Razaranje

Kako je pod okriljem UNESCO-a izmišljena nepostojeća kategorija kulturnih dobara

Nematerijalna baština kao statusni simbol

Kako se u normalnim vremenima prikupljala etnološka građa? Kako se u normalnim vremenima delila etnologija? U šta su pod patronatom UNESCO-a prerasle društvena i socijalna kultura? Kako je urnisano Odeljenje za etnologiju Filozofskog fakulteta? Ko stoji iza otvaranja Centra za nematerijalnu baštinu? Ko je za dve godine od plate uspeo da kupi stan u centru Beograda? Šta se sve čuva u zbirci nematerijalne baštine Etnografskog muzeja? Ko su glavni muzejski stvaraoci nematerijalnog nasleđa? Kako su se umnožavali nematerijalni paraziti? Kakav je nematerijalni puter na glavi predsednika Nacionalnog komiteta za nematerijalnu baštinu? Šta je postalo statusni simbol?

Stanislav Živkov

U neka davna i normalna vremena tačno se znalo šta je oblast proučavanja za svaku pojedinu nauku pa su se tako u sklopu etnologije proučavale materijlna, duhovna i socijalna kultura a time su se, pored etnografskih muzeja bavili i naučnici iz raznih akademija nauka a rezultate svojih proučavanja su objavljivali u eminentnim časopisima i knjigama.

Ukratko rečeno, to je bilo vreme kada se u daleko lošijim uslovima odlazilo na teren i po nekoliko mesecim putovalo zapregama, konjima i magarcima po stazama i bogazama , spavalo po štalama i senarama samo kako bi se zabeležilo neki narodni običaj, narodna igra, prikupili predmeti za muzejske zbirke , izvršilo fotografsko snimanje i na osnovu svega toga sledio je kabinetski rad koji je često donosio izuzetne rezultate.

tome koliko je bio požrtvovan rad istraživača najbolje govori primer sestara Ljubice i Danice Janković koje su i pored teških bolesti, najpre svojim sredstvima a potom uz pomoć države prikupile i objavile nekoliko hiljada narodnih igara što je do danas ostao neprevaziđen poduhvat.

Šezdesetih godina na nivou čitave tadašnje države pokrenuta je ogromna akcija u koju su bile uključene sve relevantne ustanove: muzeji, zavodi i etnolški instituti koja je predviđala veliki terenskir ad za koji su bili pripremljeni specijalnu upitnici u koje je trebalo upisivati sve moguće relevantne podatke sa terena kako bi se što je bolje moguće zabeležili etnološko nasleđe koje je zbog ubrzanog razvoja sve više nestajalo na terenu.

Naravno u muzeje i druge ustanove stizali su doslovce kubici potpuno ili delimično ispunjenih upitnika, gomileterenskih izveštaja i fotografija kao i same muzejske građe nakon čega je nakon kabinetskog rada objavljivati tu građu koja do danas na žalost najvećim delom stoji zabunkerisana po raznoraznim ormanima dok je jedino muzejski materijal koliko toloko inventarisan i obrađen a do danas se zahvaljujući sistematskom neradu u većini muzeja uopšte ne zna šta je od građe sačuvano do danas !

Takođe se ista podela etnologije zadržala i u nastavi na fakultetima gde su se podjednako predavale sve tri oblasti tradicionalne kulture a sve do trenutka kada je nekom ne mnogo pametnom palo na pamet da napravi posebno odeljenje za antropologiju koje je na kraju prišljamčeno odeljenju za etnologiju pa je kao rezultat svega toga nastao pravi pravcijati protivprirodni blud između struka pri čemu na kraju od etnologije jedva da je ostalo i samo slovo E!

Naravno po sistemu poslovice „kod svi tud i mali Mujo" i mi smo progutali živu žabu po sistemu „videla žaba da konje potkivaju pa hoće i ona" i to tako što smo preuzeli međunarodno mlaćenje prazne slame odnosno budalaštinu pčito vrlo dokonog UNESCO-vog odbora za zaštitu svetske baštine, koji je u nedostatku pametnijeg posla izmislio pojam nematerijalna svetska baština kao dela svetske baštine koja će se koncentrisati na nematerijalnu baštinu, pa je čak 2003 osnovan Međudržavni odbor za očuvanje nematerijalne svetske baštine".

Prema Unescu svetsku nematerijalnu baštinu čine upravo duhovna i socijalna kultura koje su se pod tim imenom ranije proučavale a sada su naprasno preimenovane u nematerijalnu baštinu a kada se pogledaju budalaštine koje su potrebne radi upisa na listu svetske nematerijalne baštine postaje jasno da bi svakom iole normalnom čoveku zapravo trebali pri ruci da budu psihijatar, psiholog, prevodilac za nemušti jezik pošto po belosvetskim laprdanjima nematerijalna baština mora biti tradicionalna, inkluzivna, t reprezentativna te utemeljena na zajednici što ne znači apsolutno ništa!

Nakon svega ovoga, sa pravom se postavlja osnovno pitanje šta je autor ove paškvile zapravo hteo da kaže, osim što je pokazao zavidnu količinu volje za psihičkom onanijom i egzibicionizmom!.

Inače malo je poznato da je u vreme početka baktanja sa nematerijalnom baštinom republički centar za to zamlaćivanje trebao da bude u Etnografskom Institutu SANU, odnosno u još jednom u celoj seriji besmislenih instituta u državi koji od samog osnivanja uglavnom služi za mlaćenje prazne slame, drndanje vune i mužu novca iz budžeta za besmislene naučne projekte nabeđenih naučnih saradnika i doktora nauka a pošto je tamo bilo previše doktora i doktorki nauka, koje su onako oblajhane na terenu brkali sa kafanskim pevaljkama.

Onda su u Etnografskom Muzeju poželeli da se i oni pridruže mlaćenju prazne slame i svemu ostalom i da uz dovoljno štancovanje doktorata dostignu potreban broj doktora (10) i postanu paralelni Etnografski institut!

Naravno svo ovo blesavljenje dobilo je osobit podstrek u samom muzeju dolaskom stručnjakinje za pletene čarape izvesne Dušice Živković koja je nakon jedno 30 godina plandovanja i jednog jedinog kataloga pravo iz Muzeja u Knjaževcu, najpre dospela na mesto direktora Etnografskog muzeja da bi nakon svega nekoliko meseci svoj pozamašan gabarit preselila u fotelju pomoćnika ministra kulture za zaštitu kulturnog nasleđa odakle se kasnije vratila u muzej da bi se svesrdno pridružila sveopštem neradu.

Uglavnom tokom njenog kratkog direktorovanja i potom višegodišnjeg rada u Ministarstvu ispilila su se dva glavna rezultata. Jedan je osnivanje Centra za nematerijalnu baštinu u samom muzeju a drugi, inače poznat samo upućenima, usledio je nakon jedno dve godine i to tako što je Dušica, koja je po dolasku u Beograd živela kao podstanar, naprasno otkupila isti taj stan u centru Beograda, a sve od plate!

Naravno po difoltu je u Etnografskom muzeju usledilo i otvaranje Centra za nematerijalno kulturno nasleđe Srbije, 20. juna 2012. Godine a sve zbog uneskovih budalaština iz 2003 godine koje je sedam godina kasnije ratifikovala skupština Srbije koja je očito pojela ono što nije za jelo i bogat obrok zalila čajem od bunika pošto su očito prevedeni žedni preko vode pošto su navodno lokalne kulture izložene nestanku ili transformaciji do neprepoznatljivosti izvornih motiva pa je radi toga zadatak Centra je istraživanje, popisivanje, obrada, čuvanje i prezentacija nematerijalnog kulturnog nasleđa na teritoriji Republike Srbije,pri čemu jedino ostaje nejasno kako se čuva nešto što uopšte ne postoji jer jedino se mogu čuvati materijalni ostaci prošlosti.

U slučaju muzeja to su pokretna kulturna dobra, a samim time do danas nije donet zakon kojim se čuvaju nepostojeća kulturna dobra. Doduše izgleda da je i za čuvanje nepostojećih predmeta pronađeno rešenje, koje pravim čudom još nije stiglo do nas!

Naime izvesna Iris Biškupić Bašić, muzejska savetnica Etnografskog muzeja u Zagrebu, imajući u vidu sve veću potrebu za prikupljanje nematerijalne kulturne baštine, pre jedno deset godina mrtva hladna naručila specijalne sanduke za čuvanje nematerijalne baštine koje je Etnografski Muzej u Zagrebu platio 40.000 kuna, tj oko 600.000 dinara pri čemu nikome do danas nije uopšte jasno kako se u šupljem može čuvati prazno odnosno nepostojeće.

Doduše u samom beogradskom etnografskom muzeju postoji zaista velika količina jedinstvene nematerijalne baštine! Tako bilo bi jako zanimljivo videti kako se čuva nematerijalna baština recimo skaredna izložba Plastične devedesete koja je dobila prave hvalospeve od tadašnje pomoćnice ministra kulture, Dušice Živković, koja je otvorivši izložbu, rekla da su autori primenili savremeni muzeološki i antropološki koncept, koji se ne fokusira samo na izlaganje predmeta, već i na tumačenje uslova i okolnosti njihovog nastanka i upotrebe, te da postavka 'Plastične devedesete', najavljuje razvoj Etnografskog muzeja u smislu novog, savremenog koncepta čuvanja i predstavljanja baštine što se posebno ogledalo u činjenici da su autori izložbe izložili vibrator, dildo i plastičnu lutku na naduvavanje koji su zahvaljujući prisebnosti sadašnje direktorke Tijane Čolak Antić Popović ekspresno sklonjeni sa postavke.

Potom je usledilo njištanje Damjanovih zelenaca tj autora izložbe dr Miloša Matića i Marka Stojanovića koje je odjekivalo do neba. Naravno, autori izložbe nikada javnosti nisu saopštili kojim ciljnim grupama je zapravo bilo namenjeno izlaganje vibratora i lutke na naduvavanje, niti da li je bila predviđena i mogućnost fizičke interakcije posetiocima iz ovih ciljnih grupa sa nestalim kapitalnim eksponatima!

Doduše, tu je već odavno sve dobro poznato, pošto je srpski jezik definitivno najbogatiji po količini specifičnih imenica i glagola, među kojima na slovo J počinje najznačajniji glagol, koji se koristi u svim mogućim situacijama što napokon objašnjava ideju o izlaganju volšebno nestalog vibratora i lutke za naduvavanje, a to je potreba praktične primene spomenutog glagola, za koji je u seriji Šogun korišćen eufemizam jastučenje.

Sve u svemu, očito je da u okviru etno-atropologije i muzeologije pod izgovorom čuvanja nematerijalne baštine, neko sve ostale već godinama dobro jastuči u glavu, samo ostaje u nauci do sada nerešeno pitanje, šta se dešava ako se jastuk od preterane upotrebe raspadne, i ostane samo jastučnica?

Što se samog Etnografskog muzeja tiče, tamo već godinama traje prikupljanje specifične nematerijalne baštine a svakako ponos te zbirke je penzionisani policajac Milan Žilović koji navodno ima penzijicu od svega 60.000, plus platicu od preko 30.000, a bog te pita koliki mu je dodatni bonus za zastrašivanje radnika, novinara i špijuniranje, a tu je sigurno i keširana lova za druge prljave poslove.

Naravno posebno mesto u zbirci nematerijalne baštine ima i bivši muzejski direktor i bivši državni sekretar Miroslav Tasić čije su bivše ljubavnice i doskorašnje najodanije pratilje bile upravo najmanje dve Vesne i jedna Mirjana! Naravno, jedna od tih (tajnih) ljubavi bila je "obrazovana" i doživotna pretendentkinja i samoproglašena kandidatkinja za mesto direktora Muzeja.

Reč je o ex načelnici I odeljenja, Vesni Marjanović, koja kad već nije mogla da bude direktor onda je makar šaputala redom direktorima šta da rade a uz to je naprasno postala i univerzitetski profesor u Kikindi. Druga pratilja, odnosno Vesna Dušković, kao zamenica, bila je lišena potpisa, ali sa zadatkom izvršnog organa, te u slučaju odsustva ili smrti direktora niko nije imao tapiju na novac, koji je isključivo trošio Miroslav Tasić.

Okružen sa dve Vesne, Tasić je mislio da je neoboriv što mu se obilo o glavu kada su ove dve javno izigravale nedonoščad a tajno pravile dilove sa Mirjanicom Menkovićkom što je izišlo na videlo tek prigodom promocije knjižice „Kovčežić Etnografskog muzeja u Beogradu 1901-2016" muzejske savetnice Vesne Dušković koja je inače najpoznatija pre svega po višedecenijskoj fascinaciji Dr Ivanom Kovačevićem, koji je bio i ostao njena neostvarena ljubav, baš kao i status doktorke nauka, odnosno supruge doktora nauka.

Elem rečena knjižica na koju je po običaju straćena gomila novca ni našta trebala je da čitaoce upoznaje s bogatim etnografskim nasleđem Srbije, susednih zemalja i Balkana a jedino sa čime je publika upoznata bio je Duškovićkin novogovor zasnovan na beooooooogradskim ''Keve ti'', koji ti je moj ti je i ostalim mudrolijama!

Vesne Dušković za koju se ne zna šta je uopšte tokom decenija uradila za Etnografski muzej osim što je menjala ljubavnike i udala se u noći muzeja, dajući primer direktorkinom sinu i snajki, ne bi li tako postala muzejski eksponat Vesna Dušković Barišić-Jeremić, dodajući poslednje prezime na svoje pravo i svoje izmišljeno Barišić, nakon svojevremenog boks meča u Muzeju, koji zaslužuje najmanje dva sanduka za čuvanje nematerijalne baštine, kada je muzejski savetnik Ranko Barišić zatekao Duškovićku kako pretura po kancelariji vd direktorke Vilme Niškanović, na šta ga je ona gađala i rasekla!

On joj se revanširao mlateći je, nakon čega je pozvana policija kojoj se Vesna Duškovic predstavila kao Vesna Barišić Dušković, verovatno tako pokazujući svoju podsvesnu želju!

Naravno prikupljanje nematerijalne baštine nastavilo se još intenzivnije u vreme strahovlade Mirjanice Menković koja je na kraju dala i najveći doprinos muzejskoj zbirci nematerijalne baštine i to tako što je zbog lopovluka uhapšena i direktno odvedena na saslušanje što do sada nije pošlo za rukom nijednom od brojnih direktora Etnografskog Muzeja!

Ipak, apsolutni hit u kulturnom svetu, u brojnim medijima i društvenim mrežama, svakako je bila inovativna metoda prikupljanja nematerijalne baštine odnosno slučaj skandalozne svadbe, odnosno prijema koji je Menkovićka usred muzeja priredila povodom venčanja svoga sina i snajke koji su samim svojim ponašanjem pokazali da im je do kulture i muzeologije stalo kao do lanjskog snega.

Prosto je neobjašnjivo da prigodom ove i ovako eminentne svečanosti nije još zapaljen i roštilj, a ako ne roštilj, ono makar vatra u mangalu, kako bi se postigla interaktivnost izložbe kojom je Menkovićka, primorana da prizna da su to njen sin i snajka, pokušala da opravda njihovo ponašanje.

Najlepše u svemu što se o svemu ovome ne bi ni znalo da snajka primenjujući narodnu poslovicu "čega se pametan stidi, time se lud ponosi", sva sretna i presretna nije dotične slikice pokačila na svoju Fejsbuk stranu i još pritom pokazala malo zezanja sa eksponatima i za sada nikom ništa? Nisu predmeti ni muzej ni Menkovićkini a još manje sinčićevi i snajkini već državno vlasništvo a Etnografski muzej je samo čuvar, a kako čuva muzejsko blago jasno se vidi iz dotičnih slika!

Kako je krenulo u najskorije vreme, Muzej Srpske pravoslavne crkve će uz adekvatnu naknadu biti otvoren kad neko poželi da tamo proslavi porodičnu slavu po mogućnosti sa živom svirkom pošto ima nekoliko popova koji najpre u crkvi venčaju mladence, potom odu kući da skinu odoru i presvuku se u civilku a potom odu na slavlje gde mladencima pevaju sa orkestrom!

Lepo je neko napisao živimo u ludnici u kojoj je ponestalo lekova. Pitanje je samo vidi li se kraj sveopštem beščašću I totalnom urnisanju klutre i muzeologije. Kako je krenulo, uskoro će se venčavati i pijančiti u Domu Narodne Skupštine!

Ili još bolje kako ih razne viđamo na svojim radnim mestima, neki nekrofili će zapodenuti kolce na nekom groblju upravo kao u "narodnoj" pesmi "sva je moja rodbina u grobu" (za neupućene postoji spot na Ju Tubu). Pa da, zamislite crnu eleganciju na svadbi! Skroz kul!

Kada je već o nekrofiliji reč treba napomenuti da je u holu SANU takođe odlična hladovina, a imaju i restoran u mezaninu! Možda se još niko nije setio ili su akademici mnoooogo matori za svadbe, doduše jedan se oženio u osamdesetoj godini da bi ga mlada defintivno sredila godinu dana kasnije!

U svakom slučaju, ima još mnogih drugih atraktivnih mesta po gradu gde bi uskoro moglo da se desi jer našu kulturu uglavnom vode raznorazni marginalni likovi i pokondirene tikve. Kako bi to bilo atraktivno staviti svetleću reklamu posetite muzej i muzejsku birtiju kod Balkanske Tikve: "...Garantujemo dobru zabavu a posle 22 časa muzeološki kulturno-zabavni program sa striptizom i poseban provod u separeima!

U svakom slučaju, ovo sa balkanskom tikvom bio bi idealan novi slogan za ovogodišnju i naredne turističke sezone, a još kada bi se sredilo da se usluge mogu platiti državnim vaučerom od 5.000 din po osobi, svi bi bili sretni i zadovoljni! Samo se postavlja pitanje fotografa i kvaliteta slika u ovakvim okolnostima. Jeste da se direktorkin sin ženio, a nekome, fotografu ili samim mladencima je palo na um da bi bilo super napraviti slike u muzeju, kao one slike što se rade na zapadu.

Međutim, desilo nešto se desilo - direktorka sinčić i snajka iskoristili mamicin položaj, slikali se, a slike nikakve. Na slikicama se vidi kako sinčić svira klavir na koji se natrćena naslonila snajka nesvesno imitirajući Lorin Bekol samo je još falilo da sinčić zasvira u stilu „Sviraj to ponovo Stefane", pa da ugođaj bude kompletan!

Bruka, sada i za fotografa a i za direktorku. E, a u Nadzornom odboru tada je bio farmaceut. Možda tamo imaju neku posebnu drogu. Kradeš na sred Studentskog trga i niko te ne vidi. Ili su skinuli prsten sa nekog mrtvaka.

Konačno da se vidi kako je dr Mirjana Menković pravila prijem u Etnografskom muzeju za svatove svog sina kao i šta su isti ti svatovi radili u muzeju, osim što ih je šampanjcem počastila Vesna Marjanović.

Da li to znači da bi sada neko recimo trebao da raspali i roštilj u muzeju kako mu padne napamet? Doduše bivša direktorka pančevačkog muzeja je do sada oblačila dečurliju u muzejske predmete da se dobro iznoje i pocepaju, prala iste te predmete u vešeraju, srozavala zbirku kožuha praveći od njih čvarke, držala inventar štamparske radionice mesecima u vlažnom i memljivom podrumu da dobro izrđa pa onda ovo ni ne čudi, tim pre jer je Menkovićka direktno odgovorna za pretvaranje materijalne baštine u nematerijalnu, odnosno hiljada predmeta sa zlatovezom iz zbirke koju duži a koji su upropašteni sistematskim tamanjenjem insekata miševa i pacova nekom gasom koji je izazvao koroziju i raspadanje što se zna već 15 godina.

I nikome ništa, iako su trodimenzionalni predmeti zahvaljujući tamanjenju miševa i pacova postali nematerijalna baština! Takođe je malo poznato da je na čelu muzejskog centra za nematerijalnu baštinu ekspresno osvanula izvesna Danijela Filipović čiji je glavni kvalitet za imenovanje bila činjenica da je dotična, kako je to rekla Dušica Živković, njena rođakinja.

Elem kako bi čitavo nematerijalno kraduckanje postalo vrlo materijalno preduzeti su još neki koraci pa su tako formirani i Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa kao i naijdealniji primer parazitizma, odnosno Nacionalna mreža za očuvanje nematerijalnog kulturnog nasleđa koju redom čine sve moguće institucije koji se etnologijom bave po službenoj dužnosti, znači muzeji i zavodi ali naravno tu su mreža regionalnih koordinatora za zaštitu nematerijalnog kulturnog nasleđa i Komisija za upis u Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa.

Ipak, poslovica da riba smrdi od glave došla je do izražaja osnivanjem Nacionalnog komiteta za nematerijalno kulturno nasleđe osnovano rešenjem Ministarstva kulture oktobra 2016 godine na čijem čelu se nalazi izvesni Danijel Sinani sa Flozofskog fakulteta u Beogradu, koji već ima dosta putera na glavi, i to vezano za slučaj sistematskog prikrivanja plagijata Slobodana Cvejića, zloupotrebom funcije glodura časopisa Antropologija, odnosno sprečavanjem objavljivanja članaka prof dr Vladimira Ilića i nereagovanjem na maltretiranje kojem je prof Ilić bio izložen!

Sinani se inače svojevremeno i „proslavio" kukumavčenjem kako u Zakonu o kulturnim dobrima kategorija nematerijalna kulturna baština ne postoji, što navodno otežava bavljenje njome, a poseban je njegov „biser" tvrdnja kako nematerijalno kulturno nasleđe predstavlja najznačajniji aspekt kulturnog nasleđa, što je ordinarna budalaština!

Takođe bi bilo jako zanimljivo kada bi se našao neko da objasni šta uopšte znači što su krsna slava i guslanje stavljeni na popis svetskog nematerijalnog kulturnog nasleđa.

Vic je u tome što to ne znači apsolutno ništa, najobičnije parče korišćenog papira koje jedino u slučaju krajnje nužde može da zameni WC papir i ništa više!

Da je nematerijalna baština najobičnija pomodna budalaština, najbolje govori i činjenica da su se svi saučesnici upetljali kao pilići u kučine pa je nakon jednog pisma upućenog ministarstvu kulture usledio i sastanak na kome su pored ministra učestvovali i njegova rođaka direktorka Etnografskog muzeja Tijana Čolak Antić Popović, samo njegovo ministarsko visočanstvo i muzejski savetnik Saša Srećković ,gde je najpre izbila svađa oko toga ko treba da sastavi pravilnike o nematerijalnoj baštini.

Da li pravnici ministarstva ,ili Tijanini novoprimljeni pravnici da bi nakon toga Tijana Čolak Antić Popović, i pored tabletica koje redovno pije dobila histeričan napad urlajući na Srećkovića ZAŠTO TI JEDINI NISI IZIŠAO U TABLOIDU, iz čega je jasno da je i samo objavljivanje nekog skandala u Magzinu Tabloid, postalo nematerijalna baština, a bogami i statusni simbol, što je pre neku godinu pod parolom što trezan misli pijan govori, usred dvorišta mrtva pijana urlala ex direktorka pančevačkog muzeja Svetlana BMW Mesicki: BOLJE U TABLOIDU NEGO BITI POLUSVET KAO VI!

Sve u svemu na najbolji način se potvrđuju narodne poslovice , inače takođe nematerijalna baština odavno prikupljena i obrađena. Tako recimo drndanje vune znači smarati, penjati se na glavu, mračiti itd, nečija upornost da sjebe nešto! Večna jalova zanimacija mnogih! Mlatiti praznu slamu znači t nepovezano filozofiranje i blebetanje, sa žestokim elementima idiotizma, koje često nema nikakve veze sa realnim stanjem ili govornom temom.

U velikom broju slučajeva praćeno psihičkim stanjem pokondirene tikve. A što se psihičkog stanja tiče na sednici upravnog odbora jednog muzeja svojevremeno je rečeno da u tom muzeju ima troje sa šifrom a i nekih bez šifre.

Očito je da je pothitno potrebno organizovati sistematski pregled svih etnologa i antrolopoga, dodela odgovarajućih šifara a nakon toga hospitalizacija u odgovarajuće ustanove.

Na kraju filma „Najdraži psihijatar" dežurni psihijatar se čudi koliko psihijatara stiže u ludnice. A šta će tek reći psihijatri kada im počnu stizati etnolozi i antropolozi?