Natrag
Razaranje
Propadanje i navodna rekonstrukcija Narodnog pozorišta u Subotici (3)
Finale ultimo
Dokle se došlo sa realizacijom projekta novog i "ljepšeg" starog Narodnog pozorišta u Subotici, da li je reč o do sada neviđenom čudu graditeljstva, tj. o zgradi bez fasada. U koliko faza je podeljen čitav posao, a šta je zapravo do sada urađeno? Zbog čega su kompresorima rušeni delovi stare zgrade, koje se nove faze očekuju u najskorije vreme, kako je naprasno površina namenjena izdavanju sa pet procenata narasla na 33, ko su sve dosadašnje žrtve Fantoma Subotičkog pozorišta i čime se sada bavi osnivač Yustata i kakva je veza Gradskog zavoda za veštačenje sa nevladinim organizacijama? Odgovore na ova pitanja potražio je Stanislav Živkov, istraživač Magazina Tabloid.
Stanislav Živkov
Nakon što je bespravnim radovima uništen najveći deo stare zgrade pozorišta, a onako usput bez građevinske dozvole započeta gradnja nove, i nakon što je volšebno nestalo 450.000 cigala na rušilištu je nastao totalni haos izazvan pre svega neredovnim finansiranjem i totalnim raspašojem pod izgovorom nastavka radova koji se nastavljao i stajao doslovce kako kapne koja kinta, a najlepše u svemu bila je činjenica da su se građevinski radovi nastavljali još od 2007. godine iako je još tada projektant Dinulović izjavio kako se neće definisati fasade kako ne bi zastarele za pet godina kada dođe vreme da budu sagrađene iz čega je jasno da je po sredi bilo pravo savremeno graditeljsko čudo, dakle gradnja novog pozorišta bez fasada, a kako se pokazalo gradilo se i bez mnogo čega drugoga, recimo zdrave pameti sve do trenutka kada su radovi obustavljeni pošto je izvođač radova firma "Yu mol" prekinula radove, jer im nije isplaćen rad za dosadašnje poslove, najmanje 100 miliona dinara za obavljene radove a na samo rušenje i gradnju novog objekta do sada je potrošeno navodno svega tri miliona evra. Podignut je betonski skelet i trebalo je uveliko da teku radovi na postavljanju vrata i prozora, kao i podizanju krovne konstrukcije. Umesto toga, gradilište je ostalo prazno a grad je obezbedio novac da izvođač radova ostane na gradilištu da ga čuva kako rušilište ne bi postalo stecište narkomana, azilanata i beskućnika ili još gore nekakav pseudoumetnički skvot.
Tako se recimo februara 2011. desilo pravo građevinsko čudo neviđeno jer je nakon duže pauze primećena nekakva aktivnost na rušilištu, pa je bagerom je bio čišćen zadnji ulaz na gradilište a istovremeno je zvuk kompresora odzvanjao jer su pod izgovorom radova na vertikalnoj i horizontalnoj izolaciji ostataka starog pozorišta kompresorom proširivani postojeći otvori u zidovima iz čega se vidi da je stara zgrada Pozorišta u tolikoj meri bila sklona padu da su njene ostatke morali da ruše kompresorima. U svakom slučaju svima je postalo jasno da od megalomanske gradnje nove zgrade neće biti ništa pa je stoga formiran anketni odbor sa zadatkom da pregleda projekte, do tada izvedene radove i da predlog šta raditi dalje, a sve je to trebalo uraditi za dva meseca pri čemu je gde god je to bilo moguće vršena opstrukcija pa se tako samo za dobijanje izvoda iz zemljišnih knjiga čekalo mesec i po dana.
U međuvremenu se pojavila i ideja koja je navodno potekla od tadašnjeg ministra doktora ortopedije Olivera Dulića da se zgrada malko smanji tako što će se otfikariti nekoliko spratova (analogija sa amputacijom udova) pri čemu je Međuopštinski zavod za zaštitu spomenika kulture bio totalno isključen izvog ovog posla, tako da je sam Zavod od gradskih vlasti tražio zvanično obaveštenje i objašnjenje o tome na šta se zapravo odnosi odluka o snižavanju nove zgrade pozorišta pošto je najpre otfikaren jedan sprat, ali se uveliko licitira sa daljim odsecanjem spratova. Naime u prvobitnim planovima bila je projektovana visina od 28 metara, pa je potom iz pravca korzoa visina zgrade snižena na "svega" 16 metara, odnosno visinu stambene petospratnice.
Upravo smanjivanjem visine tog krila otkrila se još jedna jako dobro isplanirana muljaža vezana za deo kompleksa pozorišta prema Korzou gde je bio smešten nekadašnji hotel a kasnije kafančina poslednje kategorije koja je delovala u sastavu propalog subotičkog ugostiteljskog preduzeća koje je nominalno imalo pravo korišćenja na 23 procenta čitave zgrade, ali koji procenat je , nakon što je prostor preuzeo grad, maltene preko noći metastazirao na gotovo polovinu zgrade, pripajanjem ostalih lokala, da bi u sledećoj fazi na brzinu, u svega mesec dana, sve to bilo privatizovano za dobre pare, pa je, kako bi se nastavila trgovačko kafanska tradicija Korzoa, u novoj zgradi pozorišta projektovan pravi pravi šoping mol, kako bi posetioci mnogobrojnih pozorišnih sala u pauzama predstava išli u mini šoping ture unutar iste zgrade!
E kako bi se ovo ostvarilo i u skresanom projektu rekonstrukcije i dogradnje shodno preporuci Skupštine opštine Subotica Predsedniku opštine, preispitani su ukupni kapaciteti objekta namenjeni pratećim i uslužno-komercijalnim delatnostima pa se ubrzo došlo do solomonske odluke po kojoj je potrebno višestruko uvećati površine namenjene komercijalnim sadržajima: umesto ranije projektovanih cca 5%, u izmenjenom projektu predviđeno je cca. 1/3 (ili cca. 33%) za prateće i uslužnokomercijalne delatnosti! Sve u svemu Zaključcima Skupštine grada Subotice (br: I-00-454-3/2011, Službeni list Grada Subotice, broj 50, od 27.10.2011. god.) navodi se sledeće: potrebno je predvideti dve scene - jednu veliku pozorišnu dvoranu i jedna manju scenu, potrebno je redukovati visinu budućeg objekta, prema ulici Korzo i Trgu slobode, bez uklanjanja delova armirano-betonske konstrukcije prema ulici Korzo i Trgu Slobode, jer oni nisu ni izvedeni. Umesto ranije projektovane visine 28,83m, visina objekta se smanjuje na 22,43 m, prema Trgu Slobode i na 18,3 m prema ulici Korzo, na takav način da se objekat uklopi u visinske gabarite do sada izvedenih radova.
Izmenjenim projektom potrebno je uvećati procenat prostora namenjenog za prateće i uslužno komercijalne delatnosti, posebno prema ulici Korzo i delimično prema Trgu slobode, u cilju oživljavanja pomenutih prostora i racionalne upotrebe novog objekta. Potrebno je predvideti, umesto ranije projektovanih cca 5%, 1/3 prostora (ili cca. 33%) za prateće i uslužno komercijalne delatnosti, od ukupne korisne površine prostora buduće zgrade koja po završetku rekonstrukcije i dogradnje, ima ukupnu korisnu površina zgrade 14201 m" ("novi" deo: 11517, "stari-zaštićeni"deo: 2682,m2 ) a od toga površina namenjena pratećim i uslužno komercijalnim sadržajima: cca. 4700 m2!
Od toga Velika pozorišna scena (do 550 mesta) i Koncertna dvorana sa prostorom za orkestar (do 450 mesta) sa ostalim potrebnim pozorišnim sadržajima pa je tako specijalna Komisija sagledala mogućnosti racionalizacije kako u pogledu nastavka same izgradnje, tako i u pogledu ekonomičnosti buduće eksploatacije zgrade.U tom smislu, koncepcija ukupnog prostora u objektu je sagledana kao odnos prostora namenjenog Pozorištu i namenjenog pratećim uslužno-komercijalnim sadržajima. Takođe, ukupan prostor objekta mora u potpunosti da zadovolji visoko kvalitetan, efikasan i savremen rad ansabala pozorišta, a da pri tome ostali deo pozorišta može imati namenu tako da bude kompatabilan sa samim radom pozorišta, da ostali sadržaji podražavaju njegovu osnovnu namenu, te da bez apsolutnog ugrožavanja, omoguće finansijsku podršku budućim troškovima nastalim kroz njenu eksploataciju.
U skladu sa tim Komisija predlaže sledeće definisanje pratećih uslužno-komercijalnih prostora: Ovaj prostor treba da bude smešten u onom delu objekta koji omogućava dostupnost građanima sa okolnog javnog prostora gde gravitira najviše ljudi, pa je u tom smislu Komisija procenila da je to ulica Korzo i deo pročelja u starom zaštićenom delu objekta s obzirom da je u delu objekta prema Trgu Slobode svakako već izgrađena velika scenska dvorana.
Kada je reč o prostoru prema ulici Korzo - on ima 5 etaža: podrum, prizemlje sa galerijom i još 3 spratne etaže. Mišljenje Komisije je da podrumsku etažu (odnosno njen deo orjentisan prema ulici korzo deo i na prostoru starog dela objekta) treba predvideti za restoran sa kuhinjom, (površine 670 m2), a da bi prizemlje sa galerijom trebao da bude prostor namenjen galerijskom izlaganju kulturnih sadržaja grada u potpunosti rešenim pitanjem pristupa sa ulice Korzo, tj. ulaza u moguće zasebne jedinice u okviru ovog prostora (površine - cca 550 m2 + galerija 190 m2).
Etaže na visinskim kotama 5,5o i 13,05 m u istom ovom delu objekta, prema ulici Korzo (sa površinom od cca po 490 m2), bi takođe bili prostori namenjeni uslužno-komercijalnim sadržajima kojima nije potreban direktan pristup javnoj površini kao npr. apartmanima za smeštaj gostujućih umetnika, prostor za lokalne elektronske medije, prostor za lokalne kulturno umetničke amaterske ili profesionalne ansamble i slično.
Prostor na etaži visinske kote 9,90 bi trabalo zadržati kao prostor namenjen za kancelarije uprave ansabala, s obzirom da se na ovoj koti u delu prema Nušićevoj ulici nalazi prostor potpuno namenjen Pozorištu (kancelarije uprave pozorišta, administarcija, probna pozorišna sala i dr.).
U delu prizemlja prema ulici Ive Vojnića predvideti jedinstveni prostor površine od cca 300 m2, na mestu ranije planirane kamerne sale, takođe planiran kao višenamenski prostor (izložbeni paviljon, prostor za književne večeri, izložebni prostor za slikare i vajare i drugo), s obzirom da ima direktnu komunikaciju sa ovom ulicom, a koji u budućnosti, ukoliko se ukaže potreba, adaptacijom može biti pretvoren u kamernu scenu. Na nivou prizemlja, ali u starom delu objekta mišljenja smo da treba predvideti prostor za knjižaru (površine cca 90 m2) s obzirom da je moguće obezbediti direktnu komunikaciju sa ulicom. U starom zaštićenom delu , a na koti 9.90 m, prostor iznad Balske dvorane, treba instalaterski opremiti da može da funkcioniše kao pozorišni kafe površine cca 100 m2 sa mogućnošću podržavanja drugih polivalentnih sadržaja.
Stari - zaštićeni deo objekta potrebno je sadržajno planirati na takav način da omogući kombinovanje pozorišne i uslužno komercijalne delatnosti u prostorijama ulaznog hola u prizemlju objekta, kao i na prostoru višenamenske dvorane na koti 5,5 m (nekadašnja Balska dvorana). Ono što do danas niko nije pojasnio svakako su kriterijumi po kojima će se deliti prostori u komercijalnom delu pozorišta? Da li po partijskoj pripadnosti, Čokanj sistemu , ili nekin čudom pošteno? Jer ko dobije prostor, taj će se dobro opariti dovoljno je setiti se YUfesta, BG pivnice, Bilbara, Kanzasa, a nekad davno kafane Zagreb...
Pored smernica koje se tiču namene pratećih i uslužno komercijalnih prostora Komisija daje svoje sugestije koje se odnose na raspored i funkcionalnost pozorišnih prostora u objektu, pa tako navodimo da je u odnosu na ranije projektovano potrebno predvideti dve probne sale, smeštanje pozorišne biblioteke na koti 9.90 m i galeriji na koti 14.10 m, zatim grupisati garderobe na donjim etažama, kancelarijske prostorije menadžmenta pozorišta i kompleksa zgrade su iznad njih, a krojačnicu, vešeraj i vlasuljarnicu predvideti na poslednjoj etaži. Priručne radionice za manje popravke i intervencije su projektom smeštene u podrumu objekta. Na ovoj etaži su predviđeni i magacinski prostori. Na osnovu ovih smernica i nove koncepcije prostora u objektu, proizilaze sledeći okvirni procentualni iznosi namene površina: prostor namenjenih pozorišnoj delatnosti 46%, kombinovani pozorišno-uslužnokomercijalni prostori 12%, prostor namenjenim pratećim uslužnokomercijalnim delatnostima 17%,tehničke prostorije 25% pri čemu uopšte nije jasno u čemu je razlika između pozorišno uslužno komercijalnih i pratećih uslužno komercijalnih delatnosti. Ono što je do danas ostalo nejasno ko je i kako odobrio ovoliko širenje komercijalnih prostora pre svega jer je prilikom potpisivanja ugovora o zajedničkom finansiranju teatra, uslov Ministarstva kulture bio da u objektu ne sme biti komercijalnih sadržaja, pa je projekat tome i prilagođen. Nikada kasnije nije razjašnjeno da li je od Republike, tj. Ministarstva kulture uopšte tražena saglasnost za ovakvu promenu u samom objektu, pogotovo što je spomenik kulture od republičkog značaja.Ipak najbolje od svega bila je vest od, 29.09.2014 kada je javljeno da su napokon urađeni projekti za izgradnju fasada, iako je sve iza njih već bilo sagrađeno! U svakom slučaju sve nije bilo tako idealno iako je predstojeći posao podeljen na više etapa i faza kojima se ni do danas ne vidi kraj. Tako su oktobra 2015 poništene javne jebavke i to samo zato jer je , Konzorcijum u sastavu SMB gradnja Cim gas, i firma O tome da je u pitanju bila sprega raznoraznih interesa takođe govori I "tzv" naučni rad 'Pozorište na gradilištu' - ispitivanje odnosa tradicionalnih i novih vrednosti na primeru pozorišne zgrade u Subotici koji su , kako bi se naučno opravdalo rušenje zgrade i gradnja nakaznog mastodonta, odnosno oprao prljav veš, sročila "eminentna" autorka Dadić-Dinulović Tatjana inače vrla saradnica raznoraznih bizarnih pseudoumetničkih projekata poput Mikser festivala i sličnih gluposti. Naravno ima tu još jakih stvari recimo ukidanje tehničke etaže koja je trebala da bude na vrhu zgrade a kako bi se u 2/3 već okljaštrene zgrade potrpali svi sadržaj odjednom je pronađeno solomonsko rešenje koje između ostalog predviđa funkcionalno aktiviranje podruma i vraćanju izvornog kosog krova) koje propisuje nadležna institucija - Republički zavod za zaštitu spomenika kulture iz Beograda kao i da se stari deo objekta (čeona kolonada, ulazni foaje i centralna scena) vraćaju u svoj izvorni oblik čime je sprečeno dalje Dinulovićevo „Stilsko" oplemenjivanje starog prostora novim slobodno stojećim stubovima.
Uglavnom u takozvanoj petoj fazi radova postavljeni su aluminijumski profili na koje će kasnije biti montirane staklene ploče pri čemu će pročeljem prema Zelenoj fontani, obloženim uvoznikm kamenom „Kanfanar"„ dominirati devet metara široka klizna vrata koja će omogućiti da se na teretnom pragu postavi scena da bi publika s Trga pratila predstavu. Tako je horizontalno, dužinom oba pročelja, prema Korzu i prema fontani predviđeno postavljane scenske šine na visinama od pet i od deset metara koje će nositi pozorišne, a možda i druge plakate čime će arhitektonska svinjarija biti dodatno oplemenjena. Aprila 2016. najavljeno je betoniranje krova pozorišta a tek nakon toga najavljeno je unutrašnje opremanje pozorišta. Marta 2017. najavljeni su radovi na VI fazi rekonstrukcije i to kako je rečeno „kompletiranje novog objekta spolja i uređenje starog dela iznutra koji je navodno , nakon toga trebalo da počne da se koristi! Ipak juna 2017. najavljen je i početka sedme faze u kojoj bi trebalo da se unutrašnjost opremi instalacijama, scenskom tehnikom i inventarom Novim projektom obuhvaćeni su arhitektonsko-građevinski radovi, postavka elektrotehničke, termotehničke, hidrotehničke i protivpožarne instalacije, kao i projekat liftova, scenske tehnike i završetak radova Na enterijeru starog, zaštićenog dela objekta, uključujući i unutrašnju opremu i instalacije pri čemu je potrebno postići uštede do 20 odsto u odnosu na važeći projekat!
Ipak ispostavilo se da se novim projektom Koncertna sala ne stavlja u funkciju te se ne oprema enterijerski i scenskom opremom baš kao ni komercijalni prostor, jer je potrebno završiti grube građevinske radove i obezbediti izvode tehničkih instalacija, kao što su struja, voda, kanalizacija, grejanje i klimatizacija. Opremanje ovog prostora biće obaveza zakupca. Takođe je najavljeno da se nakon sedme faze, planira završetak radova na svim fasadama i krovu objekta a poslednja faza, nakon koje bi objekat trebalo da bude u funkciji, jeste izvođenje svih radova koji se tiču unutrašnjosti novog dela zgrade. Aprila 2018 javljeno je kako je za za osmu fazu izgradnje Narodnog pozorišta izdvojeno 370,7 miliona dinara a sada stvari stoje, najizglednije je doživotno trajanje radova i njihova preraspodela u najmanje 66 faza i podfaza jer od uređenja enterijera starog dela zgrade nema ništa ni u najavi, zgrada je najobičnija prazna ljuštura a u međuvremenu se očekuje raspisivanje dodatnog tendera, ovaj put za prvu fazu renoviranja svih faza pošto je nova fasada lepo počela da puca tako da već otpada na nekim delovima. Najtragičnije u svemu je što je , pod izgovorom rekonstrukcije, temeljno uništen spomenik kulture a da pri tome i zbog toga do danas niko nigde nije odgovarao.
Od 2003. godine promenila se gomila ministara kulture i pomoćnika za kulturna dobra a da im zbog slučaja subotičkog pozorišta nije zafalila ni dlaka sa glave, na sveopštu žalost ni ostalim protagonistima uništenja. Doduše neki su u međuvremenu i odapeli. Prva žrtva prokletstva Fantoma iz Subotičkog pozorišta bio je Zoran Francišković vlasnik firme Panon gradnja koja je bila prvi izvođača radova a sledeće Fantomove žrtve bile su najpre pokojnica čiji je leš pronađen u podzemnom jezeru na rušilištu zgrade a potom je umro i Jožef Kasa, ex gradonačelnik Subotice koji je čitavu koruptivnu aferu i zakuvao koji se kasnije „proslavio" hapšenjem zbog afere „Agrobanka" a odapeo nakon kratkog rada u Subotičkim novinama. Na sveopštu radost, takođe je odapeo i idejni projektant rušilišta Ranko Radović koji je sistematski upropastio generacije i generacije mladih arhitekata ali su zato neki čak dobro i avanzovali pa je tako glavni projektant rušenja Radivoje „Raša" Dinulović i dalje na fakultetu, čak je doživeo da mu knjigu sabranih projektantskih nedela uređuju i sastavljaju žena mu i kapitalna kulturna radnica Mia David! Ipak najbolje od svih je prošao ex pomoćnik ministra Lečića Milosav Saki Marinović, po struci dramski pisac i aktivista, nekadašnji dramaturg pozorišta Atelje 212 i umetnički direktor Pozorišta na Terazijama, pisac više pozorišnih komada, filmskih scenarija i mnoštva radio i televizijskih emisija, koji je debelo bio umešan u ceo skandal preko svoje NVO Yustat i firme kćerke Yustat pro, koji je do danas dobrano razmahao svoje pipke i to preko uličnog magazina Liceulice odnosno NVO Liceulice osnovane 23.12.2010 sa pretežnom delatnošću izdavanja časopisa i oblasti ostvarivanja ciljeva poput doprinosa socijalnoj emancipaciji ekonomskoj i socijalnoj inkluziji, multikultralizmu, očuvanju životne sredine i smanjenju siromaštva registrovana na adresi Svetozara Markovića 42 u Beogradu i to prizemlje i prvi sprat pri čemu je jako zanimljiv podatak da postoji čak i Lice Ulice tim koji čine upravo Milosav Saki Marinović kao direktor i glodur, a u skupštini osnivača je recimo izvesni Branislav Trifunović a zatim je tu i udruženje građana Smartkolektiv sa matičnim brojem 17516779 registrovano na adresi Svetozara Markovića 42 u Beogradu i to u prizemlju i na prvom spratu pri čemu je kao osnivač naveden izvesni Neven Marinović sa pretežnom oblasti delovanja integrativni pristup izazovima odreživog razvoja a osim ovih spominje se i agencija Quartet Advertising za koju nisu pronađeni podaci u registrima APR-a! Sve bi ovo bilo jako lepo i krasno da se proverom ustanovilo da se na adresi Svetozara Markovića 42 u Beogradu nalazi zgrada u vlasništvu grada Beograda sa pravom korišćenja u korist Gradskog Zavoda za veštačenje gde se prema podacima iz Katastra vidi da se u prizemlju i na prvom spratu nalazi po jedan višesobni stan koji zauzimaju po čitavu etažu a koji su u vlasništvu grada Beograda a za koje ostaje nejasno kako je moguće da se u višesobnim stanovima u gradskom vlasništvu nalazi sedište dve bizarne nevladine organizacije koje, zajedno sa Yustatom verovatno čekaju neki naredni projekat rekonstrukcije spomenika kulture!