Pogledi

Tramp je potpisao zakon o vojnom budžetu koji predviđa stvaranje svemirskih snaga

Ratovi zvezda - realnost

Ovaj demonstrativni korak ka militarizaciji svemira, sigurno će poslužiti kao signal za rasplamsavanje trke u svemirskim vojnim tehnologijama, što će za posledicu imati aktiviranje odgovarajućeg naučno-tehničkog razvoja u državama koje ulaze u klub svemirskih država, a pre svega u Rusiji, Kini i Indiji.

Piše: Dmitrij Fedorov

U SAD koje istorijski predstavljaju „pionira" u militarizaciji svemira, poslednjih godina su se intenzivirala istraživanja i testiranja prototipova svemirskog oružja. Npr. za stvaranje i ispitivanje u zemljinoj orbiti neutronskog oružja, navodno potrebnog za zaštitu od napada balističkim raketama, izdvojeno je više od 300 miliona dolara. Gotovo da se ne spušta na zemlju eksperimentalni „borbeni" svemirski šatl Boing X-37, koji kombinuje funkcije tajne istraživačke laboratorije i manevarskog broda „ubice satelita".

Agencija za protivraketnu odbranu formira Svemirski sistem za praćenje hipersoničnih i balističkih pretnji unutar grupe satelita niske orbite, koji su sposobni da ispunjavaju i druge vojne zadatke. Kompanije Space-X, Blue Origin i United Launch Alliance rade na paralelnim projektima stvaranja ultrateških nosača raketa za potrebe Pentagona, od kojih svaki treba, shodno tehničkim zadacima, da obezbedi izlazak u orbitu oko Zemlje noseći bar dva puta više vojnog tereta u odnosu na najperspektivniju ruski nosač raketa Angara A5. To je samo mali deo američkih vojno-svemirskih projekata čiji detalji se ne objavljuju.

U okviru ranije Svemirske komande postojala je administrativno-privredna infrastruktura koja nije mogla u potpunosti da obezbedi realizaciju ambicioznih svemirskih zadataka američke vojske. Odnedavno, za potrebe Vojno-svemirskih vojnih snaga se predviđa konverzija niza vojno-vazdušnih baza i obezbeđivanje dodatnog osoblja od oko 16.000 ljudi. Potrebni su novi stručnjaci i kompanije-izvođači radova, uspostavljena je nova uniforma i heraldička simbolika, zvanično je imenovan komandant Svemirskih snaga, general vazduhoplovnih snaga Džon Rejmond.

Izdvajanje svemirskih snaga u poseban rod vojske je logičan korak u doslednoj politici Bele kuće u vezi sa korišćenjem mogućnosti vojne svemirske aktivnosti za obezbeđenje prednosti u narastajućoj konfrontaciji SAD sa Rusijom i Kinom.

Ideološka pozadina „svemirskog" obrta u nadmetanju vojnih tehnologija izložena je u Strategiji nacionalne odbrane SAD donete 2017. godine, u kojoj su Rusija i Kina direktno označene kao strateški protivnici Amerike, a svemirsko prostranstvo kao perspektivna pozornica za vojna dejstva. „Svemirsku" manifestaciju američkog spoljnopolitičkog egocentrizma odlično ilustruju reči D. Trampa. Izdajući naredbu za stvaranje Svemirskih snaga u junu 2018, rekao je: „Za Ameriku je nedovoljno da samo sačuva svoje prisustvo u svemiru. Mi moramo da dominiramo u svemiru.".

U martu iste godine, govoreći pred marincima u vazduhoplovnoj bazi Miramar (u Kaliforniji), istakao je da „nova nacionalna svemirska strategija SAD prepoznaje svemir kao zonu vojnih dejstava, kao što su to zemlja, vazduh i more".

Spisak država koje su uznemirene povodom pokušaja SAD da po svaku cenu za sebe obezbede svetsku dominaciju, tradicionalno se ograničava, nažalost, samo na Rusiju i Kinu.

U govoru na konferenciji o razoružanju u Ženevi u martu prošle godine, ministar spoljnih poslova Rusije S. V. Lavrov je konstatovao da ako svetska zajednica nastavi da ignoriše aktivnosti SAD u vezi sa militarizacijom Zemljine orbite, u bliskoj budućnosti će „biti izgrađena realno aktivna borbena struktura spremna da u svakom trenutku „počisti" svemir od orbitalne imovine zemalja koje su nepoželjne za Vašington."

Krajem decembra 2019. ministarstvo spoljnih poslova Kine je oštro osudilo stvaranje svemirskih snaga u SAD. Takav korak Vašingtona vodi ka trci u naoružanju u svemiru, koji će se pretvoriti u bojno polje, izjavio je predstavnik kineskog ministarstva spoljnih poslova. Kina je predložila stvaranje „pravno obavezujućeg instrumenta za kontrolu naoružanja u svemiru".

Sledeći ustaljenu tradiciju, SAD su blokirale ovu inicijativu. Evropske zemlje su se, ćutanjem na temu militarizacije svemira, kao i u drugim slučajevima, odrekle bilo kakve samostalne uloge u obezbeđivanju sopstvene bezbednosti.

Na današnji dan, orbitalne grupacije Kine, Rusije i Indije, zajedno imaju otprilike istu količinu vojnih satelita, koliko imaju SAD. U vezi sa očiglednom disproporcijom sve velike svemirske zemlje su gurnute u trku u svemirskim vojnim tehnologijama.

U Rusiji je za presretanje satelita adaptiran sistem protivraketne odbrane Nudol. Najsavršenija svetska protivsatelitska raketa u sastavu lovca-presretača MiG-31BM je razvijena i uskoro će biti puštena u rad. Kao odgovor na akcije SAD, Indija je u martu 2019. uspešno testirala protivsatelitski sistem A-SAT, u misiji po imenu „Misija Šakti", Kina redovno sprovodi testiranje raketa „ubica satelita".

Jedan od razloga prenošenja trke u naoružanju u Zemljinu orbitu je u specifičnosti postojećeg međunarodnopravnog okvira koji samo delimično obezbeđuje demilitarizovan režim korišćenja svemira.

Tako, npr. Sporazum o svemiru iz 1967. zabranjuje uvođenje u orbitu oko Zemlje objekte sa nuklearnim oružjem ili drugim oblicima oružja za masovno uništenje. Dogovor o zabrani testiranja nuklearnog oružja u atmosferi, u svemiru i pod vodom iz 1963. ograničava nuklearne eksplozije u svemiru.

Što se tiče konvencionalnog oružja, uključujući i ono zasnovano na najsavremenijim tehnologijama, njegovo razmeštanje u svemiru nije ni na koji način regulisano što doprinosi porastu ambicioznih planova za njegovo korišćenje u vojne svrhe.

Da bi se razumela složenost situacije, vredi pogledati u ne tako daleku prošlost. Pre skoro 37 godina, tadašnji republikanski predsednik SAD Ronald Regan je u kontekstu militarizacije Evrope pokrenuo program Strateške odbrambene inicijative (SDI) ili kako su ga tada zvali „Program ratova zvezda".

Danas su od te, verovatno najkontroverznije američke vojne inicijative, ostali samo osnovni elementi u vidu zasebnih delova sistema EVROPRO i nekadašnji vojni globalni pozicioni sistem GPS koji se danas masovno koristi u civilne svrhe.

Početkom 80-ih godina konfrontacija između Moskve i Vašingtona se približila istorijskom maksimumu. Godine 1983. nad svetom se prvi put od vremena Karipske krize nadvila pretnja ratom sa primenom nuklearnog oružja, čiji arsenali su od tog vremena umnogome porasli.

Epicentar konfrontacije NATO i Istočnog bloka bila je Evropa, na čijoj teritoriji su obe strane planirale razmeštanje raketa srednjeg dometa sa nuklearnim bojevim glavama.

Kao podsticaj za njihovo razmeštanje u Evropi poslužila je teorija niza američkih geopolitičara s kraja 70-ih godina, o tome da smanjenjem vremena poletanja raketa i po cenu uništenja Zapadne Evrope i evropskog dela SSSR-a, SAD može da obezbedi sebi pobedu u nuklearnom konfliktu. Serija pregovora o ograničavanju nuklearnog oružja u Evropi održana tokom 1981, u tom trenutku nije donela nikakve rezultate.

SAD su od početka pregovora namerno predlagale rešenje neprihvatljivo za SSSR. Tzv. „nulta varijanta", kojoj je ime dao Regan, predviđala je potpuno demontiranje sovjetskih raketa srednjeg dometa ne samo u evropskom, već i u azijskom delu SSSR-a. S druge strane, SAD su pristajale samo na to da ne razmeštaju iste takve rakete u Zapadnoj Evropi, uz ostanak raketa, koje su bile u sastavu naoružanja drugih članica NATO, usmerenih prema SSSR-u.

Disproporcionalna „nulta" varijanta, koja je sadržala i niz drugih elemenata, a na koju nije moglo da pristane sovjetsko rukovodstvo iz epohe L.I. Brežnjeva i J.A. Andropova, po priznanju mnogih predstavnika tadašnje američke administracije, bila je namenjena samo stvaranju slike o miroljubivoj zemlji u očima svetske javnosti.

Sovjetski Savez je dosledno predlagao obostrano prihvatljive korake, usmerene na potpuno odbacivanje svih vrsta nuklearnog oružja srednjeg dometa usmerenih na objekte u Evropi. SSSR se zalagao za to da na kraju Evropa postane zona bez nuklearnog oružja.

Sledeći miroljubivu politiku, SSSR je 1982. godine preduzeo jednostrani korak ka nuklearnom razoružanju u Evropi - bio je uveden moratorijum na postavljanje nuklearnog oružja srednjeg dometa u evropskom delu zemlje; trebalo je da njegovi efekti dovedu do postizanja sporazuma sa SAD o raketama srednjeg dometa u Evropi, pre početka praktične pripreme SAD za postavljanje raketa srednjeg dometa u Evropi. Ipak, SAD su dosledno ignorisale sve sovjetske predloge, zasnovane na paritetnom principu.

Američko shvatanje nacionalne bezbednosti, kao i danas, dozvoljavalo je samo dominaciju - na zemlji, u vazduhu, u bezvazdušnom prostoru. Po svoj prilici, SAD su čekale novi jednostrani mirovni korak SSSR-a ili uopšte nisu razmatrale mogućnost odustajanja od razmeštanja raketa u Evropi u tom trenutku.

Posle izbora Jurija Andropova za generalnog sekretara CK KPSS, pozicija SSSR-a postala je mnogo čvršća. Upravo u tom periodu, ministar spoljnih poslova SSSR-a, A.A. Gromiko dao je oštru izjavu koja je aktuelna i danas: „Ne može biti govora o žrtvovanju principa jednakosti i jednake bezbednosti svih strana, jedino uz pridržavanje tih principa je i moguć uspeh u pregovorima, pa i između SSSR i SAD." „Asimetrični" odgovor Bele kuće na oštru izjavu nije trebalo dugo čekati.

Reganova administracija je objavila započinjanje programa Strateške odbrambene inicijative (SDI). Objavljeni program je predviđao stvaranje slojevite protivraketne odbrane i svemirskog udarnog sistema koji bi obezbeđivali poraz letećih raketa i kopnenih sovjetskih objekata kroz slojeve atmosfere.

U uglednim američkim novinama tog doba isticalo se da bi kombinacija istovremeno lansiranih raketa srednjeg dometa sa teritorije Zapadne Evrope i interkontinentalnih balističkih raketa sa teritorije SAD, zajedno sa iz svemira oslabljenim sovjetskim kontranapadom, obezbedila SAD pobedu u nuklearnom konfliktu.

Na osnovu realnog nivoa razvoja tehnologije, danas se može tvrditi da je veliki deo planova programa „Ratova zvezda" bio ispred svog vremena. U svakom slučaju, velika većina naučno-istraživačkih i dizajnerskih razrada nije bila ostvarena početkom 90-ih, kada je sa raspadom SSSR-a prestala potreba za SDI. Danas velika većina eksperata smatra da je program „Ratova zvezda" bio svojevrstan blef, usmeren na ostvarivanje čisto političkih ciljeva. Upravo političku ulogu u programu SDI je i trebalo igrati.

Rukovodstvo SSSR se ozbiljno odnosilo prema pretnji koja se pojavila, značajna dodatna sredstva, u uslovima degradirane sovjetske ekonomije, bila su usmerena na vojno-svemirski inženjerski razvoj.

U najkraćem mogućem roku stvorena je protivsatelitska raketa za lovački avion MIG-31, počeli su radovi na programu „Sokol Ešelon" za stvaranje letećeg laserskog kompleksa za zaslepljivanje američkih satelita, na bazi aviona IL-76. Za razliku od SAD, u SSSR-u nije rađen transfer vojnih tehnologija na civilnu industriju. Svaka dodatna rublja uložena u razvoj vojne industrije približavala je ekonomsku krizu, kojoj je bilo suđeno da se razmahne krajem 80-ih godina i dovede do geopolitičke katastrofe - raspada SSSR-a.

Pod uticajem programa „Ratova zvezda" promenila se pozicija SSSR-a u pregovorima o raketama srednjeg dometa u Evropi. Svojevremeno se u Generalštabu Oružanih snaga SSSR rodila serija analitičkih beleški koje su potvrđivale u američkoj štampi rasprostranjenu dezinformaciju o istovremenoj upotrebi evropskih raketa i svemirskih aktivnosti SDI, što je u pitanje dovelo nepostojanje alternative doktrini „garantovanog uništavanja" strana.

U avgustu 1983. ozbiljno se zabrinuvši zbog te pretnje, J. Andropov je izjavio da će SSSR pregovarati o smanjenju broja raketa u Evropi samo „u paketu" sa pregovorima o svemirskom naoružanju. Istovremeno, SSSR je preuzeo na sebe jednostrane obaveze da ne testira protivsatelitsko oružje. Ali, SAD su odbile da uvedu pregovore „u paketu" i nastavile su pritisak, šireći dezinformaciju o planovima za postavljanje oružja iz oblasti naučne fantastike na satelite.

U štampu su „procureli" podaci o nadmoćnim orbitalnim nuklearnim laserskim emiterima koji uništavaju ciljeve na zemlji, a zatim neočekivano padaju na sovjetske gradove u vidu „prljavih" atomskih bombi, o laserima koje navode superkompjuteri i svemirskim elektromagnetnim topovima koji sa ogromnom brzinom rasteruju iz Zemljine orbite metalne grede i nuklearni karteč...

U pozadini rata informacijama, u spetembru 1983. SAD su počele raspoređivanje raketa na teritoriji Zapadne Evrope. SSSR je odgovorio izjavom o razmeštanju sličnih raketa u Čehoslovačkoj i DR Nemačkoj, sovjetske podmornice-nosači raketa približile su se obalama SAD.

Smrt Jurija Andropova dovela je do popuštanja zategnutosti, pregovori u „kompromisnom" formatu počeli su već na sahrani generalnog sekretara, sa učešćem Margaret Tačer i potpredsednika SAD Dž. Buša starijeg koji su došli u Moskvu. Za novog generalnog sekretara izabran je teško bolestan K. Černjenko koji uopšte nije imao jasno mišlljenje o problemu nuklearnog popuštanja u Evropi, ali nije imao ništa protiv o nastavku pregovora. Ipak, obostrano prihvatljivo rešenje nije pronađeno. Neizvesnost je bila na vrhuncu - s jedne strane pretnja razmeštanja, kako bi se danas reklo „fejk" (lažnog) programa Ratova zvezda, a s druge pronicljivost ministra odbrane SSSR D. Ustinova i ministra spoljnih poslova A. Gromika, koji su zauzeli čvrstu poziciju i nisu dozvolili da se deblokira paket „Evrorakete-SDI", ili da se na drugi način nastave pregovori pod uslovima koje su istakle SAD.

Situacija sa preogvorima o razoružanju u Evropi iz korena se promenila nakon izbora M. Gorbačova za generalnog sekretara CK KPSS. Neočekivano, umesto A.A. Gromika kojeg su strani novinari zvali „mister njet", ili A. Dobrinjina koji je 24 godine bio ambasador u Vašingtonu i kojeg je protežiralo ranije sovjetsko rukovodstvo, ministar spoljnih poslova postao je gruzijski partijski funkcioner E. Ševardnadze koji ne samo da nije imao diplomatskog iskustva, već je i loše govorio ruski jezik, a koji je kasnije postao poznat po svojim posebnim simpatijama prema Zapadu.

Gorbačov je jednostrano proglasio program etapne likvidacije nuklearnog oružja i učinio niz ozbiljnih ustupaka, što se završilo u decembru 1987. potpisivanjem Sporazuma o likvidaciji raketa srednjeg i manjeg dometa (RSMD) i smanjivanjem programa SDI koji i nije bio započet u većini elemenata. Danas se može konstatovati da je Reganov program „Ratova zvezda" bio element diplomatske igre SAD koja se završila neproporcionalnim uništavašnjem 1846 sovjetskih raketa i samo 846 američkih, sve u okviru sporazuma RSMD. Ipak, najbolniji udar odbrani SSSR koji je naneo „duet" Gorbačov-Ševardnadze predstavlja neočekivano uključivanje u grupu za uništavanje, po sporazumu RSMD, u tom trenutku najsavremenijih sovjetskih raketa OKA-23, iako nisu potpadale pod kategoriju srednjeg dometa.

Samo učesnici tih pregovora znaju da li je to bio gest usmenog strateškog dogovora koji je praktikovao E. Ševardnadze, a koji je predviđao uništenje OKA-23 u zamenu za smanjivanje SDI, ili jednostavno akt dobre volje poslednjeg generalnog sekretara CK KPSS. Ali, po ocenama eksperata, ova stavka RSMD je omogućila SAD da uštedi 100 milijardi dolara koji su bili namenjeni za prilagođavanje protivraketne odbrane ofanzivnom potencijalu OKA-23.

U avgustu 2019. Rusija i SAD su se ponovo našle u stanju konfrontacije, izašli su iz sporazuma RSMD. Danas se vodi trka u raketnoj tehnologiji u kojoj je naša zemlja prestigla SAD, jer je razvila i testirala hipersonično oružje.

Trenutna situacija podseća na početak osamdesetih godina, zato je za razumevanje stvarnih namera D. Trampa, koje se nalaze iza najave o novom programu „Ratova zvezda", potrebna detaljna analiza akcionih planova SAD u retrospektivnoj paraleli sa programom R. Regana.

Na prvi pogled, utisak je da administracija Bele kuće pokušava da preuzme najbolje iz Reganove politike, uvlačeći Rusiju u iscrpljujuću trku u svemirskom naoružanju u okviru strategije ekonomskog slabljenja, kao neku vrstu „cepanice" bačene u vatru moguće ekonomske krize pred izbore 2024. godine.

Ova pozicija detaljno je opisana u strateškim izveštajima koje je po naredbi Pentagona radio vodeći istraživački centar RAND Corporation, a koji mogu da se pronađu na internet stranici ovog centra i koje su više puta analizirali ruski novinari. S druge strane, koristeći „proboj" u dostignućima novih igrača na vojno-svemirskom tržištu, kao što je npr. Space X Ilona Maska, Bela kuća u poptunosti može da postavi cilj da pruži ekonomski održiv „asimetričan" odgovor na dostignuća Rusije u sferi hipersoničnog oružja kojem za sada nije sposoban da se efikasno suprotstavi nijedan postojeći protivraketni sistem odbrane.

Ne manji značaj Vašington pridaje i tehnološkom sučeljavanju sa Kinom koja sve više jača u ekonomskom i vojnopolitičkom smislu. U slučaju Kine, radi se ne samo o konkurenciji na naučno-tehničkom polju, već i o rivalstvu u ekonomskoj moći.

Osim pomenutih pretpostavki i izjava predsednika Trampa o težnji SAD da militarizacijom svemira obezbedi svetsko liderstvo, postoji niz očiglednih faktora koji se moraju uzeti u obzir. Tokom dugog niza godina, pa sve do danas, perspektive američke vojne dominacije u svemiru mogle bi biti klasifikovane kao avanturističke, a nove izjave o sličnim dešavanjima kao elementi hibridnog rata.

Jedan od razloga je u tome što SAD nema svoje motore za nosače raketa, koji bi mogli da lansiraju kako dovoljan broj vojnih geostacionarnih satelita, tako i težak teret u koji svakako spadaju sistemi za snabdevanje energijom udarnih sistema. O tome svedoči činjenica da američke posade na međunarodne svemirske stanice (MSS) prevoze ruskim letelicama.

Na primer, krajem oktobra prvi čovek Roskosmosa Dmitrij Rogozin je izjavio da je NASA tražila dodatna mesta za astronaute u periodu 2020-2021. Rukovodilac Uprave za vazduhoplovstvo i svemir SAD Džim Brajdenstin u pismu Roskosmosu kaže da je razlog ove molbe - kašnjenje u izgradnji sopstvenih komercijalnih svemirskih letelica koje treba da prevoze astronaute na MSS.

Možda je to stvarno tako, ali ne treba zaboraviti da je u ovom slučaju reč o civilnim letelicama koje, sudeći po rečima D. Trampa, nisu prioritet u američkom programu osvajanja svemira.

Mnogo važnije je to da su se u poslednje vreme u SAD, kroz paralelne partnerske programe Pentagona sa privatnim kompanijama-proizvođačima, pojavili apsolutno stvarni nosači raketa sposobni da prenesu u zemaljsku orbitu ceo spektar potrebnih satelita.

Među njima je Falcon Heavy (Teški soko) - američki nosač raketa superteške klase sa mogućnosti ponovne upotrebe prve faze, koji je projektovala i proizvela kompanija Ilona Maska Space X. Ovaj nosač raketa je jedan od najvećih u istoriji svetskog svemirskog raketarstva. Najperspektvniji ruski nosač raketa Angara A5 može da lansira u orbitu dva puta manje korisnog tereta. Prva dva komercijalna lansiranja Falcon Heavy je uspešno izvršio 11. aprila i 25. juna 2019.

Na osnovu ovog nosača raketa američko ministarstvo odbrane već realizuje program pod oznakom STP-2, čije je prvo u potpunosti uspešno lansiranje bilo u junu prošle godine. Taj program je samo jedna od velikog broja vojno-svemirskih inicijativa SAD i predstavlja objedinjenu misiju lansiranja 24 svemirske letelice.

Osim toga, Space X je pobedio na tenderu za lansiranje ove rakete krajem 2020. u okviru supertajne misije AFSPC-52 ÂÂN SAD. Konkurent Space X, kompanija Blue Origin realizuje konkurentski projekat superteške orbitalne rakete-nosača pod imenom New Glenn sa suštinski novim metanskim motorima BE-4 sa nosivošću koja takođe dva puta nadmašuje Angaru. Doneta je odluka da motori BE-4 u najskorije vreme zamene ruske RD-180 na američkim nosačima raketa kompanije General Dynamics.

Na taj način može se sa sigurnošću priznati da SAD imaju realne mogućnosti za prenošenje bilo kojeg vojnog tereta, uključujući i superteške energetske sisteme borbenih lasera i elektromagnetnih topova, između ostalog i za reaktore ili municiju za gađanje ciljeva na zemlji, rentgenske lasere sa nuklearnom pumpom i elektromagnetne topove.

Rezimirajući sve prethodno napisano, može se konstatovati da će se u najskorijoj budućnosti rukovodstvo Rusije sresti sa teškim zadatkom da predvodi dosledne kolektivne diplomatske napore za sprečavanje dalje militarizacije svemira.

Pritom ruski vojno-industrijski kompleks, bez uvlačenja zemlje u skupu trku u naoružanju, mora da pruži adekvatan odgovor postojećem izazovu, dajući impuls za oživljavanje nekada napredne svemirske industrije, ali i da obezbedi transfer tehnoloških rešenja u civilnu sferu i potpuno realan povrat investicija putem komercijalnih programa. U suprotnom, militarizovani svemir sa faktorom vojne nadmoći SAD u njemu, zajedno sa perspektivnim vrstama oružja koje će se, van svake sumnje, pojaviti u narednim decenijama, odrediće promene u strateškoj ravnoteži snaga i dovesti do najtežih posledica po Rusiju i pretnje globalnoj bezbednosti, čiji karakter se ne može predvideti.