Tragom vesti

Kako nas je tiranin Vučić uvukao u čvrst zagrljaj Pande, koji će nas podaviti

Kinezi će nas zbrisati

Aleksandar Vučić tvrdi kako Srbiju i Kinu vezuje „čelično prijateljstvo”. Umesto toga naša zemlja je u čeličnom zagrljaju Pande, kako to nazivaju strani analitičari. Šta to konkretno znači nedavno je objasnio jedan od kineskih zvaničnika koji je odlično upućen u spoljnopolitičke namere i planove svoje vlade. O ovom nastupu samo su nešto malo izveštavali zapadni mediji koji su, generalno, slabo zainteresovani za kinesku spoljnu politiku koja jedva da je dosegla do Zapadne Evrope. Naši mediji uopšte o tome nisu obavestili ovdašnju javnost, iako smo upravo mi buduće žrtve kineske ekonomske i političke ekspanzije.

Milan Malenović

Postoji jedna anegdota iz vremena prve posete nekog američkog predsednika Kini. Ričard Nikson je u jednom trenutku komunističku vlast u Pekingu kritikovao zbog zatvorenosti granica i nemogućnosti da običan Kinez slobodno napusti zemlju. Na to mu je jedan od kineskih domaćina uzvratio: “Nije nikakav problem. Samo nam kažite koliko Kineza želite da Vam pošaljemo: 200 ili 300 miliona”. Posle ovoga su Amerikanci postali mnogo oprezniji u pogledu kritika na račun Mao Cedunga i njegovog režima, posebno u pogledu poštovanja ljudskih prava i prava na slobodu kretanja.

Do sada se verovalo kako Kina svoje enormne devizne rezerve (veruje se da ima preko tri hiljade milijardi dolara, neki tvrde i preko četiri hiljade milijardi - pravo stanje zna samo najuži krug oko predsednika Si Đinpinga) koristi isključivo da bi nastavila razvoj sopstvene privrede. Vreme je da se sazna prava istina.

Ovo je, verovatno, na umu imao i dr Di Dongšeng koji je spoljnopolitički savetnik kineske vlade i profesor na pekinškom univerzitetu, dakle osoba koja poznaje mnoge tajne kineskih vlasti. U jednom svom nedavnom televizijskom intervjuu on je svetu jasno poručio šta mu se, zapravo, sprema.

Najjači kineski potencijal jesu ljudi, ogromna masa njih koji su tradicionalno veoma poslušni. Odanost starijima, a u to spadaju i nadređeni (pa tako i vlast) osnova je Konfučijevog učenja koje je vekovima bilo državna religija Kine. Posle toga su isto učenje, ovoga puta na osnovu naučnog marksizma-lenjinizma, propovedale i kineske komunističke vlasti.

Za običnog Kineza poslušnost je deo njegovog poimanja sveta i on to ne vidi kao manu, naprotiv - smatra to svojom vrlinom i tome uči i svoju decu. Na kraju, zločinački režim Mao Cedunga su preživeli samo poslušni, a sećanja na to vreme su još uvek sveža, pogotovo jer je sadašnji režim isto tako netolerantan.

Na svetu živi oko 1,3 milijarde Han Kineza, dominantne etničke zajednice u Kini. Državljana Narodne Republike Kine ima otprilike isto toliko. Zamislite kakav bi bio svet kada bi se ovom broju iznenada pridružila još jedna milijarda onih koji isto misle i identično se ponašaju.

Dr Di objašnjava kako je ekonomska potreba Kine da razvija kupovnu moć osoba koje kupuju njene proizvode. U prvo vreme je mnogoljudnost ove zemlje bila glavni točak privrednog razvoja. To je deo učenja glavnog ideologa kineskog privrednog čuda, Denga Siaopinga.

Ovakvo razmišnjanje je, u suštini, nastavak strategije iz prvih godina industrijske revolucije. Industrijalci su shvatili kako su najbolji i najverniji konzumenti sami zaposleni u kompaniji. Zbog toga, a manje zbog pritisaka radničkih sindikata, standard radnika u najrazvijenijim industrijskim zemljama je stalno rastao, nekada i brže od porasta proizvodnje.

Povećanje standarda građana, međutim, krije brojne opasnosti po jedan diktatorski režim, jer uz standard raste i svest građana. Zbog toga vladajuća Komunistička partija Kine vodi računa da njeni građani ne postaju prebrzo dobrostojeći, kako onda ne bi poželeli i više demokratije. Pošto je povećanje standarda usporeno da bi se održao dosadašnji privredni rast, potrebno je povećati broj domaćih konzumenata.

Dovođenje stranaca u Kinu nije plan pekinških vlasti. Dr Di ukazuje na to da režim multi-kulturalnost smatra opasnom, jer se time povećavaju i socijalne tenzije. Bolje je te konzumente zadržati izvan kineske teritorije, ali ne i izvan njene kulture i njenog uticaja.

Plan kineskih vlasti, tvrdi dr Di je da u najkraćem roku stvori stotinu kineskih enklava u svetu sa po desetak miliona žitelja. Han Kinezi bi u tim enklavama bili manjina - njihov broj ne bi premašio deset odsto ukupnog broja žitelja.

Stanovnici ovih enklava bi dolazili iz svih mogućih zemalja sveta (na prvom mestu onih najsiromašnijih). Svi oni bi radili kod kineskih poslodavca, koristili bi juan kao platežno sredstvo i živeli onako kako žive sami Kinezi. Međusobno bi se sporazumevali na kineskom jeziku i vremenom bi počeli da misle i da rade isto kao i etnički Kinezi. Oni bi, zatim, to prenosili na svoje rođake i prijatelje koji su ostali u zemlji porekla, tako da bi Peking postao novi svetski centar moći. Dr Di je siguran u uspeh ovog projekta.

Na svetu bi tako bilo oko dve i po milijarde Kineza, što onih „pravih”, što ovih novih i svi bi se bespogovorno povinovali naredbama Komunističke partije Kine. Dr Di tvrdi kako bi ove enklave vremenom postajale eks-teritorijalne, odnosno da bi u njima važili drugačiji zakoni od onih koji važe u zemlji na čijoj su teritoriji nastali.

Da bi enklave mogle da se stvaraju potrebno je države na kojima će nastati dovesti u stanje potčinjenosti u odnosu na Kinu. To je najvažniji razlog kineske ekonomske i, posebno, finansijske ofanzive.

Jedan od primera kako se to radi je nova luka u glavnom gradu Šri Lanke, kao i novi aerodrom. Luku su napravile kineske kompanije, ali od para koje je Šri Lanka dobila na osnovu kreditnog zaduživanja u Kini. Pokazalo se da je projekat ekonomski potpuno neisplativ - u prvoj godini u luci su pristala samo 34 broda, odnosno manje od jednog nedeljno. Ista situacija je i sa novim aerodromom, takođe napravljenim od strane kineskih firmi, a finansiranog iz kineskih zajmova - na njega u proseku sleće samo jedan avion dnevno.

Siromašna Šri Lanka je brzo dospela u finansijske probleme i nije više mogla da otplaćuje skupe kredite. Kinezi su odmah ponudili rešenje - dug će biti otpisan, a nova luka i 15.000 hektara zemljišta oko nje preći će u kinesko vlasništvo za narednih 99 godina.

Ovo neodoljivo podseća na „zakup” Hong Konga koji su britanci isto ovako uzeli i od njega napravili svoju koloniju. Zbog toga je očigledno da i Kina na ovaj način želi da se širi po svetu, jedino što (za sada) ne koristi oružje za sprovođenje svojih namera, već novac.

Konačno, ne treba zaboraviti da su i Englezi stvorili najveće kolonijalno carstvo u istoriji bez ispaljenog metka i da su ga branili sa samo oko 100.000 vojnika. U početku su i oni, slično kao Kinezi danas, vlastodršcima u zemljama u koje su dolazili davali poklone i pare, a zatim ih branili od spoljnih i unutrašnjih neprijatelja. Za uzvrat su te poglavice, radže, emiri i sultani poslove svoje zemlje polako prenosili u ruke engleskih trgovaca i bankara.

Polse ovog intervjua dr Dia, koji je potvrdio ono u šta su mnogi sumnjali već godinama (ali ih je većina nazivala „teoretičarima zavere”) svetski mediji su sa zabrinutošću uprli poglede na Balkan.

Malena Crna Gora, koja ima tek nešto više od 600.000 stanovnika zadužila se kod kineskih banaka za preko milijardu evra da bi kineske kompanije izgradile auto-put od Bara do granice sa Srbijom. Pre nego što je crnogorska vlada pristala na ovaj aranžman dobila je dve studije, američku i francusku, koje su rađene nezavisno jedna od druge, ali su obe pokazale kako je projekat ekonomski neisplativ.

Radi očuvanja koalicije crnogorka vlada se odlučila na takozvanu „istočnu varijantu”, odnosno da novi put prolazi kroz nerazvijene krajeve duž granice sa Albanijom. I Francuzi, kao i Amerikanci su tvrdili kako je potrebno da tim auto-putem dnevno prolazi u proseku između 22.000 i 24.000 vozila, a da će, po njihovim procenama, broj motornih vozila na njemu biti u proseku oko 6.000, tako da on nikada neće isplatiti samog sebe.

Neposredno pre donošenja odluke u vladu u Podgorici stigla je studija podgoričkog univerziteta, za koju novinari „Dojče Velea” (Deutsche Welle) tvrde da je bila sponzorisana od strane Kineza, a u kojoj se izričito tvrdi da će auto-put biti ekonomski isplativ, posebno jer će pospešiti privredni razvoj siromašnih krajeva na istoku zemlje. Na osnovu ovog mišljenja, očigledno plaćenog i naručenog od samog izvršioca radova, crnogorska vlada je skupštini podnela predlog o dodatnom zaduženju zemlje, koji su poslanici i usvojili.

Kako tvrde novinari „Dojče Velea” izvođač radova, kineska kompanija, je u zaostatku u odnosu na usvojenu dinamiku radova ne samo nekoliko meseci, već nekoliko godina. Kineska strana, očigledno, koristi sve načine da Crnu Goru finansijski iscrpi kako bi zatim od nje, kao od Šri Lanke, u „zakup” na 99 godina preuzela deo njene teritorije. Penali koje kineski izvođač radova plaća zbog kašnjenja su zanemarivi u odnosu na obaveze koje čekaju Crnu Goru kada krene otplata kredita, a posebno u odnosu na političku dobit koju će postići režim u Pekingu, koji očigledno kazne nadoknađuje građevinskoj firmi.

Tako polako dolazimo do Srbije, u koju analitičari u svetu upiru prstom kada se postavi pitanje „ko je sledeći”.

Srbija je do guše zadužena kod kineskih banaka. Do sada smo od ove zemlje dobili, ili smo u fazi dobijanja deset milijardi evra kredita po uslovima koji uopšte nisu tako povoljni kako tvrdi režim Aleksandra Vučića, a planira se dalje zaduživanje od novih deset milijardi evra samo u narednih godinu dana.

Umirući režim naprednjaka i socijalista mora stalno da se zadužuje kako bi zakrpio rupe u budžetu koje stvaraju njegovi nesposobni, ali korupciji i ličnom bogaćenju skloni kadrovi sa kupljenim diplomama. Za razliku od zapadnih banaka i razvojnih fondova, Kinezi nisu zainteresovani za stanje ljudskih prava, niti za reformu pravosuđa u Srbiji. Na kraju krajeva, ove oblasti u Kini nisu ništa bolje od naših.

Kinezi postižu više ciljeva dajući propalom beogradskom režimu nove zajmove. Prvo, zapošljavajući sopstvene kompanije oni i na ovaj način doprinose nastavku privrednog buma. Drugo, čak i kada bismo kredite uredno vraćali kineske banke su na dobitku, jer njihove kamate uopšte nisu tako povoljne kao što tvrde ovdašnji političari (generalno su kamatne stope svuda u svetu, a ne samo kod Kineza, veoma niske). Konačno, ako kredite ne budemo vraćali čeka nas opcija od 99 godina robovanja pod kineskim okupatorima.

Uz to, a zahvaljujući svesrdnoj podršci režima i njegovih medija, Kinezi u srpskom narodu stiču reputaciju „bratskog naroda” i velikodušnih pomagača. Veliki broj građana ove zemlje pogrešno smatra kako nam Kinezi pomažu bez skrivenih namera, a tako je nemačke novinare ubeđivao i predsednik Privredne komore Srbije Marko Čadež u svom nedavnom intervjuu. Dr Di sve njih demantuje.

Postoje i drugi znaci koji nam ukazuju na to da Kina nije dobronamerna u saradnji sa Srbijom i da čeka pravi trenutak da nas ekonomski i politički proguta.

Po međudržavnom sporazumu između Srbije i Kine svi ugovori koje sklope dve vlade, ali i koje Srbija sklopi sa kineskim kompanijama su državna tajna i ne smeju biti prikazivani javnosti. Da se sve radi po zakonu i u interesu građana Srbije ne bi postojala potreba za tajnovitošću. Međutim, zbog ove klauzule nije moguće proveriti ni koliko su bezbedni podaci do kojih eventualno dolaze Kinezi kroz saradnju sa našim vlastima.

Veliki deo Beograda je pokriven sigurnosnim kamerama koje su instalirali Kinezi, a iste se postavljaju i po drugim gradovima. Dr Di u svom intervjuu ukazuje na to da će sve planirane kolonije biti strogo kontrolisane, između ostalog i putem sigurnosnih kamera i to, kako naglašava, u skladu sa sličnim programima koji se već sprovode u Kini.

Iako je zvanično kineski program „Socijalnog kredita” još uvek u fazi ispitivanja, on je u pojedinim slučajevima već u primeni. Radi se o tome da kompjuteri pomoću veoma sofisticiranog softvera prepoznaju lica građana, beleže njihovo kretanje, ponašanje i navike, a dobijene podatke obrađuju i samostalno donose odluke o tome da li neko treba da napreduje na društvenoj lestvici ili ne, a u pojedinim slučajevima se ograničavaju prava nadgledane osobe.

Američki mediji su još pre korona krize prikazivali kako ovo funkcioniše. Na monitoru preko koga se prati rad sigurnosnih kamera u oblastima u kojima se navodno samo testira “Socijalni kredit” svaka osoba koja je snimljena automatski dobija elektronsku etiketu na kojoj je broj pod kojim je ona zavedena u bazi podataka. Kompjuter bez problema za nekoliko sekundi otkriva o kojoj se osobi radi. Ta elektronska etiketa prati osobu dokle god je ona obuhvaćena snimanjem, a to nije slučaj samo na ulici, već i u prostorijama u kojima se koriste bezbednosne kamere, bez obzira da li se radi o javnim ili privatnim zgradama.

Kako je američkim novinarima tada otkrila jedna Kineskinja koja je od vlasti dobila dozvolu da razgovara na temu „Socijalnog kredita”, kompjuter samostalno prepoznaje i beleži društveno neprihvatljivo ponašanje i sankcioniše ga, a nagrađuje ono prihvatljivo. Recimo, ako kamere u prodavnicama često snimaju neku osobu kako kupuje alkoholna pića, ta osoba će biti označena kao alkoholičar i njegovo napredovanje, a u pojedinim slučajevima i slobodno kretanje biće ograničeni.

Pre početka elektronskog praćenja građani su mogli dobrovoljno da učestvuju u „Socijalnom kreditu”. Kineske vlasti, recimo, mladim parovima u urbanim centrima daju stanove sa umanjenim kirijama, ako su kroz „Socijalni kredit!” dokazali da je njihovo ponašanje u skladu sa onim što se smatra društvenom prihvatljivošću, a podrazumeva se samo po sebi da u to spada i odanost državnom i partijskom vrhu.

Kamere koje su instalirane po Beogradu i ostalim gradovima u Srbiji su kineskog porekla i u stanju su da koriste kineski program prepoznavanja lica, tvrde stručnjaci. Od toga do korišćenja „Socijalnog kredita” samo je mali korak. Novinari „Dojče velea” su pokušali, ali bezuspešno da od našeg Ministarstva unutrašnjih poslova dobiju informaciju u vezi ovoga. Ni na jedan upit im nadležni nisu odgovorili.

Jedna nevladina organizacija koja je takođe pratila ovu nabavku (o kojoj javnost nije obaveštena) dobila je na identični upit odgovor iz Ministarstva u kome se samo šturo navodi da se „program prepoznavanja lica” još uvek ne koristi. Nikakvi dokazi za ovo nisu ponuđeni, a ne treba ih ni očekivati, jer je ugovor o nabavci i korišćenju ovih kamera, kao i svi ostali ugovori sa Kinezima, strogo čuvana državna tajna.

Kao što nas već godinama upozoravaju iz Evropske Unije da su naši zakoni o zaštiti podataka nedorečeni i da ne može da se utvrdi u kolikoj meri se primenjuju, isto tako isti zvaničnici sada upozoravaju da nije isključena mogućnost da ono što kamere na našim ulicama snime stigne do kineske kompanije koja ih je instalirala. Ovo je već veliki bezbednosni problem, jer na taj način kineske (ali i naše) vlasti mogu da otkriju gde se nalaze i šta rade lica koja su im interesantna iz nekog razloga.

Da ove sumnje nisu potpuno bez osnova pokazuje i intervju Ju Huia, inženjera koga je kineski izvođač radova na pruzi Beograd-Subotica ovlastio da razgovara sa stranim novinarima. On je priznao kako su Kinezi zainteresovani ne samo za izgradnju te i drugih deonica, već i za „sveobuhvatnu saradnju” sa Železnicom Srbije. Prevedeno to znači da Kinezi žele da srpsku železnicu stave pod svoju kontrolu i da nam uvedu identičan model onome koji već funkcioniše u Kini kroz projekat „Socijalnog kredita”.

Kina je prostrana zemlja i putovanje kroz nju je najekonomičnije ili super-brzim vozovima, ili avionom. Karte za ova prevozna sredstva moguće je kupiti jedino elektronskim putem. Putnik uđe na sajt odabere termin koji mu odgovara, unese svoje podatke i sačeka nekoliko minuta da mu rezervacija bude potvrđena. Novac za kartu mu biva automatski skinut sa računa.

Oni koji se negativno vode u „Socijalnom kreditu”, a posebno oni koji su označeni kao protivnici režima ne mogu da dobiju kartu za putovanje, te im je tako onemogućen odlazak i u inostranstvo. Oni su u svojevrsnom kućnom pritvoru i to bez sudskog rešenja.

Da li i nas čeka isti scenario ako Kinezi preuzmu kontrolu nad Železnicom Srbije? S obzirom na to kako se ovaj režim očajnički bori za opstanak ne bi bilo čudno da ovakve stvari i kod nas zažive kada su u pitanju režimski protivnici.

Sa druge strane, kontrolom naše železnice Kinezi bi stekli i mogućnost da opstruišu rad svojih konkurenata koji ovim putem transportuju svoju robu. Dovoljno je da taj voz bude na nekoliko sati zaustavljen, da prodavac ne ispuni preuzete rokove dostave, i kupci će se okrenuti drugim dobavljačima.

Kinezi su, očigledno, spremni da koriste i ova ilegalna sredstva da bi ostvarili željeni cilj, pokazuje nam iskustvo Crne Gore gde je izvođač radova potplatio stručnjake da slažu vladu i skupštinu kako je projekat ekonomski isplativ, a da zatim još i namerno kasni sa radovima kako bi se Crnoj Gori onemogućilo ubiranje bilo kakvih prihoda.

Osim toga, imajući u vidu dugoročne planove koje nam je otkrio dr Di, moramo da se zapitamo da li su kineski radnici koji rade na izgradnji pruge Beograd-Subotica i ostalim projektima u Srbiji planirani da budu osnivači i prvi stanovnici buduće kineske enklave koja će neminovno nići na tlu Srbije. Javnost ne zna koliko kineskih državljana ima dozvolu boravka u Srbiji. O ovome naša vlast ne daje podatke ni partnerima iz Evropske Unije, kao što nikoga ne obaveštava ni o tome šta je ponuđeno kao garancija kineskim državnim bankama da će uzeti krediti biti uredno i vraćeni.

Izgradnja kineske kolonije od do deset miliona stanovnika, kako najavljuje dr Di, u Srbiji koja ima manje od sedam miliona žitelja samo po sebi je prvorazredni bezbednosni problem. Iskustvo Šri Lanke nam pokazuje, međutim, da to nije sve. Baza u Kolombu, glavnom gradu ove ostrvske države je eksteritorijalna, što znači da organi vlasti Šri Lanke nemaju pravo kontrole nad i u njoj. Zapadni, ali i indijski stručnjaci sumnjaju da će jednog dana tu biti instalirane kineske balističke rakete uperene prema samo nekoliko stotina kilometara udaljenoj Indiji koja je glavni kineski rival u Centralnoj i Južnoj Aziji. Zbog toga postoji mogućnost da i Indija, koja je takođe u posedu raketa sa atomskom bojevom glavom, svoje oružje uperi ka Šri Lanki. o Moramo da se najozbiljnije zapitamo kako bismo se mi osećali kada bi, recimo, Francuzi ili Amerikanci uperili svoje nuklearne rakete ka kineskoj enklavi na tlu Srbije. I da li nam tako nešto uopšte treba?

A:

Asimiliraju sve

Han Kinezi (takođe zvani i Hani, ili Hanuzi) su daleko nabrojnija etnička grupa na svetu. Ima ih, po procenama, u celom svetu preko 1,3 milijarde, što znači da je skoro svaki peti stanovnik ove planete pripadnik ove zajednice. U Kini su dominantna nacija, ali tako nije bilo oduvek.

Kina je vekovima bila multietnička država. Vremenom su se Hani nametnuli kao glavni narod asimilirajući ostale nacije. Ovo pokazuje da oni imaju veliki asimilacioni potencijal koji je, generalno, svojstven narodima sa Dalekog Istoka.

Ne treba zaboraviti da su do pre hiljadu godina Sloveni bili apsolutno većinski narod u Panoniji. Mađari, koji su hunskog porekla, odnosno takođe potiču sa Dalekog Istoka su ih tokom vremena u potpunosti asimilirali. Danas običan Mađar nema crte lica karakteristične za azijatske narode, a mnogi od njih su i plavokosi, kakvi su bili i Panonski Sloveni.

Svi oni, međutim, govore mađarskim jezikom i osećaju se danas kao etnički Mađari.

Ne treba zato imati iluzije da je plan koji je izneo dr Di utopija. Vremenom će Han Kinezi koji će činiti samo deset odsto stanovnika planiranih enklava asimilirati ostale narode koji će tu doći, ali će svoj uticaj proširiti i na žitelje celog regiona, pa i države na čijem će tlu nastajati te enklave.

A2:

Kupuju druge države njihovim novcem

Sve države koje su sarađivale sa Kinom i koristile njene „povoljne” kredite imaju iste ili slične probleme kao Crna Gora i Šri Lanka.

Kolumbija je svojevremeno takođe uzela jedan od tih kredita i dozvolila kineskim kompanijama da na njenoj teritoriji sagrade veliku branu. Kinezi su, po običaju (a moguće i sa namerom) koristili neadekvatne, ali jeftine materijale, pa je brana počela da popušta. Njena sanacija bi koštala najmanje koliko i njena izgradnja.

Kolumbija je kao latino-američka država u sferi uticaja Sjedinjenih Američkih Država koje sa zabrinutošću prate dalji razvoj događaja u strahu da će ova zemlja dopasti u dužničko ropstvo prema Pekingu. U tom slučaju bi SAD morale da joj priteknu u pomoć i daju sredstva za otplatu dugova.

Iste brige ima i Evropska Unija u pogledu Crne Gore, ali i Srbije. Za razliku od režima u Podgorici koji je spreman da sa zvaničnicima iz Brisela razmatra načine izlaska iz krize, režim Aleksandra Vučića ne pokazuje takve namere, jer ne želi da prihvati uslov svih uslova koji postavljaju Evropljani, a to je vladavina prava i striktno poštovanje ljudskih prava i sloboda. Našim vlastodršcima je draže da, ako treba, celu državu daju u kinesko ropstvo, ako bi samo dobili garancije da će i tada biti na vlasti.