Postdemokratija

PUČE KOLAN SVEČEVOJ KOBILI

Razmišljajući o temi za ovaj tekst negde sam naleteo na podatak da je upravo na taj dan, 13. novembra 1813, rođen Petar Petrović Njegoš. Odmah su me išamarala sećanja na njegovu filozofsku poeziju, pa sam odlučio da to podelim sa čitaocima ne bih li lakše podneo. A, možda će se još neko probuditi od sramote što za dve stotine godina ništa nismo naučili od onoga na šta nas je genijalni Njegoš upozoravao, pa smo dopustili da nam se tragična istorija ponavlja kao farsa. Spuštasmo se već jedared niz uže Radikala i Socijalista, koje se umalo ne pretrže, pa opet dozvolismo da nas sad tim istim užetom ponovo dave, zaboravljajući da nema razlike između stranog i domaćeg tiranina, navodi kolumnista Mile Isakov, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Prosto je neverovatno, a opet sasvim logično imajući u vidu naša lutanja po bespućima istorije, koliko su Njegoševa naravoučenija i danas aktuelna. Vekovima već na ove prostore dolaze razni osvajači, strani i domaći, na isti način i sa istim ciljevima, a mi nikako da ih prepoznamo na vreme.

Kada se pojave po pravilu pružaju ruku pomirenja i obećavaju kule i gradove, a onda malo po malo zatežu uzde sirotinji raji o kojoj svi misle isto, kao stoci bezrepoj.

Zar se i Vučić danas ne predstavlja kao svojevremeno Selim Paša „ poslanik od sve zemlje cara".

„Car od cara mene je spremio da obilazim zemlju svekoliku da uredbu vidim kako stoji, da se vuci ne prejedu mesa, da ovčica koja ne zanese svoje runo u grm pokraj puta... i da raji uzdu popritegnem, e je raja ka ostala marva. Hajte meni pod mojim šatorom, ti vladiko i glavni serdari, samo da ste caru na bjeljegu, za primiti od mene darove, pa živite kao dosle što ste."

Princip je i danas isti, sve su ostalo nijanse!

Zar se nije i Vučić kad je dolazio na vlast predstavljao kao demokratski, proevropski orijentisan i prigrlio sve serdare demokratske i drugih stranaka, do juče ljute protivnike, izdajnike i strane plaćenike. Od Rasima Ljajića, Siniše Malog, Zorane Mihajlović, pokojnog Vladimira Cvijana, Nebojše Krstića, Branislava Nedimovića, do Vesića i Mitrovića sa sve Pinkom.

Pokušao je i Đinđića da prisvoji, naručujući spomenik čoveku posle čijeg se ubistva po sopstvenom priznanju napio od sreće. Usvojio je i one koji su ga najviše pljuvali kad je napuštao Radikale, od Martinovića do, konačno, i Šešelja. Zar nije i Čedi i Čanku ponudio primirje uz obećanje da mogu da žive i rade kao i dotad što su, samo sad za njega.

Zar nije pred izbore penzionerima, kao najbrojnijoj glasačkoj mašini, obećavao da im penzije nipošto neće dirati, a onda kad je zaseo na vlast prvo njima smanjio primanja i pljačkao ih pune četiri godine, da bi im sad kao Božić Bata poklanjao neku siću od onoga što im je oteo. Zar raji nije obećavao hleb od tri dinara i bespoštednu borbu protiv kriminala i korupcije? Hleb je ovih dana, po ko zna koji put, ponovo poskupeo, dok kriminal i korupcija cvetaju za njegovog vakta. Šta više i to je uzeo pod svoje, on formira i kontroliše kriminalne bande pod firmom navijača, a njegovi najbliži rođaci, kumovi i prijatelji se nepristojno bogate.

Vučić narodu nudi staru formulu, hleba i igara. Evo ovih dana je ponovo ograničio poskupljenje najjevtinijeg, takozvanog narodnog hleba, a sa druge strane bogatim fudbalerima je obećao milion eura za pobedu nad Portugalom i plasman na svetsko prvenstvo. Upao im je u avion pred put za Lisabon i slikao se sa njima, pa nije ni čudo što niko od njih nije stigao da mu kaže da to njima ne treba, da imaju i previše novca i da to ne može biti motiv za igranje u reprezentaciji. Njihovi motivi su pre svega sportski i patriotski, a što se „njegovog" miliona na njih dvadeset i trojicu tiče, to bi za njih mogla biti i uvreda jer posle ove pobede svaki od njih pojedinačno će vredeti bar za milion više.

Mnogi su ih na društvenim mrežama osuđivali zbog toga što to odmah nisu odbili, ali objektivno to nije bilo za očekivati jer su bili zatečeni. Branio ih je jedino Dača Ikodinović na Tvieru, pa sam mu tamo sugerisao da još nije kasno da osvetlaju obraz i da bi baš on mogao da im predloži da taj Vučićev milion, umesto da međusobno podele, proslede u neku humanitarnu organizaciju za lečenje dece u inostranstvu, što je on trebalo da uradi, a ne da se sa parama svih građana grebe o njihov uspeh jer on tome ama baš ništa nije doprineo. Naprotiv, uradio je sve što je mogao da unazadi naš fudbal, a obraz su nam osvetlali momci koji su zbog toga, ama baš svi u reprezentaciji, pobegli iz zemlje u inostranstvo, kao što to čini sve više mladih talenata i stručnjaka najrazličitijih zanimanja.

Ne znam da li im je Dača to predložio, ali nije sad ni bitno jer upravo sam čuo da su samo dva dana posle velike pobede baš tako postupili, odrekli su se tih para i usmerili ih u humanitarne svrhe za lečenje dece, kao što su to mnogobrojni građani u svojim kritikama sugerisali.

Bravo majstori! To je gest pravih sportista i šampiona!

U isto vreme, mada oni možda i nisu baš tako politički razmišljali, to je i pravi šamar Vučiću i njegovoj očiglednoj nameri da se oduševljenoj raji predstavi kao deo tog pobedničkog tima, kao jedan od zaslužnih. Jednostavno, čuvajući pre svega svoj obraz, tim humanitarnim gestom belodano je pokazano da tu nema nikakve njegove zasluge, da novac koji im je obećao nije bio nikakav motiv. Da je džaba krečio i da bi mu bolje bilo da je to uradio sa muralom Ratka Mladića, kako svojim postojanjem ne bi umanjivao vrednost onom koji je ekspresno namolovan Piksiju u Surdulici.

Nažalost, nema Vladike Danila da njemu i toj krvavoj crveno-crnoj koaliciji otpozdravi: „Spuštavah se ja na vaše uže, umalo se uže ne pretrže: otada smo viši prijatelji, u glavu mi pamet ućeraste. Kome zakon leži u topuzu, tragovi mu smrde nečovještvom" I da mu poruči „ Puče kolan svečevoj kobili... Obrnuše kola niza stranu"!

A pukao je kolan i ovom lažnom svecu, o čemu svedoči i ovaj očajnički pokušaj da se dodvori navijačima reprezentacije, a to su u ovom slučaju bili skoro svi građani Srbije. I krenula su kola nizbrdo, samo nema ko da zabije taj odlučujući gol. Nema ko da ga skine sa grbače naroda i da ga zameni.

Dobro reče onaj seljak na televiziji kad je o Vučiću izjavio: „Goreg nema a boljeg ne možemo naći".

Opozicja samo radi opozicije, više se bori sama sa sobom nego što radi protiv Vučića i njegovog režima. Više kuka nego što preti, više se brani nego što napada, više kritikuje nego što nudi rešenja, više se bavi sobom nego životnim problemima. Otvorili su predstavnici opozicije brojne afere ali ni za jednu nisu zalegli do kraja. Žali se da režim neprestano izmišlja nove afere, sa kojima zatrpavaju stare, ali i opozicija radi slično. Svako malo njeni vodeći ljudi izlaze sa novim otkrićima korupcije i kriminala onih iz vlasti, pa i oni zaboravljaju na afere koje su ranije otvorili.

Ni jednu nisu isterali na čistac, ni na jednoj nisu dosledno i odlučno insistirali do kraja. Posao opozicije i nije da vodi istragu i otkriva protivzakonite radnje i zloupotrebe, nego da natera institucije sistema da to rade, da procesuiraju i osude sve takve slučajeve. Ovako ostaje utisak da ni njima nije stalo do pravne države već samo da prozovu i ocrne vlast, a sebe predstave kao borce za istinu i pravdu. A to što se do toga nikako ne dolazi nije njihov problem, naprotiv, kao da im to i odgovara jer eto još jednog razloga za napad na režim.

I onda se čude što im se ne veruje.

U vreme velikog zla potrebni su revolucionarni potezi, a revolucionari moraju biti spremni i da se žrtvuju. U takvim okolnostima ne prolaze ulickani salonski političari, takozvani foteljaši, kao što su Đilas, Jeremić i Lutovac, svi iznikli iz nekog kabineta, nego borci iz naroda koji i bukvalno dele sudbinu naroda, kao onaj hajduk Ćuta, naprimer. Na primedbu da se opozicija ovom režimu ne može voditi iz Beograda, njeni lideri sve češće naglašavaju kako putuju po celoj Srbiji i razgovaraju sa građanima, ali ne razumeju da se ovo zlo ne može pobediti pričom, objašnjenjima i ubeđivanjem.

Potrebno je delanje, konkretna akcija a ne jalova debata i dijalog sa vlašću, koja se služi svim mogućim sredstvima manipulacije, zabunjivanjem i zastrašivanjem, lažnim obećanjima i podmićivanjem, pretnjama i ucenama. Sami priznaju da je država zarobljena od nedemokratskog režima a pokušavaju da ga smene demokratskim sredstvima, kao da je reč o uređenoj demokratskoj državi . Ovaj režim se ne ruši rečima, makar dolazile i sa Javnog servisa i drugih televizija sa nacionalnom frekvencijom. On se ukorenio u institucijama koje, umesto po Ustavu i zakonima, funkcionišu po direktivi, njih pre svega treba treba rasturiti i renovirati.

Iznutra uz neprestani pritisak spolja. Od vlade, preko tužilaštva i sudova, do RRA.

Kad kažem spolja, mislim pre svega na domaću javnu scenu i sve moguće oblike građanskog otpora, ali nije za zanemariti ni uticaje iz sveta, baš kao što je toga bio svestan i Vladika Danilo u svom otpozdravu Selim Paši, sa očiglednim poznavanjem geopolitičkih prilika toga vremena i njihovog značaja za nas: „ Nije vino pošto priđe biješe, nije svijet ono što mišljaste. Barjaktaru darivat Evropu- grehota je o tom i misliti... Puče kolan svečevoj kobili. Leopoldov hrabri vojevoda, Sobijevski, vojvoda savojski salomiše demonu rogove.

Pred Bečom je Burak posrnuo, obrnuše kola niza stranu. Ne trebuje carstvo neljudima".

I kad je Vučićev režim u pitanju, pukao je kolan odlaskom Angele Merkel i Donalda Trampa, kojima se besramno ulizivao, a Burak posrnuo takođe u Beču sa padom njegovog velikog prijatelja Sebastijana Kurca. Ovih dana će videti i koliko je vino poskupelo kod Putina, koji mu ni inače nije mnogo verovao i koji će sasvim sigurno imati svoje uslove za novi ugovor i cenu gasa. Posebno povodom učešća Vučića na Samitu za demokratiju u Vašingtonu, za koji je jedva izmolio pozivnicu, a na kojem će nesumnjivo Rusija biti na tapetu. Pa i Kina u čiju se pomoć i podršku takođe uzda.

Na tankom je ledu, dakle, i na međunarodnom planu i kod kuće, pitanje je samo ima li ko ovde da ga razbije i dovede do pucanja.