Natrag
Razaranja
Šta se sve radilo kako bi Mili Popović Živančević bio produžen radni vek
Mila toči, drugi služi, za parama srce tuži
Ko je sve i gde dugoročno planirao naučnu karijeru Mile Popović Živančević. Ko je omogućio njeno urnisanje konzervatorske službe Narodnog muzeja u Beogradu, ko je pokušao da ukine Galeriju fresaka i ko je oteo privremeni smeštaj muzejskog osoblja. Kome to nije bilo dovoljno pa je pokušao da izbaci Društvo pedagoga i Međunarodni kulturni centar iz svojih prostorija. Ko su bili članovi komisija za magisterij i doktorat Živančevićke i za šta je njoj doktorat zapravo bio potreban. Šta je sve ustanovila Revizija Ministarstva kulture i ko je plaćao Miline cehove. Na ova pitanja odgovore je potražio Stanislav Živkov, istraživač Magazina Tabloid.
Stanislav Živkov
Stara poslovica kaže gde je mnogo babica, bude kilavo dete. Isto pravilo vredi i za druge situacije: uzrok su mnogih grešaka pri bilo kakvom radu. Gomila idiota smetaju jedni drugima. Da ih je manje verovatno bi i sam finalni proizvod ispao mnogo bolje. Svi rade isti posao, svako na svoj način, umesto da stanu u red i odrade sve kako treba, bez spoljašnjih uticaja. Na kraju, opravdanje bude loša karma, nekvalitetna oprema, vremenske nepogode, zemljotres u Japanu, propala ekonomija Uzbekistana. Finalni proizvod, uglavnom bude kvaliteta ubuđalog majoneza iz SOS marketa, u prevodu, scheise!
Upravo tako nešto nakon višegodišnjih muljaža ispalo je sa formiranjem gromoglasno reklamiranog Centralnog instituta za konzervaciju, koji je, kako se pokazalo, zapravo formiran samo kako bi se jednom ocvalom babcu u cvetu starosti omogućio produženi radni vek.Naravno i ovo je jedan od produkata sastanaka u Velikoj rotarijansko-muzeološkoj loži u Majke Jevrosime 23, odnosno u sivoj zoni improvizacija, nekompetencije i diletantizma, gde su sa dvorskim arhitektima, kućnim prijateljima i kumovima, pravljene direktne višemilionske nagodbe po sistemu ja tebi grofe - ti meni vojvodo, namerno birana najskuplja i najneracionalnija rešenja, pa je tako kao glavno „dostignuće" prvog pomoćnikovanja dvaput smenjenog Miladina Lukića izronila neizbežna Mila Popović Živančević.
Sve ovo se zakuvalo u vreme kada je direktor Narodnog muzeja postao akademik Nikola Tasić, koji je istovremeno i kućni prijatelj, a osim toga i član istog Rotari kluba, kao i muž Mile Popović Živančević što je za predsednika upravnog odbora Muzeja grada Beograda svojedobno postavljena ni manje ni više nego Mila Popović Živančević sa zadatkom da na mesto direktoratog muzeja dovede Nenada,sina akademika Tasića, koji je istovremeno bio i mentor pri izradi magistarskog rada Mile Popović Živančević, kojoj su kao žednom vode bili potrebni najpre magisatrski pa doktorski rad, kako bi sa tom titulom mogla da bude direktor naučne ustanove, a Centralni institut je to trebao da bude.
Da bi se ovo izvelo angažovana je najteža artiljerija iz arsenala Nikole Tasića, pa su članovi komisije za izradu magistarskog rada bili Cvjetičanin dr Tatjana, odnosno nadređena direktorka Mili Popović Živančević, koja joj je u zamenu za mentorstva omogućavala ispunjenje najluđih želja na račun Muzeja, zatim prof. dr Aleksandar Jovanović, za života poznat po tome da je rado bio član komisija za odbranu makar kakvih teza, te prof. dr Aleksandar Palavestra, sin akademika Predraga Palavestre, inače kućnog prijatelja Nikole Tasića, oca Nenada Tasića, mentora za izradu magisterija Mile Popović Živančević.
O tome da je u pitanju bio opskuran magistarski rad najbolje govori činjenica da se ovo eminentno društvance našlo u velikoj neprilici već jedva godinu dana kasnije, kada je Mila Živančević trebalo da u rekordno kratkom roku, dakle svega godinu nakon magisterija - i doktorira što na Filozofskom fakultetu, gde postoji posebna katedra za muzeologiju, niko normalan nije hteo da se kompromituje učešćem u odbrani bizarnog doktorata Mile Popović Živančević, te je napravljena akrobacija pa je odbrana doktorata, preko članice komisije Milene Dragičević Šešić, organizovana u Centru za interidsciplinarne studije Beogradskog univerziteta, pri čemu su, da se Vlasi ne dosete, članovi bračno-vanbračnog para Tatjana Cvjetičanin i Nenad Tasić sada zamenili uloge, te je Tasić sada bio samo član komisije, dok je zvanični mentor bila Tatjana Cvjetičanin. Nakon prve smene Miladina Lukića pokazalo se da od CIKa sa 12.000 kvadrata i opremom vrednom desetine miliona eura neće biti ništa, Lukić se vratio u Republički zavod za urnisanje spomenika kulture, gde doduše plata više nije bila stotka, ali je zato imao dovoljno slobodnog vremena za privatno projektovanje.
Zapravo, ispostavilo se da je u svemu Lukić bio samo iskorišćena stranka, a on se navukao, mislio da je mnogo pametan. jer je CIK obezbedio veoma produženi radni vek Mili Popović Živančević, kao i direktorsko mesto, pošto njoj nikada ničega nije dosta, puna je snage, nije se ni na šta trošila u životu.
Ispostavilo se da je Lukića samo iskoristila. Kako bi se široj javnosti dokazala neophodnost osnivanja Centralnog instituta za konzervaciju, uz pozamašnu finansijsku pomoć vlade Italije, Lukić je organizovao izradu i objavljivanje pozamašne studije o izvodljivosti koju je objavilo Ministarstvo kulture i iz koje se vidi da je u pitanju bila najobičnija pljačka, jer je za period 2007-2013. za rad CIK-a bio predviđen "sitan" trošak od svega 29.651.681 evra, odnosno, po sadašnjem kursu, više od od tri i po milijarde dinara, pri čemu je u to uračunata i donacija Vlade Italije od tri miliona evra, a ostatak je trebalo oteti od poreskih obveznika Srbije!
Posebna je zanimljivost da je CIK-u neko obećao i posebnu zgradu od svega 10.824 kvadrata, pri čemu se nikada javno nije saznalo koja je to zgradica namenjena CIK-u! Ipak, iz pouzdanih izvora dobijena je informacija da se za CIK trebala renovirati zgrada dorćolske centrale "Snaga i svetlost", koja bi verovatno zadovoljila prostorne apetite Mile Popović Živančević i CIK-a. O tome da je za izradu studije o izvodljivosti za CIK učestvovao makar ko, najbolje svedoči činjenica da je među Lukićevim saradnicima u Ministarstvu kulture po liniji SPO bila i izvesna Silvana Hadži Đokić, književnica i ekspert za ne zna ni sama šta, osoba koja je studirala sociologiju i teologiju, studirajući dok je radila najpre u Skupštini grada Beograda, a onda, pre prelaska u Ministarstvo, u izdavačkoj delatnosti u Muzeju Grada Beograda.
Nikome ni najmanje nije zasmetala činjenica da je u Beogradu, i pored postojanja višedecenijske službe zaštite koju su stvarale generacije konzervatora, bilo jako potrebno osnovati CIK samo da bi u njemu direktorovala Mila Popović Živančević, koja je bila je dugogodišnji konzervator Narodnog muzeja u kome je osnovala Centar za preventivnu konzervaciju Diana, koji je bio tipičan primer samoreklamerstva i zamagljivanja stvarnosti, preko pomodnog organizovanja raznoraznih radionica, letnjih kurseva za srednješkolce, a zapravo se u dilu sa Dr Tatjanom Cvjetičanin i ostalim članovima bulumente, recimo predsednicama Upravnog odbora Irinom Nacionale Subotić i Maricom Šuput nemilice arčio novac na nepotrebno prčkanje po kubicima keramike kako bi se deca blagovremeno naučila da arče tuđi novac. Inače, osoba za pravljenje kontakta sa Italijanima bila je izvesna Branka Šekarić iz Republičkog zavoda za urnisanje spomenika kulture, koja je u "zajedničkom zločinačkom poduhvatu" zastupala i Društvo konzervatora Srbije. Ispostavilo se da je Šekarićka mozak čitave operacije, jer ona od svih konzervatorskih struktura jedina zna italijanski, i to odlično, i oduvek je imala italijanske veze, stalno je u Rimu na svim mogućim i nemogućim godišnjim skupštinama raznoraznih međunarodnih strukovnih organizacija.
Posebna je priča činjenica da su svi akteri ovog "poduhvata" sve vreme bili u direktnom sukobu interesa, jer su pripremom i osnivanjem CIK-a direktno potkopavali matičnu ustanovu, odnosno Republički zavod za urnisanje spomenika. Tek je dr Miomir Korać, shvatio da je osnivanje CIK-a bila najobičnija podvala i nije želeo dalje da dopušta arčenje novca. Pošto se Korać pokazao kao slabije zainteresovan, umesto da preuzme slučaj CIK-a, dobro revidira sumanuti troškovnik, pretrese ekipu takozvanih eksperata, izbaci dnevne politikante i napravi rekonstrukciju sistema zaštite u kojem bi i CIK i Republički zavod imali svoje utemeljeno mesto, na opšte zadovoljstvo, on se tu opustio, a Mila Popović Živančević ga je naprosto preskočila, preko rotarijanskih veza se obratila direktno Voji Brajoviću i nastavila da radi samo sa Italijanima.
Tako, umesto saradnje sa Italijanima, desilo se da su nam Italijani napravili Centralni institut za konzervaciju, kao da ne postoje decenije zaštite u Srbiji. Inače, sama struktura CIK-a je nebulozna, jer se jasno vidi da je strukturu Instituta radio arheolog, uz malu pomoć istoričara umetnosti i arhitekte, sa sve Hadži Đokićkom, da im predvidi puteve kojima će ići. Dok je Mila Popović Živančević unaokolo jurila kako bi što pre osnovala CIK, dok joj je za selidbu muzeja bilo stalo kao do lanjskog snega, baš kao i dr Tatjani Cvjetičanin za muzejsku službu konzervacije, tako da je tek intervencijom Ministarstva kulture sprečeno rasturanje ove službe i gašenje Galerije fresaka u kojoj je Živančevićka uveliko započela pregrađivanje i pretvaranje u svoju prćiju! Tu su već nastala prva neslaganja između Mile Popović i Tatjane Cvjetičanin, ali o tome se u javnosti nije puno govorilo, iako se znalo da su predmete u Muzeju za tada nerealizovanu selidbu pakovali vojnici po ugovoru i to tako da niko od nadležnih nije saslušao mišljenje slikara restauratora, da slika nije gvožđe koje se spakuje u kutije. A kako će se slike u derutnom stanju transportovati od muzeja do nepostojećeg magacina u baruštini, nikoga nije bila briga jer se očekivalo da će selidbu odraditi Tanjin kum TV snimatelj Đorđe Branković !
Kako tako, CIK je osnovan sa Živančevićkom kao VD direktorkom koja je, usput, pošto se rekonstrukcija i iseljenje Narodnog muzeja odlagala zbog dugo vremena nedodirljive Tatjane Cvjetičanin koja je bila pod vrhovnom zaštitom Borisa Tadića, te raspetljavanja nagomilanog kriminala, ćapila i zgradu u Balkanskoj ulici, koja je prvobitno bila namenjena kao privremeni smeštaj za zaposlene muzeja, pa je uoči početka radova na rekonstrukciji Muzeja bilo potrebno obezbediti novi radni prostor, pošto je Živančevićka u Balkanskoj napravila pravi haos i na pamet joj nije padalo da makne CIK iz zgrade Bibliografskog instituta u Balkanskoj ulici.
Za manje upućene, to su spratovi iznad nekadašnjeg restorana Luksor, u koje se ulazi sa Terazija kroz dvorište, tako da se ta zgrada formalno vodi na adresi Terazije 26, iako se fizički nalazi u Balkanskoj ulici. Na toj adresi su već godinama smešteni Međunarodni kulturni centar (MKC), naslednik nekadašnjeg Jugoslovenskog bibliografskog informacijskog instituta i Pedagoško društvo Srbije.
Kako srpska nauka živi u stalnoj besparici, tako su pomenuta udruženja veliki poslovni prostor koristila po izuzetno povlašćenim cenama. Trenutni vlasnik zgrada na pomenutoj adresi je Republika Srbija, a imovinom upravlja Republička direkcija za imovinu, što ni najmanje nije zasmetalo Mili Popović Živančević da po svaku cenu iz zgrade izbaci sustanare, što je najpre započelo dovođenjem privatnog obezbeđenja koje je naoružano patroliralo po zgradi i presretalo posetioce MKC-a i Pedagoškog društva, upozoravajući ih da više ne dolaze, a neko je jednom i obio prostorije ove međunarodne kulturne ustanove.
Bez obzira što je Republička direkcija prekinula prinudno iseljenje MKC-a i Pedagoškog društva, dr Popović Živančević 30. septembra 2010. pismeno upozorava Pedagoško društvo da mora odmah da napusti prostorije, pod pretnjom prinudnog izvršenja, jer će biti renovirane za potrebe CIK-a. U međuvremenu je i izvesni Ranko Savić u ime CIK-a zapretio MKC-u da će im biti isključena struja, iako su u to vreme svi računi još uvek glasili na MKC, zbog čega je CIK odbijao da ih plati, ali je zato JUBIN -u i Društvu Pedagoga CIK samovlasno isključivao struju ne bi li ih tako naterao da izađu iz zgrade!
Na stranu ovog čudnovatog instituta stali su i neki pojedinci iz Ministarstva kulture, recimo ministar Predrag Marković kao i izvesni pravnik koji se MKC-ovim saradnicima predstavio samo kao Nikola (kasnije se ispostavilo da je u pitanju bosanski kadar Nikola Šeatović) koji je otvoreno pretio "moćnim i uticajnim donatorima CIK-a", o kojima čak ni Savet za borbu protiv korupcije ništa nije uspeo da sazna, ali se zato iz Izveštaja tog Saveta o radu CIKa koji je nastao nešto kasnije, vidi nešto još strašnije, jer tamo doslovce piše kako je nemoguće utvrditi odakle se pomenuti institut finansira, a u vreme izrade izveštaja duže od dve godine protivzakonito se u statusu v.d. direktora nalazi dr Mila Popović Živančević, šta više na volšeban način, u toku godišnjih odmora sredinom leta 2011.godine , komisija za raspodelu službenih zgrada i poslovnih prostorija Vlade donela je Zaključak da se celokupna zgrada raspoređuje na korišćenje Ministarstvu kulture tj CIK-u. U zaključku stoji da će CIK ovaj prostor da koristi u celosti kada se za to steknu uslovi, što ni najmanje nije smetalo Mili Popović Živančević da pedagozima i ljudima iz JUBINa zabrani ulaz u sopstvene prostorije, pod izgovorom da tako štite vredna kulturna dobra Srbije koja se tu nalaze
Živančevićka je čak mrtva hladna lupila kako se na prvom spratu nalazi jako skupa konzervatorska oprema, a na našim stolovima kulturna dobra od posebnog značaja za Republiku Srbiju, na čijoj zaštiti radimo. Zbog svega toga, institucije kao što je naša imaju posebne mere obezbeđenja, a Zakon o zaštiti kulturnih dobara nam dozvoljava da zabranimo pristup kada procenimo da su kulturna dobra ugrožena, pri čemu jedino nije pojasnila gde to u zakonu piše? Doduše pošto se tada uopšte nije znalo ko i kako finansira ovaj bizarni institut, ne bi ni najmanje čudilo, kada bi se jednog dana pokazalo da je CIK radio u sprezi sa italijanskom mafijom, koja ih finansira, a zauzvrat iznose nelegalno umetnička dela iz Srbije i sa Kosova!
Međutim, veliko finale skandala usledilo je aprila 2015. godine, kada je Mila Živančević lepo dala ostavku na mesto v.d. direktora i otkaz na radno mesto i mrtva hladna se uvalila na mesto rektora Univerziteta Alfa BK, čime je napokon otkrila karte za šta joj je zapravo trebao doktorat , a to je veoma produženi radni vek kao univerzitetskom radniku!
Nakon Živančevićkinog odlaska nastao je pravi haos jer je podnela ostavku i, kako zakon nalaže, o tome obavestila Ministarstvo kulture. Istovremeno je dala otkaz i napustila CIK, a o tome su bili obavešteni samo zaposleni, tako da je CIK praktično neko vreme bio bez rukovodstva. Nakon toga usledila je intervencija Ministarstva kulture koje je u CIKu pronašlo pravi haos, o čemu najbolje govori izjava iz Ministarstva da je u CIK u toku „zavođenje reda u poslovanje''. Dokument pod nazivom „Konačni izveštaj o obavljenoj internoj reviziji u Centralnom institutu za konzervaciju u Beogradu" Grupe za reviziju Ministarstva kulture i informisanja, sadrži vrlo konkretne nalaze iz kojih se vidi da je po 32 osnova, od kojih 13 ima oznaku visokog prioriteta, bilo neophodno uvođenje instituta u rad u skladu sa zakonom.
Tako se, recimo, ispostavilo da je u CIK-u radilo trideset pet tezgaroša, zaposlenih na određeno vreme, uz nenormalne honorare. Kada su rezultati revizije objavljeni Živančevićka se obrušila na novu vd direktorku Suzanu Polić, koju je optužila da je direktno odgovorna za urušavanje koncepta rada Instituta, te da nova v.d. direktorka, iako ima zvanje doktora nauka, nije kompetenta da profesionalno vodi CIK - njen dosadašnji rad u Institutu svodio se na pisanje naučnih radova, nikada nije rešavala konkretne konzervatorske probleme i ne zna da pokrene laser, iako je doktorirala na Fakultetu za multidisciplinarna istraživanja na primeni lasera u konzervaciji" a svoje pravo lice pokazala je fantazijom kako je Ministarstvo kulture imenovalo Suzanu Polić za v.d. direktora, ''jer je znalo da sam joj spremala otkaz sa mesta šefa Centra za multidisciplinarne studije CIK zbog neispunjavanja osnovnih radnih obaveza i narušavanja ugleda Instituta''. Živančevićka je dalje optužila Ministarstvo kulture I UO CIKa da rade na sistematskom i planskom urušavanju Instituta, saradnicima koji su radili na projektima nisu produženi ugovori, zatvoren je Atelje za arhitekturu, ne finansiraju se edukativne radionice, laserska oprema se ne koristi i o njoj se neadekvatno brine, prekinut je svaki vid dosadašnje saradnje sa kulturnim i naučnim ustanovama u zemlji i inostranstvu.
Ipak o kriminalu u CIKu najbolje govori sama Mila Popović Živančević: opstrukcija je počela kad je procedura za formiranje razvojnog naučnog centra privedena kraju, a da je nerazumevanje sa Ministarstvom kulture i ministrom Tasovcem na čelu, dostiglo vrhunac zbog rekonstrukcije zgrade CIK koju je Živančevićka zamislila kao svojevrsnu Cosa Nostru, odnosno u prevodu Našu stvar: ''Nameravala sam da za rekonstrukciju zgrade ponovim iskustvo sa italijanskom donacijom, jer se pokazala efikasnom - u dogovoru sa Italijanskom vladom i Visokim institutom za konzervaciju u Rimu, novac je ostao u Italiji, odakle je plaćano sve što je trebalo. Kada sam saopštila da smo završili projekte za rekonstrukciju i da se u Briselu formira kancelarija konzorcijuma koji će plaćati rekonstrukciju, krenula je opstrukcija CIK preko Upravnog odbora, čiji je Suzana Polić bila član''.
Iz ovoga je sasvim jasno da je po Živančevićkinim željama Upravni odbor trebao da služi isključivo kao sredstvo za lepljenje markica na svako njeno pismo, odnosno da bude uvučen u sve moguće mahinacije što niko normalan ne bi prihvatio. Drugo sporenje bilo je sa Ministarstvom kulture zbog investitorskog prava bez kog Institut nije mogao da dobije stranu donaciju za rekonstrukciju. Međutim, sve je ovo zapravo bila maska kako bi se sakrile sve muljaže Mile Popović Živančević o čemu je najbolje govorila vd direktorka Suzana Polić: ''U CIKu je mesecima trajao proces uvođenja institucije u zakonske okvire rada, a prema preporukama Grupe za internu reviziju Ministarstva kulture i informisanja pod čijim nadzorom i uz pomoć se radilo i na saniranju značajnih zatečenih dugova, kao i na prevazilaženju svih drugih prepreka koje otežavaju rad CIK, koje se u najvećoj meri odnose na nedostatak celovite dokumentacije u različitim aspektima rada Instituta''.
Koncept rada ustanove, koji je primenjivan u prvih šest godina njenog postojanja, doveo je do stanja koje se sada sanira, neophodno je bilo da se, gde god je to moguće, uvedu promene koje će obezbediti da do dugova više ne dolazi, da se racionalno troši i da se za neophodne poslove instituta angažuju lica koja, uz sve potrebne kompetencije, imaju i primerene zahteve u pogledu honorara. U skladu s tim, angažovani su eksperti koji imaju međunarodne reference i koji rade svoje poslove prema svim profesionalnim standardima i etičkim normama, čime iskazuju najveći stepen brige za opstanak instituta. To je, očigledno, iz ravnoteže sasvim izbacilo one koji su do sada sa malo ili nimalo rada, profitirali od ove državne ustanove, pa zato sada agresivno „brinu" za Institut, iznoseći neistine i tvrdnje bez ikakvih dokaza, a o tome na šta je to društvance bilo spremno najbolje govori slučaj čudesne peticije podrške CIKu za koju se na kraju pokazalo da neki od potpisnika uopšte nisu potpisali peticiju, niti su znali išta o njoj! O tome da su nekima debelo pomršeni računi najbolje govori sudski predmet u vezi sa krajnje bizarnim slučajem zbog kojeg je institut morao da plati kaznu od 300.000 dinara za nepostupanje Mile Popović Živančević po nalogu suda, pri čemu je reč o presudi koja joj je izrečena u njenom privatnom sporu, što samo po sebi najbolje govori da je CIK bio Živančevićkina privatna prćija.
Uskoro dakle možemo očekivati i Milinu privatizaciju Univerziteta Alfa BK što će biti čudesno!
A 1. Doktorske teze bez veze
Magistarski rad Mile Popović Živančević, pod bizarnim naslovom Preventivna zaštita kao osnovni muzeološki princip zaštite kulturnih dobara, od svega 106 strana, po svemu najviše podseća na neki od nebuloznih projekata koji su se realizovali u Diani, odnosno danas u Centralnom institutu, a doktorat Koncept integrativne zaštite baštine sa posebnim osvrtom na zaštitu muzejske građe - od čak 553 strane, podjednako je opskurna, a sam doktorat je pravi galimatijas sačinjen od ispraznog teoretisanja kome je samo promenjena naslovna strana i dodat novi uvod, a sve je prepuno opštih mesta i praznog teoretisanja, a iz dobro obaveštenih izvora saznajemo da je ovaj rukopis od strane svih članova komisije više puta vraćan na doradu, kako bi se makar malo doveo u neku suvislu celinu.