Ekonomija

Ekonomija i društvo okovani lancima kriminala i korupcije (26)

Inflacija i socijalno raslojavanje društva

Razvojna paraliza privrede, socijalnog i društvenog sistema. Svedoci smo opšte paralize privrednih tokova i poslovanja uzrokovanih širokom virusnom (brzo širećom) infekcijom. Međutim, ova nova kriza samo je produbila probleme i otkrila sve slabosti privrede, društva i sistema na kojem funkcionišu, smatra prof. dr Slobodan Komazec.

Prof. dr Slobodan Komazec

(2) Delovanje inflacije - inflatorni efekti

Kada se razmatraju efekti i posledice delovanja inflacije u privredi, treba imati u vidu sledeće: o kakvoj se inflaciji radi u pogledu njenog intenziteta, dužina trajanja, namerna ili nenamerna inflacija, domaća ili uvozna inflacija i dr.

Odmah da istaknemo da je inflacija bolest privrednog organizma čiji su negativni efekti znatno veći od pozitivnih delovanja, te je treba negativno oceniti.

Poznata su dosta plastična poređenja (Coleraine) inflacije i pijanstva, između kojih postoji velika sličnost. Naime, u oba slučaja organizam propada, a pacijent se oseća sve bolje. Drugi autori to upoređuju s uživanjem alkoholnog pića. "Najpre se javljaju ugodna dejstva, a glavobolja i mamurluk tek kasnije. Na samom početku inflacije stvara se privid prosperiteta.

Proizvodnja i zaposlenost doživaljavaju ekspanziju, a kada cene i nadnice počnu da pokazuju porast, i radnici smatraju da su ova povećanja "realna". Tek kasnije radnici otkrivaju da je povećanje nadnica ustvari, nominalno, da je kupovna moć njihovih viših primanja neutralizovana višim cenama robe i usluga - i da njihove realne nadnice opadaju. Tada nastupa glavobolja i mamurluk... Radnici traže da se uzme u obzir i buduće kretanje cena, anticipirana inflacija.

Negativni efekti inflacije će biti utoliko veći, ukoliko inflacija poprimi brži razvoj, odnosno ukoliko se pretvori hiperinflaciju. U slučaju hiperinflacije, njene posiedice mogu biti upravo katastrofalne, jer dolazi do sloma celokupnog privrednog, a posebno finansijskog sistema, do deformisanja privredne strukture, društvenih odnosa, potpune deformacije raspodele i sl. Međutim, kako se danas radi, uglavnom, o blagoj ili umerenoj inflaciji, to ćemo ovde govoriti o efektima i posledicama delovanja takvog toka savremene inflacije.

Sve posledice delovanja inflacije mogu se podeliti u dve osnovne grupe:

Direktne posledice delovanja inflacije,

Indirektne posledice delovanja inflacije.

I direktne i indirektne posledice mogu se dalje podeliti na: pozitivne i negativne posledice.

Direktne pozitivne posledice inflacije

Podsticaj stopi rasta i proizvodnje, bi se, po mnogim autorima, danas mogao prihvatiti kao osnovni oblik pozitivnog primarnog delovanja inflacije. Istina, ovakav stav očito vodi u politiku deficitnog finansiranja razvoja, što ćemo na drugom mestu šire obrazložiti. Porast privredne aktivnosti, sa svoje strane, redovito traži novu količinu novca, odnosno porast novčane mase. Porast novčane mase iznad optimalne može povoljno delovati na aktiviranje nezaposlenih kapaciteta i radne snage, što je već poznat stav o delovanju bruto inflacije.

Međutim, noviji razvoj privrede je pokazao da se pozitivni efekti inflacije kroz rast mase novca u opticaju (novčane mase) precenjuju, jer više je verovatno da će dodatna emisija novca i „blaga inflacija", nastale iz toga, pre prouzrokovati rast cena nego što će dovesti do aktiviranja nezaposlenih kapaciteta i rada. „Zaista je tačno da jedna mala kratkotrajna inflacija u slučaju nezaposlenosti radne snage, kapaciteta i sirovina može stimulativno delovati na tok reprodukcije.

Inflacija povećava nominalni bruto proizvod tako da dugovi izgledaju relativno niži i podnošljiviji. Inflacija dugoročno ne rešava dugove, već terete samo zamagljuje i odlaže, mada ih i „topi" kada su ugovoreni sa fiksnom kamatom.

Stvaranje novca prostim štampanjem i ubacivanjem u promet predstavlja jednu operaciju koja još može trenutno da postigne neko kurativno,,anlasersko" delovanje, ali je nesposobno da posluži kao trajan metod ubrzavanja privrednog razvoja. Oni koji se zalažu za inflaciju najčešće su impresionirani prividnom živošću koju ona u svom početnom stadiju ispoljava; cene rastu, zaposlenost se povećava, povećavaju se zarade... ne oseća se konkurencija, teret dugova i poreza se smanjuje, nominalni dohodak raste, „novčana iluzija" optimistički deluje na raspoloženje, nije potrebno starati se za podizanje produktivnosti rada, racionalizacije, uštede itd.

Međutim, ovaj lažni procvat brzo počinje da malaksava, jer ga ne mogu pratiti oni čiji realni dohoci počinju znatno da opadaju i koji kroz tu svoju „prinudnu štednju" treba da snose teret takvog razvoja. Uskoro se dakle javlja potreba za jednom novom, veštačkom inflacijom, čije je delovanje već sada kratkotrajnije, a za njom treba da uslede nove.

Stimulisanje investicija je druga pozitivna posledica, posebno u uslovima (posebno u kapitalizmu) kada su investicije niske i kada preti opasnost od pojave recesije i krize. U uslovima inflacije, svaka investicija izgleda rentabilna, posebno se to odnosi na investicije koje se pokrivaju kreditima banke, jer kamata kada pokriva stopu inflacije i najčešće je negativna. Svaki ulazak u dug se isplati, jer se realno daleko manje vraća, posebno kada se radi o dugim rokovima vraćanja zajmova.

Stimulisanje potrošnje je, površinski gledano, vrlo uočljivo delovanje inflacije, jer se u uslovima viših stopa inflacije ne isplati štedeti. Inflacija stvarno deluje na smanjenje motiva za štednju stanovništva. S druge strane kroz preraspodelu dohotka ona stimuljše akumulaciju kapitala i države. Ukoliko se pođe od pretpostavke da je smanjenje štednje stanovništva jednako porastu štednje kapitalista, onda je ukupna masa štednje nepromenjena. Međutim, vlasništvo se promenilo, uz prenošenje koncentracije kapitala u ruke uskog kruga kapitalista. Time inflacija dovodi do ubrzanja koncentracije i centralizacije kapitala. Istina, primećeno je da štednja ne raste brzo u svim privredama, bez obzira na sve brži razvoj inflacije. Međutim, to je posledica brojnih drugih faktora u koje ovde ne možemo ulaziti.

Potrošnja postaje atraktivna, čak i neracionalni oblici potrošnje, što dovodi do bežanja od novca u realna dobra. Istina, često se time u inflaciji gubi ona poznata veza i stimulativno delovanje potrošnje na proizvodnju (akcelerator), posebno kada se potrošnja orijentiše na luksuznu robu, uvoznu robu, nekretnine, izgradnju objekata, kupovinu zemljišta, kupovinu deviza i drugih oblika stranih sredstava plaćanja, izvoz domaćeg novca (pogotovo kapitala u inostranstvu) i sl.

Preterana potrošnja, koju generira inflacija, dovodi do gubljenja kvaliteta proizvoda, s obzirom na to da visoka efektivna novčana tražnja omogućava laku realizaciju svih proizvoda, a to, često utiče na nestašicu određenih bitnih proizvoda na tržištu (sirovina, repromaterijala, građevinskih materijala i sl.).

Direktne negativne posledice delovanja inflacije

„Trajnim procesom inflacije vlasti mogu konfiskovati, trajno i neopaženo, jedan bitan deo bogatstva njenih građana. I dok proces inflacije mnoge osiromašuje, neki se u stvari kroz spekulacije bogate. Ne postoji veštije i sigurnije sredstvo preobraćanja pojedinih društvenih osnova od podrivanja novčanog sistema. Proces prenosi sve skrivene snage ekonomskih zakona na stvarnu destukcije i to čini na takav način da ni jedan čovek od milion nije u stanju da postavi dijagnozu". (Kejnz - Ekonomske posledice mira).

Inflacija dovodi do opadanja kupovne snage novca u zemlji (unutrašnje vrednosti novca).

Pad kupovne snage domaćeg novca dovodi do obaranja deviznog kursa i intervalutarne vrednosti novca, što vodi čestoj devalvaciji.

Smanjenje izvoza i porast uvoza su rezultat naglog bujanja domaće novčane tražnje u zemlji i rasta cena u donosu na svetsko tržište, što dovodi do padanja konkurentske sposobnosti na inostranim tržištima. Proširenje deficita trgovinskog, a zatim i platnog bilansa je nova posledica takvih promena na sektoru izvoza i uvoza.

Neizvesnost u privredi negativno deluje na investicije, a ako se zadrži negativna kamatna stopa, dolazi do neracionalnog i neefikasnog investiranja i rasipanja kapitala.

Uz smanjenje konkurentske sposobnosti privrede na svetskom tržištu rastu i izdaci za subvencije, premiranje i stimulacija izvoza, uvoz poskupljuje dovodeći do dodatnog delovanja uvozne inflacije.

Ukoliko je u zemlji postojao suficit, porast uvoza i relativan pad izvoza dovešće do nestajanja suficita i slabljenja deviznih rezervi.

Inflacijom naduvena novčana tražnja dovodi do rasta cena, ali vrlo različito na razne vrste proizvoda, grane i oblasti - zavisno od karaktera primarnog faktora inflacije. Ukoliko u zemlji postoje slobodne cene, formirane na tržištu i administrativno kontrolisane cene, doći će do „distorzije" (uvrtanja, dispariteta) cena na domaćem tržištu i iskrivljavanja proizvodne strukture, odnosno funkcije cena.

Ukoliko se uvede aministrativna kontrola cena (zamrzavanje, ograničenje rasta cena), doći će do pojave prigušene inflacije. Time se otklanjaju samo posledice inflacije (rast cena), ali ne i primarni uzroci poremećaja. Stvarna inflacija sa svojim negativnim delovanjem i dalje ostaje, jer čim prestane primena kontrole cena nastali raskorak ponude i tražnje dolazi do punog izražaja, inflacija izbija svom snagom na površinu, čak i brže u odnosu na situaciju kada zamrzavanja ne bi bilo. To je i razlog zbog čega se danas vlade gotovo svih zemalja ne usuđuju da provode administrativnu kontrolu inflacije.

Finansijske kalkulacije, planiranje i poslovanje privrednih subjekata su otežani i u jednoj jače izraženoj inflaciji, gube osnovu, pretvarajući se u oblik „prostog nagađanja". Troškovi proizvodnje naglo rastu, a to onemogućava realne kalkulacije.

Stvara se poslovna nesigurnost u kojoj su dugoročni ciljevi razvoja potisnuti u drugi plan. Kraktoročni razvojni ciljevi i interesi izbijaju svom snagom u prvi plan.

Porast cena pogoduje neekonomičnom poslovanju. Rast inflacije dovodi do snižavanja efikasnosti poslovanja uz stvaranje ekstenzivne privrede. Kreditima se „rešavaju" svi problemi koji bi se morali stvarno rešavati boljom i racionalnijom proizvodnjom, većom produktivnošću rada i sl.

Inflacija nepovoljno deluje na primenu principa raspodele prema radu i rezultatima rada, jer rastu tendencije povećanja dohotka „nabijanjem" cena na tržištu, na teret potrošača i poslovnih partnera, umesto da se porast dohotka traži u oblasti porasta produktivnosti rada. Pored navedenog, prisutna je i stalna borba za sticanje raznih olakšica, beneficija, reparacija, nadoknada, pokrića gubitaka, izbegavanje plaćanja poreza i sl.

Većina privrednih subjekata utroši ogroman deo vremena u proučavanju metoda izbegavanja plaćanja poreza, carina i drugih obaveza, umesto na planu bolje organizacije i porasta produktivnosti rada. U takvim uslovima inflacije, kako slikovito navodi L. Erhard „mnogi gledaju na državu kao na kravu koja pase na nebu da bi je svi izmuzli na zemlji".

Porast brzine opticaja je jednim delom, posledica sve većeg nepoverenja u domaći novac, očekivanja budućeg rasta cena, „oslobađanja" od novca, porasta sklonosti potrošnji i dr.

Tražnja za potrošačkim kreditima raste većom brzinom nego što bi to bilo da nije inflacije i realizuje se roba koja bi u normalnim uslovima završila u zalihama.

Inflacija, uz obaranje poverenja u nacionalnu valutu, vezano za pad kupovne snage novca, dovodi i do pokretanja psiholoških faktora (sekundamih faktora) inflacije, koji poprimaju sve veću ulogu, produbljujući inflacioni poremećaj. Konačni gubici celokupne privrede u inflaciji su daleko veći od koristi koju može da pruži u pogledu stimulacije stope rasta, povećane zaposlenosti i „stvaranja povoljne poslovne klime"

Inflatorna očekivanja, koja se sve brže šire, a najčešće su iznad stvarne stope inflacije, što dovodi do autonomnog kretanja inflacije.

Inflacija i preraspodela nacionalnog dohotka-socijalno raslojavanje društva

Indirektne posledice delovanja inflacije su brojni efekti u raspodeli i preraspodeli nacionalnog dohotka u kojoj „jedni bez krivice gube, a drugi bez svoje zasluge dobijaju". U inflaciji gube svi nosioci stalnih dohodaka: službenici, penzioneri, uživaoci renti, ulagači na štednju, poverioci, stipendisti i dr., čija nominalna primanja zaostaju za porastom cena, tako da realni dohoci tih kategorija opadaju. Stradaju i mali poslovni ljudi i plate i nadnice koje usled zaostajanja iza skokova inflacije, gube trku s inflacijom (pad realnih dohodaka).

„Glavni negativni ekonomski aspekt inflacije sastoji se u redistribuciji dohotka kako između privrednih grana, tako i između socijalnih grupacija stanovništva. Tržišna redistribucija dohotka, koja stvara inflacioni proces, izaziva, odnosno uvećava nesigurnost kako preduzeća tako i pojedinca. Bogati slojevi stanovništva imaju u inflaciji veće mogućnosti usklađivanja realne imovine, bez gubitaka realne supstance, dok siromašniji slojevi nisu u stanju da neutralizuju inflatorno topljenje imovine (koju najčešće i nemaju), ali ni novčana primanja, koja redovno zaostaju iza stope inflacije (realni pad ličnih dohodaka i potrošnje).

Pojavom „novčane iluzije", dakle, rasta nominalnih, a ne i realnih dohodaka, dolazi do smanjenja realne kupovne snage ovih kategorija, a da to one često i ne osete. Ukoliko su svesni realnog gubitka zarada, nastoje da to izbegnu dodatnim zaradama, bežanjem u realna dobra, izvozom novca u inostranstvo, pretvaranjem u devizna sredstva i dr.

Uopšte uzev, nadnice zaostaju za porastom robnih cena „Inflacija, stoga izaziva preraspodelu dohodaka u korist kapitalista, koji postižu spekulativne profite (windfall profits), na račun lica koja zarađuju nadnice, i još više, na račun primalaca fiksnih novčanih dohodaka i fiksnih plata. U celini, inflacija izgleda teži da poveća nejednakost dohodaka i socijalno raslojavanje društva.

Da pogledamo kako su se kretali zarade zaposlenih i penzije u poslednjoj dekati razvoja i to nominalno i realno (korigovano) inflacijom.

Naravno, ovde se može ukazati i na distribuciju ličnih dohodaka i penzija u odnosu na prosečne, jer je delovanje na raslojavanje društva veće kada se pogleda delovanje inflacije na više i niže dohodne grupe. Istovremeno i potrošnja dohodaka je potpuno različita kod „bogatijih" i siromasnih slojeva. Kod siromašnih slojeva upravo inflacija pogađa esencijalne oblike potrošnje, a time i te slojeve društva. Tu se delovanje inflacije i poskupljenja proizvoda najviše i oseća. Borba protiv inflacije je u osnovi borba za socijalno i više uravnoteženo društvo.

Time se inflacija često i svesno koristi u borbi za preraspodelu nacionalnog dohotka između različitih socijalnih grupacija. Ona postaje i sredstvo i izraz zaoštravanja klasnih borbi i interesa radnika i kapitalista, radnika i državne mašinerije, države i kapitala.

Socijalna slika društva danas ukazuje na rezorno delovanje inflacije i preraspodela nacionalnog dohotka na pojedine slojeve u društvu:

Da navedemo samo neke osnovne kategorije:

- minimalna zarada je 30.900 dinara),

Ne može da zadovolji svoje osnovne životne potrebe 500.000 građana,

Ispod granice siromaštva 500.000 građana,

Prima minimalnu zaradu 350 - 370.000 građana (koja iznosi 32.126 dinara, a minimalna cena rada u 2021) Socijalnu pomoć prima 250.000 građana,

Primanja ispod 46.000 ukupno 45% zaposlenih,

Minimalna potrošačka korpa iznosi 36.000 dinara, a minimalna zarada 32.126 dinara. Realna korpa iznosi oko 70.000 dinara. Tročlanoj porodici potrebno je za normalan život (bez mogućih ušteda) 90.000 - 100.000 dinara.

Loš je socijalni položaj, velikog broja građana, a Srbija je zemlja siromašnih. Srbija spada u države s najnižim platama, velikim brojem nezaposlenih i ogromnim brojem siromašnih.

Druga značajna socijalna grupacija su penzioneri, koji predstavljaju 1.730.000 u populaciji. Preko milion penzionera je u bednom položaju (prima manje od 31.617 dinara). Manje od 20.000 dinara prima 600.000 penzionera. Najveći broj poljoprivrednih penzionera je socijalno ugrožen (penzije 10 - 12.000 dinara). Prosečna penzija sada iznosi 29.384 dinara, minimalna korpa 39.279 dinara, a prosečna penzija, poljoprivrednika 12.600 dinara. Bez povećanja najnižih penzija, vanrednog usklađivanja i postepenog vraćanja oduzetih penzija, najveći broj penzionera može samo „sanjati" veće realne penzije, ali i „zlatno doba" nacionalne privrede i društva.

Da pogledamo dalju strukturu primanja:

Penzioneri sa primanjima do 27.941 dinara ukupno 357.000. Penzioneri sa primanjima od 23.635 dinara 335 000. Do 10.000 dinara mesečno prima ukupno 100.000 penzionera.

Ako se uzme u obzir da je prosečna potrošačka korpa 76.184 dinara, a prosečna penzija 29.384 dinara, za ovu korpu treba osigurati 2,5 prosečne penzije.

Prosečnu potrošačku korpu može da osigura samo oko 60.000 penzionera od ukupnog broja 1,7 miliona (oni primaju između 80.000 i 100.000 dinara).

Interesantno je videti da svega 15.322 penzionera prima od 80 - 90.000 dinara, a iznad 90.000 svega 15.500 penzionera. Iznad 100 hiljada samo nekoliko stotina penzionera.

Učešće prosečne penzije u prosečnoj plati pada na 45 - 47% sa nekadašnjih 71% (2001), a u bruto proizvodu 10,5%.

Konačno, prosečna penzija 2012. bila je 24.408 dinara ili po prosečnom kursu 214 evra, a u maju 2021. godine 29.374 dinara ili 248 evra. Za deset godina to iznosi porast od svega 24 evra. Od 2012 - 2020. penzije su se „usklađivale" po švajcarskoj formuli za 27,4%, a trebalo je 53,9%, tako da su penzioneri oštećeni za 26,5%.

Usklađivanje je i dalje zadržano po formuli 50% s rastom plata i 50% sa inflacijom. Na taj način penzije se nedovoljno usklađuju s rastom plata, obzirom da stopa zvanične inflacije ne odgovara stvarnom rastu cena, čime dolazi do obaranja životnog standarda penzionera, ali i njihovog stalnog snižavanja prema rastu ličnih dohodaka. Povećanje prosečnih ličnih dohodaka za 10% od npr. 80.000 dinara iznosi 8.000, dok povećanje prosečne penzije od 30.000 za isti procenat je 3.000 dinara. Ako je usklađivanje 50% sa rastom ličnih dohodaka - to je svega 1.500 dinara, uz to je inflacija stabilna i kontrolisana s rastom godišnje od 2%, pri tome se penzije koriguju po ovom osnovu za 1%. Penzije su osuđene na stalno realno zaostajanje za rastom plata, a time i sa udarom inflacije. Konačno, penzionerima treba vratiti 834 miliona evra oduzetih penzija za četiri godine fiskalne konsolidacije.

Socijalno odgovorno društvo i „država blagostanja" sa razvijenim državnim intervencionizmom u politici veće socijalne ravnoteže mora ići na povećanje najnižih penzija, uz povremena vanredna usklađivanja, ali i postepeno vraćanje oduzetih penzija.

Inflacija raličito deluje na strukture društva sa visokim i sa niskim per capita dohotkom, odnosno na bogatije i siromašnije slojeve društva. Kod bogatijih slojeva sklonost potrošnji (posebno učešće životnih, esencijalnih) proizvoda je niža, luksuzna potrošnja viša, a spekulativna ulaganja veća u odnosu na siromašne i sa niskim per capita raspoloživim dohotkom. Kod ovih slojeva „sklonost potrošnji" je ravna jedinica, pa i iznad dohotka (kreditna zaduženost). Pogledajno samo bruto proizvod per capita za grupu razvijenih i manje razvijenih država.

Šta može da uradi stanovništvo sa per capita dohotkom od 400 ili 500 dolara godišnje u „neutralisanju" inflatornog udara, nasuprot onim delovima koji imaju 100 hiljada, 200 hiljada per capita godišnje? Stoga je borba protiv inflacije istovremeno i borba protiv preraspodela bogatstva i očuvanje veće socijalne sigurnosti stanovništva.

U preraspodeli dohotka obično dobijaju industrijalci i trgovački kapitalisti (monopoli i oligopoli), jer su u mogućnosti da brzo povećaju svoje cene, s obzirom da je tražnja visoka i da je moguće po visokim cenama realizovati robu i usluge. Cene robe tada rastu brže od porasta troškova proizvodnje, tako da se ostvaruje izvestan ekstra profit u inflaciji, uz redovan profit. Ovo se posebno odnosi na monopole i oligopole u savremenom kapitalizmu, automatizmu politike cena, nezavisno od troškova proizvodnje, što se javlja i kao jedan od značajnih faktora savremene inflacije.

Kapitalistička država i uopšte država, ima uz kapitalističke preduzetnike i monopole, najveću korist od inflacjje. Naime, država po dva osnova povećava svoje učešće u raspodeli nacionalnog dohotka i to:

Formiranjem javnih prihoda (poreza, taksa, carine i sl.) na bazi nacionalnog dohotka, pri čemu se zahvati brže povećavaju u odnosu na rast nacionalnog dohotka. Time država povećava realno učešće u raspodeli ostvarenog nacionalnog dohotka. Država u inflaciji teško može da vodi politiku uravnoteženog budžeta, s obzirom da lični i materijalni budžetski rashodi naglo rastu zbog porasta cena, tako da se država često obraća centralnoj banci, koja je u njenim rukama, za dodatnu emisiju novca kojom pokriva budžetski deficit. Inflacija time olakšava finansiranje velikog javnog sektora i budžet.

Deficitnim finansiranjem (emisijom novca) radi pokrića budžetskog deficita, čime se indirektno povećava učešće države u raspodeli deficita nacionalnog dohotka.

Država, dakle, obično preko preterane ekspanzije novca, zbog pokrića visoke budžetske potrošnje, pokušava da poveća svoje učesće u raspodeli realnog nacionalnog dohotka. Inflacija je „najveći prikupljač poreza", a to dovodi do porasta državnog trošenja koje se finansira štampanjem novca. To omogućava vladama da prisvajaju sve veći deo resursa.

Polazeći od pretpostavke da se materijalna proizvodnja ne može, za kratko vreme znatnije povećati, izlazi da država pokušava da poveća svoje učešće u raspodeli nacionalnog dohotka na štetu drugih učesnika u raspodeli. Država inflacijom omogućava sebi smanjenje tereta javnih dugova, koje vraća upisnicima zajma, ali obezvređenim novcem.

U inflaciji obično dobijaju dužnici, jer prilikom vraćanja dugova novcem obezvređenim u inflaciji realno manje vraćaju u odnosu na stvarni dug. Nasuprot tome, u inflaciji gube poverioci jer im se nominalno vraćaju isti dugovi, ali obezvređenim novcem, dakle, realno znatno manje. To dovodi do rasta dugova i zaduživanja nosilaca proizvodnje i drugih subjekata, čak i za neproizvodne svrhe (konačnu potrošnju). Dolazi do deformacije kreditnih odnosa, gde poverioci izbegavaju da daju sredstva, dok dužnici stalno traže kredite. Kamatna stopa raste, ali nije u stanju da kompenzuje gubitak realne kupovne snage. Formira se negativna realna stopa (ona se, obično pretvara u ,,premiju" za uzeta novčana sredstva za zajam). Da bi se sprečio takav proces uvodi se praksa indeksacije novčanih obaveza. Dakle, inflacija smanjuje teret plaćanja kamata na državne dugove što dovodi i do povećanja javnih dugova, što ne bi bilo moguće bez inflacije.

Socijalne posledice inflacije su, ipak, najteže, jer pogađaju one koje treba štititi, a štite (ili koriste) oni kojima zaštita nije potrebna.

Štednja u visokoj inflaciji gubi svaki smisao tako da se javlja rast tekuće potrošnje, na teret štednje.

Inflacija dovodi do bežanja privatnog kapitala u inostranstvo.

U nerazvijenim zemljama, posebno onim u kojima godišnja stopa inflacije prelazi 100%, 1.000%, 10.000% ili više, dolazi do stvaranja „paralelnih valutnih sistema", odnosno potiskivanja domaćeg od čvrstog stranog novca i akumulaciju imovine u deviznim sredstvima. Često dolazi do „valutne klauzule u ugovorima koji glase u domaćoj valuti.

Svi subjekti pogođeni inflacijom pokazuju interes da se inflacija obuzda, da se ostvari stabilizacija. Pri zaustavljanju inflacije bitna su dva momenta:

Kada nastaje stvarni period stabilizacije i

Da li cene ostaju na zatečenom nivou ili se vraćaju na prethodni niži nivo, ili se pak provode neka dopunska pomeranja i „usaglašavanja".

Na kraju je potrebno konstatovati da je moguće da jedna blaga i kratkotrajna inflacija stimulativno deluje na tok reprodukcije i privredni razvoj u celini, posebno u uslovima neuposlenosti ili nedovoljne uposlenosti kapaciteta i nezaposlenosti radne snage, ali je inflaciju, danas, teško održati u granicama tolerantne i blage inflacije i sprečavati njen kumulativni tok, odnosno pretvaranje inflacione presije u otvorenu inflaciju (nastanak inflatorne spirale).

Stajati na poziciji da inflacija pozitivno deluje na ekonomski rast znači, istovremeno, zalagati se za deficitarno finansiranje razvoja i inflacionističku politiku, sa svim negativnim posledicama koje iz toga proizilaze. Konačno, u slučaju razvoja inflacije, kada ona uzima maha, nepovoljne posledice su redovno teže i bolnije od eventualne koristi koju može da da u podsticanju razvoja. Danas sve države u svojoj makroekonomskoj politici proklamiraju kao primarni cilj borbu za stabilizaciju, dakle antiinflatornu politiku, zapostavljajući podsticanje privrednog rasta i poliliku pune zaposlenosti preko sistema inflacije.

Da pogledamo sada na jednom sintetičkom pregledu najvažnije direktne i indirektne posledice delovanja inflacije i to razvrstane na pozitivne i negativne, direktne i indirektne efekte inflacije.

Vidljivo je da su i direktni i indirektni efekti (delovanja) visoke inflacije, a posebno kada se pretvori u hiperinflatorni proces, veoma negativni. Stoga se inflacija kao poremećaj ne samo finansijske prirode, već i funkcionisanja sistema u celini, smatra kao bolest privrednog organizma i treba je svim sredstvima lečiti i sprečavati.

8. Efekti inflacije na zaposlenost - iluzije i stvarnost

Inflacija i nezaposlenost-prevaziđena teorijska paradigma ekonomske teorije

Inflacija i nezaposlenost kao dva najteža problema modernih privreda i njihovi međusobni odnosi i delovanja, dolaze ponovo u samo središte interesa ekonomske teorije.

Novija istraživanja i shvatanja inflacije ne ograničavaju se samo na inflaciju u uslovima „pune zaposlenosti", već se sve više prenose na celokupnu teoriju inflacije koja prati rast, dakle uključujući i slučaj inflacije u uslovima nedovoljne zaposlenosti. Razlika između ove nove analize teorije zaposlenosti u kapitalističkim privredama i analiza koju daje neoklasična teorija i teoretičari odmah i posle Keynesa je velika. Keynes je polazio od stava da će cena početi da raste tek kada privreda postigne punu zaposlenost rada i kapaciteta. Inflacija se razvija samo u uslovima pune zaposlenosti.

Danas se polazi od toga da je nedovoljni stepen zaposlenosti ne relativno retka pojava u razvoju kapitalističkih zemalja (osim u izuzetnim periodima, kao za vreme velike krize 1929-1933), već je to danas redovna pojava u svim zemljama (kako razvijenim, tako i nerazvijenim). Istovremeno radi se i o izmeni strukture i uzroka nezaposlenosti: raniju cikličnu nezaposlenost zamenjuje strukturna i tehnološka nezaposlenost.

Osim toga, danas mehanizam koji reguliše zaposlenost uopšte ne reguliše inflaciju, pa bilo da je u pitanju inflacija u uslovima „pune zaposlenosti ili inflacija u uslovima nedovoljnog stepena zaposlenosti. Inflacija u novoj fazi razvoja svih privreda izbija pre nego što se postigne puna zaposlenost. Smanjivanje ponude novca i povećanje poreza nisu u stanju da zaustave inflaciju, ali povećavaju nezaposlenost i obaraju stopu rasta. Zbog toga nova teorijska istraživanja, istovremeno, pobijaju poznatu Robertsonovu hipotezu o mogućem odnosu „inflacija - regulisanje", kao i Filipsovu hipotezu rasta u uslovima relativne stabilnosti cena. Ovaj stav proizlazi iz novog saznanja da je proces rasta zasnovan na dinamici profita koji ne mora da ubrza ili da pokrene inflacionu spiralu „profiti - nadnice".

Teorijska shvatanja danas sve više polaze od toga da je velika greška i dalje polaziti od tvrdnje da je dovoljno namerno održavati izvestan stepen nedovoljne zaposlenosti, pa da se „porast proizvodnje i porast profita učvrsti na izvesnom predviđenom nivou". Pošto između porasta proizvodnje i porasta profita u kapitalizmu postoji veoma visoka korelacija, to znači da, kada je proizvodnja u porastu i profiti su u porastu, kada proizvodnja opada, da automatski profiti opadaju, što ne mora da odgovara savremenom državno - monopolističkom kapitalizmu u kojem proizvodnju može svesno ograničavati, korišćenje kapaciteta smanjiti, a istovremeno dizanjem cena povećavati profitnu stopu i masu profita. Povećanje profita će, sa svoje strane, za sobom kasnije povući i porast nadnica, tako da je uzaludno stvarati nedovoljnu zaposlenost da bi se zaustavila inflacija usled porasta nadnica.

Stoga se smatra da stopa nezaposlenosti od 5%, pa i 10% može biti potpuno kompatibilna sa spiralom „profiti - nadnice" sve dok postoji proces rasta. Navodni stav je samo priznanje u teoriji da je moguće postojanje inflacije i sve veće nezaposlenosti rada i kapaciteta, što je ranije bilo teško prihvatljivo. Naime, važno je pravilo da su puna zaposlenost i autonomno ponašanje nadnica i plata, bez obzira na stanje u razvoj privrede, osnovni faktori inflacije u kapitalističkim privredama (inflacija troškova).

Osnovni uzrok inflacije prebačen je na radničke sindikate i njihove stalne zahteve za ostvarenjem pune zaposlenosti i stalnog rasta realnih najamnina, bez obzira u kojoj se fazi ciklusa nalazi kapitalistička privreda. Rast najamnina istovremeno dovodi do porasta direktno neproizvodnih troškova, ugrožava se profit (motorna snaga razvoja), a time i razvoj.

Ponašanje cena i zaposlenosti u privredi, posebno novija istraživanja i rezultati u tom pravcu, kako teorijska, tako i empirijska istraživanja, zbog svega navedenog zahtevaju posebnu analizu. Teorijski se, pre svega, polazi od Keynesovog stava da ekspanzija novca dovodi do porasta proizvodnje, uz istovremeni porast zaposlenosti, naravno uz rigidnost najamnina. Daljna brojna teorijska istraživanja nastoje da pronađu uzajamne odnose i skriveni mehanizam uzajamnog delovanja inflacije i nezaposlenosti, da bi se odgovarajućim merama ekonomske politike pokušala istovremeno ostvariti ova dva osnovna cilja savremene makroekonomske politike.

Da li ekspanzivna politika novca i tražnje vodi, uglavnom, povećanju inflacije, uz istovremeno smanjenje nezaposlenosti, odnosno da li kruta monetarna politika i ograničavanje tražnje vode obuzdavanju inflacije, ali uz nagli rast nezaposlenosti. Dakle, da li su ova dva cilja razvoja njeđusobno isključiva? Da li mogu poslužiti kao sredstvo pri izboru strategije i politike razvoja (i stabilizacije)?

Američki FED je u borbi protiv krize i visoke nezaposlenosti svakog meseca emitovao 120 milijardi dolara preko kupovine obveznica (uglavnom javnog duga). Do sada je emitovano deset biliona dolara. Cilj monetarne politike je podsticanje privrednog rasta, maksimalni rast zaposlenosti i držanje inflacije na nivou do 2%. Dakle, očito je da dominira stav da se monetarnom politikom može efikasno podsticati razvoj i povećavati zaposlenost, dok se ne očekuje pri tome visoki rast inflacije. Dominantan uticaj monetarnog dopinga vidi se na privrednom rastu i zaposlenosti, dok emisija novca ne pokreće inflaciju.

Jasno je, dakle, opredeljenje u vođenju monetarne politike na podsticanje razvoja i izlaska iz krize. To znači, za razliku od nekih teorijskih stavova monetarista da će svaka ekspanzivna monetarna politika i emisija novca bez pokrića samo pokrenuti inflaciju, bez oživljavanja privrede i investicija, sada je na sceni potpuno suprotan koncept.

FED najavljuje (direktor Džerom Pauel) da bi zbog rasta privrede do kraja 2021. "mogla da se prekine sa doštampavanjem novca i da se monetarna politika okrene od relaksirajuće ka stabilizacionaoj" (kontrola rasta cena do 2%). Povećanje kamatnih stopa ne dolazi u obzir zbog velikih javnih dugova i pretnje od berzanske krize, pa i krize finansijskog sistema.