Ništa više nije sveto, pa ni legat Miloša Obrenovića, tako da se sada dešava sramno otimanje istorije.
U zaštićenom državnom dobru lokalni tajkun Saša Filipović, sa lokalnim kriminalcem Danetom Hrkalovićem, ocem Dijane Hrkalović, poznate u kriminalnim miljeima, hoće da preko Uprave za poljoprivredno zemljište otme u zakup ekskluzivne državne poljoprivredne parcele na kojima se gaji hrana za konje i da naprave ETNO SELO. Da iz kriminala pobegnu u ekskluzivne ugostitelje.
***
Iako je predsednik države Srbije pokrovitelj Ergele Ljubičevo, ova grupa ne preza ni od čega i otima državno zemljište koje je u sklopu kompleksa ergele Ljubičevo.
Radi se o parcelama koje žele ekskluzivno da iskoriste i dalje se bogate preko kriminala koji su do sada radili, te parcele izlaze na magistralni put i izvore termalne vode, pa planiraju da kada Saša Filip te parcele na prevaru uzme u zakup od Ministarstva poljoprivrede, ni manje ni više nego na 15 godina, da naprave etno selo. Saša Filipović je vlasnik i direktor privatne firme „Filip” doo, koja se bavi poslovima u poljoprivredi, pored silosa koje ima bavi se otkupom žitarica i tovom junadi, pa godinama koristi državno zemljište i ne plaća zakup.
Ucenama preko Dijane Hrkalović i parama ucenili i potkupili Komisiju Grada Požarevca za davanje državnog poljoprivrednog zemljišta u zakup. Naime, Nikola Lazić pravnik iz Gradske uprave Požarevac, koji je predsednik komisije za davanje državnog poljoprivrednog zemljišta u zakup, je za novčanu nadoknadu potkupljivanjem od strane Saše Filipovića i pretnjama od Daneta Hrkalovića, zemljište koje koristi Ergela Ljubičevo kao Javno Preduzeće Grada Požarevca ove godine stavio u program da se zemljište Ljubičeva da u zakup na 15 godina. Ta zemlja je vlasništvo države još od vremena Miloša Obrenovića, jer spada u kompleks od 300 hektara koje se nalaze oko ergele Ljubičevo i Ljubičinog konaka koji je turistička atrakcija Grada Požarevca, na tom zemljištu su sada posejani usevi koji služe za ishranu konja. Ali se ovi hohštapleri i kriminalci spremaju da od leta prave etno selo gde će zakupac biti Saša Filipović, a investitor Dane Hrkalović.
Kada su nedležni upitani da to spreče jednostavno je rečeno da je to stav Srpske Napredne Stranke i da Dane Hrkalović i Saša Filipović imaju podršku kordinatora stranke i izvršnog odbora i da se svi slažu i podržavaju ovakav kriminal i otimanje legata Miloša Obrenovića.
Objavljujemo rang listu sa sajta Uprave za poljoprivredno zemljište, gde može da se vidi da dotična ekipa ekstra zemlju dobija hektare po ceni od 7000 dinara na 15 godina. Ovako legalizovan kriminal nigde nije viđen.
U čijim rukama je Arhiv Vojvodine
Ustanova državna, prostor nevladin
Arhiv Vojvodine je u Srbiji institucija sa najstarijim i najobimnijim fondovima, preko tri veka, sa arhivskom građom dragocenom za istoriju Srpskog naroda, kulture i države. Poseduje preko dvanaest kilometara istorijske građe koja se odnosi na nekoliko država prethodnica Republike Srbije, sa prostora Autonomne Pokrajine Vojvodine.
Arhivska građa je na srpskom, latinskom, nemačkom i mađarskom jeziku i već skoro jedan vek se čuva, obrađuje, prevodi, štiti i objavljuje na stručan, arhivistički propisan način, u korist naše kulture i istorije.
Arhiv je smešten u namenski adaptiranu, 120 godina staru zgradu suda, pod zaštitom države. Prostora za arhivske materijale je sve manje jer mnoge arhivske fondove koje je Arhiv obavezan da preuzme, npr. medicinsku građu, projektnu dokumentaciju kanala Dunav Tisa Dunav isl., nedostaje depoa koje je potrebno dograditi.
Važnu ulogu u tome, pored arhivista, naravno ima i uprava, tj.direktor ustanove. No, direktor dr Nebojša Kuzmanović Čmelik, koji je po kazni došao iz Vlade Vojvodine, zbog uznemiravanja žena, od Arhiva je stvorio rentijersku ustanovu, galeriju i izdavačku kuću beletrističke provenijencije.
Iako radnici Arhiva nemaju prostora za rad, nemaju sredstava za rad i zaštitu, direktor je izdao nevladinoj organizaciji Teraforming, dragoceni prostor, čime sužava rad arhiva i ugrožava bezbednost arhivske građe.
Nije to jedina specijalnost ovog veselnika. On obožava likovnu umetnost, te najmanje jedanput mesečno otvara likovne izložbe, posebno voli akvarele, u ionako skučenom prostoru zgrade, o pandemiji da se i ne priča.
Nadimak Čmelik je dobio od slovačkih prijatelja, jer je nameravao da bude počasni konzul Republike Slovačke, ali ga je sprečio sukob interesa.
Osim solidnog stručnog časopisa, hvali se da je više desetina puta povećao izdavaćku delatnost... Knjige o dobošarima, biciklistima i sličnim tematima, ispunjavaju bibliografiju arhiva, sa sve manjim stručnim sadržajima. Priča se u kuloarima pokrajine, da je direktor Čmelik nastavio sa aktivnostima u domenu ženskog pitanja, te da u Vladi postoji devet prijava protiv mačističkog ponašanja ovog kulturnog radnika.
Ume i da zaradi, tajnom rasprodajom zemljišnih knjiga koje prodaje drugim državama, zainteresovanim da dođu u posed tapija. Ta manite ga, što bi rekle Lale.
(Ime autora poznato redakciji)