https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Feljton

OSLOBOĐENjE JUŽNE SRBIJE 5

IDE SE NA JUG!

Južna Srbija je kolevka Srbije, u njoj se začela Srpska država, koja je pod dinastijom Nemanjića trajala gotovo tri veka. Kad je bila u svom zenitu, pod carom Dušanom, izlazila je na tri mora. Prodorom azijatskog plemena Turaka na Balkansko poluostrvo, Srpska država je prestala da postoji. Srpskom narodu je trebalo gotovo pet vekova da ponovo formira svoju državu, ovoga puta na severu, bez svojih istorijskih oblasti na jugu, Stare Srbije (Kosovo i Metohija) i Južne Srbije (dolina Južne Morave i Vardara, odnosno Makedonija). Nova Srbija je vodila rat protiv Turske imperije (1877/78) da povrati svoje istorijske oblasti, ali je imala uspeha samo u pogledu doline Južne Morave, dok su Kosovo i Makedonija ostale u sastavu Turske. Tako se Južna Srbija priključila Srpskoj državi sa zakašnjenjem od sedamdeset četiri godine. Srbija je uspela u prvoj četvrtini XX veka da oslobodi sve svoje teritorije od stranog okupatora i stvori novu državu - Jugoslaviju, u kojoj su živeli zajedno svi južnoslovenski narodi, naravno i Srbi. Istorija je htela da se država Jugoslavija rasturi isto posle sedamdeset četiri godine, a Srbija vrati u predratne granice. Današnja Srbija nema izlaz na more a leži na tri reke Morave. Naš feljton govori o oslobođenju doline Južne Morave, koja je danas Južna Srbija.

***

2.

Knez Milan se konačno „presaldumio", za rat, ali je ostao bez Vlade. Kako je Kaljevićevo Ministarstvo odstupilo, Knez je morao da sastavi novi vladu. Nije mu bilo druge nego da Vladu ponovo poveri liberalima, jer su oni bili najjača stranka i najodlučnija za rat. Ali ne Kaljeviću, koji je bio više omladinac, kao i sam knez, nego veteranu iskusnom u politici, a to je mogao da bude samo Jovan Ristić. Problem je bio u tome što je knez mrzio Ristića i najradije bi ga proterao iz zemlje. Najpre je ponudio Jevrema Grujića, ali ovaj bez Ristića nije hteo jer bi time cepao stranku. I Milan je morao da povije glavu, Ristić je bio njegov fatum.

Ipak, Knez je našao solomonsko rešenje, obnovio je takozvano akciono ministarstvo, sa Ristićem kome nije dao mandat ali koji je je vodio glavnu reč. To Ministarstvo je izgledalo ovako: predsednik Vlade i ministar građevina Stevča Mihailović, ministar inostranih poslova Jovan Ristić, ministar unutrašnjih poslova Jevrem Grujić, vojni ministar pukovnik Tihomilj Nikolić (u drugom ratu biće zamenjen pukovnikom Savom Grujićem)... Finansije je dobio Vladimir Jovanović, otac Slobodanov, bivši izgnanik iz zemlje. To je bilo ratno ministarstvo, proizvedeno na Đurđevdan 1876. godine (6. maja po novom kalendaru).

Jasno je da je ovo bilo Ristićevo ministarstvo. Stevča Mihailović je tu samo figurirao. Rat ima da vode knez Milan Obrenović i Jovan Ristić. Interesantno, ali Knez je sad postao veći pobornik rata nego Ristić! Izgleda da je Milan bio takav čovek: morao je da bude glavni.

Ristić je sa objavom rata čak oklevao. Kad se izborio za ratnu opciju i kad je Kneza presaldumio za rat, nije žurio. Kao iskusni diplomata, gledao je da stvar reši mirnim putem, da dobije Bosnu i Hercegovinu kao što je ranije dobio gradove u Srbiji. Računao je da će Velike sile naterati Portu na ustupak Srbiji. Velike sile su bile protiv rata. Ali knez Milan, pošto se odlučio za rat, nije mogao da čeka; želeo je da rat počne što pre i da ga on vodi. Ristićeva diplomatija ga nije interesovala, kao ni stav Velikih sila. Možda je računao da će Sile da stavi pred svršen čin.

Čak je odredio datum kad će rat da počne, 20. juna, na četvorogodišnjicu njegovog proglašenja za kneza. „Milan je verovao u svoju zvezdu, - i pored svega svog bezbožja i skepticizma, bio je pun sujeverja i vradžbina." Uobrazio je da će se rat odvijati rđavo, ako ne počne na godišnjicu njegovog ustoličenja za kneza.

I tako, pošto je Ristić naterao Kneza na rat, koji Knez isprva nije hteo, sad je Knez povukao Ristića u rat mnogo bržim i nesmotrenijim tempom nego što je Ristić želeo.

Bez obzira na mladost, knez Milan je postao evropski činilac, na koga su evropski carevi mogli da računaju. U Evropi se među carevima vodio tajni rat za prevlast. Svaka imperija želi da se proširi, a Balkan je bio slobodna zona. Sasvim oslabila Turska više nije bila opasnost po Evropu kao u vreme Sulejmana, bilo je jasno da ta carevina mora da padne. Turska čak nije mogla da uguši neke lokalne ustanke, kakav je bio onaj na Kritu i u Hercegovini.

Nove države (Srbija, Crna Gora, Rumunija, Grčka, Bugarska...) pretendovale su da je sruše, ali nisu mogle da se dogovore o zajedničkoj akciji, a i svaka od njih je imala svog tutora. Knez Mihailo je iskočio iz te šeme stvarajući Balkanski savez, ali topčiderski atentat, koji su izveli sami Srbi, srušio je tu zamisao. Gde je tu bio mladi knez Milan Obrenović?

Videli smo kod Slobodana Jovanovića da je Milan, pored svih svojih slabosti, bio inteligentan mladić. Sebe je video u ulozi spasitelja dinastije Obrenovića i to mu je bila glavna opsesija. Njemu je moralo da bude jasno da od velikosrpske ideje nema ništa, ma koliko se Srpstvo zalagalo za nju. Hecegovački ustanak se kretao u tom pravcu.

Država Srbija tu nije mogla da ostvari svoj uticaj. A celu Bosnu nije mogla da dobije, jer to nije davala Austro-Ugarska. U Hercegovini je od Milana bio jači crnogorski knez Nikola, a Bosna je bila za srpskog kneza zabranjena zemlja. Milan je to video bolje nego Ristić.

Ma koliko se Milan preko Ristića nudio Rusiji, ova nije na njega ozbiljno računala. Velika slovenska sila imala je važnije prioritete od još nepriznate Srpske države. Posle Petra Velikog, svi ruski carevi hteli su da budu Petar. To je važilo i za Aleksandra Drugog, kome je Ristić odveo Milana u Livadiju. Ruska diplomatija toga vremena obraćala je veću pažnju Bugarima i to iz sopstvenog interesa. A najveći ruski interes bio je Carigrad.

Rusija je pretendovala da zagospodari istočnim svetom preko Carigrada. Međutim, ostale Velike sile joj to nisu dozvoljavale, što se jasno videlo u Krimskom ratu. Stoga je Rusija morala da vodi zakulisnu politiku, zato joj je bio potreban Trojecarski savez. A taj savez je odredio da zapadni Balkan dolazi pod austrougarsku uticajnu sferu. Milan je to mogao da vidi još kad je Austrija dozvolila njegovom konkurentu na srpski presto, Petru Karađorđeviću, da neometano dođe u Bosnu i tu fingira nekakav ustanak.

U Hercegovini crnogorski knez Nikola Petrović je imao premoć nad Milanom Obrenovićem. „Knez Nikola, mlad vladar i pesnik, poznat po svojim rodoljubivim pesmama i izjavama, željan akcije i slave, smatrao se kao oličenje starog viteštva" (Vladimir Ćorović).

U Srpstvu su se o Crnoj Gori kao simbolu otpora Turcima pričale prave bajke, iako je Srbija na tom polju mnogo više učinila. Knez Nikola je preko Peke Pavlovića uzeo pod svoje hercegovačke ustanike, dok je Milanov čovek Mićo Ljubibratić gurnut u drugi plan. Za Hercegovinu je postojala još jedna opcija, da se ova buntovnička oblast izgradi kao samoupravna jedinica u okviru Turske carevine.

Na tome je radio profesor Odeskog univerziteta, Cavtaćanin Baltazar Bogišić, a u taj posao je ušao i mladi Nikola Pašić. Pašić je čak u nekakvoj Hercegovačkoj vladi, koja bi bila sastavljena od Srba iz svih krajeva, video nastavak rada Ujedinjene omladine. Razume se da je knez Nikola to suzbio.

Nikola Petrović je u početku bio zagovornik zajedničke države sa Srbijom, u svemu je podržavao kneza Mihaila, čak je bio spreman da ustupi crnogorski presto srpskom knezu. Sad je tražio da se unapred obeleže granice buduće proširene države, sa Srbijom i Crnom Gorom kao posebnim jedinicama. Drugim rečima, Nikola je mogao da podrži Srbiju za rat, ali da mu ova jemči opstanak dinastije.

U Vojvodini nacionalni pokret je jenjavao. Oko 1871. godine prestala je sa radom organizacija Ujedinjena omladina srpska. Nije moglo ni da se pomišlja na prisajedinjenje ove pokrajine matici Srbiji. Posle Mađarske bune 1848. godine na ovom području nije bilo većih ustanaka. Vojvođanski Srbi su sve više prihvatali asimilaciju u Austo-Ugarsku državu, koja je bila jedna od najvećih sila u Evropi.

Velike promene su se u to vreme desile i u Turskoj. U Carigradu je došlo do političkih promena, Porta se okrenula protiv Rusije u korist Britanije. Za velikog vezira došao je Mitad-paša, ruski neprijatelj. Ove snage uspele su da zbace sultana Abdula Azisa, koji je bio reformator i zagovornik jednakog tretmana muslimana i hrišćana, i postave problematičnog Murata Petog, za koga se tvrdilo da je polulud.

U Carigradu je nastalo vrenje, jedan oficir je upao na ministarsku sednicu i ubio dva ministra, od kojih je jedan bio onaj ministar vojni Avni-paša, koji je zagovarao džihad protiv Srbije. Ovim promenama bio je pogođen ruski ambasador Ignjatijev, kome su propale sve veze koje je godinama izgrađivao u Porti. Dovoljno lukav, ovaj car laži, radio je protiv novog režima i za taj posao je planirao da iskoristi Srbiju i Crnu Goru. Njemu je bio potreban rat više nego knezu Milanu!

No odlučujući faktor u pretvaranju Milana od antiratnog zagovornika do ratnog aktera bio je dolazak ruskog generala Mihaila Černjajeva u Srbiju. Černjajev se u Rusiji odlikovao u Krimskom ratu, naročito u odbrani Sevastopolja. Kasnije je uspeo da za Rusiju osvoji azijski grad Taškent, sa samo dve hiljade vojnika, čime je učvrstio ruski uticaj u Aziji.

Bio je vojnik političar, propovednik velikog slovenskog buđenja i uspostavljanja premoći slovenske rase. Stekao je veliku popularnost u masama, upoređivali su ga sa Garibaldijem. Problem je bio u tome što je Černjajev išao ispred cara, stoga je stekao velike protivnike u Petrogradu. Napustio je vojsku, pokrenuo list Ruskij mir, ušao u politiku. Osnovao je Slovenski komitet koji je imao da bude veći od carske vlasti.

Da bi postao veći car od cara, bio mu je potreban veliki potez kakav je rat. Da bi ostvario taj cilj, prešao je u Srbiju maja 1876. godine i odmah se nametnuo kao srpski tutor. Nametnuo se knezu Milanu, koji je upravo tražio takvog zaštitnika. Knez je za Černjajeva izdejstvovao srpsko državljanstvo i vratio ga u čin generala, srpskog đenerala.

No glavni cilj dolaska Černjajeva u Srbiju nije bio da pomogne Srbiji, nego da pomoću nje uvuče Rusiju u rat. „Za sve vreme dokle se bavio među nama, on je mislio poglavito na rusku publiku, - i sve radnje cenio po utisku koji će one na nju imati."

Za nas je važan ratni savet koji se sastao 2. maja 1876. godine radi utvrđivanja plana po kojem će se voditi operacije protiv Turske. Članovi ratnog saveta podelili su se u mišljenju: jedni su bili da se rat vodi na zapadu a drugi da se krene na jug. Prvu strategiju je izradio major Dimitrije Đurić, a drugu major Sava Grujić.

Grujićev plan je bio ovakav. Srbija mora da vodi ofanzivan rat i da krene na Niš i dalje na jug. Ako se rat dobije na jugu, automatski će se dobiti i na zapadu. Ovaj plan je u potpunosti usvojio general Černjajev. Srpska ofanziva na jugu bila bi u korist Rusije a na zapadu u korist Austrije. Kad velika Rusija uđe u rat, Otomanskom carstvu doći će kraj, a to će značiti oslobođenje čitavog Slovenstva.

Černjajev se pozivao na ruskog prestolonaslednika i prikazivao se da govori u njegovo ime. To je izazvalo odlučujući uticaj na kneza Milana da podrži Grujićevu opciju. U ratnom savetu pobedio je Grujićev plan.

Odluka ratnog saveta automatski se prenela na državu. Milan je dobio prevagu nad Ristićem. Ide se na Jug!

Da se stavimo u poziciju Jovana Ristića. Stari lisac je znao ono što mladi lav nije hteo da čuje, a to je da je Srbija nespremna za rat. Osim toga, ima li Srbija saveznike?

Na Crnu Goru se moglo računati samo ako se rat vodi na zapadu. Dve vojske su mogle da se spoje samo u Hercegovini. Ruski car Aleksandar Drugi je jasno poručio da Srbija ne treba da ratuje. Ako zarati, sama će snositi posledice. Ristić je dobro znao da Srbija može protiv Turske samo u savezu sa Rusijom. Slavenofilska ideja, koju je u Srbiju doneo Černjajev, svakako je prijemčiva, ali neostvariva bez Rusije.

Knez Mihailo je imao ideju da Srbija ratuje u savezu sa balkanskim državama, ali taj savez se raspao. Ristić je nameravao da pokrene celo Slovenstvo, to je savetovao i Černjajev. Ali Černjajev nije imao službenog položaja u ruskoj diplomatiji, više je bio samozvanac. Avanturist, uz to još i sklon piću, kao većina Rusa, mogao bi biti opasan zavodnik. Kad se bolje pogleda, Rusiji je potreban rat na jugu, nema sumnje da su Veliki podelili Balkan. Ako Rusija hoće Carigrad, onda mora da obezbedi zaleđe, da oslobodi Bugarsku i povuče Srbiju. Stoga Ristiću nije ništa drugo preostalo nego da se povinuje i uđe u „rat na sreću".

Kad Srbija počne da gubi, Rusija će morati da se umeša. Problem je bio u tome što je Ristić imao iznad svega nestrpljivog i prevrtljivog kneza, i neuravnoteženog i problematičnog generala Černjajeva. Ristić, koji za razliku od Milana nije voleo da se kocka, ulazi u „kockarski rat".

Moguće je da je Ristić imao u vidu rat za ujedinjenje Italije i da se ugledao na Kavura. Grof Kavur je znao da je Pijemont nedovoljan da ujedini Italiju, potrebna je jača sila. A to je bila Francuska. Kao što je Kavur hteo s francuskom pomoću dobiti italijansko ujedinjenje, tako je Ristić nameravao s ruskom pomoću izvršiti ujedinjenje južnih Slovena.

Razlika je bila u tome što je Kavur imao čvrsti ugovor s Napoleonom Trećim, a Ristića je Aleksandar Drugi savetovao da ne ulazi u rat dok mu to Petrograd ne naredi. Ali imao je ispred sebe demagogiju Černjajeva i nestrpljenje Milanovo. A da izgubi korak nikako nije smeo, jer istorija ne trpi neodlučne aktere. Stoga se Ristić pridružio Milanu, dobro znajući da će dobiti glavnu reč kad mladi knez upropasti srpski rat, Ratni savet je obrazovao četiri vojske (armije) za rat: 1. Moravsku vojsku, koja je sa 68.000 vojnika činila glavninu srpske vojske i imala je da nastupa u pravcu Niša Moravskom dolinom.

Knez je ovu vojsku stavio pod komandu generala Černjajeva. 2. Timočku vojsku, koja je sa 25.000 boraca imala da brani istočnu granicu prema Vidinu, odakle je Srbiji pretila opasnost od turskog napada. Komanda nad ovom vojskom je poverena pukovniku Milojku Lešjaninu. 3. Drinsku vojsku, koja je sa 20.000 vojnika trebalo da čuva zapadnu granicu, gde je pretila opasnost od turske bosanske vojske. Komandu nad ovom vojskom je dobio general Ranko Alimpić. 4. Ibarsku vojsku, koja sa 11.500 boraca, imala da nastupa prema Sjenici, kako bi se spojila sa crnogorskom vojskom.

Komandu je dobio general Franjo Zah, Čeh koji je došao u Srbiju još u vreme kneza Mihaila.

Srbija je ratni proglas objavila 18. juna 1876. godine, a ganicu prešla 20. juna, što je nametnuo Knez koji je verovao u okulitističke sile i uobrazio da rat mora da počne na dan četvorogišnjice njegovog ustoličenja za kneza.

Na vest o srpskoj ofanzivi Beograd je slavio, u Sabrnoj crkvi je držano bogusluženje u čast rata, ljudi su se ispred crkve grlili i ljubili, „čak i oni koji su bili u nekoj svađi pa nisu dotad govorili". Usmene a potom i pismene novosti su bile brže od događaja, pa se govorilo i pisalo da je Alimpić prodro u dubinu Bosne, da je Uzun-Mirković (pod komandom Černjajeva) na Babinoj glavi, da je Zah pred Sjenicom.

U stvarnosti je sve to bilo drugačije. Drinska vojska pod Alimpićem je prešla Drinu i približila se Bijeljini, ali su Turci odbili napad i naterali Alimpića da se povuče i utvrđuje na levoj obali Drine, na turskoj teritoriji, što je bilo pogrešno, jer bi odbrana bila jača na desnoj obali, na srpskoj teritoriji.

Ibarska vojska pod Zahom je prešla granicu na Javoru i uputila se ka Sjenici, ali je naišla na dobro utvrđenu Tursku vojku i bila poražena. Kad se ovo čulo imalo je negativan odjek, pa je Ratni savet smenio generala Zaha.

Moravska vojska, pod komandom generala Černjajeva, koja je imala da izvrši opkoljavanje Niša, pocepala se na nekoliko kolona da bi prišla najvećem gradu Južne Srbije. Glavna vojska, sa Černjajevim, krenula je na važan položaj Babinu glavu i uspela je da osvoji ovu strategijsku uzvišicu. Odatle je trebalo da krene na Ak-palanku (danas Bela Palnka) i Pirot i preseče vezu između Niša i Sofije. Njen zadatak je bio da izazove ustanak u Bugarskoj. Ali ovaj pohod je sprečio poraz Timočke vojske.

Timočka vojska, pod komandom pukovnika Lešjanina, prešla je granicu i pokušala da zauzme Kulu. Ali, tu je sačekao Osman-paša, jedan od najboljih turskih komandanata, koji će u drugom ratu uspešno braniti Plevnu, potpomognut četama Čerkeza.

Ovaj paša je razbio Timočku vojsku, prešao u napad i zauzeo Veliki Izvor, odakle je „njegova artiljerija gospodarila celom dolinom Timoka do samoga Zaječara".

Naša Vrhovna komanda odlučila je da Černjajev obustavi napredovanje i pritekne u pomoć Timočkoj vojsci. Bila je to prva velika bitka između Srpske i Turske vojske, 6. jula, i završila se srpskim porazom. Ništa nije bilo od prodora prema Nišu i opkoljavanja grada.

„Ukratko, stanje stvari bilo je ovo. Drinska i Ibarska vojska prešle su granicu, ali su ostale uz nju pripijene. Moravska vojska zauzela je Babinu glavu, ali operacije protiv Ak-palanke morala je obustaviti. Timočka vojska potisnuta je i i vodila je borbu na našem zemljištu, gde su se Turci utvrdili. Naš pokušaj ofansive bio je promašen" - Slobodan Jovanović.

Već na samom početku rata bilo je jasno da Srbija nije spremna za rat. „Bila je slabija od Turaka i po kakvoći oružja i po kakvoći vojske." Pokazalo se da je narodna vojska nesposobna za ofanzivni rat.

Pera Todorović, dobrovoljac u toj vojsci, ovako je opisao: „Nad logorom se dizao žubor od hiljade ljudskih glasova, a sva ova šarena gomila sa nejednakom odećom, sa išaranim seljačkim torbama, belim vlaškim šubarama i gunjevima, sa svojim sporim, građanskim, nevojničkim pokretima i držanjem, pre je ličila na kakvo pokrenuto pleme iz seobe naroda, no na vojsku koja će do malo čas grunuti u boj.

Samo su gomile ukrštenih pušaka, ozbiljnost garavih topova i nekoliko četa stajaće vojske davali logoru još po malo vojnički izgled." Oficir Jovan Mišković, potonji general, slično je opisao tu vojsku. „Ona nije imala ni potrebne discipline, ni potrebne istrajnosti, ni potrebne navike vatre.

Malo jača pucnjava neprijateljskih topova uzrokovala je u njenim redovima paniku; položaje koje bi zauzela, napuštala je vrlo lako; njeno odstupanje pretvaralo se začas u rasturanje i bežaniju." Pokazalo se da narodna vojska nema komandni kadar.

Ovakvoj vojsci bio je potreban mnogo veći broj oficira, nego što je ona imala. „Seljak nije hteo ići napred dok ne vidi pred sobom oficira". Oficiri ispred vojske su lako ginuli, a onda je vojska masovno bežala. Major Mihailo Ilić, „junak sa Javora", pred polazak na front rekao je jednom prijatelju: „Zbogom, mi se više videti nećemo...

Naša vojska samo će tako ići napred, ako oficiri budu ispred nje marširali, i onda ćemo mi padati kao muve". Pera Todorović je to nadodavao: „Ove slutnje ispunile su se do slova. Starešine narodne vojske, u koje se tako mnogo nadalo, nisu bili u stanju naknaditi oskudicu oficira.

Oni su se pokazali krajnje nesposobni da drže disciplinu, jer njihovi vojnici, to su bili njihove komšije, kumovi i prijatelji, kojima oni nisu umeli da zapovedaju. U borbi, oni su više vikali zbunjeno, no što su komandovali".

Srbija nije imala ni rukovodeći komandni kadar. Vrhovni komandant vojske bio je dadesetdvogodišnji knez, sa oficirima koji dotad nisu učestvovali u ratu. Komandant Drinske vojske spotakao se odmah kod Bijeljine; komandant Ibarske vojske dao se tući odmah po prelazu granice; komandant Timočke vojske pustio je Osman-pašu da mu uzme Veliki Izvor.

Ostao je samo general Černjajev, sa nekoliko ratničkih ordena, ludo hrabar u jurišima ali nedovoljno dobar u opštem komandovanju. Ruski oficir Hvostov ga je ovako ocenio: „Černjajev je bezuslovno lično hrabar, ali on nije umeo da komanduje masama. Borbe su se vodila bez sistema, bez osećaja da neko vodi opštu komandu... (...) On bi bio odličan brigadir ili divizijar, gde se ne traži toliko taktičkog i strategijskog znanja koliko lične hrabrosti...

U dobro ustrojenoj armiji i sa sposobnim načelnikom štaba on bi mogao komandovati i jednim korpusom. Ne više od toga, i još u jednoj narodnoj vojsci, to je previšavalo njegove sposobnosti".

Sličnog mišljenja je bio i Ignjatijev, školski drug Černjajeva. „Nesposoban za organizatora i za glavnog komandanta, počem je glave zbunjene i naravi hitre, dobar da po tuđim zapovestima radi, jer ne beži ni od najveće opasnosti."

Sava Grujić, koji će biti naš ključni oficir u drugom ratu i vojni ministar, takođe nije imao dobro mišljenje o Černjajevu. Smatrao ga je glavnim krivcem za poraz na Velikom Izvoru. „Đeneral Černjajev, iako je bio naimenovan za glavnog komandanta, gotovo da nije komandovao, pa su komandanti desnog i levog krila radili svaki samostalno, po sopstvenoj uviđavnosti."

Početno oduševljenje za Černjajnjeva kod naših oficira ubrzo je splasnulo. Nije se znalo da li on zastupa cara ili deluje na svoju ruku. Srpski oficiri su sve više sumnjali u sposobnost Černjajeva da bude glavni komandant Srpske vojske.

Što je bilo najgore, Srbija je u ratu bila usamljena. Nada da će ustati celo Slovenstvo jednostavno je propala. Borila se još samo Crna Gora, ali na sasvim drugom frontu. Balkan je ostao miran kao da se ništa nije desilo. Ustanci u Bosni su jenjavali, Austrija ih je suzbijala. Hrvati su pristali uz Beč, videli sebe u habsburškoj a ne slovesnkoj državi. Ban Ivan Mažuranić, pesnik čuvenog speva „Smrt Smail-age Čengijića", otvoreno je bio uz austrijskog cara Franca Jozefa.

U stvari, događaji su se tako razvijali jer su bili posledica sastanka austrijskog i ruskog cara u Rajhštatu, 26. juna 1876. godine (nedelju dana pošto je Srpska vojska prešla granicu).

Na tom sastanku su se Franc Jozef i Alaksandar Drugi dogovorili o podeli Balkana, Austrija je dobila Bosnu i Hercegovinu, a Rusija Besarabiju, možda Bugarsku. Još jednom su veliki odlučili sudbinu malih, što je valjda neumitni zakon istorije ljudskog roda.

(Nastavak u sledećem broju)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane