(P)likovi

Srpska opozicija postala je opozicija protiv građana Srbije

Opelo za Srbiju

Država je opljačkana i rasturena, a narod je prepušten na milost i nemilost mentalno poremećenom diktatoru. Amerika i Evropska unija nežno kritikuju i snažno podržavaju režim Srpske napredne stranke. Rusija i Kina posmatraju Srbiju samo kao sredstvo za ostvarenje svojih političkih i poslovnih interesa. Nikoga ne zanima pljačka javnih resursa i privatne imovine, tiranija, gušenje demokratije, medija, ljudskih prava... Nažalost, to više ne zanima ni srpske opozicione stranke, koje su pristale da učestvuju u izbornom vodvilju, koji režira Aleksandar Vučić. Odlukom da daju legitimitet diktatorovom sledećem mandatu, opozicione stranke su postale opozicija narodu, ne režimu. Zašto su lideri opozicije izneverili građane i kakve će to posledice izazvati, piše zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik u Dnevnom telegrafu, Nacionalu i Pravdi, nekada blizak Vučićev saradnik i prijatelj.

Predrag Popović

I kriv i dužan, Aleksandar Vučić je povećao šanse da boravak na vlasti produži na još četiri-pet godina. Kao i u nekoliko prethodnih slučajeva, kad mu je bilo teško, u pomoć su mu pritekli lideri opozicionih stranaka.

Pre dve godine su ugasili građanske proteste, a u dve prilike - kad je drhtao od straha u opkoljenoj zgradi RTS-a i potom u zgradi Predsedništva - povukli su opsadu pre nego što se šlogirao u nastupu histerije. Kad je Vučić, u julu 2020, prosuo krv građana po beogradskim ulicama, opozicionari nisu reagovali, ne na pravi način. Od njihovih saopštenja u kojima su tražili odgovornost policijskih i mafijaških batinaša niko nije imao korist.

Prošle godine su ga razgaćili bojkotom, celom svetu su pokazali njegovu sramotu, koju sad, kao smokvinim listom, pokrivaju pristankom da učestvuju u izbornoj predstavi, planiranoj za početak aprila sledeće godine. "Prava opozicija" nije znala da materijalizuje uspeh bojkota. Umesto od naroda, od svojih glasača, tražila je podršku evropskih pregovarača i diplomata iz četiri ambasade. Opozicionari su strancima nudili dokaze tiranije. Vučić im je ponudio mnogo više - 18 rudnika za Rio Tinto, subvencije za lažne investitore, masnu apanažu i sve moguće političke ustupke, od Kosova do Republike Srpske. Suočeni s poražavajućim rezultatima pregovora, lideri opozicije su odustali od borbe za zaštitu države i naroda, preči su im lični i stranački interesi.

- Ko će izaći na izbore? Pa, svi! Videćete, svi će, kao bele lale, da izađu na izbore - slavodobitno, s podrugljivim osmehom, zbog koga je još u osnovnoj školi dobio nadimak "Hulja", Aleksandar Vučić je rekao istinu.

Sve opozicione stranke izaći će na izbore. Ta odluka nema veze s politikom, nego s trgovinom u kojoj će svi akteri .

Vučić će dobiti jedino što mu treba - stranački šareniš u Skupštini, dekor za diktaturu, baš kao što vole licemeri iz zapadnjačkih ambasada. Iza demokratske dimne zavese nastaviće da uništava državu i zlostavlja građane.

Opozicija će dobiti pedesetak poslaničkih mandata i mesto na budžetskim jaslama. Mladim strankama, uglavnom derivatima Demokratske stranke, i ponekom građanskom pokretu, koji uspe da preskoči cenzus od tri odsto, to će omogućiti da prežive i da se pozicioniraju na političkoj sceni.

Većina lidera opozicionih stranaka i ne krije lukrativne motive, oni su realni i opravdani. Vučić je zaplašio sve tajkune i tajkunčiće koji bi, u normalnim okolnostima, mogli i hteli da novčano podrže opoziciju. Politika je skup biznis, ne može bez velikih investicija. Ako je za finansiranje redovnih aktivnosti jednog opštinskog odbora potrebno hiljadu evra, to znači da bi stranka, koja želi da pokrije celu Srbiju, morala da izdvoji oko 120.000 evra mesečno, odnosno 1,5 milion evra godišnje. To ne mogu da podnesu ni stranke Dragana Đilasa i Vuka Jeremića, a kamoli ostale. Bez novca nema ni infrastrukture, akcija, vidljivosti, pa ni glasača. Ulazak u Skupštinu donosi novac iz budžeta, koji će pomoći strankama da opstanu na političkoj sceni.

Neki opozicioni tu poslovnu strategiju maskiraju političkim parolama. Đilas bilduje optimizam, najavljuje pobedu opozicije na beogradskim izborima, pa i solidne šanse na predsedničkim. Kao mašinski inženjer, lider Stranke slobode i pravde voli da se bavi matematikom, zato citira rezultate istraživanja, koji pokazuju da u Beogradu podjednak broj glasača imaju SNS i opozicija. Po toj računici, ukoliko bi na izbore izašlo 900.000 birača, sigurno bi pobedila opozicija.

Gubitak vlasti u glavnom gradu izazvao bi urušavnje naprednjačke zločinačke piramide u celoj Srbiji. Taj proces bi bio ubrzan, a možda bi se rešio ekspresno, već u aprilu, ako bi zajednički opozicioni kandidat uspeo da uđe u drugi krug predsedničkih izbora. U referendumskoj atmosferi, u kojoj bi se glasalo "za" i "protiv" Vučića, diktatoru ne bi pomogla ni sva raspoloživa politička, finansijska, logistička, mafijaška i medijska podrška.

Umesto u matematiku, Vuk Jeremić se uzda u fiziku. Narodna stranka je nedavno osvojila 13 odsto glasova na lokalnim izborima u Negotinu. U uobičajenoj naprednjačkoj izbornoj atmosferi, glasači su podmićivani i izloženi pritiscima, ucenama, pretnjama i ostalim oblicima kapilarnog terora. Funkcioneri i aktivisti Narodne stranke su pretrpeli torturu kriminalaca u civilu i u uniformama. Policija je uhapsila 11 opozicionih članova biračkih odbora. Pod raznim izgovorima, odvodili su ih s biračkih mesta kako bi omogućili da se manipuliše s glasačkim listićima. Prljav posao je dobro obavljen, među nevažećim listićima najviše je onih na kojima je bila zaokružena lista Narodne stranke.

- Moramo biti spremni da na sledećim izborima i fizički branimo izbornu volju birača, da se fizički suprotstavimo naprednjacima - kaže Vuk Jeremić, koji je, odlukom da NS učestvuje na lokalnim izborima u Negotinu, pogazio "Sporazum s narodom", koji je potpisao pre dve godine, kad se obavezao da će bojkotovati sve izbore ukoliko se ne promene izborni uslovi.

Na potrebu za žešćim otporom ukazuju i pojedinci iz Demokratske stranke.

- Opoziciji je neophodno ubrzano osposobljavanje za totalni rat za oslobođenje Srbije. On podrazumeva ne samo klasičnu političku borbu, već i trku u naoružanju. Videli smo kojim arsenalom režim raspolaže za odbranu svojih pozicija. Da li smo spremni? Od nas zavisi - tvrdi dr Aleksandar Dikić, član Glavnog odbora DS-a, koji je predlagao da se bojkotuju i izbori koji će biti održani u aprilu sledeće godine.

Predizborna komedija s elementima horora upotpunjena je agresivnim statistima s oba opoziciona ideološka pola. Pokret Dveri nije oklevao, prvi je doneo odluku o nastupu na svim izborima. Boško Obradović, predsednički kandidat u najavi, objasnio je da više neće dozvoliti da ga, pregovorima o izbornim uslovima i kiselim vinom, zamajava Vučić, baš kao ni Đilas raspravama o opozicionim predizbornim savezima. Ne želeći da gubi vreme na zamajavanje, kako kaže, s njima dvojicom, Obradović se koncentrisao na saradnju s dr Jovanom Stojković iz pokreta "Živim za Srbiju" i sličnim organizacijama, poput "Balternative", "Narodnih patrola", "Antiglobalista"... Obradović je nekad bio perspektivan političar, solidnog formata, koji je u međuvremenu ispresavijan i prilagođen džepnom izdanju.

Poput Obradovića, koji s ozbiljnim izrazom lica izgovara: "Ja sam najbolji predsednički kandidat", veseli Dobrica Veselinović iz Građanske inicijative Ne davimo Beograd kaže: "Mogu sebe da zamislim kao gradonačelnika Beograda". Veselinović ima 40 godina i nula dana radnog staža. Radnu karijeru su mu obeležile funkcije koordinatora projekta "Neću kesu, hoću ceger" i "Bahato parkiram". Bio je i asistent koordinatora u udruženju "Jugoistok 21" i koordinator projekta "Bureau Savamala". Najbliže nekom radnom mestu bio je u vreme studija, kao programski urednik Radija BU. Veseli Dobrica prazninu u biografiji namerava da, u petoj deceniji života, popuni funkcijom u vlasti, pa makar ona bila i lokalnog nivoa, gradonačelničkog.

Obradović i Veselinović nisu bitni. Kako god prošli na izborima, oni će nastaviti da parazitiraju na političkoj sceni. Za Srbiju, a i njih lično, mnogo je važnije kako će Đilas i Jeremić opravdavati odluku da izađu na izbore i daju legitimitet Vučićevoj diktaturi. "Potreban nam je novac za finansiranje stranke", nije dovoljan alibi. Ne za normalne građane, čije interese bi oni trebalo da štite.

Narod je opljačkan i ponižen. Sirotinja, poznato je, ne mari za demokratiju, za politiku. Umesto ideologije, traži hleba. Većina radnika dobija plate od oko 300 evra, a većina penzija nije ni tolika. Ko balansira na ivici egzistencije ne može da podržava vlast, ali nema razumevanja na igre na opozicionoj sceni.

Gladan čovek traži konkretna rešenja, ne mari za priče o jednoj, dve ili tri kolone, kukanju zbog medijskog mraka ili potrebi da se zamene sporni članovi REM-a. Gladan čovek neće imati nikakvu korist od toga što će pedesetak opozicionara dobiti poslaničke mandate.

Dok mu glava trne od nervoze zbog besparice, rada u robovlasničkim uslovima, strepi od javnih izvršitelja i dileme da li da deci kupi užinu ili sebi lekove, niko normalan ne može da vidi bilo šta korisno u tome što će se, recimo, u Skupštini svađati Đilas i Bakarec, Jeremić i Rističević ili Rističević sam sa sobom.

Uostalom, kad Vučić osvoji novi petogodišnji predsednički, a SNS četvorogodišnji mandat, neće biti bitno koliko poslanika ima opozicija, koliko novca dobija iz budžeta i koliko je zastupljena u medijima. Srbija nema vremena za čekanje. Do sledećih izbora, do 2025, emigriraće još 300.000 mladih i obrazovanih, radno sposobnih ljudi. Ko ostane, usled nedostatka sposobnosti i hrabrosti da krene trbuhom za kruhom, moraće da pristane na službu naprednjačkim okupatorima ili da se povuče u samoizolaciju, u totalnu apatiju.

Đilas, Jeremić i Lutovac, kao i svi vrapci na grani, znaju da je to tako. Odlukom da učestvuju na izborima, oni će, možda, privremeno spasiti svoje stranke. Dobiće novac iz budžeta, kojim Vučić raspolaže kao da je njegov. Pristankom da legalizuju diktaturu postaće saučesnici u zločinu nad narodom. Tome se najviše raduje Vučić. Političkim, pravosudnim, medijskim i finansijskim pritiskom prinudio je protivnike da podviju rep i da iz konfrontacije pređu u kohabitaciju, a neki u kolaboraciju.

Teško je proceniti zašto su lideri "prave opozicije" pristali na tu igru. Đilas i Jeremić su kritikovani i od strane Vučićevih političkih protivnika, nezavisnih intelektualaca i slobodnih medija, pa i na stranicama našeg Magazina. I kritika autora ovog teksta često je zanemarivala razliku u očekivanjima i njihovim realnim mogućnostima. S procenom da opozicionari, koji se bore protiv agresivnog mentalno poremećenog diktatora, nemaju pravo na slabost, strah, sujetu i slične mane, isticali smo očekivanje da pokrenu akcije koje mogu da dovedu do oslobođenja Srbije.

Realnost je demantovala te procene. Nije za utehu, a nije ni alibi koji može da ih oslobodi odgovornosti za neuspehe, ali treba priznati da su očekivanja bila prevelika. Đilas i Jeremić, dok nisu formirali svoje partije, nikad nisu proveli ni dan u opoziciji. U politiku su ušli kroz Demokratsku stranku, kad je ona bila na vlasti. Đilas ima kratak i, po rezultatima, zanemarljiv ministarski staž, ali i mnogo značajniji period na mestu gradonačelnika Beograda. Jeremić je na političku scenu zakoračio kao savetnik predsednika države, a potom i kao ministar spoljnih poslova. S tim iskustvom nisu dorasli Vučiću, koji i danas, iako je apsolutni gospodar života i smrti, vodi žestoku opozicionu politiku.

Vučić je ukrao sve što je stigao, pa je opoziciji ukrao i njen način borbe. Uzalud opozicionari ukazuju na režimske kriminalne i korupcionaške afere kad se Vučić glasačima predstavlja kao odlučni borac protiv mafije. Deo javnosti, hipnotisan Pinkom i ostalim režimskim multimedijalnim trovačnicama, ne mari za činjenicu da Vučićev rat protiv mafije nije ništa drugo do brakorazvodna parnica. Takođe, opozicionarima je mala vajda od obećanja da će obnoviti privredu i podići Srbiju.

Preko svoje fabrike laži Vučić svakodnevno širi iluziju da on to već radi. Otvara fabrike i seče vrpce na deonicama puteva, ali ne kaže da je strane investitore podmitio novcem otetim od građana Srbije i da auto-puteve i bolnice plaća kreditima, koje će otplaćivati nekoliko sledećih generacija.

Vučićeva medijska mašinerija uništava sve protivnike, svakoga ko mu zasmeta. Zna se kako su prošli Oliver Ivanović, Vladimir Cvijan i mnoge druge žrtve. Posle ubistva, kad je s Ivanovićem sahranjena i potecijalna opasnost da ugrozi Vučićeve pozicije na severu Kosova i Metohije, naprednjački licemeri su prolili litre krokodilskih suza. To danas rade naričući nad sudbinom policijskog inspektora Dejana Jovića. Dok je - živ, zdrav, nepotkupljiv i neustrašiv - progonio pripadnike kriminalnog ganga Veljka Belivuka, Jović je bio izložen satanizaciji kroz Vučićeve medije. Da bi zaštitio svoju mafijašku pešadiju, Vučić je upravljao medijskom kampanjom protiv Jovića, a mete je crtao i urednicima i novinarima Magazina Tabloid. U studiju Televizije Hepi, u kojoj su iznete najteže optužbe protiv nas, jer "branimo policajca ogrezlog u kriminalu", danas Milomir Marić ugošćava Vukosava Jovića, oca policijskog inspektora, koji je naprasno umro u prisustvu vlasti, navodno od korona virusa. Marić, morbidnim zamenama teza, pokušava da Vučića, sebe i ostale učesnike u hajci na pokojnog policajca abolira od odgovornosti.

- Optužuju me za Ivanovića, Cvijana i druge nesrećnike... Neka optužuju, meni je savest čista - kaže Aleksandar Vučić, čija savest predstavlja nešto najprljavije u savremenoj istoriji Srbije.

Opozicija nije našla načina da spreči ili bar amortizuje posledice tih propagandnih laži i prevara. Naprotiv, sad pristaje da učestvuje u njima. Skeptici tvrde da Đilas i Jeremić to rade u dogovoru s Vučićem, u zajedničkom interesu, koji se zasniva na tome da on dobije još nekoliko godina vladavine, a oni poslaničke mandate i apanažu iz budžeta.

Pojedini analitičari iz opozicionog korpusa često ukazuju na paralele iz vremena vlasti Slobodana Miloševića i ovog što danas Srbija trpi. Zaista, ima mnogo sličnosti. Za ovu temu bitno je ukazati na sličnu vrstu odnosa diktatora i lidera opozicije.

Aktuelni vladar predvodi stravičnu kampanju protiv vodećih političkih protivnika Đilasa i Jeremića. Vučić je na njihov račun izgovorio najteže optužbe i najprljavije uvrede. Ipak, u srpskoj političkoj praksi to ne znači ništa. Iskustvo nas podseća na brojne primere iz prošlosti. Slobodan Milošević je progonio Zorana Đinđića. Upravo u vreme dok mu je, u montiranom sudskom postupku, pripremao smeštaj u zatvoru, Milošević se tajno sastajao sa Đinđićem i nudio mu ulazak u vlast. Đinđić je mesto premijera odbio pod pritiskom stranih mentora. Bračni par Milošević-Marković je još žešći i pikantniji sukob imao s bračnim parom Drašković.

- Danica Drašković je iz neugledne četničke porodice, frustrirana socijalnim miljeom iz koga je došla da živi u veliki grad, sa histeričnom ratobornošću inferiornih ljudi, a naročito nerealizovanih žena, sa navikama poludivljih stočara i drumskih razbojnika koji sačekuju putnike iza krivine i otimaju im prtljag i decu - pisala je Mira Marković u svom dnevniku u magazinu Duga.

- Slavujkino pisanje može je samo napraviti smešnom u vidljivoj želji da omalovaži moju porodicu, ne bi li me približila sebi, ženi bez ikakve porodice, ni ugledne, ni neugledne, tikvi bez korena, ženi rođenoj u šumi, u zemunici sela Brežan, s one strane Morave, vanbračnom plodu iz razuzdanog partizanskog trenutka šumskih orgijanja. Po pisanoj istoriji njene partije, rodila ju je žena streljana posle izdaje svojih partijskih drugova, a kao ćerku, po zadatku, priznao ju je jedan partizan, iako postoji sumnja u njegovo očinstvo, zbog čega, valjda, Slavujka sa njim nije govorila skoro čitav život, niti je otišla na njegovu sahranu kada je umro - odgovorila je Danica Drašković.

Razmenjene mentalne izlučevine o poludivljem stočarskom poreklu i plodovima šumskih orgijanja nije su im smetale da prave političke paktove, kad je trebalo da se overi dogovor o podršci SPS-a da SPO preuzme vlast u Beogradu. Vuk i Dana su zanemarili uspomene na prebijanje i hapšenje, koje su im organizovali Sloba i Mira. Politika je biznis, nema mesta za emocije, a naročito ne za empatiju prema opljačkanom, gladnom i poniženom narodu.

No, kad se već izvlače paralele između dva perioda diktature, vredi istaći i one koje mogu da zabrinu vladare i ohrabre normalne ljude. U jesen 1996. godine, Srećko Mihajlović je objavio rezultate istraživanja, koji su pokazivali da u Srbiji vladaju apatija i strah, da građani, većinom, ne žele da se suprotstave diktaturi. Nije prošlo mesec dana, pokrenuti su protesti širom Srbije zbog krađe glasova na lokalnim izborima. I pre opozicije, studentske i građanske proteste podržali su brojni univerzitetski profesori, nezavisni intelektualci, pa čak i uticajni pojedinci iz vrha pravosuđa, poput Dragoljuba Jankovića, tadašnjeg predsednika Prvog opštinskog suda u Beogradu. Istražni sudija tog suda Radomir Milikić podneo je krivičnu prijavu protiv predsednika beogradske Gradske izborne komisije Radomira Lazarevića.

- Nisam spavao tri dana pre nego što sam podneo prijavu. Razmišljao sam da li je u redu da se ja, kao sudija, eksponiram na ovaj način. Opet, gledajući ovu decu na ulici, čitajući šta sve piše o sudu, odlučio sam se na ovaj korak. Svi su mi savetovali da se ne upuštam u to, da nije vreme, da nemam političkog sluha. A ja smatram da oni nemaju sluha - objasnio je Milikić.

I danas, sigurno, i u vlasti i u opoziciji postoje ljudi koji ne mogu ravnodušno da gledaju decu koja odlaze iz Srbije, isto kao i onu koja ostaju ovde, da kod stranih investitora, u pelenama, rade za 300 evra, ili da se za sendvič i dve crvene prodaju naprednjačkim kriminalcima. Apatija i strah, kakvi su prikazani u Mihajlovićevom istraživanju od pre četvrt veka, prisutni su i sada. Međutim, baš kao i tada, energija je neuništiva, lako može da bukne i spali sve laži politikanata iz vlasti i opozicije.

To će se desiti pre ili kasnije. Nažalost, lideri "prave opozicije" propustili su priliku da kanališu nezadovoljstvo građana i oslobode Srbiju. Izlaskom na izbore dali su šansu diktatoru da dovrši posao i zatre državu i narod.

Vlast Aleksandra Vučića nanela je trajnu i nesagledivu štetu Srbiji. Vučić, članovi njegove porodice, kumovi i saučesnici u zajedničkom naprednjačkom zločinačkom poduhvatu očerupali su budžet, oteli su javne resurse i formirali kastu novobogataša. Naprednjački kartel je organizovao međunarodne kanale za proizvodnju i šverc narkotika i oružja, kao i sisteme za pranje novca stečenog kriminalom.

Grupa najbogatijih politikanata u Evropi vlada najsiromašnijim narodom. Penzioneri su osuđeni na sramnu bedu, radnici su postali robovi domaćih i stranih tajkuna, normalni građani su izloženi torturi naprednjačkih batinaša... Sve to znaju lideri "prave opozicije" i opet žele da učestvuju na izborima.

Prepušten na milost i nemilost diktatoru, običan svet je prinuđen da trpi dokle može. Zasad, nade u promene usmerene su prema tome da američke službe konačno obore i uhapse Vučića zbog šverca droge i oružja i drugih najtežih krivičnih dela, ili da se psihopata sam obesi ili šlogira. Iako nisu isključene, takve opcije nisu dobre po Srbiju. Posle sveg zla koje je izazvao i raširio, Aleksandar Vučić zaslužuje samo to da bude priveden pravdi, pa da, posle poštenog sudskog postupka, odsluži doživotnu robiju.

U skladu sa starom devizom "posle fašizma nema kajanja", odgovornost za saradnju s okupatorom moraju da snose i lideri svih stranaka koje će, pristankom na izbore, postati opozicija narodu, a ne Vučiću.