Feljton

Jovo Stanisavljević Čaruga između mita i stvarnosti (2)

Zakon Jove Čaruge

Slavonski Robin Hud danju je bio ugledni građanin Vinkovaca, noću se transformisao u hajduka, koji je vršio zločine kakvi su do tada bili nezamislivi. Iza Čaruge i njegovog „Kola gorskih tića" ostalo je 12 mrtvih glava. Razbojnik i ubica bio je i zavodnik, kockar, kicoš i prva jugoslovenska medijska zvezda. U trodelnom feljtonu objavljujemo priču o krvavom putu Jovana Stanisavljevića, koji je završen na vešalima osječkog Kraljevskog suda.

***

Slavonski Robin Hud danju je bio ugledni građanin Vinkovaca, noću se transformisao u hajduka, koji je vršio zločine kakvi su do tada bili nezamislivi. Iza Čaruge i njegovog „Kola gorskih tića" ostalo je 12 mrtvih glava. Razbojnik i ubica bio je i zavodnik, kockar, kicoš i prva jugoslovenska medijska zvezda. U trodelnom feljtonu objavljujemo priču o krvavom putu Jovana Stanisavljevića, koji je završen na vešalima osječkog Kraljevskog suda.

Posle Prvog svetskog rata po hrvatskim šumama krilo se pedesetak hiljada ljudi. Većinom su to bili povratnici s raznih frontova, dezerteri ili nesrećnici koji nisu mogli da se snađu posle raspada Austrougarske monarhije, a pre nego što je Kraljevina Srba Hrvata i Slovenaca utvrdila institutucije vlasti.

Mnogi su poštenim poslom, uglavnom kao drvoseče i nadničari kod seoskih kulaka, pokušavali da zarade za hranu i smeštaj. Bilo je i onih koji su se odmetnuli u hajduke i napravili svoje čete, kojima su davali poetska imena: "Zelena komuna", "Gorski vilenjaci" ili "Gorski tići"... Mladi ljudi, bez šanse za ispunjenje materijalnih ambicija, u očajanju su bili spremni na sve.

Najmoćniju formaciju okupio je Božo Matijević. U svojoj 20. godini napustio je rodno selo Tomašince, pored Đakova, i u austrougarskoj uniformi otišao na Istočni front. Matijević se iz Rusije vratio kao komunistički idealista. Pod nadimkom Crveni Božo, predvodio je "Kolo gorskih tića", nameravao je da izvede revoluciju po ruskom uzoru. U to vreme prevratničke ideje nisu zvučale ekscentrično. Naprotiv, posle stogodišnjeg mira, Veliki rat je uzdrmao Evropu, koja više nije imala snage da obrnovi raspadnuti poredak i bez društvenih potresa uspostavi države u novim granicama.

U Prvom svetskom ratu dnevno je ginulo po šest hiljada ljudi. Raspale su se četiri velike carevine - austrougarska, nemačka, turska i ruska. Ugašene su četiri dinastije, počevši od ostarelog kralja Ludviga Trećeg, čija loza Vitelsbah je više od hiljadu godina vladala Bavarskom.

U Nemačkoj su bez otpora svrgnuta 23 kralja, kneza i vojvode. Između 1917. i 1920. u Evropi je izvršeno 27 nasilnih promena vlasti, od kojih su mnogi bili praćeni građanskim ratovima različitog intenziteta. Kontinent je bio u haosu, koji je trajao dve decenije, kad je svima postalo jasno da u Versaju nije potpisan mir, nego primirje. Na jugu Nemačke, u srcu katoličkog konzervatizma, u to doba formirala se bavarska "Crvena armija", a u Mađarskoj je izbila komunistička revolucija.

U Slavoniji i područjima oko nje poslednje godine rata nije bilo nikakve vlasti. Hrvatskom su harali dezerteri, koji su se umesto ratovanja za propadajuće carstvo odlučili za bekstvo. Umesto maslinasto-zelenih uniformi izabrali su zelene šume.

Božo Matijević se utaborio u gorskim predelima Slavonije, odakle je kretao u pljačkaške pohode. Otimačinu imovine bogataša komunisti su opravdavali Marksovom tezom o "eksproprijaciji eksproprijatora". Smatrali su legitimnom praksom otimanje od onih koji su otimali proleterima i sirotinji.

Crveni Božo je 1918. godine opljačkao banku u Osijeku na isti način kao što je 1907. Staljin u Tiflisu izvršio "eksproprijaciju s jermenskog trga". Božini momci iz "Kola gorskih tića" upali su u banku, obili sef i novac u džakovima ubacili u kočiju. Dok je kočija s plenom odlazila niz ulicu, grupe "tića" postavile su zasede, koje su oružjem zaustavili poteru žandara.

Jovan Stanisavljević je, posle bekstva iz zatvora u Sremskoj Mitrovici 1918. godine, odlučio je da se pridruži Crvenom Boži.

- Vrativši se iz "zelenog kadera" bio sam suđen zbog ubistva Stanka Bošnjaka na četiri godine teške tamnice. Ubio ga je moj nećak, ali po mom nalogu. Kad sam pobegao iz Mitrovice, kud sam znao, nego u hajduke. Čuo sam za družbu Bože Matijevića i jednog dana, kad sam išao kod tetke u Beketince, sretnem se s Božom, da se ne rastanemo dok nas smrt ne rastavi. Cela moja mladost, a ponajviše bekstvo iz vojske i mitrovačke tamnice, nagnali su me da se odmetnem u hajduke - rekao je Jovo Čaruga stražarima u zatvoru, kojima je rado prepričavao svoje avanture.

Po dolasku u družinu, Čaruga je položio zakletvu na odanost "Kolu gorskih tića". Kao što je bio običaj, na panj su stavljene dve puške i nož, a okružili su ga hajduci, pobunjenici, revolucionari i razbojnici. Toj svečanosti prisustvovali su, kao što su zabeležile novine, Milan Mijo Rebić, zvani Janko Župan, Rešid Naimkadić, Franjo Matej, Ivan Karo, Ilija Knežević, izvesni Marko, kome niko nije znao prezime, i još neki "tići".

Crveni Božo i crni Čaruga odmah su se bacili na posao. Danas zvuči neverovatno, ali prvo su se prihvatili pisanja vlastitih zakona i propisa. Čaruga, kao iskusni falsifikator vojnih dokumenata, elegantnim i urednim rukopisom napisao je Statut "Kola gorskih tića", kojim je dao pravni okvir ubistvima, pljačkama, prepadima i ucenama. Statut je regulisao prava i dužnosti članova. Kazne su bile drakonske. Ko bi odbio poslušnost bio je kažnjen streljanjem ili, u blažim slučajevima, izlaganjem na najopasnija mesta u akcijama. Dva razbojnika su te noći napisali "Hajdučki zakon" i "Program Kola gorskih tića".

Božo Matijević je 1920. upao u zasedu žandara. Uhvaćen je i likvidiran. Na njegovom nadgrobnom spomeniku, izrađenom od glatkog crnog mermera, nalazi se portret mršavog mladića otmenog izgleda. Na kamenu je uklesano: "Ovdje počiva u miru Božijem Božo Matijević, rodj. 10. lipnja 1894, umro 16. kolovoza 1920. Iznad Božine slike nalazi se veliki krst, sa slovima IHS. Niko ne bi pomislio da u tom grobu ne počiva mlad i lep katolik, nego jedan od prvih revolucionara Slavonije, militantni ateist i uvereni boljševik.

Umesto Bože, svesnog komuniste, na čelo "Kola" došao je Čaruga, koji nije mario za komunizam, nego samo za hedonizam. Crvenog Božu je vodila "Ideja". Stanisavljević je bio kicoš, kockar i zavodnik, Kazanova.

Multimedijalni istraživači, koji se još bave legendom o Jovanu Stanisavljeviću Čargu, ističu da se u životu nije vodio moralnim obzirima, nego nagonima. U njegovom kalendaru, on je sam sebi jedini svetac.

- Kad bi dali mašti na volju, mogli bismo zamisliti šta bi bilo da je otac Prokopije malom Jovi onomad dopustio da izuči za bravara, pre nego što će završiti u austrougarskoj vojsci na Istočnom frontu. Možda bi završio u vrhu Komunističke partije po esnafskoj liniji. Tito je bio bravar, njegov najverniji saradnik Krajačić bio je bravar. Ta dva bravara znali su da otvore svaka vrata. Komunistička revolucija je mnogim autsajderima dala šansu kakvu nikad ne bi dobili u normalnim okolnostima.

Mika Špiljak je bio obućar, Aleksandar Ranković abadžija, a maršal Žukov, jedan od najvećih ratnih vojskovođa, bio je krznar i, pred kraj života, govorio je da mu je neostvareni san da pravi bunde za dame. Čarugi je dopao najniži nivo vlasti, a ni tu se nije snašao. Kad je postavljen za komandanta seoskih straža, posle Prvog svetskog rata, ponašao se kao despot.

Izgleda da je i Čaruga bio svestan da je bio predoziran testosteronom. Zatvorskom čuvaru je rekao da su njegova nedela, neobjašnjivao, uvek išla sekundu ili dve pre njega i da ih on nije mogao zaustaviti - tvrdi Boris Rašeta, autor biografije Jovana Stanisavljevića "Čaruga - Legenda o Robinu Hudu".

Istoričari i istraživači ne mogu da objasne gde je, kako i kad Čaruga prikupio sva znanja kojima je raspolagao. Imao je samo četiri razreda osnovne škole, a pisao je ideološke programe, statute, pravilnike, deklaracije... Čitao je i pažljivo proučavao policijske i vojne udžbenike, kako bi pronašao načine da se odbrani od njih. Punih pet godina je uspevao u tome iako mu je glava bila ucenjena na veliki iznos.

Još kao dečak, Čaruga je voleo da čita knjige. Dok je bio na slobodi, čitao je novine, posebno tekstove o sebi i drugim junacima crne hronike. U zatvoru je čitao romane.

Na suđenju u Osijeku, njegov advokat je obranu zasnivao na tvrdnji da je Čaruga imao teško i nesrećno detinjstvo, posle čega ga je društvo gurnulo u klanicu Prvog svetskog rata, pa je i sam posegnuo za nasiljem. Iz Bukovine se vratio, rekao je advokat, kao "školovana beštija".

- Ako sudi mom klijentu, ovo društvo mora prvo suditi sebi - rekao je Čarugin advokat.

Tužilac Svetozar Tomić je, opet, tvrdio da je Čaruga lombrozovski tip, rođeni i nepopravljivi zločinac za kojeg postoji samo jedan lek - konopac. Tom mišljenju su se priklonile sudije, a i veći deo javnosti, koja je odahnula kad su noge ostale da mu vise u vazduhu.

Iako nije uspeo da svog klijenta predstavi kao nesrećnog i neshvaćenog romantičnog deretera iz tuđinske vojske, a samim tim i kao patriotsku figuru, branilac je ukazao da je Čaruga simptom stanja u društvu. Kakva je to država u kojoj je on, ubica i pljačkaš, uspeo da izgradi legendu o usamljenom heroju?

I u ono vreme ljudi su dobro razumeli odnose u društvu. Jedno bogatstvo je nelegitimno, drugo je nelegitimno, jedina razlika je u tome što je Čaruga deo plena delio jatacima i sirotinji. Većinu je, naravno, potrošio na svoje užitke. U tom kontekstu nastala je, pedesetak godina kasnije, bećarska poskočica o Josipu Brozu: "Druže Tito, ti si krao, al' si i nama dao, ovi kradu, ali nam ne dadu..."

To nije jedina sličnost između Čaruge i Tita. Kolege po zanatu i razbojništvu, silnu pažnju su posvećivali imidžu, reputaciji u javnosti, o ličnom brendu. Kao što je "belo odelo" postalo Titov zaštitni znak, tako je Čaruga šokirao žandare, koji nisu mogli da veruju svojim očima kad bi došli u njegovu ćeliju, da ga vode na suđenje, i zatekli ga kako razmazuje beli puder na lice.

- U Americi, u vreme Velike depresije, Džon Dilindžer je pljačkao banke, a bio je veoma popularan u narodu, koji ga je video kao mač osvete nad bogatašima. Tu ulogu je posle američkog Građanskog rata imao Džesi Džejms. Ta dva razbojnika imaju najviše sličnosti sa Čarugom. Ali, ta popularnost govori koliko je narod smatrao legitimnom klasu bogataša. Ni jedan od današnjih ministara ne može izazvati divljenje, iako na njihovim rukama nema krvi, dok Čaruga može, iako je bio ubica.

Ministri su kokošari, a on je bio kriminalni genije. O njemu je napisano desetak knjiga, nekoliko stripova, pozorižne predstave i filmovi su imali silan uspeh, a o ministrima će pisati samo crne hronike. Da nisu u politici, bili bi osuđeni na minoran medijski prostor, na crtice o kokošarima s kravatom. Čaruga je imao fascinantnu inteligenciju, ravno njegovoj hladnokrvnosti, ali romantični oreol oko njegove glave mogli su da vide samo oni koji se nisu sreli s njegovom krvničkom četom, čija zlodela se nalaze u analima jugoslovenske i svetske kriminalistike - tvrdi Čarugin biograf Rašeta.

U novinskim izveštajima i sudskim spisima pripadnicima "Kola gorskih tića" nema nijedne reči o etničkim sukobima između razbojnika. Naprotiv, Čaruga je na suđenju tvrdio da je jedan zločin izvršio jer je bio politički progonjen kao Hrvat. Drugom prilikom, branio se da je bio jugoslovenski rodoljub i borac protiv Austrije.

Na pitanje zašto je pristupio "Kolu gorskih tića", rekao je da je to učinio iz rodoljublja, jer se osećao nacionalno svesnim Srbinom i zakletim neprijateljem Austrijanaca, pa je želeo da im se, kao odmetnik, osveti.

Jovan Stanisavljević je, nesumnjivo, po nacionalnosti bio Srbin. U "Kolu" je bilo desetak Hrvata i tri-četiri Srbina, bilo je i nekoliko muslimana. O nacionalnim razlikama nikad se nije govorilo. Jovo Čaruga je lično skinuo glavu nekolicini svojih saboraca zbog neposlušnosti, ali nikad niko nije posumnjao na neki etnički motiv.

To se vidi iz iskaza Rešida Naimkadića, koji je opisao ubistvo Milana Rebića, zvanog Janko Župan. Rebić se ogrešio o kodeks bande, vođi Crvnom Boži nije predao novac koji je uzeo od jednog katoličkog sveštenika. Osuđen je na smrt.

- Janko je stajao pokraj vlastitog, sveže iskopanog groba. Pročitali su mu na brzinu ispisanu smrtnu presudu. Molio je da ga puste. Matijević je hteo da popusti, ali Stanisavljević nije nikako. Rebić je počeo bežati od jame, a Čaruga i Božo Matijević su opalili svaki po jedan hitac iz revolvera. Tačno sam video da ga je Čaruga pogodio u leđa, a kugla je na prsima izašla. Kad je Janko pao, naredili su mi da ga odvučem u jamu, što sam i učinio jer sam morao, obojica su imali uperene revolvere.

Još se Janko neznatno tresao u jami, na to mu je Matijević ispalio hitac u glavu - opisao je Naimkadić, a zapis sa tog suđenja, na 1.200 stranica, čuva se u Državnom arhivu u Osijeku.

Slavonski hajduci su bili nemilosrdne ubice, ali u pogledu nacionalne tolerancije, današnje hrvatsko i srpsko društvo debelo je ispod nivoa "Kola gorskih tića".

Nikica Gilić, u jednom eseju o Grlićevom filmu "Čaruga", ističe njegov kosmopolitizam: "Razdoblje delovanja istorijskog Jove Stanisavljevića Čaruge i njegovog protivnika Gileta (fiktivni lik kojeg je u filmu sjajno odigrao Petar Božović), vraćeno je mitu kakvim je Čaruga stvaran u tekstovima svog vremena, kad hrvatsko-srpski odnosi još nisu zatrovani, četnici su tek komite, ustaše trećepozivci, nema diktature, nema Jasenovca i Blajburga".

Čaruga je i zločinima dokazao kosmopolitski duh, nije mario za nacionalnu i versku pripadnost svojih žrtvi. Pljačkao je Hrvate, Mađare, Nemce i Rome jednako kao i Srbe. O tome je i sam govorio dok se izjašnjavao o optužbi za ubistvo žandara Sime Tintora.

Prilikom jedne neuspešne zasede, hajduci iz "Kola gorskih tića" savladali su grupu žandara. Kad je borba završena, dok je ležao u lokvi svoje krvi, Tintor je prepoznao Čarugu i u samrtnom hropcu mu je rekao: "Joj, brate Srbine, ti ubi brata Srbina!"

- Tintor je rekao meni i braći Prpić da ubijamo Srbe, kao što su ubijani u Albaniji - rekao je Čaruga istražnom sudiji.

Srbin Jovan Stanisavljević se nije sažalio nad bratom Srbinom, nije mu pomogao, nego mu je, dok je izdisao, iz džepova uzeo sve što je imao.

Država i bogataši otimali su od naroda, a Čaruga je otimao od države i bogataša. Tako je stvarao legendu o sebi, u kojoj je njegovo razbojništvo samo odraz legalizovanog opšteg kriminala.

- Čarugini zločini odraz su stanja u društvu. Skorojevićevska malograđanština basila se na grozničavu trgovinu patriotizmom i nacionalnim osećajima, a sve u seni sudbonosnih previranja posle Oktobarske revolucije. Umesto ostvarenja socijalne pravde, za čim su tek združeni jugoslovenski narodi podjednako čeznuli, kao i za oslobođenjem od tuđinske vlasti, nudile su im se stranačke borbe radikala, demokrata, republikanaca... - napisala je Sanja Nikčević u tekstu o Čarugi kao junaku pozorišnih predstava.

Ivan Kušan je u hit-komediji opisao društvo u kome je nastao Čaruga. Ministri kupuju i prodaju fabrike i državnu imovinu, žandari švercuju, oficiri kartaju preferans s hajdučkim harambašom. Dvedesete godine prošlog stoleća izašle su iz jednog autokratskog sistema, ali su uz ideale novog društva donele i ratne profitere i tajkune, posleratni šverc, osiromašene seljake i nepravdu nad njima, kao i stvaranje novih brojnih političkih stranaka. Taj okvir je prepoznatljiv na jedan tragičan način.

U devedestima se ponovila slična istorijska situacija sa izlaskom Hrvatske iz Jugoslavije, ratnim iskustvom, uspostavom samostalne države i pokušajem izgradnje društva na novim idealima. U istoj situaciji ponovili su se i isti negativni aspekti takve tranzicije. Privatizacije je postala pljačka, bivši ratnici sa zdravstvenim i socijalnim problemima, mafijaški obračuni na ulicama...

I u ono vreme mediji nisu zanemarivali političke dimenzije Čarugine pojave. Beogradska Politika je u Čaruginim akcijama pronalazila komunističke motive. U nekoliko tekstova je opisana pljačka crkve u mađarskom Kišsomboru, kad je skinuto i bez traga nestalo crkveno zvono teško preko 300 kilograma. "Pljačku je izvršila Čarugina banda, verovatno po narudžbi Trockog", zaključio je novinar Politike.

Zagrebački novinar pod pseudonimom Škorpijon nazivao je Stanisavljevića "otelotvorenjem demokratsko-radikalske koalicije", ističući da je bio "politički opredeljen kao demokrata, jer se redovno kretao u društvu demokrata".

- Čarugina popularnost je veća od bilo kojeg beogradskog ministra, a bez slavoluka i proslave došao je u Osijek taj veliki čovek - napisao je Škorpijon, za koga istoričari književnosti tvrde da je Marija Jurić Zagorka, autorka besteselera tog doba "Vitez slavonske ravni".

I danas, u vreme interneta, teško je shvatiti razmere senzacije koju je izazivao taj desperados dečjeg lica. Čaruga je promovisao svoj brend na sve načine. Novinarima osječkog Hrvatskog lista i zagrebačkih Novosti slao je izveštaje o svojim akcijama, koje je potpisivao sa "Jovan Čarug, kapetan".

Novinari su ga opisivali kao osvetnika sirotinje, kaznu za bogataše. Narod nije mnogo mario za Čarugine motive. Bogati plaču, a sirotinja dobija darove, koga briga za prave motive? I danas bi se ljudi obradovali junaku koji bi otimao od tajkuna i političara. Još kad bi o tome obaveštavao medije, ne bi mogao da izbegne reputaciju heroja.

Uz status slavonskog Robina Huda, Čarugu je pratio imidž Robina Uda. I hroničari iz njegovog vremena opisivali su ga kao "bandita - jebača".

- Svuda je imao ljubavnice, novac je rasipao na njih. Trošio je i na odeću, kupovao je najskuplje kapute, cipele i šešire. Najromantičniji epizodu Čaruga je opisao svom tamničaru Anti Šariću, dok je čekao na pogubljenje. Čaruga mu je ispričao kako je, s još jednim hajdukom, došao na jedno vlastelinskog gazdinstvo u Pakracu kako bi ga opljačkao. Gazdi Gašparcu su se predstavili kao nadničari. Uveče, gazda ih je pozvao u kuću, da da večeraju s njim i njegovom suprugom, lepoticom Anom Gašparac. Čaruga je bio iznenađen što vlastelin večera sa svojim radnicima i prema svima se prijateljski odnosi, kao da su ravnopravni. Pod tim utiskom, Čaruga odustaje od pljačke. Ujutru se čak predstavio gospođi Gašparac, rekao joj je svoje pravo ime i ostavio nekoliko dukata. Ona ga nije prijavila žandarima. Naprotiv, kad je uhapšen, Ana Gašparac ga je posećivala u zatvoru. Tamničar Šarić je zabeležio da su njihovi susreti bili "nabijeni silnim emocijama".

Dok je trajalo suđenje, 1924. godine, Čarugu je portretisao Vladimir Filakovac, jedan od najvećih hrvatskih slikara tog doba, koji je bio profesor i na zagrebačkoj i na beogradskoj likovnoj akademiji. Slikar je tražio da razbojnika, dok pozira, čuvaju dva žandara, iako je bio okovan u osam kilograma teške lance.

Čaruga je bio srednje visine, oko 175 centimetara, imao je bistre crne oči. Na Filakovčevoj slici prikazan je vitak mladi čovek, dobro odeven, sa šeširom, skupim sakoom, sa leptir mašnom, lakiranim cipelama i sa džepnim satom s lancem. Na portretu Čaruga izgleda elegantno, mladoliko, s potkresanim brčićima, kojima je verovatno skrivao mlade godine i jačao autoritet. No, na lepuškastom licu, kad se malo bolje pogleda, vidi se ravna, tanka crta usta, kao da je slikar tim detaljem hteo da otkrije njegovu bezosećajnost, pa čak i brutalnost.

(U sledećem broju: Zbogom, narode, Čaruga putuje!)