studije i kritike" objavljenu 1949. godine u redakciji Elija Fincija, zadržaćemo se na oceni koju ovaj pisac daje o Grigoriju Božoviću.

U estetskom pogledu Đorđe Jovanović smatra Božovića osrednjim piscem. Zamera mu što je stvorio pripovedački manir i što mu pripovetke veoma liče jedna na drugu. Priznaje mu da je umeo da vidi mnoge ne samo zanimljive već i tipične detalje, ali mu odriče sposobnost da sve to uobliči u celinu. „U svaremenoj srpskoj književnosti Božovićevo pripovedanje je donekle izuzetna pojava. Božović je jedan od retkih savremenih građanskih pripovedača koji se trude, pa makar i sa malo uspeha, da nastave realističke tradicije starije srpske pripovetke." No ova ocena ima i svoj ideološki dodatak. „Vezan mahom za svoj Kolašin i njemu okolne krajeve, Božović se trudi da ovu etničku, društveno i psihološki složenu i neobično živopisnu sredinu pripovedački produbi, svestrano sagleda. Poznavajući podrobno život i naravi ljudi iz ovih krajeva, Božović je sa strašću i sa nesumnjivom ljubavlju, svojstvenim uostalom svakom regionalisti, počeo da slika ovaj specifično balkanski ambijent...Božovićeva pripovedačka snaga nije toliko krepka da bi mogla da odoli njegovim shvatanjima, prvenstveno njegovom nacionalizmu sazdanom od mešavine nacionalno oslobodilačkog oduševljenja i revnosnog služenja zavojevačkim poduhvatima." I dalje: „Dobija se utisak da je Božoviću pre svega stalo da bude dobar Srbin, i to u smislu zvaničnog srbovanja, pa makar se kao takav Srbin ispoljio i na uštrb pripovedača. Nekadašnje učestvovanje u zavojevačkim akcijama na jugu veoma je uticalo na Božovićev način gledanja i ostavilo neizgladiv trag u čitavoj njegovoj pripovedačkoj delatnosti." Iz ovoga Jovanović izvlači zaključak da je Božovićev manir proizišao iz nadmoći njegovih ubeđenja nad njegovim talentom, iz poraza pripovedača koji je podlegao nadmoćnijem nacionalisti.

Mislim da danas ne možemo da prihvatimo ovakvu ocenu o Božoviću, jer bismo prethodno morali da se složimo sa Jovanovićem da je rat za oslobođenje od Turaka bio zavojevački. Ako Grigorije Božović iz građanske klase kojoj je pripadao nije bio u stanju da sagleda sveukupnost društvenih odnosa na jugu Srbije, onda ni Đorđe Jovanović iz ideologije za koju se borio nije mogao objektivno da oceni ovoga pisca. Jer za Božovića i Jovanovića reč realizam nema isto značenje: za Božovića je realizam slikanje južnosrpske freske, za Jovanovića je to samo „doprinos menjanju društvene stvarnosti, njenom preobražaju u slobodu i sreću za sve ljude". Za kritičara za koga je pisac „inženjer ljudskih duša" Grigorije Božović mora da spada u buržoasku literaturu, da bude predstavnik dekadentne klase i kao takav nužno pisac drugog reda.

Šta je odista Grigorije Božović uradio da izgubi glavu i bude izbirsan iz srpske literature gde besumnje pripada? Nisam uspeo da pronađem koji su razlozi da ga preki sud osudi na smrt 1945. godine i u čemu je bila njegova „saradnja".

Za Dragišu Vasića sam čuo tek na studijama. Tad sam pročitao predratno izdanje njegovog romana „Crvene magle", gotovo ilegalno, jer njegovih knjiga nije bilo u bibliotekama, a o novom štampanju nije bilo ni govora. Komunisti su ga proglasili suvišnim piscem, nepotrebnim novom društvu. U prokupačkoj Gimnaziji nije se govorilo o njemu, pa nisam ni znao da je postojao takav pisac. Za Radeta Drainca sam čuo kad je u Prokuplju osnovano drštvo pisaca Rade Drainac, za Dragišu Vasića nikad. Čak nisam ni znao da je on tabu tema. Jednostavno, nije ga bilo u mom znanju i mojoj svesti.

„Crvene magle" su na mene ostavile snažan utisak, isto kao „Dnevnik o Čarnojeviću" Miloša Crnjanskog, ili „Hrvatski bog Mars" Miroslava Krleže. Krleža je bio u školskom programu, bio je državni pisac. Kad sam otkrio Dragišu Vasića, pitao sam se zašto Srbi odbacuju svog antiratnog pisca, koji je pandan hrvatskom piscu Krleži. Tad čak nisam smeo ni da postavim tezu da je to zato što je Krleža bio komunista, a Dragiša Vasić antikomunista. Srpski četnici, jednostavno, nisu smeli da imaju svog pisca. A pogotovo nisam smeo da ga imam ja kao njihov potomak.

U Prosvetinoj enciklopediji komunistički doktrinari dali su ovakvu belešku o Dragiši Vasiću.

„Vasić Dragiša (1885-1945), književnik; rođen u Gornjem Milanovcu, gde je završio niže razrede gimnazije, a više razrede gimnazije i pravne nauke završio u Beogradu. Kao pisac i publicist istakao se posle Prvog svetskog rata protestnim kritičkim stavom prema svemu što se u ratu događalo; tada je napisao roman "Crvene magle" i zbirke pripovedaka "Resimić dobošar" i "U gostima". Između dva rata ispoljio se kao šovinist, privrženik kontrarevolucionarnih režima i diktatura, a za vreme Drugog svetskog rata bio član najužeg rukovodstva četničkog pokreta Draže Mihailovića. Ubijen u rasulu četnika u Hrvatskoj. Dela: pripovetke "Utuljena kandila", "Pad s građevine", "Devetsto treća" i dr." (Obe navedene pripovetke nisu knjige, nego su u zbirci „Utuljena kandila". To pokazuje do koje mere su komunisti odbacivali Vasića, kad čak u svojoj encikopediji daju o njemu netačne podatke.)

Kao profesor nisam smeo ni da predočim đacima postojanje ovog pisca, odmah bi izleteo iz službe. Tek 1986. godine bio sam u prilici da se pozabavim Dragišom Vasićem, a 1988. godine u romanu „Niški gambit" napisao sam belešku o ovom piscu. Ta beleška izgleda ovako, rekao sam ono što sam tad znao o Dragiši Vasiću.

„Književna i politička biografija Dragiše Vasića su u raskoraku. Kao pisac Vasić je pacifist i kritičar ratnih razaranja. Kao političar zastupa ideje nacionalne romantike i velikosrpske ideologije, koje će ga odvesti u kontrarevoluciju.

Nema sumnje da je Dragiša Vasić jedan od najboljih srpskih proznih pisaca i da je njegovo mesto u samom vrhu srpske proze, gotovo uz bok Crnjanskom. Pa ipak je on danas tabu tema, posle rata je objavljena samo jedna njegova knjiga, njegovo ime se u srpskoj književnosti praktično ne pominje. Šta je učinio političar Vasić da u potpunosti diskredituje pisca Vasića i izbaci ga iz istorije srpske književnosti?

Dragiša Vasić je bio na velikoj maturi kad su „crnorukci" 1903. godine masakrirali kralja i kraljicu i smenili dinastiju Obrenovića dinastijom Karađorđevića. Na Solunskom procesu njegov rođak major Ljubomir Vulović je osuđen na smrt. Posle oslobođenja u listu Progres, čiji je vlasnik bio pesnik Sima Pandurović, Vasić otvoreno napada radikalski režim dinastije Karađorđevića. Za kaznu Vasića su poslali na vojnu vežbu da učestvuje u gušenju albanske pobune, posle čega on piše feljton "Dva meseca u jugoslovenskom Sibiru".

Bio je briljantan advokat, branilac atentatora Spasoja Stejića, koji je na Vidovdan 1921. godine pucao na regenta Aleksandra u Beogradu. Poznate su njegove reči u završnoj odbrani: „Gospodo sudije, da su ovi ljudi (komunisti) pokvareni i nevaljali, kako je to istakao tužilac, oni danas ne bi sedeli ovde na optuženičkoj klupi, okruženi bajonetima vlasti, nego negde u toplim kancelarijama za pisaćim stolovima, za kojima sada sede bezbrojni hohštapleri, koji ništa ne rade i koji ništa ne znaju da rade."

Pošto se razišao s komunistima, Dragiša Vasić 1937. godine zajedno sa profesorom prava Slobodanom Jovanovićem, kasnijim predsednikom jugoslovenske Vlade u emigraciji, osniva Srpski kulturni klub sa velikosrpskim programom. Vasić uređuje Srpski glas koji se zalagao za maksimalni srpski program i za stvaranje posebne srpske federalne jedinice po ugledu na Hrvatsku banovinu. Srpski glas odbacuje sporazum Cvetković - Maček i napada Dragišu Cvetkovića, optužujući ga za izdaju srpskog naroda.

Dragiša Cvetković, inače predsednik Vlade, je niški „Ciganin" pa njegove odluke ne obavezuju Srbe! Sa zagrebačkim Obzorom ovaj list je vodio neprekidne polemike ko koga eksploatiše u Jugoslaviji, Srbi Hrvate ili Hrvati Srbe. Srpski glas je zastupao tezu da nikada nigde u istoriji nerazvijena poljoprivredna zemlja nije mogla da eksploatiše razvijenu industrijsku zemlju, čak ni uz pomoć glupih srpskih žandara.

Po slomu stare Jugoslavije, Dragiša Vasić pristupa četničkom pokretu Draže Mihailovića i u njemu zauzima jednu od čelnih pozicija. Na kraju rata, po propasti četničkog pokreta, Vasić se razišao sa Mihailovićem i sa grupom crnogorskog vođe četnika Pavla Đurišića pokušao bekstvo na Zapad. Međutim, četnici su na prevaru razoružani od ustaša i upućeni u Jasenovac, gde su krajem aprila 1945. godine na najsvirepiji način poubijani."

Uzgred, založio sam se za štampanje Grigorija Božovića i Dragiše Vasića. Rekao sam: "...Nedavno je stigla vest iz Sovjetskog Saveza da tamo štampaju pesnika Gumiljova koga su sovjetske vlasti streljale 1921. godine, jer je u građanskom ratu bio oficir u redovima kontrarevolucije i borio se na strani belih pod zapovedništvom generala Vrangela. To je rezultat promena koje se dešavaju u sovjetskom društvu pod rukovodstvom Mihaila Sergejeviča Gorbačova. Zato sam sklon da postavim pitanje zašto se kod nas ponovo ne štampaju Grigorije Božović i Dragiša Vasić?"

Sticajem okolnosti bio sam prvi srpski pisac koji je potpisao u komunizmu jednu knjigu Dragiše Vasića! To se desilo 1990. godine, a do toga je došlo ovako. Posle zabrane Zapisa, nas nekoliko otpadnika od državne nomenklature pokušali smo da nastavimo rad ukinute zadruge pisaca, uz velike napore i prepreke. Nekako smo uspeli da registrujemo Alteru (u tri navrata bili smo odbijani), pa smo u njoj objavili nekoliko knjiga koje su dotle bile zabunkerisane. Tako smo štampali „Enciklopediju" Stanoja Stanojevića, prevod Miltonovog „Izgubljenog raja" Milovana Đilasa, „Odabrana dela" Dragiše Vasića... Imao sam čast da kao urednik potpišem te knjige! Vlast je ovaj naš rad dočekala na nož, a Politika je povela kampanju protiv Altere što je objavila Milovana Đilasa. (Đilas je na robiji u Sremskoj Mitrovici toliko naučio engleski jezik da je uspeo da prevede sa engleskog na srpski jedno od najtežih štiva engleske književnosti. Uspeli smo da preživimo napade Politike zahvaljujući činjenici da je Udruženje prevodilaca Srbije Đilasovom prevodu dodelilo nagradu Miloš Đurić.)

Ja sam kao urednik potpisao Vasićevu knjigu, ali je glavni posao obavio Marinko Arsić Ivkov. On je sastavio knjigu i napisao predgovor pod indikativnim naslovom Dragiša Vasić po drugi put među Srbima. Odabrana dela su sadržavala četiri naslova: „Karakter i mentaklitet jednog pokolenja", prvo izdanje u Novom Sadu 1919. godine; „Dva meseca u jugoslovenskom Sibiru", prvo izdanje u Beogradu 1921. godine; „Devetsto treća", prvo izdanje u Beogradu 1925. godine; i „Utisci iz Rusije", prvo izdanje u Beogradu 1925. godine. Nismo bili zbog ove knjige napadnuti od vlasti.

(Nastaviće se)