Marksizam i jezuitizam (3)

Jevanđeljski principi hriščanstva

U tekstovima o Makijaveliju, objavljenim u prethodnim brojevima Tabloida, govorio sam, uz pomoć Morisa Žolija i Slobodana Jovanovića, o fenomenu italijanskog pisca i mislioca iz XVI veka Nikola Makijavelija, koji je zbog realističkog prikazivanja istorije proglašen, najpre od crkvene inkvizicije a potom od celokupnog Zapadnog mnjenja, najomraženijim piscem istorije. Pokušao sam da pokažem da je Makijaveli „kriv" samo zato što je govorio ogoljenu istinu, koju svet njegovog vremena nije mogao da prihvati. Optužen od crkve kao jeretik, izbegao je lomaču samo tako što je već bio umro, ali je ostao u svetskom pojmoviku obeležen kao najmračniji mislilac čovečanstva. I danas se pod pojmom makijavelist podrazumeva beskrupulozni političar koji ne bira sredtva da dođe na vlast i da se na njoj održi. Stvar je u tome što su svi vladaoci, i pre i posle Makijavelija, bili „mali Makijaveli" i držali se saveta koje je ovaj republikanac dao firentinskom prestolonasledniku Lorencu Medičiju, kako da uz pomoć apsolutne vlasti ujedini Italiju.

Ivan Ivanović

U tekstovima o Makijaveliju, objavljenim u prethodnim brojevima MagazinaTabloid, govorio sam, uz pomoć Morisa Žolija i Slobodana Jovanovića, o fenomenu italijanskog pisca i mislioca iz XVI veka Nikola Makijavelija, koji je zbog realističkog prikazivanja istorije proglašen, najpre od crkvene inkvizicije a potom od celokupnog Zapadnog mnjenja, najomraženijim piscem istorije. Pokušao sam da pokažem da je Makijaveli „kriv" samo zato što je govorio ogoljenu istinu, koju svet njegovog vremena nije mogao da prihvati.

Optužen od crkve kao jeretik, izbegao je lomaču samo tako što je već bio umro, ali je ostao u svetskom pojmoviku obeležen kao najmračniji mislilac čovečanstva. I danas se pod pojmom makijavelist podrazumeva beskrupulozni političar koji ne bira sredtva da dođe na vlast i da se na njoj održi. Stvar je u tome što su svi vladaoci, i pre i posle Makijavelija, bili „mali Makijaveli" i držali se saveta koje je ovaj republikanac dao firentinskom prestolonasledniku Lorencu Medičiju, kako da uz pomoć apsolutne vlasti ujedini Italiju.

Do koje mere je Makijaveli danas aktuelan, pokazaću na nekim primerima iz savremenosti, u ovom tekstu na slučaju beogradskog profesora Svetske književnosti Nikole Miloševića, koji je sredinom osamdesetih godina XX vekao došao pod udar komunističke inkvizitije samo zato što je obelodanio jedan Lenjinov zločin.

Kao prilog raspravi sa svojim kritičarima, doktrinarnim komunistima, koji su ga optužili za antikomunizam, Nikola Milošević je u knjizi, koju smo u prethodnim poglavljima analizirali, „Marksizam i jezuitizam", dodao raspravu pod naslovom Zapis o državi božjoj. Kao moto ove rasprave uzeo je stav ruskog političara sa početka XX veka Konstantina Leontijeva, koji je 1903. godine (pre pojave kavkaskih bojevika) napisao: „Eto, možda, savez socijalizma... s ruskim samodržavljem i vatrenom mistikom (kojoj će filozofija služiti kao pas) - to je još moguće, ali biće bogme to strašno mnogima. I Veliki inkvizitor moći će sebi tad dozvoliti, kad ustane iz groba, da isplazi jezik Fjodoru Dostojevskom." (Dostojevski je „stvorio" Inkvizitora u romanu „Braća Karamazovi".)

No da vidimo najpre o kakvoj se to Božjoj državi radi u zapisu Nikole Miloševića. Svm Nikola je to objasnio služeći se knjigom „Moć i tajna jezuita", čiji je autor Rene Filop Miler a koja je objavljena u Berlinu 1929. godine.

Ova knjiga i danas važi kao jedan od najiscrpnijih prikaza teorijske i praktične delatnosti pripadnika jezitskog reda. Inače, Rene Melop se bavio i Dostojevskim, posebno je istakao da je veliki pisac pokazao „izuzetnu pronicljivost" kad je Hristovog oponenta u Legendi o Velikom inkvizitoru (važno poglavlje u romanu) prikazao kao jezuitu, iako je poznato da nijedan jezuita nije bio inkvizitor. Dostojevski je to, dabome, znao, ali je iz umetničkih razloga dodelio inkvizitorsku funkciju svom junaku, jer je na taj način iznutra osvetlio katolicizam.

Iako veliki kritičar katolicizma, genijalni pisac nije podvrgao sumnji činjenicu da katolička crkva želi da svoju moć koristi za usrećivanje čoveka. Međutim, problem je u sredstvima da se postigne taj cilj, odnosno da li se čovek može usrećiti milosrđem ili nasiljem. Dostojevski je bio za milosrđe, ali je uvideo da katolička crkva odstupa od Hristovog učenja, koje je bilo jevanđelje, i služi se metodama koje su bliže Hristovim ubicama. Stoga je Dostojevski u „Braći Karamazovima" izneo snažnu kritiku katolicizma oličenog u Velikom inkvizitoru.

U stvari, Dostojevski je postavio makijavelističko pitanje o cilju i sredstvima, pitanje koje od Hrista do današnjih dana čovek nije rešio. Samo da napomenem da je drugi veliki ruski pisac Lav Tolstoj otišao dalje od svog savremenika Dostojevskog, pa je i pravoslavlje izvrgao kritici da odstupa od Boga, zbog čega ga je pravoslavna crkva izopštila iz svojih redova, pa ovaj najveći pravoslavni jeretik i dan danas ima titulu bezbožnika, iako je crkvu kritikovao u ime Boga.

Inače, još početkom XVII veka (tačnije 1609. godine) jedna hrišćanska sekta u okviru katoličke crkve, koja je sebe nazivala Družba Isusova (isusovci odnosno jezuiti) i smarala da je najbliža Isusu, tražila je i dobila odobrenje od crkve i španskog kralja da ode u Paragvaj u misiju pokrštenja domorodaca u hrišćane. U ovoj planinskoj zemlji Južne Amerike jezuiti su napravili jedan od najinteresantnijih socijalnih eksperimenata u istoriji, osnovali su na zemlji Božju državu, koja je trajala gotovo 150 godina, znači vek i po.

Jezuitski red je osnovao Španac Ignasio Lojola u Parizu 1534. godine i sa još šestoricom svojih drugova studenata na Sorboni položio redovnički zavet s prvobitnom namerom da misionarski deluju u Palestini, što nisu realizovali. Budući da je Lojola bio vojnik, oni su sebe nazivali još i Hristovi vojnici, a njihovi sledbenici, oko stotinak, su misiju ostvarili u Paragvaju.

Filop Miler ovako opisuje katolički eksperiment u Paragvaju.

Južnu Ameriku su kolonizovali Španci i Portugalci, koji su nazivani konkvistadorima. Osvajači su bili surovi, ubijali su urođenike koji su se protivili ropstvu. To, dabome, nije moglo biti u Hristovom duhu, pa su jezuiti misionari odlučili da bar jedno urođeničko pleme, Gvarane, spasu od uništenja. Ideja plemenita bez sumnje. Jezuiti su uspeli da privole španskog kralja a preko njega i crkvu da im dozvoli da u Paragvaju osnuju teokratsku državu, po ideji iz Biblije, dakle božju državu na zemlji.

Čim su dobili dozvolu, jezuiti su krenuli na posao. Nije im bilo teško da pridobiju Gvarane, jer su ih time zaštitili od konkvistadora. Problem je bio u tome što su Gvarani bili lenji i neradni i nije bilo jednostavno da ih nauče da se bave zemljoradnjom. To su uspeli na taj način što su im obezbeđivali muziku uz rad, a poznato je koliko su Indijanci bili muzikalni. Navodno, takvim bezazlenim sredstvom jezuiti su osnovali državu na principima autentične jevanđelske čistote, odnosno uspeli su da u praksi sprovedu sve ono što uzvišeni ideali Hristovog učenja zahtevaju. U ovoj državi vladala je potpuna jednakost svih njenih žitelja bez razlike. Jezuiti su ukinuli privatnu svojinu čime su omogućili potpunu ravnopravnost svih stanovnika države. Zemlja je obrađivana kolektivno, a plodovi zemljoradnje su deljeni ravnopravno. Prašuma je pretvorena u božju njivu. Čak su jezuiti obezbedili, danas bismo rekli, neku vrstu socijalne pomoći za stare i bolesne.

Pored zemljoradnje, jezuiti su formirali i manifakturnu industriju, pa su proizvodili odeću i obuću, koju su delili jednom godišnje svakom stanovniku države, a deci dvaput. Tako su jezuitski državnici u Paragvaju u praksi realizovali neke izvorne jevanđeljske principe hrišćanstva, ali i anticipirali buduću komunističku državu, odnosno SSSR. Što je najvažnije, jezuiti su bez neke naročite prinude uspeli da privole Gvarane za svoj projekat, a matična Španija im nije onemogućavala da to izvedu.

Kako je to bilo moguće? Rene Filop Miler obaveštava da su jezuiti postigli sporazum sa španskim kraljem Filipom II o međusobnoj saradnji: Španska kruna će da toleriše jezuitski rad, a ovi će za uzvrat materijalno da pomažu Špansku državu od neke vrste poreza koje će da nametnu gvaranskom stanovništvu. Više od toga, jezuiti su se obavezali da će i „vojno" da pomažu Španiju da stekne prevlast nad rivalskom Portugalijom u koloniziranju Južne Amerike. Pošto su se jezuiti ovoga strogo držali, jedan od kasnijih španskih kraljeva Filip V ih je čak nazvao vojnom predstražom Španije.

Jezuitski projekat u Paragvaju bio je tokom vremena predmet rasprave među elitnim evropskim umovima. Tako, francuski pesnik Rene Šatobrijan, jedan od osnivača romantizma, bio je oduševljen ovim činom. To je donekle razumljivo kad se zna da je egzotika bila u osnovi romantičarskog književnog pravca. Šatobrijan zna da je za pojedine prestupe u toj božjoj državi bila predviđena kazna bičevanja, ali ističe da za sto pedeset godina postojanja božje države nijednom nije bila primenjena.

Međutim, javljaju se i mnogobrojni kritičari jezuitskog pothvata, Nikola Milošević ističe Marija Fasbindera. Iako nije bio „neprijatelj" jezuitske države, čak prema njoj izjavio „apsolutno divljenje", Fasbinder je u svojoj knjizi „Jezuitska država u Paragvaju" uočio niz detalja koji odstupaju od jevanđelja. Tako, jezuiti nisu dozvoljavali Gvaranima da se mešaju sa drugim misionarima, navodno da ih ovi trgovci ne bi pokvarili. Priznaje da su jezuiti, iako krajnje pobožni, na neki način zloupotrebljavali zaostalost i neznanje Gvarana. Znajući za urođeničku opčinjenost predmetima iz Evrope, oni su kupovali vernost Gvarana za jedno ogledalo ili nožić.

Iako su propovedali jednakost među ljudima, jezuitski misionari su izgradili, uz pomoć domorodaca mnogo bolje kuće nego što su bile urođeničke kolibe. Čak su imali i mnogobrojnu poslugu, koju su sačinjavala gvaranska deca. Jezuiti su u stvari iskorišćavali zaostalost i neznanje Gvarana.

Sama logika kaže da su jezuitski misionari imali problema kako da vladaju ljudima druge civilizacije. Pribegli su sredstvima okupatora, odnosno vladali su uz pomoć postojećeg aparata. Neprosvećen gvaranski narod, kao i svi divljaci, imao je neograničeno poverenje u svoje poglavice i vrače, smatrajući ih bogovima na zemlji. Razume se da su jezuiti pridobili taj aparat i on je posredovao između njih kao prosvećenih upravljača i naroda kao mase. Tako su, u stvari, jezuiti vladali svojom božjom državom uz pomoć nje same. Poglavice i njihova rodbina obrazovali su u jezuitskoj državi poseban sloj ljudi koji su ranije pred golim narodom zastupali bogove a sad jezuitske okupatore. Tako je stvorena jedna vrsta plemstva, sa svim povlasticama koje je plemstvo imalo u Evropi. U svakom selu bio je čitav sloj ovako privilegovanih građana. Oni su bili oslobođeni poreza i bili su privilegovan sloj, činili su posebnu kastu. Nikola Milošević navodi Fasbindera kad je rekao da „komunizam u Paragvaju nije važio za jezuite, za tu vladajuću kastu".

Gotovo da se nameće poređenje sa Platonovim eksperimentom u Sirakuzi. Platon je odmah propao a jezuiti su vladali sto pedeset godina. To je bilo moguće zato što su Gvarani u Paragvaju bili izolovani od evropske civilizacije i „nisu znali za bolje". Platon nije prošao sa u Sirakuzi sa upravljačkim slojem najobrazovanijih ljudi toga vremena, koje je on nazivao filozofima. Jezuiti nisu morali da uveravaju Gvarane da su oni „filozofi", urođenici su to podrazumevali. Jezuiti su za njih bili božji izaslanici i bilo je normalno da određuju i kontrolišu njihov život.

Kritici Filopa Milera pridružio se i Karl Dil u svojoj raspravi „Socijalizam, komunizam i anarhizam" 1923. godine. Za njega je paragvajski „socijalizam" bio religijski socijalizam održiv samo među divljacima. Po Dilovom gledištu jezuitski eksperiment bio je religiozni što će reći ideološki eksperiment. Gvarani su tu bili samo zamorčići fanatizovanih Isusovih vojnika.

„Imajući sve ovo u vidu" - komentar je Nikole Miloševića - „Fasbinderovo viđenje civilizatorske misije jezuita prikazaće nam se u sasvim drugačijem svetlu. Prvo, Gvarani su se prehranjivali prilično uspešno i bez svojih jezuitskih reformatora. Drugo, i najvažnije, socijalni karakter Gvarana sasvim je dobro odgovarao njihovom prvobitnom uređenju, a ako je išta protivrečilo tom karakteru onda je to bio upravo jezuitski društveni sistem." (...) „Sam Fasbinder kaže da je ovaj sistem imao u sebi nešto veštačko, poredeći ga na jednom mestu sa staklenom baštom. Jezuiti su, veli on, preneli vojničku organizaciju i disciplinu svog reda na jedan narod koji nije bio u stanju da se u takvim granicama oslobodi i razvije u sebi samostalne i samovoljne ličnosti."

Za mene je najinteresantnije stanovište Kuna Fišera, koji u prvom tomu svoje „Istorije novije filozofije" iz 1912. godine kaže: „Ko bi verovao da se sanjarski duh jednoga don Kihota i politika jednoga Makijavelija ikada mogu sjediniti, usmeriti na isti cilj? Sjedinjeni su u jezuitskom redu. Duh prema crkvi neprijateljski raspoloženog Makijavelija nigde se nije snažnije, iscrpnije, plodnije ispoljio kao ovde, gde je reč samo o interesima i moći crkve. Jezuitizam je crkveni makijavelizam."

Sve u svemu, jezuitska država u Paragvaju bila je pseudo komunistička tvorevina. Jezuitski prvaci su pozajmili neke ideje od Platona, neke od Aristotela, najviše od Makijavelija, i napravili jednu veštačku tvorevinu koju su prozvali božjom državom. Jedino im se mora priznati da su tačno procenili status Gvarana i iskoristili ga za svoj projekat. Pri tom nisu ništa suštinski menjali, samo su zatečeno stanje prilagođavali svojoj dogmatici. Princip ekonomske jednakosti i neprijateljski stav prema bogaćenju pojedinaca još od Hrista je imao korena u hrišćanskoj veri. Jezuiti su samo iskoristili postojeći ljudski materijal. Pri tom su kritikovali crkvu da je izneverila hrišćansku ideju i sebe proglasili spasiocima Hrista. U stvari, uradili su u Paragvaju isto što i crkva u Evropi. Paragvajski jezuiti su bili vešti manipulatori koji su domoroce iskoristili za svoj socijalni inženjering. Nema sumnje da su bili vešti propagatori čim su uspeli da Gvarane drže u pokorosti čitavih sto pedeset godina. Videli smo da su to postizali više manipulacijom nego prinudom. Krenuli su od ideje apsolutne jednakosti i ravnopravnosti koja je odgovarala zatečenom stanju u Gvaranskom plemenu. Primitivni i neprosvećeni Gvarani poverovali su da su jezuitski misionari bogovi. Naravno, u boga se ne sumnja nego veruje. Pošto bogovi ne stanuju na zemlji, narod mora da veruje u njihove zastupnike. U Paragvaju su zastupnici božanstva bili jezuiti.

Nema sumnje da je ovaj jezuitski projekat bio zavodljiv, čim su mu se divili i takvi umovi kakav je bio pesnik Šatobrijan. U svari, projekat su omogućile objektivne okolnosti koje su vladale u Evropi. Na jednoj strani, to je bila permanentna potreba španske krune za novcem, pa je ona prihvatila pošiljke koje su dolazile iz Paragvaja, a koje su jezuiti prikupljali oporezujuće rad Gvarana. Na drugoj strani, tu su bili poslušni Gvarani koji su bezrezervno verovali da su jezuiti bogovi koji su došli odnekud u Paragvaj i zaštitili ih od uništenja. U stvari, čitav ovaj proces se odvijao u rivalstvu dve krune, španske i portugalske, oko kolonizacije Južne Amerike.

Uostalom, projekat je i propao kad su u Južnoj Americi zaratili španski i portugalski konkvistadori. Španski kralj je bio pronuđen da radi nagodbe s Portugalcima ustupi rivalskoj strani jedan deo osvojene teritorije, a to je pogodilo jezuitsku državu. Razume se da tom nagodbom jezuiti nisu bili zadovoljni, pa su podstakli Gvarane na oružani otpor. Tako su jezuiti izazvali žestok i surov rat, koji su Gvarani logično izgubili, jer nisu bili vični modernom ratovanju.

Zaključak Nikole Miloševića je da je Božja država u Paragvaju bila inženjering jezuitske sekte, veštačka tvorevina koja se održavala sticajem spoljnih okolnosti. Kad su se te okolnosti promenile - a u zabačenom Paragvaju vreme ne teče isto kao u Evropi - navodni komunistički eksperiment u Paragvaju je otišao u istoriju. Ali će se povampiriti tri veka kasnije u novoj inženjerijskoj tvorevini koja se nazvala Sovjetski savez.

Jasno je da se Nikola Milošević ovoliko bavio jezuitskom republikom u Paragvaju da bi je uporedio sa događanjima u Rusiji, gde se u Oktobarskoj revoluciji začela komunistička republika.

Podvig jezuita u Paragvaju da njih stotinak napravi državu naročito je imao pristalice u carskoj Rusiji. Jedan od pobornika jezuitskog inženjeringa bio je Petar Tkačev, koji je delovao u XIX veku. Ovaj anarhista bio je zagovornik revolucije odozgo još pre Bakunjina. U poznatom spisu Narod i revolucija on zastupa tezu da samo nasilna revolucija može da spasi Rusiju. Istina, moguća je i postepena evolucija, ali to na Zapadu. Rusija nema radničku klasu, ali nema ni buržoaziju, marksizam ne važi za ovu carističku državu. Rusija nema vremena da čeka „promenu ljudske prirode", niti da mužici postanu proleteri, carizam može da sruši dobro organizovana grupa, kao što su bili jezuiti u Paragvaju. Subjekt revolucije u Rusiji može biti „jedna strogo organizovana manjina, koja drži politički monopol, eliminišući već u začetku bilo kakav drugi, suparnički centar odlučivanja". U Rusiji je lakše nametnuti gotove ideje manjine nego na Zapadu, jer je ruska većina naroda neprosvećena i povodljiva. Uostalom, ni jezuiti nisu pravili svoju Božju državu u Španiji ili Francuskoj, nego u Paragvaju sa neprosvećenim Gvaranima. Ruski revolucionari nemaju vremena da pripremaju revoluciju, oni moraju da je prave. Nikola Milošević kaže da „Tkačev spada u onu istu duhovnu porodicu u koju spadaju i paragvajski jezuiti". A on se Tkačevom bavio najviše stoga što on predstavlja prethodnicu Lenjinu, prvom svetskom revolucionaru koji će ideju pretvoriti u praksu.

Ovakav stav Petra Tkačeva imao je oponente i u samoj Risiji (Lavrov), ali je njegov najžešći kritičar bio Fridrih Engels. Nikola Milošević, koji je u vreme pisanja svoje knjige „Marksizam i jezuitizam" bio dosledni marksista (kao i čitava jugoslovenska praksis filozofija), pozvao se na Engelsa, koji je uz Marksa bio tvorac naučnog socijalizma. Engels se suprotstavio tezi Tkačeva da se u Rusiji revolucija može lakše izvesti jer ona nema buržoaziju.

„Tek na izvesnom za naše prilike čak vrlo visokom stupnju razvitka društvenih proizvodnih snaga bit će moguće podići proizvodnju tako visoko da će ukidanje klasnih razlika značiti stvaran napredak, da će ono biti trajno i da neće dovesti do zastoja ili čak nazadovanja u društvenom načinu proizvodnje. Ali taj stupanj razvitka dostigle su proizvodne snage tek u rukama buržoazije. Buržoazija je prema tome s te strane isto tako nužan preduvjet socijalističke revolucije kao i sam proletarijat."

U ovom sporu sa Tkačevim Engels se predstavio kao jedan od prvih kritičara ideje socijalnog političkog inženjeringa.

„U veštačkim revolucijama, odnosno revolucijama koje se prave po narudžbini jedne male grupe izabranih, radikalnih reformatora, onako kao što se pravi komad cica ili samovar, ukidanje klasnih razlika ne znači stvarni napredak niti pak može biti trajno. Stvarni društveni preobražaj rezultat je čitavog prethodnog društveno-ekonomskog razvitka, dakle rezultat zbivanja na nivou sistema a ne na nivou konjukture."

Nikola Milošević ukazuje na dve struje socijalističkog pokreta koje su se pojavile u XIX veku, jednu radikalnu, koja je po Blankiju dobila ime blankizam, i drugu naučnu po Marksu nazvanoj marksizam. Prva je na neki način proistekla iz jezuitskog eksperimenta u Paragvaju, a druga iz celokupne ljudske istorije. Iz Tkačeva je proizašao poznati ruski anarhista Bakunjin, koji je osnovao tajni komitet za izvođenje svetske revolucije. Taj model Bakunjinove ilegalne organizacije verovatno anticipira neki novi Paragvaj u Evropi, autoritarniji od pothvata časnih otaca jezuita, ali je u suštini jedna anarhistička avantura. Nije ni čudo što mu se Marks onako oštro suprotstavio na osnivanju Prve internacionale. Profesor Milošević široko elaborira Marksa kao neprijatelja socijalnog inženjeringa, ja ću ovde da izdvojim jedan Marksov stav koji će se pokazati aktuelnim u vremenu posle Marksa.

Naime, Marks je još 1856. godine rekao u jednoj besedi da će pobeda tehnike (revolucije izvedena kao inženjering) obavezno dovesti do moralnog srozavanja post revolucinarnog društva. „Istim tempom kojim intenzivno potčinjava sebi prirodu čovek postaje rob drugih ljudi ili pak rob svoje sopstvene podlosti". Samo prirodna revolucija koja se nastavlja na istorijski razvoj čovečanstva može da dovede do boljeg društva u kojem će „sloboda pojedinca biti uslov slobode za sve".

U daljem tekstu svoje knjige Nikola Milošević se bavi jednim drugim ruskim misliocem, koji je došao posle Tkačeva, Konstantinom Leontjevom, čiju je misao uzeo kao moto svog eseja. Profesor Leontjeva dovodi u vezu sa Dostojevskim, sa Velikim inkvizitorom u „Braći Karamazovima", što ću ja ovde da preskočim, da bih se u narednom eseju i sam bavio ovom temom. Mene ovde interesuje Lenjin kao prvi izvođač komunističke revolucije u svetu. (Samo da napomenem da sam ja o Vladimiru Iljiču Lenjinu pisao u eseju „Crveni car", uz pomoć poljskog autora Osendovskog.)

Kako je Lenjin gledao na Engelsovu kritiku ruskog revolucionara Petra Tkačeva? Bez obzira što se izdavao za doslednog marksistu, Lenjin je u suštini usvojio ideju Tkačeva da organizovana manjina može da izvede revoluciju i stvori komunističku državu, kao što su to učinili jezuiti u Paragvaju. To pokazuje njegov programski napis Šta da se radi, koji će postati neka vrsa katihizisa ruskog komunističkog pokreta, u kojem se nalazi pohvala Petru Tkačevu. Lenjin kaže kako „istorija svih zemalja svedoči da radnička klasa sama, pomoću svojih sopstvenih nastojanja, može da obrazuje jedino tredjunionističku svest". Stvar je u tome što su Marks i Engels po svom socijalnom poreklu pripadali buržoaskoj inteligenciji i nisu dovoljno poznavali prilike u Rusiji. „Iluzorno je verovati da se klasna politička svest radništva može razviti iznutra, ona mora biti radnicima donesena samo spolja." Lenjin zaključuje, parafrazirajući poznatu Arhimedovu izreku: „Dajte nam organizaciju revolucionara - i mi ćemo preokrenuti Rusiju!" Stoga se dv zaključiti da su boljševci 25. oktobra 1917. godine izveli puč a ne revoluciju.

Čak i kad je došao na vlast, Lenjin je ostao na pozicijama revolucije odozgo, pa je 1920. godine govorio da se revolucionarni teror mora i dalje upražnjavati kad su u pitanju kolebljivi elementi među revolucionarima, ili kod sovjetskih masa. Ipak, ovaj „najveći politički inženjer" dotadašnje istorije (nadmašiće ga Mao Cedung, Pol Pot, Kim il Sung...) kolebao se u pogledu sredstava za postizanje cilja. Za Lenjina je bilo važnije da obećavajući zemlju seljacima pridobije za revoluciju najmasovniji sloj ruskog naroda, nego da nasilno izvede kolektivizaciju tek predate zemlje mužicima. Stoga za Lenjinova života seljački narod novostvorenog Sovjetskog saveza nije prinudnim putem teran u kolhoze. Taj proces će se desiti u vreme Staljina.

Josif Visarionovič Džugašvili, poznatiji kao Staljin (Čelični), je u istorijskom smislu samo dovršio Lenjinov socijalni inženjering, odnosno stvorio je „komunističku državu". Njegova je čuvena teza da „izumiranje države neće doći preko slabljenja državne vlasti već preko njenog maksimalnog jačanja", što je oksimoron „drveno gvožđe".

Posledice Staljinovog „otkrića" su nasilna kolektivizacija i masovne čistke. „Posle prisilne kolektivizacije, koja je imala za cilj da se mehaničkim putem uspostavi potpuna kontrola nad najširim slojevima sovjetskog seljačkog življa, došla je na red poslednja oblast u kojoj je još uvek bio makar tračak neke kakve-takve spontanosti - oblast visoke partijske hijerarhije." Tako je Staljin upropastio Lenjina, koji je bio na tragu marksizma. Naime, Lenjin je, verovatno imajući na umu Rusiju Petra Velikog, zadržao od marksizma internacionalizam i sanjao o „izvozu" ruske revolucije najpre u Evropu a potom i u Ameriku. On je kritikovao velikorusku nacionalističku i samodržavnu tradiciju. Amerika i Engleska, biće zemlja proleterska! Staljin je svoju moć bazirao upravo na velikoruskom nacionalizmu, njegov uzor je bio „mračni ruski car" Ivan Grozni. Jedan Staljinov istoričar veličao je ulogu Ivana Groznog u ruskoj istoriji, jer je ovaj car ojačao ruski nacionalizam i stvorio centralističku državu, koja treba da služi kao uzor komunističkoj Rusiji. Ne znam koliko je naroda pobio Ivan Grozni, ali Staljinu se stavlja na dušu ogroman broj žrtava, što ga uz Hitlera svrstava u najmasovnijeg ubicu u celokupnoj ljudskoj istoriji.

Nema sumnje da Nikoli Miloševiću pripada znatna uloga što je u vreme kad je to bilo kažnjivo otvorio pitanje etike u komunizmu.

jun 2021.

Sremčica