Razaranje

Kako je Narodni Muzej Pančevo na kraju svog života (1923-2018) postao mesto dešavanja šekspirovske tragedije

Drndanje vune kod Bembare

O čemu se radi u tragediji Magbet i kakva je veza sa Valpurgijskom noći. Šta se tokom produžene Valpurgijske noći dešavalo u Pančevu, kakva je međusobna veza samoubistva, sahrane i pokušaja ubistva. Gde traje stalno zasedanje veštičjeg sabata i ko su učesnice. Kakve se sve čudne stvari dešavaju u Narodnom Muzeju Pančevo, gde se održava povorka nepostojećih radnika, ko se "proslavio" učešćem u Điđinom kvizu. Zbog čega je muzej pretvoren u gasnu komoru, čemu služi muzejska mrtvačnica i kome bi trebalo održati opelo! Na sva ova pitanja i dileme, odgovore je pronašao Stanislav Živkov, istraživač Magazina Tabloid

Stanislav Živkov

Magbet ili punim nazivom Tragedija Magbet, najkrvavija tragedija Viljema Šekspira, prvi put je izvedena 1606. godine. Ukratko prepričano, škotski general Magbet postaje škotski kralj, ubivši kralja Dankana potaknut proročanstvom tri veštice da će jednog dana postati kralj Škotske, nakon čega, na poticaj svoje žene, čini sve više i više ubistava te postaje tiranin da bi na kraju i Magbet i žena mu potpuno poludeli i umrli. Inače Ledi Magbet je sinonim za neprijatnu, opsesivnu, ludu ili surovu ženu, ukratko za žensku inkarnaciju đavola lično. A, takvih u pančevčkoj kulturi ima nekoliko!

Uzevši u obzir da su glavne ličnosti u drami zapravo veštice i ledi Magbet, očito je da je ova drama zapravo možda najstariji primerak rodne ravnopravnosti u svetskoj književnosti, tim pre jer su se sujeverni ljudi bojali šta će im babuskare uraditi ako se budu zezali na temu ove drame.

Idealna dopuna Magbetu svakako je veštičji sabat na planini Harc gde su veštice održavale svoju redovnu godišnju skupštinu, odnosno Valpurgijsku noć naveče 30 aprila/1. Maja! Kada se pogledaju poslednji događaji u Pančevu, čini se da je Valpurgijska noć počela nekoliko dana ranije i trajala mnogo duže od jedne noći.

Uglavnom, poslednjih dana pokazalo se da je nekadašnji domar Narodnog muzeja Pančevo, isti onaj koji je svojevremeno paleći naftaru, veoma uspešno zapalio Muzej, bio veoma vidovit kada je rekao antologijsku izjavu: "...ni manjeg kolektiva, ni manjeg grada ni većeg sranja...", a to je sve pak poslednjih dana veoma došlo do izražaja!

Serija dramatičnih događaja počela je samoubistvom nasred ulice putem upucanja u glavu, a drugi događaj u nizu bila je monumentalna sahrana gde se okupio sve sam cvet građanstva, koji je uglavnom došao da vidi ko je došao i ko sa kime stoji, naročito razne Ledi Magbet. Naravno ovako kapitalnu manifestaciju nisu mogle i da propuste raznorazne podjarmljene ženskinje, samoproglašene ljubiteljke savremene umetnosti, mladih, nevladinog sektora predvođene čuvenom pančevačkom babuskerom popularno zvanom Baba Serom!

Sve je u najmanju ruku uveliko podsećalo na šekspirijansku tragediju, recimo na Magbeta, s time što je u ovom slučaju došlo do do promene redosleda događaja pa je Magbet umro pre bivše Ledi Magbet, što zapravo nikoga ni najmanje nije moglo da iznenadi jer se među prisutnima čuo komentar: jadan on rešio se muka, odnosno u prevodu logičan zaključak i pitanje: ko je još preživeo brak sa Ledi Magbet. Za neupućene: jedan jeste ali je to platio stanom od 100 kvadrata i alimentacijom od 600 eura!

Uglavnom, parola tog dana glasila je otprilike ovako: kakav užitak, kakav provod, ala beše divan sprovod, što opet po difoltu spade u kategoriju etnologije, odnosno socijalne kulture što je poslednjih godina proglašeno posebnom naukom odnosno etnoantropologijom kojom se bave sve sami štihovi. Odmah potom pročulo se da je samoubistvo rezultat zelenaških dugova ali već za par dana došlo je do pokušaja ubistva propucanjem ispred obdaništa, a za propucanog se odmah pročulo da se bavio zelenašenjem pa je nekome palo na pamet da poveže ova dva događaja zajedničkim imeniteljem: naplatom i sprečavanjem naplate dugova. Ipak veliko finale ovog samoubistva desilo se na komemoraciji kada je osoba kojoj je pokojnik dugovao najmanje milion i dvesta hiljada dinara pred svima izjavila kako će se on sledeći ubiti!

Naravno kada se ima u vidu činjenica da je upravo prošlo vreme valpurgijske noći , vidi se da je aktivnost veštica bila veoma intenzivna, pre svega u Narodnom Muzeju Pančevo, koji je odavno poznat kao najidealniji primerak definitivnog propadanja i urnisanja struke i morala. Očito je da je tamo veštičji sabat u stalnom zasedanju te da je veoma lepo podložio vatricu ispod kazana sa magičnom čorbicom sa kojom su veštice dobro nahranile vd direktora koji je postao samo marioneta u rukama veštičjeg sabata koji je inače u znaku nepostojanja pošto ga čine nepostojeća PR Vanja Rakinić, nepostojeća pravnica Ivana Bubnjević, nepostojeća knjigovođa Jovana Vuković, nepostojeća čistačica Ruža Delić te vrlo postojeća smenjena direktorka Svetlana Bembara Mesicki. A ovom trendu nepostojanja pridružio se i sam vd direktor kome je vd status istekao pre dva meseca, pa da će u najskorijem roku I sam muzej postati nepostojeći muzej, eventualno izmešten u nekadašnji zatvor.

Uglavnom, vezano za višegodišnji veštičji sabat u Muzeju se dešavaju čudne stvari. Tako recimo kada se u neko doba dana najčešće oko jedan ili dva popodne nepostojeći vd direktor pojavi u muzeju, odjednom se naprasno sa raznih strana u muzeju stvore svi nepostojeći radnici pošto im blagovremeno bude javljeno da je direktorić došao pa tako recimo nepostojeća čistačica Ruža Delić pothitno prekida privatne poslove čišćenja i spremanja stanova u radno vreme, a čak joj jedan od zaposlenih u muzeju uokolo pronalazi starkelje kojima treba kućna pomoćnica a možda i nešto više drugih usluga; ali zato Ruža redovno svaki dan ostaje do jedno 5 popodne i tako štekuje slobodne dane a u muzeju izigrava punjenu pticu u pretesnim helankama koja najveći deo dana pilji u brižno negovane i prelakirane noktiće. Retki preostali normalni zaposleni u Muzeju već duže vremena su zapanjeni preslobodnim i bahatim ponašanjem nepostojeće pravnice Ivane Bubnjević, pre svega jer je ona sa direktorčićem na per tu. Elem kada se direktorčić pojavi posebno zanimljiv bude njegov susret sa nepostojećom pravnicom Ivanom Bubnjević jer sam vd direktorčić pocrveni kao bulka kada Bubnjevićka obučena u minisuknju, helanke, čizme i tanku roza majicu ispod koje kipi najmanje 4 štrudle sala, naprasno počne oko njega da cvrkuće I maltene izvodi Salomin ples sa sedam velova i koluta očima poput lutke sa porcelanskim očima (ostaje nepoznato da li zatvara oči kada se poput lutke obori).

A o tome da se nešto neobično zaista događa najbolje govori činjenica da s u muzej naprasno počeli da dolaze i muž nepostojeće pravnice i supruga nepostojećeg VD direktora a uz to pitajboga zašto dolaze i neki veoma mladi pratilac Ruže Delić i metiljavi muž Vanje Rakinić koga ona uokolo voda kao čivavu na povodcu! Inače u muzeju se često vidi i paradna povorka uglavnom sačinjena od nepostojećih radnika koju zapravo čine jedna nosurda i više dupeta: na čelu povorke je pinokijevska kljuka nepostojeće PRke Vanje Rakinić koja zimi jedino viri ispod kapuljače pošto ne postoji standardni konfekcijski broj koji bi mogao da zakloni Rakinićkinu nosurdu, iza nje sledi nepostojeća pravnica bez pravosudnog ispita Ivana Bubnjević utegnuta u crnu dobro usijanu i zamašćenu mini suknju obavezno u utegnutoj bluzi preko koje kipi pabušina iznad koje na sve strane kipi salo, nakon Bubnjevićke sledi Jovana Vuković koja je sušta suprotnost jer sva iskežena izgleda kao olinjali avganistanski hrt, zatim slikarka konverzatorka Gordana Đurađević Stojanov utegnuta u raznorazne kožure pri čemu joj po ugledu na Bembaru jedino nedostaje korbač, stalno sa natakarenim tamnim naočarama ne bi li tako sakrila urokljive oči i naduvene podočnjake kao posledicu tečnih ručkova, večera i bančenja, te konačno prinčipesa Bembara koja izgleda gore od svih ostalih članica povorke zajedno, u najmanju ruku kao smrt na godišnjem odmoru.

Sve u svemu ovo društvance iz dana u dan pokazuje totalno srozavanje muzejske struke I generalnu nepismenost i neposedovanje najopštijeg obrazovanja i kada bi se ponovno primenjivala stara skala mentalne retardacije bilo bi jako zanimljivo videti u koju kategoriju bi neke od njih bile razvrstane: da li u imbecile odnosno osobe sa koeficijentom inteligencije između 26 i 50 (što odgovara Farmi), ili u idiote sa IQ između 0-25 što odgovara gledanju parova), ili pak u debile, kretene iliti morone (IQ 51 - 75 što odgovara Grand Produkciji). O tome kolika i kakva glupost je zavladala u Narodnom Muzeju Pančevo i generalno kakve su se sve spodobe ubaštrale po muzejima najbolje govori 58. epizoda prve sezone ionako stupidnog kviza "Stolice" u kojima je voditelj izvesni Điđa usred centralnog pančevačkog parka navatao nepostojeću Parku muzeja Vanju Rakinić, nasadio je na stolicu sa koje je ispala nakon svega tri pitanja pri čemu recimo pojma nije imala ko je Đuzepe Verdi niti koju muziku je izvodio Živan Saramandić, čak nije ni znala ime voditelja, a jedino šta je znala je bila priča o ždranju bureka propraćena neprestanim keženjem i bekeljenjem! Na žalost sve ovo je gledala čitava TV publika u Srbiji a još kasnije mnogo više online gledalaca koji su se sigurno zapitali da li je moguće negde dokupiti veštačku inteligenciju i kako je ubaciti u mozak, možda stavljajući plavuši crnu periku? Doduše ni crna perika ni crna kosa, prirodna ili ofarbana nekima definitivno nisu od pomoći što je na najgori mogući način potvrdila smenjena drugarica direktorka Svetlana Bembara Mesicki najavom za kapitalnu pseudomuzeološku manifestaciju koju muzej priređuje u okviru pomodne pseudokulturne svinjarije Noć Muzeja.

Naravno reč je o skarednoj izložbi "Budite u Muzeju" za koju je Narodni muzej Pančevo pozvao ljubitelje selfija da se pridruže stvaranju izložbe koja će biti otvorena 19. maja u Noći muzeja, a mnogo ranije su raznorazna zazjavala pozvana da svoje selfije sa putovanja, interesantnih mesta ili značajnih trenutaka pošalju na muzejske Fejsbuk, Tviter ili Instagram profile najkasnije do 10. maja. O tome da drugarica Bembara definitivno pojma nema o čemu govori najbolje pokazuju njena lupetanja kojima je najavila održavanje ove svinjarije pa je dotična recimo izjavila kako se selfi smatra potomkom autoportreta. Dalje je otkrila Ameriku tvrdnjom kako su sebe slikali čuveni umetnici poput Rembranta, Van Goga, Egona Šilea, Milene Pavlović Barili, Olje Ivanjicki, Stefana Teneckog.

Ipak najbolji biser je njena izjava kako je selfi zapravo autoportret koji je fotoaparatom prvi put zabeležen 1839., a 2013. godine našao je svoje mesto u Oksfordskom rečniku. Dalje je navedeno kako će se kroz izložbu publika upoznati sa istorijatom selfija, razlikom između autoportreta i selfija, njegovim vrstama i podvrstama, društvenoj, kulturološkoj i psihološkoj dimenziji, o delu populacije koja najviše pravi selfije , ali i u kojim zemljama i kojim situacijama su zakonom zabranjeni zbog opasnosti kojima se izlaže autor selfija, kao i o drugim zanimljivostima koje prate ovaj, poslednjih godina, opšte prihvaćen fenomen. Sve u svemu najobičnij paštroć svakako nastao delom pod dejstvom oblaka alkoholnih isparenja i sveopšteg nedostatka dovoljne količine tragova krvi u Bembarinom alkoholu o čemu bruji ceo grad a i cela muzeološka struka Srbije!

O tome koliko su njeno ponašanje i njen alkoholizam postali javna stvar, potvrde dolaze maltene svakodnevno. Tako se nedavno jedan taksista pohvalio da zna kome je sve u gradskoj upravi drugarica direktorka gulila bananu, što zapravo i nije nikakva novost a što se alkoholizma tiče, napokon smo u mogućnosti da čitaocima pružimo do sada neviđenu serija fotografija same drugarice direktorke Svetlane Bembare Mesicki, kako mrtva pijana najpre drema a potom i spava na manifestaciji koju je sama organizovala a na kojoj je čak govorio njen blizak prijatelj, Nenad Asić, rabin koji je postao Jevrejin preko jednog od brakova. Što se idiotske priče o selfijima i njihovoj navodnoj vrednosti tiče, poput večito neobaveštenog Koštunica dr Vojislava i nepostojeći vd direktor je pokazao zavidan stepen neobaveštenosti pošto se pred kamerama lokalne televizije mrtav hladan poput Maksima po diviziji, „proslavio"sledećim bisernim tvrdnjama koje mu je veštičji sabat podmetnuo:

Sa ciljem približavanja kulturne baštine mladima, upotrebom Informacionih tehnologija u edukativne svrhe, Narodni muzej Pančevo pripremio je bogat program za maj. Pored obeležavanja Međunarodnog i nacionalnog Dana muzeja, 18. maja, u Noći muzeja, 19. maja, biće otvorena izložba "Budite u muzeju", na kojoj će posetioci moći da saznaju sve o istorijatu i ulozi selfija u modernom društvu...upotrebom modernih tehnologija u edukativne svrhe, organizovaće sadržajan i bogat program tih dana, sa fokusom na mlade.

Prema istraživanjima u Srbiji, čak 43 odsto mladih teži popularnosti svakodnevnim postavljanjem fotografija na Internet ili društvene medije, dok više od 50 odsto njih nikada nije posetilo muzej. U nastojanju približavanja mlađoj populaciji, Narodni muzej Pančevo organizovaće izložbu selfija "Budite u muzeju". Glavna tema ovogodišnje Noći muzeja "Pobede i pobednici", inspirisana je bogatim nasleđem koje se ogleda u poštovanju tradicije i inovacija.

E kako bi se ova kapitalnost neometano održala Muzej je već nedeljama pretvoren u svojevrsnu gasnu komoru jerbo je zahvaljujući kinti izmuženoj od NISa, koji je u okviru programa Zajednici zajedno obezbedio lovu, više od 2 i po miliona dinara , kako je zvanično saopšteno, za navodnu rekonstrukciju mozaičkog poda aule Narodnog muzeja Pančevo što bi sve bi bilo jako smešno da nije tužno jer je visikointeligentna i produhovljena nepostojeća muzejska piljarka Vanja Rakinić koja sastavlja muzejska bulažnjenja za javnost mrtva hlada lupila da je u Muzeju nekada postojao nekakav mozaični pod, što najbolje pokazuje da ona ni o čemu pojma nema jerbo se radilo o popločanju kolskog ulaza sa drvenim kockama debljine 10 cm koje su uklonjene 2006. godine jer je tada proslavljeni investitor izvesni Žika Ingrap rekonstrukcijom tog poda trebao da kompenzuje oštećenja zgrade nastala susednom bespravnom gradnjom.

Na žalost taj pod nikada nije rekonstruisan, a s obzirom na to kako se radi, ni ovaj najnoviji lepši i stariji će uskoro propasti.

Prvo i osnovno je činjenica da se sve naravno radi napamet jer nikome nije na pamet da potraži stare fotografije poda a kamoli crteže prvobitnog rasporeda drvenih kocaka koje su bile postavljene po posebnom rasporedu. Ceo spektakl oko obnove poda počeo je kada su viljuškarima unete palete sa impregniranim drvenim kockama i ostavljene na mestu predviđenom za postavljanje novog poda. Naravno to je zasmetalo nepostojećem radniku Rajku Bubnjeviću, koji se inače navodno ni u šta ne razume pa zato muzej stalno angažuje radnike i majstore za sve i svašta, dok je za to vreme Bubnjević lepo raspakovao palete sa kockama i kolicima danima i nedeljama prebacivao kubike kocaka u obližnji izložbeni prostor gde je humka dosegla visinu dva metra zatrpavši pri tome muzejske predmete i inventar u toj prostoru, dok su natrule palete ostale da otrovnim miomirisima redom rasteruju zaposlene, posetioce, miševe i pacove iz muzejske zgrade. U međuvremenu se pokazalo da je neko bio veoma pametan jer je naprasno zasmetala prvobitno obnovljena visina betonske ploče sa drenažom na koju je samo trebalo staviti sloj smole, posložiti nove drvene kocke i zaliti spojeve smolom, pa je stoga onako iz čistog ćefa doliveno još 20 cm betona kako bi se novi drveni pod izjednačio sa susednim podovima, ali pri tome se niko nije setio činjenice da se ulazna kapija hola Magistrata otvara na unutra te da će nakon postavljanja poda,on biti viši od donjeg ruba kapije koja se naravno neće moći otvoriti što Bubnjeviću i ostalima neće predstavljati nikakav problem jer će najjednostavnije biti naknadno malko otfikariti kapiju odozdore!

Inače o tome koliko je u Muzeju zagađenje raznoraznim hemikalijama bakcilima i parazitima, najbolje govore sledeći slučajevi. Već je poznato da je u delu preparatorske radionice već nekoliko godina smeštena muzejska kosturnica, odnosno najmanje deset kubika ljudskih miksovanih koščurina prikupljenih na raznoraznim nekrofilnim arheološkim iskopavanjima koje su premeštane sa mesta na mesto u pocepanim najlon kesama, skupljane lopatama i kipovane kolicima, a koje su pored ostalog povremeno služile za plašenje bivše sujeverne čistačice koja je dobila pedalu kada je pokušala da baci jednom od radnika kiselinu u lice.

Elem te koščurine čekaju da se sutra lane kad svane, neko smilostivi i da da lovu za potrebe istraživanja prastarih boleština i povreda koje su pokojnici imali, pa stoga ni najmanje neće začuditi da se u tim koščurinama, nakon toliko vekova još uvek mogu pronaći raznorazne bakterije i virusi koji samo čekaju da se steknu idealni uslovi za njihovo buđenje iz hibernacije pa da se lepo aktiviraju, tim pre jer su koščurine potpuno zatrpale radijatore čime je zapravo napravljen svojevrstan inkubator za grejanje kostiju i virusa. Uglavnom pre izvesnog vremena u muzejskoj kosturnici došlo je do smrtnog slučaja pošto je iz hodnika kroz razbijene prozore, verovatno privučena zamamnim mirisom truleži i raspadanja kostiju, došla jedna mačka koja je pokušala da glođe kosti nakon čega je preminula, a tek tada je počeo višednevni spektakl i prepucavanje ko će i gde odneti telo pokojne mačke za koje se uopšte mi ne zna da li je na kraju izneto.

Drugi slučaj je sve veća najezda ektoparazita, konkretno buva u muzeju, na šta su se žalili i pojedini posetioci a i pojedini zaposleni ukazujući na osobu koja je uspela da buve sa svoje džukele avlijanera uspešno preseli na samu sebe odakle se šire na druge ljude! Kako je krenulo, s obzirom na ekipu koja je u Muzeju, uskoro možemo očekivati najezde još nekih ektoparazita, recimo picajzli, za šta će naknadno biti potrebno nabaviti veću količinu živinse masti!

Posebna je priča da su tek nakon dva meseca u muzej stigli nalazi sa ciljanog sistematskog pregleda po kojima su svi radnici muzeja psihijatrijski u granicama normale što je moguće objasniti na dva načina: Ili je neko debelo zalegao da se psihijatrijski nalazi friziraju, ili su psihijatri postali sopstveni pacijenti.

Inače muzeološka delatnost u Pančevu praktično ne postoji jer se sa raznih strana dovlače sve gluplje i gluplje gostujuće manifestacije. Tako je recimo Muzej postao neformalno sedište radionice za drndanje vune, što u nedostatku pametnijih stvari i sveopšteg hroničnog nerada muzejskih etnologa, osim što Svetlana Bembara Mesicki non stop i dalje pije, treba da predstavlja nekakvu zamenu za etnologiju i materijalnu kulturu. Inače nakon Bembarine smene, dve dojučerašnje najbolje prijateljice su se pokarabasile pa Aleksandra Jakovljević kustos etnolog ne propušta nijednu priliku da na sav glas ogovara Bembaru, kao da do juče nisu duvale u istu tikvu!

Bilo bi jako zanimljivo videti po kom mentalnom ključu se u muzej dovlače budalaštine tipa kampanje Kultura na DAR u organizaciji opskurnog Društva za akademski razvoj koje poziva građane Srbije da načine fotografiju ili snime film u trajanju do 3 minuta o svom omiljenom kulturnom dobru!

Ipak svečano finale svakako je bila imbecilna izložba Arheoakustika koja u najmanju ruku predstavlja nadogradnju teorija Eriha von Denikena . Elem ova nebuloza smeštena je u skaredni prostor pored klozeta u prizemlju zgrade, tzv smaragdnu sobu drugarice direktorke koju je Bubnjević uveliko bio pretvorio u radionicu i stovarište alata a njen glavni eksponat bilo je platneno zvono u koje su se zavlačili posetioci. Ova izložba inače kao govori da je akustika integralni sloj kako materijalnog tako i nematerijalnog crkvenog nasleđa srednjovekovne Srbije. Arheoakustika ili arheologija zvuka bavi se istraživanjem i rekonstrukcijom zvučne slike prošlosti u arhitektonskom nasleđu, tretirajući ga kao slojevitu prostorno-vremensku strukturu te kao multidisciplinarna oblast obuhvata saznanja iz polja arheologije, akustike, arhitekture, istorije umetnosti, muzikologije, itd.. što ukratko rečeno znači najobičnije nagađanje odnosno prikazivanje praznog u šupljem pošto ne postoje tonski snimci iz srednjeg veka i kasnijih vekova.

Inače posetioci su bili zgroženi ambijentom i raspitivali su se je li skaredni enterijer deo izložbe na šta im je rečeno da je to scenografija mrtvačnice zaostala od snimanja nekog filma. Uglavnom pošto u muzeju već postoji uređena mrtvačnica, trebalo bi hitno staviti još odar, mrtvački sanduk sa natpisom "Narodni muzej Pančevo 1923-2018" i održati opelo!