Kosovo i Metohija

Kosovska Mitrovica: Vučićev režim u zamci koju je sam sebi postavio

Krojači nepostojećih mapa

Cilj doskorašnjih kolonijalnih gospodara Srbije ne izgleda tako blizu kao što je ranije izgledao. Imali su "korisnog idiota" Aleksandra Vučića koji je pokušavao da sprovede u delo veleizdajničku rabotu. U međuvremenu, svet i svetska politika su se promenili. pa i odnos prema kosovsko-metohijskom pitanju.

Ivan Maksimović (dopisnik iz Kosovske Mitrovice)

Srbi sa Kosova i Metohije preživeli su još jedan pogrom, ovaj samo zahvaljujući tome što se nije dogodio. A očigledno je sve već bilo spremno pošto su sukobi i ratovi "svi pod međunarodnim nadzorom, inicirani medijskim mišljenjem i pranjem mozga koji im daju legitimitet" - pojašnjava iz insajderske pozicije Marko Jošilo ratni izveštač sa tridesetogodišnjim iskustvom, u knjizi "Kako mediji vode rat" izdatoj u Nemačkoj ove godine. Mogućnost režiranog sukoba između Zapada, Beograda i albanskih separatista, za Magazin Tabloid potvrđuje i dr Markus Papadopulos, izdavač i urednik časopisa "Politics First", nepristrasne publikacije za britansku vladu, naročito dobro upoznat sa prilikama u zemljama bivšeg Sovjetskog saveza i Jugoslaviji.

„Urednici tih (režimskih) novina, koji imaju političare za pretpostavljene, iznose takve optužbe znajući da će ih javnost odbaciti kao smešne, što bi onda otvorilo put američkom / NATO faktoru da zaista sprovede orkestrirano nasilje na severu Kosova. To je psihološka tehnika" kaže naš sagovornik.

On veruje da bi iscenirani sukobi bili faza u procesu konačnog potčinjavanja Srbije izraženijim definisanjem njihovih interesa u srpskoj javnosti, što je "cilj kolonijalnih gospodara u Srbiji", s toga i na KiM, čime bi njihova misija bila kompletirana.

To bi, kaže Papadopulos, poslužilo kao izgovor da sever Kosova bude vraćen Srbiji, Beogradu (Vučićevoj vlasti) da prizna Kosovo kao nezavisnu državu, te da Vlade Srbije uspostavi zvanične odnose sa albanskim vlastima u Prištini. Tako bi Vučić mogao reći srpskom narodu da je, kao rezultat njegove vladavine, deo Kosova vratio u otadžbinu, dok bi Hašim Tači mogao svojoj javnosti da reći da je, kao rezultat njegovih akcija, Kosovo na kraju "slobodno i sigurno od Srbije". Onda bi nastavio da formira oružane snage Kosova, sa konačnim ciljem da se priključe Albaniji.

U postojanje scenarija za koji predstavnici svih strana znaju, više niko ne sumnja. Ali, da će doći do vraćanja kontrole Srbima nad četiri opštine na severu pokrajine ne izgleda izvesno nekima od najboljih poznavaoca prilika na Kosovu i Metohiji među kojima se ističe advokat Slavka Kojić, kao najaktivniji srpski pravnik u brojnim javno iznošenim tumačenjima neustavnosti Briselskog sporazuma.

Kojićeva kaže: "...Moguće je i da velike sile žele da kontrolom severa Kosova zapravo odvoje Srbe u centralnoj Srbiji od onih u Crnoj Gori i tako ih oslabe. Verujem i da su poslednji događaji nastali pod uticajem Rusije a velika Britanija i Nemačka...One svakako žele da anuliraju ruski uticaj na našem prostoru a to se posebno odnosi na Srbe jer se zna ko su 'mali Rusi' na Balkanu, svi su nekako 'dovedeni u red', samo mi nismo..."

Opšte je uverenje među Srbima na Kosovu i Metohiji da je sukob sprečen upravo najavama i apelima sadašnjeg igumana Visokih Dečana, Save Janjića i episkopa Teodosija Šibalića.

Nedavno je KFOR bez problema zauzeo dva najvažnija energetska postrojenja na severu KiM, u sredinama nastanjenim Srbima.

Pripadnici ovih oružanih snaga preduzeli su opsežne mere iznenađujuće visokog intenziteta kako bi tih dana stanje na severu KiM izgledalo kao "redovno". Vojnici poljskog kontigenta KFOR-a su pred trafostanicom u Valaču, opština Zvečan, celu noć proveli parkirani i u tišini da bi im ujutru pripadnici obezbeđenja otvorili kapiju a oni nenasilno ušli. Svaki dalji kontakt sa medijima obavljan je preko Srba iz obezbeđenja objekta koji su pokazivali identičan šablon ponašanja i uputstava koja su dobili i krajnje nervozno napadali novinare istovremeno pozivajući tzv. "kosovsku policiju" da ih udalji odatle. KFOR nije dolazio u kontakt niti sa meštanima, niti sa medijima a nakon dve provedene noći, isto tako bez najave i galame, napustili su objekat. Stanovništvu je rečeno da su oni došli da "štite te objekte od napada Albanaca" u šta je jedan broj Srba i poverovao.

Tim povodom, specijalno za Magazin Tabloid, izjavu je dao i Džordž Semjueli, autor knjige "Bombama za mir: NATO humanitarni rat protiv Jugoslavije" (izdata 2013. godine): "...Sjedinjene Američke države nemaju prijatelje. Imaju države - klijente i protivnike. Ako Srbija želi da bude prijatelji sa Sjedinjenim Državama onda će morati da postane država klijent i da prati američke diktate. Srbija će morati da prihvati i trajni gubitak Kosova"

Iznenađen ovim tvrdnjama ali i učestalim pokušajima zvanične američke administracije da se predstavi kao prijatelj Srbije, Semjueli kaže da je u tom slučaju problem Srba što žive u prošlosti: "...Srbi gledaju unazad na dva svetska rata u kojima su bili saveznici Britanaca, Francuza i Amerikanaca ali i na Jugoslaviju koja je de-fakto bila saveznik Zapada. Danas bi bilo iznenađujuće ako Srbi ne mogu da pretpostave da ne mogu da računaju na dobru volju i simpatiju zapadnih sila" uveren je naš sagovornik koji inače zastupa stav da je stvarnost američke spoljne politike dijametralno suprotna od njihove uzvišene retorike. Semjuli dalje kaže:

"...Vašigton vidi Srbe kao gubitnike. Zapad je dobio sve što je želeo od raspada Jugoslavije. Svaka bivša republika sada je članica NATO-a, izuzev Srbije i Bosne. Kosovo je oteto iz Srbije. Sjedinjene Države ne smatraju da Srbima treba nešto dati...

Ustvari, SAD nastavljaju da sa izvesnom mučninom gledaju na Srbe. Što se tiče Vašingtona, Srbi moraju da prihvate da su izgubili ratove devedesetih godina, da izađu sa novim i odgovarajućim programom koji predviđa dalje ustupke prolazili sa programom i napravili odgovarajuće, preostale ustupke..." smatra Semjueli.

Zbog svega ovoga Srbija mora da donosi odluke u skladu sa sopstvenim nacionalnim ciljevima i da je pod velikom sumnjom savez sa Amerikom i EU ako to znači žrtvovanje sopstvenog istorijskog i kulturnog nasleđa kao i legitimnih nacionalnih aspiracija, koji su izuzetno važni podseća naš sagovornik i kaže da niko ne zna u kakvom će obliku funkcionisati svet ili EU u narednih 50 ili 100 godina.

I, tek što je prošla opasnost od napada na srpske sredine, termin "razgraničenje" ušao je u svakodnevne izjave i postao dominantan. Aleksandar Vučić je domaću javnost obavestio o nameri da se Srbi razgraniče sa Albancima i to etnički. Takvu vrstu podele do sada su, van Albanije, javno promovisale jedino albanske paravojne, odnosno terorističke formacije, i ređe ultranacionalistički centri. Ovo je prvi put da je teza i politički zastupljena a u interpretaciji Albanaca ona uvek označava prostore na kojima žive Albanci pa se naziva još i "Prirodna Albanija" a svakako najpoznatiji izraz jeste "Velika Albanija".

Kojićeva pojašnjava da termin „razgraničenje" Ustav ne poznaje: "...Postoje razne vrste razgraničenje i to može da bude političko, regionalno, etničko...Mnogi su to shvatili kao podelu, što može da bude ali i ne mora. Mislim da od podele nema ništa. Naš Ustav poznaje postupak promene granice i to je postupak kao za promenu Ustava, referendum je obavezan"

Izjava Angele Merkel da promene granica ne dolaze u obzir dodatno je podgrejala situaciju. Javnost je ostala šokirana i rezignirano - agresivnom tvrdnjom Aleksandra Vučića da smo "čuli šta žena kaže", i da to znači da sada imamo "nezavisno Kosovo" jer su nas "Nemci odavno razgraničili". Ovakve izjave su jasni znaci dubokog antidržavnog delovanja, naročito kada dolaze od Predsednika države. Naravno, i bez toga moral, etika, nacionalni ponos i savest nalažu obzirnije ponašanje. Američki psihijatar dr Harvi M. Klekli u knjizi, "Maska normalnosti" priznatoj za najuticajniji klinički opisu psihopatije u dvadesetom veku, piše: "...Ukoliko psihopata uopšte nešto oseća, onda su to emocije najpliće vrste. Ono što bi drugi u tom smislu smatrali katastrofom, za njega predstavlja samo jednu malu nezgodu ili 'čistu sitnicu'. Klasični psihopata se odlikuje potpunim odsustvom savesti..."

Ovo nije samo tragično već i opasno, i to izuzetno. Svakodnevno od Predsednika čujemo izjave prema kojima "ako ne rešimo problem Kosova i Metohije danas, moraće da ginu naši potomci", "živećemo loše i u izolaciji", "Albanci će napasti, proterati i pobiti Srbe na severu pokrajine"...Sa druge strane nema ni pomena niti se traži ma kakvo rešenja za sprečavanje realnog stradanja života i imovine, te ubijanja budućnosti mnogo većeg broja Srba koji žive južno od Ibra. Zar to nije pritisak na savest od nekoga ko ne pokazuje da je ima?

Tokom NATO zaposedanja trafostanice u Valaču, ljubazni ali oprezni meštani izbegavali su opširnije razgovore zbog nepoverenja u medije. U trenutku kada je novinar Magazina Tabloid krenuo odatle, između pomoćnih objekata obližnjeg dvorišta, kao krišom, provukao se živahan 86-godišnji domaćin i rukom ga pozvao da priđe. Kao za sebe započeo je prisećanje kad je pre desetak godina, u leto 2008., opljačkano njegovo poljoprivredno dobro, a tragovi razbojnika vodili su ka albanskom selu. Nesposobnost kosovske i UNMIK policije, kao i tadašnjih civilnih administratora, koje je jasno prepoznao i otvoreno im to rekao, naveo je KFOR da se toliko založio da je tim povodom jednog dana u njegovo dvorište ušao francuski general sa svojim pratiocem i prevodiocem. Domaćin ih je, po srpskom običaju i redu, pozvao da sednu, izneo posluženje i najbolju rakiju. U prijatnom razgovoru gotovo neprimetno ispijen je litar, pa je otvorena još jedna flaša. I tu su "poterali" sve dok nije nastao pravi trenutak: "...Gospodine generale, ja Vama moram nešto da kažem", naglasio je domaćin. Iznenađen ovim tonom nakon više od sat vremena razgovora, general je uzvratio - "izvolite?".

"...Vi učestvujete u najsramnijoj misiji koja se u ovom trenutku sprovodi na čitavoj zemaljskoj kugli. Vaši poslodavci nama govore o demokratiji, ljudskim pravima, slobodi. A za to vreme otimate srpsku teritoriju protivno svima zakonima i dajete je onima čija nikada nije bila, dok mi živimo kao u logoru...". Iskreno potrešen ali i postiđen, što je odavalo crvenilo na njegovom licu, general je ćutke slušao srpskog domaćina koji je potpuno smirenim tonom i kontrolisano nastavio:

"...Vidite li ovaj sto? To je Srbija. Ona na svojim krajevima ima po jednu pokrajinu. Kako bi to izgledalo da iščupate jedan od tih delova, da li bi takav 'sto' uopšte delovao pristojno? Ko bi seo za takav sto?"

General još malo oćuta pa u susretu sa dubokim žalom u očima čoveka nad čijim narodom taj "civilizovani svet" sprovodi očigledni genocid, spusti pogled. Uhvati se rukama za glavu, još malo oćuta kao da razmišlja, pi prođe prstima kroz kosu. Spusti ruku na rame domaćina i procedi i sa jedom u tonu kroz zube "ti si moj prijatelj". To ponovi i, razoružan srdačnim gostoprimstvom, šljivovicom i pod naletom emocija, polutiho progovori "ovo nikako ne bi smeo da ti kažem..." Još malo oćuta pa se uhvati rukama za sto.

"...Ovo. Ovo za Zapad nije Srbija! Ovo (podiže prazan tanjir pred sobom) ni ovo nije Srbija za Zapad". Sad već i domaćin pomalo iznenađen, nastavi pomno da sluša. Vrhovima spojenih prstiju general podiže praznu čašicu u visini glave i značajno naglasi "ovo je Srbija za Zapad. Plan već postoji, po njemu se radi i sve će biti gotovo do 2020. godine..."

Tom se datumu neminovno bližimo.