Tabloid istražuje

Ekskluzivno: analiza poslovanja Elektroprivrede Srbije - raspad i podela (2)

U ime režima, o trošku građana

Angažovanje takozvanih trećih lica (firme van EPS) je nešto što je postalo vrlo popularno u EPS. Po dolasku kadrova SNS u EPS, u jednom broju firmi koje rade za EPS došlo je do promene vlasnika, pošto je dotadašnjim vlasnicima jasno predočeno da ukoliko ne prodaju firmu više neće moći da rade za EPS. Prodavcima firmi je, ukoliko su za svoje firme dobili novac, ovo bilo bolje nego da zbog nelikvidnosti zatvore firmu. Novim vlasnicima je ovo bilo odlično rešenje pošto dolaze u firmu sa uhodanim poslovima i poznatu na tržištu. Porast angažovanja trećih lica je manji u proizvodnji nego u distribucuji. Angažovanje trećih lica je najveće u održavanju i investicijama. O svemu tome govori istraživanje poslovanja EPS koje je uradila novinarka Milica Grabež, sa istraživačkim timom Magazina Tabloid

Milica Grabež

U proizvodnji uglja najveći deo poslova održavanja je poveren preduzeću Kolubara Metal koje je sastavni deo EPS - a i državnom preduzeću Prim u Kostolcu koje je nekada bio sastavni deo EPS - a. Poslovi održavanja i investicija mimo ove dve firme ima malo, poslovi su složeni, dobrim delom se dobijaju kao podizvođački poslovi za Kolubaru Metal i Prim, a ove dve firme su neracionalne i skupe tamo da podizvođačima ne mogu da plate pevelike cene. Dosta opreme u rudarstvu se nabavlja mahom od nemačkih firmi specijalizovanih za rudarsku opremu, montažu rade Kolubara Metal i Prim tako da ostaje malo posla za kooperante.

Remontne aktivnosti u termoelektranama su vezane za kupovinu opreme od inostranih proizvođača pri čemu oni nisu raspoloženi da daju garanciju za poslove koje rade podizvođači koje ne mogu da kontrolišu. Inostrane firme nisu ni preterano raspoložene za korupciju pošto ih u matičnim zemljama kontrolišu, tako da gledano u procentima prostor nije veliki. Izvođačke firme u termoelektranama rade tehnološki složenie poslove, nema ih previše, firme koje ih rade su usko specijalizovane tako da ih je vrlo teško isključiti iz posla, te su otporne prema preuzimanju od strane novih vlasnika. Izvođačke firme imaju mali uticaj na izbor kadrova u oblasti proizvodnje električne energije pa je ta oblast prepuštena direktoru EPS, lokalnom SNS, sindikatu.

Angažovanje firmi van EPS-a

Strani isporučioci opreme vezani za isporuku unikatne opreme (turbina, generator) imaju snažan uticaj na godišnje planove EPS kako bi bili u poziciji da isporučuju opremu bez tendera što odgovara i domaćim podizvođačima koji rade za njih kao i zaposlenima u EPS da bi imali budžet koji mogu da troše.

Dolaskom SNS na vlast dolazi do pojave koordinatora (često su i na platnom spisku EPS ali ne dolaze na radno mesto) koji su poverenici SNS koji sa domaćim podizvođačima dogovaraju poslove koje je posle toga poslovodstvo EPS obavezno da na bilo koji način uključi u posao. I u proizvodnji i u distribuciji izvođački lobi određuje godišnje planove poslovanja EPS gde ubacuju njima interesantne poslove po cenama koje su im interesantne. Na tendere se onda, neretko javlja samo jedan ponuđač, tako da je i Zakon o javnim nabavkama ispoštovan.

Izvođačke firme u distributivnoj delatnosti su doživele procvat pošto se izdvajanjem zaposlenih u EPS koji rade održavanje otvorio veliki prostor za njihovo angažovanje. Poslovi u distributivnoj delatnosti su tehnološki jednostavni, tipski su za razliku od onih u proizvodnji, EPS distribucija ima svoje kapacitete na celoj teritoriji Srbije, za razliku od poslova u proizvodnji uglja i električne energije ne postoji jasan pokazatelj potrebe i uspešnosti urađenih poslova , tako da je distributivna delatnost nepokošena livada za izvođačke firme.

Ranije je u EPS bio običaj da se za realizaciju poslova prvo za više njih nabavi oprema čime se omogućuje da se na tender javlja više proizvođača opreme i čime se postižu tržišne i konkurentne cene, a potom se raspisivao tender za izvođenje radova ako zaposleni u EPS nisu bili u mogućnosti da sami urade montažu. Sada se, i u proizvodnji a naročito u distribuciji, sve više ide na tendere koji obuhvataju i opremu i radove gde se neretko valja jedan ponuđač koji nije proizvođač opreme već izvođač čime se otvaraju mogućnosti za podizanje cena. Izvođači su preko politike na odgovarajuća mesta naročit u distribuciji postavili svoje ljude. Pored uticaja izvođača, rukovodeća mesta u lokalnim distribucijama su rezervisana za zaslužne kadrove SNS, koji opet nemaju iskustva u poslu pa EPS distribucija radi sve lošije. Važno je primetiti da za poslove održavanja EPS Distribucija sa JP EPS ima ugovor samo za radove, a EPS Distribucija nabavlja opremu. Onda u nedostatku opreme zbog navodnih problema sa javnim nabavkama, umesto sa JP EPS se pribegava ugovorima sa firmama van EPS za isporuku i opreme i radova, gde nema problema sa javnim nabavkama.

Poređenje cena roba i usluga koje je EPS nabavljao za poslednjih pet godina bi pokazalo da su cene skočila za 50-60% a u nekim slučajevima i svih 100%, sa povećanjima naročito izraženim u poslednje dve godine.

Nosilac ispunjenja zahteva centara moći van EPS su Sektor za javne nabavke koji je nadležan za nabavke na koje se primenjuje Zakon o javnim nabavkama i Sektor za ključne investicione pretežno za poslove koji se finansiraju iz međunarodnih kredita na koje se ne primenjuje Zakon o javnim nabavkama. Ova dva sektora su, uz sektor za nabavke EPS Distribicije, ključna mesta korupcije u EPS. Sektor na javne nabavke manje ali zato Sektor za ključne investicione poslove naročito su sigurna kuća za kadrove SNS pošto se u njega zapošljavaju kadrovi SNS a koji nisu još stasali za veća rukovodeća mesta, a ovaj sektor koji je projektno orijentisan sektor ima mogućnosti za skoro neograničen prijem kadrova pretežno Kolubarskog i Obrenovačkog porekla, a odabranim kadrovima se bez obzira na radno iskustvo daju mesta sa platom preko 100.000 dinara do koje drugi stručni zaposleni ne stignu do penzije.

Pre dve godine je osnovan Sektor za unutrašnju kontrolu i bezbednost sa ovlašćenjem da kontroliše sve segmente poslovanja EPS počev od redovnosti dolazaka na posao pa do ispravnosti tendera. Dobra mera koju su svi treba da pozdrave pod uslovom da se radi nepristrasno. Analiza strukture aktivnosti sektora unutrašnje kontrole pokazuje da se neki delovi EPS kao što su Kolubara i TENT Obrenovac se skoro ne kontrolišu ali su zbog toga vrlo učestale kontrole ostalih delova EPS koji nisu sve vreme bili pod kontrolom SNS kao što su termoelektrana i kopovi u Kostolcu koji su do skora bili pod višegodišnjom kontrolom kadrova SPS na naročito njegov dugogodišnji uspešni direktor. Selektivnom, pristrasnom i neprofesionalnom kontrolom Sektor unutrašnje kontrole je postao element zastrašivanja i koji zaposlenima EPS šalje snažnu poruku da bilo kakvo odstupanje iz opšteg trenda nije prihvatljivo. Rezultati sektora kao što su sprečavanje krađe goriva u Kolubari su više pokazna vežba za javnost nego rezultat osmišljenog sistematskog rada unutrašnje kontrole.

Sindikat EPS

Vezano za povećane tekuće troškove najveće preusmeravanje novca je u Kolubaru. Ovaj rudarski gigant je, za razliku od rudnika u Kostolcu, već godinama simbol neracionalnog trošenja novca. Pod plaštom brige za državne interese, EPS i radnike, Sindikat EPS uz podršku poslovodstva EPS utiče na poslovnu politiku EPS. Jedan od problema EPS je uplitanje sindikata EPS iz Kolubare u poslovanje EPS. U opštinskoj vlasti u Lazarevcu sindikat EPS je predstavljen kroz grupu građana i drži oko 25% odbornika što ga čini činiocem bez koga ne mogu da se dešavaju ozbiljnije stvari u Lazarevcu. Pozicija Sindikata u lokalnoj vlasti u Lazarevcu nije pohvala lokalnom SNS pošto i pored svih resursa koje imaju i koje su u Lazarevcu potrošili, imaju jaku kvaziopozicionu a suštinski interesnu grupu sa ucenjivačkim potencijalom. Uticaj sindikata EPS na poslovanje EPS je porastao sa odlaskom prethodnog direktora EPS, do kada je imao uticaj samo na kadrovska i manja dešavanja u Kolubari sa izuzetkom povratka Kolubare Metal u Kolubaru, a sve uz podršku nadzornog odbora JP EPS. Tako se 31.12.2013. godine u sastav Kolubare vratila Kolubara Metal sa 3.102 zaposlenih, naravno bez jasne analize zbog čega se to radi.

EPS u stalni radni odnos, opet na pritisak sindikata, 01.09.2014. godine se prima 1.470 zaposlenih iz preduzeća Kolubara Usluge. Svi primljeni su navodno bili neophodni za proces proizvodnje. Kako je zapošljavanje u EPS kontrolisano od strane Vlade Srbije i to preko mase zarada i preko davanja saglasnosti na pojedinačna zaposlenja, svi podobni za zapošljavanje su zapošljavani u Kolubaru Usluge, preduzeće van sistema EPS na koje se ne primenjuju ograničenja u zapošljavanju, da bi kasnije Sindikat i poslovodstvo Kolubare izvršilo politički pritisak ovih 1.470 radnika proglasio neophodnim i dobio povećanje mase zarada u EPS.

Ako je i bilo zaposlenih neophodnih za proces proizvodnje onda ih je bilo najviše 100 a oni su mogli da budu primljeni kroz s zapošljavanje direktno u Kolubaru. Pre dve godine vršen je pritisak da se ispuni kvota penzionisanja u EPS da bi se dobilo pravo zapošljavanja od 600 zaposlenih (dogovor sa MMF) od kojih je 400 opet bilo zaposleno u Kolubari. Pritisak je da se u Kolubaru primi još oko 1.800 zaposlenih. U isto vreme je Strategija EPS kaže da je jedan od prioriteta EPS otpuštanje 500 zaposlenih u neisplativim Panonskim elektranama a u isto vreme se u Kolubaru prima bez ograničenja, a 4.000 viška u tri kosovska javna preduzeća koji su na spisku EPS već 20 godina niko i ne pominje.

Rukovodstvo sindikata EPS iz Kolubare je za svoje rođake, prijatelje i saradnike obezbedilo i niz lepo plaćenih i uticajnih radnih mesta uključujući šefa investicija Kolubare, šefa nabavki Kolubare, šefa pravne službe EPS a tu su i ugovori za isporuku raznih dobara uključujući i stubove za potrebe EPS distribucije. Sindikat je direktno uticao i na smene ljudi u EPS koji im nisu po volji a smenjivani su čak i rukovodioci koji nisu želeli da odobre razne beneficije ljudima iz navedene grupe, a koje im po dokumentima EPS nisu pripadale. Sindikat je bio protiv gašenja starih i neefikasnih termoblokova pošto je to značilo i manje radnih mesta u Kolubari. Tu je i uvek prisutna navodna pretnja obustavom rada koja lako može da se spreči kao što se dogodilo u nekoliko navrata, a što se svesno zaboravlja.

U međuvremenu se grupa sindikalnih rukovodilaca, opštinskih rukovodilaca Lazarevca i poslovodstvo EPS igra najvrednijim državnim resursom. Sve u ime države a o trošku građana Srbije.

Stav Sindikata i poslovodstva EPS da ugalj (čitaj Kolubara) nema alternativu su parola da se u Kolubaru nekritički prelivaju sredstva. Racionalno poslovanje u EPS i naročito u Kolubari ne postoji ni u najavi. Alternativa uglju postoji, treba vremena da se do nje dođe, a u međuvremenu treba raditi na racionalizaciji EPS. Mali primer Kolubara nije nezamenljiva je uvoz uglja iz Rumunije tokom poplava 2014. godine koji su poslovodstvo Kolubare i Sindikat Kolubare dočekali na nož. Ovim uvozom koji je iznosio oko tri miliona tona, ili 10%, proizvodnje Kolubare je pokazano da uglja ima i van Kolubare i da električna energija u TENT Obrenovac može da se proizvede po ceni koja je, bar po računicama Trgovine električnom energijom EPS, isplativa. Iako je pokazano da je uvoz moguć i da je isplativ posle poplava 2014. godine nikom nije palo na pamet da napravi studiju koja bi smireno i hladne glave analizirala pod kojim uslovima je takav uvoz prihvatljiv. Mogućnost isporuke drugog uglja osim Kolubarinog za TENT Obrenovac bi bio potez koji bi mogao na natera sindikat EPS i Kolubare na razmišljanje.

Strateški pravci EPS

Nadzorni odbor EPS je marta ove godine usvojio Dugoročni plan poslovne strategije i razvoja EPS za narednih 10 godina. Treba se osvrnuti na ovaj dokument pošto bi on trebao da bude osnovni poslovni dokument u narednih 10 godina. Kažemo trebao bi, pošto se ovaj dokument u proteklih nekoliko godina menjao na mesečnom nivou kako bi se ispunile želje poslovodstva, sindikata i poslovnih partnera. Vizija Strategije je da je EPS društveno odgovorna i profitabilna kompanija sa značajnim uticajem na regionalnom tržištu - trenutno se društvena odgovornost prepoznaje u nepotrebnim i precenjenima javnim nabavkama, a profitabilnost kompanije je godinama u padu. EPS još uvek ima značajan uticaj na regionalnom tržištu koji je posledica pretežno zatvorenog tržišta električne energije čijim će potpunim otvaranjem ili uticaj EPS padati ili će EPS morati sa prodajnim cenama manjim od proizvodnih da pokuša da dobije vreme potrebno za racionalizaciju poslovanja.

Jedan od ciljeva Strategije je snabdevanje kupaca po ekonomski najpovoljnijim uslovima. Nejasno je kako će se to postići pošto proizvodnja a i poslovanje EPS obiluju neracionalnostima. Drugo, ova kvalifikacije je bila važna kada je EPS imao obavezu potpunog snabdevanja, međutim sada je taj cilj besmislen. Besmislen zbog toga što Agencija za energetiku definiše cene garantovanog snabdevanja (40% tržišta) a na slobodnom tržištu vladaju ekonomske cene. Treće, otvaranjem tržišta električne energije cene električne energije za snabdevanje kupaca će biti tržišne a ne najpovoljnije.

Cilj EPS je i revitalizacija postojećih termoelektrana. Profitabilne termoelektrane (termo blokovi snage 300 MW, 350 MW i 600 MW) su proteklih godina dovedeni u stanje da im u narednih 10 godina neće trebati revitalizacija. Revitalizacija treba blokovima snage 100 MW i 210 MW koje i ne treba revitalizovati jer je električna energija proizvedena u njima i sada skuplja od tržišnih na šta treba dodati i troškove revitalizacije i nove ekološke takse. Kao nove poslovne mogućnosti Strategija pobraja desetak aktivnosti za koje verujemo da čak ni oni koji su ih pisali ne umeju da kažu nešto više, pošto su oni koji su pisali ovaj dokument sve drugo samo ne stratezi. Razvoj ESCO enegretskih usluga je dobra ideja pošto je tržište za ovu vrstu usluga otvoreno, međutim na njemu su vrlo aktivne druge firme koje postepeno zauzimaju tržište, a dok se EPS seti i krene, glavnina i najprofitabliniji deo tržišta će biti zauzet.

Pametna ideja koja je nabrojana su akvizicije i na tome treba raditi, samo što EPS kome stalno opada profit, kome su poslovne performanse u stalnom padu nije kompanija koja je sposobna i da uradi takve akvizicije pošto neće ispunjavati bankarske kriterijume za dodelu kredita, a budžet Srbije nije više u mogućnosti da izdaje suverene garancije za tako velike iznose. Treba se setiti svetlog primera Telekoma Srbije i njegove kupovine Telekoma Republike Srpske, kao i Telekomovog ulaska na tržište Crne Gore. Ideja koja može da bude interesantna je spajanje EPS i Elektroprivrede Republike Srpske u jedno akcionarsko društvo.

U novim mogućnostima se ne pominju nove tehnologije što govori o tome da pisci strategije nisu stratezi a verovatno imaju i strah da se se Sindikat ili rudari EPS ne naljute.

Stidljivo su pomenuti glavni rizici u proizvodnji električne energije iz termoelektrana kao što su ulazas EPS u sistem trgovine ugljen dioksid, potreba razvoja CCS (Carbon Capture Storage) gde bi se skladištio ugljen dioksid kao i prolagođavanje emisija štetnih materija iz termoelektrana. Sve ovo poskupljuje proizvodnju iz i ovako skupih termoelektrana EPS. Evropa teži da proizvodnja električne energije u 2050. godini bude bez emisije ugljen dioksida. Opasno je što se u rizicima ne pominju odredbe iz III paketa Energetske zajednice koje ćemo morati da poštujemo od kojih se izdvaja tzv. adekvatnost elektroenergetskog sistema na nivou Evrope - ovo znači da će jeftiniji kapaciteti iz Evrope imati prednost u angažovanju na domaćem tržištu a skupe domaće termoelektrane će morati da stoje neagažovane.

Kao opasnost Strategija prepoznaje odlazak distributivne delatnosti iz EPS. Distributivna delatnost je regulisana delatnost čiji profit određuje Agencija za energetiku. Ovo znači da distributivna delatnost ima profit ali da on nije preveliki pošto je kontrolisan. Sve ovo je posledica stava Sindikata da će Kolubara da propadne ako distributivna delatnost ode iz EPS (naravno zbog prelivanja para u Kolubaru) što je netačno pošto na oko 228 milijardi dinara konsolidovanog prihoda EPS u 2017. godini, čist prihod EPS od distributivne delatnosti (kroz profit na vršenje usluga koje EPS radi za EPS Distribuciju) nije veća od dve milijarde.

Glavni izvor novca i ključ života EPS su hidroelektrane čiji se godišnji profit, zavisno od godine, kreće oko 250 miliona evra ili oko 30 milijardi dinara. Kada se odbije profit hidroelektrana, profit od distributivne delatnosti EPS, profit od snabdevanja i trgovine električnom energijom, što se sve zajedno procenjuje na oko 35 milijardi dinara, profit EPS u 2017. godini od šest milijardi dinara postaje gubitak od skoro 30 milijardi dinara. Zaposleni iz tri javna preduzeća sa teritorije Kosova i Metohije koštaju EPS oko pet milijardi dinara godišnje, tako da rudnici i termoelektrane prave godišnji gubitak od 20-25 milijardi dinara godišnje.

Jedna od polaznih pretpostavki vezano za ocenu konkurencije i regulatornog okruženja je povećanje stepena naplate, gde je za 2018. godinu predviđen stepen naplate od 96,4% da bi 2027. godine dostigao 97,9%. Nejasno je zbog čega je urađena ovakvo pesimistično predviđanje imajući u vidu izjavu direktora EPS od pre 2-3 meseca da je naplata dostigla nivo od 99%.

Analiza Evropskih trendova je prepoznala da se cena električne energije na evropskom tržištu do 2030. godine neće značajnije menjati i da će se kretati u opsegu 42-46 EVRA/MWh. Drugo što je prepoznato je da će cene sertifikata za ugljen dioksid da rastu (termoelektrane EPS trenutno ne plaćaju ove sertifikate) što su činjenice koje treba imati u vidu prilikom izrade strategije EPS.

Takođe, EPS predviđa gašenje samo nekih kapaciteta kao što su Panonske elektrane i termoblokovi na ugalj snage manje od 100 MW. Za skupu termoelektranu Morava se nemušto navodi da će se ugasiti posle 2020. godine. Zbog čega je onda 2013. godine kupljena nova turbina (period amortizacija 30 godina) za ovu termoelektranu koja je plaćena sedam miliona evra. Njena proizvodna cena ove termoelektrane bez novih naknada (rudna renta, naknada za emisiju ugljen dioksida, sumpor dioksida i oksida azota) iznosi preko 50 eur/mwh, a istom Strategijom je predviđeno da će se cene električne energije kretati u rasponu 42-46 eura/mwh.

Strategijom je promenjeno ranije opredeljenje da se gase termobokovi na ugalj snage 100 MW i 200 MW. Radi se o blokovima sa tehnologijom iz šezdesetih godina prošlog veka koji su svuda u Evropi osim u bivšoj SFRJ ugašeni. Pored toga što su energetski neefikasni ovi blokovi su i skupi imajući u vidu troškove dovođenja ekoloških parametara za zahtevan nivo. Troškovi proizvodnje termoelektrane Kostolac A koja ima jedan termoblok snage 100MW i jedan snage 210 MW su za 2018. godinu 43 eura/mwh a blokova TENT A1 i A2 u Obrenovcu oko 40-41 eura/mwh. Na ovo treba dodati troškove novih naknada kao i investicione troškove za ispunjenje ekoloških zahteva, što navedene termoblokove dovodi u opseg cene od 65-70 eura/mwh a predviđanje do 2030. godine govori o maksimalnih tržišnoj ceni od 42-46 eura/mwh.

Odluka da se ide u revitalizaciju a ne gašenje ovih blokova je podržana studijama sa unapred naručenim rezultatima koje je uradio Energoprojekt, koji su puni netačnih i međusobno suprotstavljenih pretpostavki. Ovoj odluci se raduju zaposleni u termoelektranama i zaposleni u rudnicima pošto neće ostati bez posla, raduju se strani isporučioci opreme, raduje se takozvani konzorcijum domaćih proizvođača jer će da imaju ugovore. Jedini koji ne bi trebalo da se raduju su građani Srbije.

Još jedan projekat sa kojim EPS hrli u propast je toplifikacija Beograda iz termoelektrane TENTA. Ovaj projekat je, posle 25-30 godina, neko izvadio sa police pri čemu je zaboravio da se okruženje promenilo. Zamena gasa sa ugljem nije dobra pošto se umesto neutralnog goriva sa aspekta emisija ugljen dioksida a za grejanje Beograda se koristi ugalj iz Kolubare odnosno toplota iz TENT. Zbog ovog projekta TENT će da izgubi 150 mw električne snage za koje će ili manje da proda struje ili će morati da uvozi električnu energiju ili će morati da napravi novi proizvodni kapacitet na ugalj snage 150 mw koji će opet da emituje nove količine ugljen dioksida na koje će da se plaća naknada. Ovim projektom će možda da profitiraju Beogradske elektrane ali smo zbog navedenih razloga svi mi u celini gubitnici. Dodatno, tvrdnje da se za grejanje koristi topla voda koja se i ovako baca u Savu je netačna pošto se na toplifikaciju koristi para koja se uzima posle turbine visokog pritiska i time direktno smanjuje proizvedenu električnu energiju. I četvrti strateški projekat EPS - izgradnja termo bloka B3 u Kostolcu snage 350 mw nije pod kontrolom EPS pošto je EPS nestručnim vođenjem projekta, inicijativu i odvijanje projekta prepustio stranom partneru. Poslovodstvo EPS je i dalje nemi posmatrač u sopstvenom preduzeću.

Troma i žilava kompanija

Ono što je dobro je što je EPS troma i žilava kompanija koje ne može da propadne u kratkom vremenu. Kada dođe do lomova najveću cenu će da plate upravo oni koji se sada čine najjačim - rudari. Racionalizacija drugih delova EPS osim Kolibare ne znači ništa ukoliko se Kolubara odlučno i oštro ne racionalizuje. Lako može da dođe do najgoreg scenarija za rudare - deobe EPS na četiri dela. Kada EPS bude zapao u hroničnu nelikvidnost država će prvo da iz sastava EPS izdvoji EPS Distribuciju pošto operator distributivnog sistema mora a funkcioniše u svakoj državi. Delatnost Snabdevanja bi se, da i ona ne bi bila povučena u vrtlog, lako odvojila od EPS u nezavisnu celinu koja bi bila javni snabdevač i koja bi energiju kupovala na tržištu. Tada bi se EPS sveo na hidroelektrane, termoelektrane, rudnike kao i na zaposlene sa Kosova i Metohije. U lošem ekonomskom razvoju događaja prvo bi se otpustilo oko 4.000 zaposlenih sa Kosova i Metohije pošto već 20 godina žive na račun ostalih zaposlenih u EPS da bi u sledećem koraku došlo do odvajanja profitabilnih hidroelektrana i propadanja termoelektrana i rudnika.

Da ne bi došlo do ovog scenarija promene moraju da nastupe odmah, a sve u nadi da imamo dovoljno vremena i snage da se EPS postavi na pravi kolosek da bi izdržao konkurenciju koju donosi III i IV energetski paket koji ćemo u potpunosti morati da poštujemo prilikom ulaska Srbije u EU.

Ukoliko je cilj da se EPS postavi na pravi kolosek neophodno je da se urade oštri potezi. Prvo je dovođenje sposobnog poslovodstva nema gore navedena ograničenja. Drugo je vraćanje sindikata u okvire koji on treba da ima, a ne da bude paralelno rukovodstvo koje odlučuje ali ne odgovara. Treći korak je svođenje troškova Kolubare u realne okvire. Navedena tri uslova su neophodna da bi sve ostale aktivnosti u racionalizaciji EPS imale smisla.