Pogled iz Moskve

Amerikanci nisu zadovoljni preteranom pažnjom svog predsednika prema Ukrajini

Šta će Bajdenu Ukrajina?

Kako su prenele američke novine „Politiko", pozivajući se na pouzdane izvore, tim američkog predsednika Bajdena želi da šef Bele kuće počne više pažnje da poklanja unutrašnjoj politici, a ne Ukrajini.„Pristalice sadašnjeg američkog predsednika", piše ovo izdanje, „izražavaju zabrinutost zbog toga što birači mogu da pomisle da predsednika više zanimaju međunarodni odnosi, a ne unutrašnji." Prema mišljenju autora članka, američki građani su se već umorili od preterane pažnje koju Bela kuća poklanja Ukrajini. Američke birače više interesuju mere podrške građanima u uslovima rasta inflacije i ekonomske krize.

Piše: Vladimir Mališev

Razlog za ovu zabrinutost je jasan - u novembru će u SAD biti održani međuizbori za Kongres i kako primećuju autori članka, u Beloj kući odlično shvataju da mišljenje birača o ekonomiji može da odredi ishod tih važnih izbora. I dok oni „sa strepnjom gledaju na rezultate ankete koji pokazuju da je rejting predsednika loš, dva visoka zvaničnika administracije su izjavili da se preduzimaju zajednički napori da bi se Amerikancima još jednom istaklo da predsednik razume njihovu bol i pokušava da im pomogne".

Naravno, Bajdena ne pozivaju da se usredsredi na unutrašnje stvari SAD zbog dobrog života. „Rejtinzi kojima se ocenjuje njegov rad su loši", konstatuje „Politiko", i ne poboljšavaju se, ...a iako predstavlja globalnu tendenciju, inflacija je pogoršala poglede Amerikanaca na ekonomiju svoje zemlje i njegov odnos prema njoj."

„Birači, koliko god imali simpatije za Ukrajinu, umorili su se", kaže Selinda Lejk, iskusni sociolog iz Demokrastske stranke. „I oni pitaju: trošimo sav taj novac u inostranstvu, a šta trošimo ovde, kod kuće?" Lejk je primetila da je veoma važno da predsednik provede narednih sedam meseci, koliko je ostalo do međuizbora za Kongres, objašnjavajući svoje dosadašnje rezultate i obećavajući da će učiniti više. „Polovina birača", pretpostavlja ona, „do sada ne zna šta je Bajden postigao."

Bajdenov rejting nastavio je da pada, dostigavši novi antirekrod, piše izdanje „Breitbart". Anketa koju je sproveo CBC News pokazala je da Bajdenov rad kao predsednika SAD odobrava samo 42% Amerikanaca, dok su pozitivne ocene u vezi sa konkretnim pitanjima u nivou od oko 30%.

naglom padu Bajdenove popularnosti rečito svedoče i podaci drugih istraživanja u SAD. Tako je pre mesec dana istraživanje Marist koledža pokazalo da samo 34% predstavnika mlađe generacije odobrava rad američkog predsednika.

A istraživanje pravnog fakulteta Market univerziteta je pokazalo da je procenat birača afroameričkog porekla koji odobravaju ponašanje Bajdena na mestu šefa države pao za 12 poena od novembra.

„Brz rast inflacije pomračio je sve uspehe koje je aktuelna administracija ostvarila olakšavanjem otvaranja novih radnih mesta", ističe se u tekstu „Breitbarta". „Oko polovine anketiranih je reklo da osećaju teškoće u vezi sa rastom cena, a neki, pre svega najsiromašniji, morali su da smanje ne samo nepotrebne troškove, kao što su zabava ili putovanja, već i troškove za kupovinu životnih namirnica."

Od Bajdena traže da počne aktivnije da putuje po SAD kako bi „predstavio ove ideje i pokazao da saoseća sa Amerikancima". Ali, kako konstatuje „Politiko", „njegovi instrumenti za borbu sa rastućim cenama gasa i životnih namirnica donekle su ograničeni. A što se tiče brojnih drugih inicijativa, uključujući kontrolu oružja, državljanstvo za imigrante koji su dovedeni u SAD kao deca, i biračka prava, izgleda da nema zakonodavnog puta napred zbog republikanske opozicije i demokratskog otpora."

„Danas demokrate imaju jedan glavni prioritet - moramo da ubedimo birače da su stvari bolje zahvaljujući tome što smo na vlasti", rekao je Sajmon Rozenberg, član Demokratske partije koji radi kao konsultant u kampanjama i partijskim komitetima. „Ako do leta ljudi poveruju da su stvari bolje, ove jeseni ćemo biti konkurentni. Ako ne poveruju - nećemo biti."

Bajden neće u Kijev

Ipak, postoje i druge snage koje, naprotiv, pokušavaju da uvuku Vašington u još aktivnije učešće u događajima u Ukrajini. Nije slučajno ukrajinski predsednik Zelenski izjavio nedavno na CNN-u da Bajden mora hitno da dođe u Ukrajinu. Administracija američkog predsednika je na to negativno odgovorila. Sam predsednik je na pitanje novinara kada će otići u Kijev, odgovorio: „Ne znam..."

A korisnici društvenih mreža su generalno bili ogorčeni ovim smešnim predlogom. Tako su na portalu „Breitbart" čitaoci rekli da umesto puta u Kijev Bajden mora da otputuje na južnu granicu svoje sopstvene zemlje, koju napadaju migranti. A neki ironično, podsećajući na veliki korupcionaški skandal njegovog sina Hantera, upravo u Ukrajini, govore o nejasnom govoru predsednika.

„Jednostavno, pomenite torbe pune gotovine, i Bajden će poći u Ukrajinu. Bitkoin se takođe računa", ruga se korisnik pod imenom UncommonSense.

„I šta može da dobije stara marioneta levih radikala u Ukrajini", piše korisnik pod imenom AnotherVolley. Odgovarajući mu, korisnik pod imenom Rod, dodaje: „Još nešto da izbrblja".

„Bajden će doći tamo, okrenuti se oko sebe i reći: Moskva je prelep grad. Tako će biti", smatra korisnik MaoObama.

„Ako Bajden stigne do Ukrajine, molim vas neka tamo i ostane", piše Noleftturn.

Bajden „deset procenata"

Mnogi uglavnom povezuju preterano aktivno interesovanje sadašnjeg šefa Bele kuće za Ukrajinu sa biznisom njegovog sina u toj zemlji, u kojoj je Hanter Bajden dve godine radio u kompaniji za gas „Burisma", što je od ranije meta oštrih kritika. Tamo je, prema podacima izdanja „Hill", Bajden mlađi dobijao platu od oko 150 hiljada dolara mesečno u periodu od jeseni 2014. do jeseni 2015. godine. Prema podacima „Njujork tajmsa", Hanter Bajden je dobijao kompenzaciju od najmanje 50 hiljada dolara mesečno do aprila 2019. godine.

Prema pisanju medija, nazivajući oca „moj čovek", Hanter ga je odavno nagovarao da dođe u Ukrajinu, da bi lobirao za interese ukrajinskih oligarha. Kako je pisao „Njujork post", Bajden je dobijao 10% za razne poslovne ugovore koje je zaključivao njegov sin.

detaljima ovog korupcionaškog skandala Hantera Bajdena i umešanosti samog predsednika u njega, pisale su najveće američke novine „Njujork tajms": „Aktivnost Hantera Bajdena šokirala je mnoge državne službenike koji se bave politikom prema Ukrajini, koji su smatrali da je to nepotrebno skretanje pažnje ili nešto još gore. Čak su i Bajdenovovi pomoćnici bili zabrinuti kako sve to izgleda, pa su, prema rečima ljudi koji rade u njegovom ofisu, uposlili službenike Stejt departmenta da sakupljaju činjenice kako bi mogli da razumeju kako da se izbore sa ovom pričom", piše „Njujork tajms".

„Dok trgovačke avanture Hantera Bajdena u Ukrajini i Kini ne budu profesionalno i pošteno istražene, principijelnost i otvorenost administracije njegovog oca biće pod znakom pitanja", pisao je u vezi s tim „Vašington post". „Takva ukaljana reputacija i dalje će ometati Bajdenovoj administraciji sprovođenje nacionalnih interesa Amerike u svetu punom geostrateških izazova. Teško da će Bajdenovo ministarstvo pravde pošteno istražiti aktivnosti predsednikovog sina."

Iz tog razloga, u SAD postoje oni koji su ubeđeni da su upravo biznis mahinacije porodice Bajden u Ukrajini dovele do zatrpavanja ove zemlje oružjem i željom da se isprovocira veliki konflikt, sa nadom da će korupcionaški skandali biti zbrisani sa lica zemlje zajedno sa ukrajinskom državnošću.

„Deda Bajden je prisilio Ukrajinu da započne rat, da bi svet zaboravio krvavi biznis njegovog sina", izjavio je na TV Fox News američki senator Ron Džonson. Prema senatorovim rečima, da specijalne službe i mediji nisu sakrili informaciju o laptopu Bajdenovog sina Hantera, on ne bi bio u Beloj kući i ne bi bilo konflikta između Rusije i Ukrajine.

Prihodi od nafte i gasa od sada idu direktno u budžet za razvoj proizvodnje i socijalnu sferu

Orijentacija na samoodrživost

Naši neprijatelji su se silno nadali da će, zaustavljajući priliv deviznih prihoda u Fond za nacionalno blagostanje (FNB), naterati ruske vlasti da se vrate na ekonomsku politiku koju je Jegor Gajdar opisao jednom rečenicom: zašto nešto da proizvodimo sami, kada je jeftinije da sve kupimo u inostranstvu, prodajući sirovine.

Piše: Jurij Aleksejev

Kreatori kolonijalne ekonomije na gajdarovski način oslanjali su se na sirovinski sektor, u kojem su donedavno dominirale strane kompanije. One su uvozile opremu, gradile naftne platforme i bušotine za proizvodnju nafte i gasa na Sahalinu, preferirajući barter trgovinu (trgovina robom za robu). Prodajući svoju naftu, mi smo menjali dolare za lopate i stolice, kupujući u inostranstvu sve, od čarapa do kompjutera. I to je potpuno odgovaralo Zapadu. Čak i kada su se petrodolari slivali u Rusiju kao reka, konsultantni MMF-a nisu savetovali da ih ulažemo u razvoj proizvodnje, objašnjavajući to time da naša, ne potpuno tržišna ekonomija, ne može da „svari" toliki novac.

Od 2004. godine, odlučeno je da se prihodi od nafte i gasa stavljaju u Stabilizacioni fond, zatim su ga podelili u dve „korpe". Lavovski deo pristiglih petrodolara išao je u Rezervni fond, a ostatak (20%) u Fond za nacionalno blagostanje (FNB).

Rezervni fond prestao je da postoji 2018. godine, nakon što je njegov novac potrošen. Od tada, finansijske zalihe počele su da se čuvaju u FNB-u. Ministarstvo finansija je sredstvima fonda kupovalo devize i ulagalo ih na račune u Centralnoj banci. Na stanje računa obračunavane su kamate u rubljama. Kada je novac u FNB-u imao više ograničenja, određenih budžetskim pravilom, deo prihoda od nafte i gasa po odluci vlade, mogao je da se usmeri za podršku velikim investicionim projektima i kupovinu finansijskih aktiva.

Tokom delovanja budžetskog pravila (2018-2021), ukupan iznos viška profita povučen iz ruske privrede iznosio je oko 13 triliona rubalja. Podižući lestvicu likvidnog dela fonda, Ministarstvo finansija veštački je ograničilo dozvoljeni iznos novca za privredu. Tako je bilo planirano da u periodu od 2022. do 2024. godine, potrošnja iz FNB-a bude 2,5 triliona rubalja. Ovaj novac je mogao da bude dovoljan samo za kratkoročni razvoj jedne industrije, na primer, petrohemijske. Da bi podržali druge, za zemlju ne manje važne industrijske grane, Ministarstvo finansija moralo je da zaobiđe sankcije Zapada, da prodaje državne obveznice, uključi kompanije u strateške projekte.

Aktivnosti Ministarstva finansija i Centralne banke kada je reč o upravljanju novcem iz Nacionalnog fonda, pokrenule su pitanja Računske komore. Godine 2020. ova kontrolna agencija odlučila je da proveri koliko je efikasan sveruski „vazdušni jastuk".

Revizori su se uverili da izveštavanje FNB-a nije transparentno, zato je teško doneti zaključke o kvalitetu upravljanja prihodima od nafte i gasa, „nema informacija o detaljnoj raspodeli aktiva u portfelju i o rezultatima investiranja". Revizori su smatrali da Nacionalni fond ne obezeđuje blagostanje ljudima, da novac iz njega ide na pokriće tekućih potreba i deficita budžeta.

U izveštaju glavne kontrolne agencije, poređenja radi, dat je primer rada najvećeg državnog fonda Norveške „Global", koji je država stvorila za podršku privredi zbog naglog pada cena nafte. U norveškom fondu, za razliku od našeg FNB-a, prihodi od nafte i gasa iznose polovinu svih sredstava. Državnu kasu, takođe, popunjavaju ulaganja u nekretnine i prihodi od 1,5% svih svetskih hartija od vrednosti, koje se kotiraju na berzama. Za 10 godina norveški nacionalni fond porastao je, u dolarima, za 251%, a naš FNB za samo 31%.

Kritike na račun onih koji upravljaju FNB-om uputili su poznati ekonomisti, akademici i finansijski analitičari. Mnogi od njih su predlagali, suprotno preporukama MMF-a, da se kasica otvori, da se učini da petrodolari rade unutar zemlje, a ne da se šalju u strane banke po smešnim kamatama. Niko nije ni pomislio da zlatno-valutne rezerve Centralne banke Rusije u jednom trenutku mogu biti zamrznute ili jednostavno povučene.

Ali već tada, 2020. godine, poverenje u dolar u celom svetu počelo je da opada, i to su na vreme osetili u Banci Rusije. Pre dve godine, još nismo bili sprečeni da raspolažemo našim rezervama poslatim na čuvanje u zapadne banke. Moguće je bilo, na primer, smanjiti prenos novca u SAD, slobodno menjati dolare za evro. Ali uskoro je postalo jasno da nam ni EU nije prijatelj. Pritisak sankcijama nastavio je da raste. U drugoj polovini 2021. godine, kako proizilazi iz izveštaja Centralne banke, udeo dolara u međunarodnim rezervama Centralne banke smanjio se za 29 milijardi dolara. Taj novac, pred zamrzavanje naših računa u inostranstvu, uspeli smo da prebacimo u juane, što je i omogućilo da se od sankcija sačuva deo rezervi.

Računanje na to da će ekonomska saradnja sa Zapadom ojačati bezednost međunarodnih rezervi Centralne banke, konačno je srušeno kada su, suprotno zdravom razumu, neprijateljske države počele da krše sve garancije međunarodnog prava, a zatim počele da se ponašaju kao razbojnici, gazeći sve dogovore i sporazume sa Rusijom.

Na takav scenario je akademik Sergej Glazjev još 2016. godine upozoravao rukovodstvo Centralne banke. Tada beleškama akademika nisu pridavali poseban značaj. Elvira Nabiulina, sećamo se, čak je tražila da bude zaštićena od „nametljive kritike" akademika. Ali, s vremenom, ideje Glazjeva ipak su iskoristili i vlada i Centralna banka: pokušali su da blokiraju put ka ofšor zonama milijardama dolara koje su se slobodno odlivale iz zemlje, da zaustave odliv kapitala, ali dobra polovina zlatno-valutnih rezervi ostala je u inostranstvu. Nekoliko godina pre uvođenja najstrožih sankcija, u poštenje međunarodnih finansijskih institucija teško da je neko sumnjao.

Strahujući od porasta inflacije, Centralna banka je nastavila da ograničava novčanu masu, održavajući nivo monetizacije privrede na niskom nivou - 48-52% BDP-a. Nedostatak novca i skupi krediti onemogućili su aktivan razvoj domaće proizvodnje. Štampanje nacionalne valute za velike projekte bilo je zabranjeno zakonom, koji je MMF nametnuo Rusiji krajem 1990-ih.

Popuštanju novčane omče pomogla je pandemija korona virusa koja je zahvatila planetu. U to vreme, Mišustinova vlada je smislila kako da zaobiđe zabranu štampanja novca, iskoristivši mehanizam ograničene emisije. Da bi to uradile, banke su morale da kupe obveznice saveznog zajma od Ministarstva finansija i da ih drže u Centralnoj banci. Šema je proradila kada je vlada značajno povećala „premiju" za kupovinu obveznica i prihod od kamata na njih. Kao rezultat toga, štampane su državne hartije od vrednosti za više od 2,5 triliona rubalja, koje su kupila preduzeća, a ovaj novac je otišao na pokriće budžetskog deficita.

Kriza je bila ublažena, a bankari, u ulozi posrednika između vlade i Centralne banke, na tome su prilično zaradili. Zadatak popunjavanja budžetskih gubitaka na vreme je bio rešen. Ipak, dalje korišćenje ove šeme dovelo bi do priliva ogromnog novca u banke, a proizvodnja bi i dalje imala nedostatak sredstava. Predlozi o tome da se deo sredstava iz FNB u valuti pretvori u rublje, dočekani su „na nož".

U strahu pred inflacijom, iz godine u godinu Centralna banka je ograničavala novčanu masu, čineći neisplativim kreditiranje proizvodnje, u vreme kada su druge države, zaobilazeći veštačke barijere međunarodnih finansijskih struktura, rešavale probleme sa novcem, na osnovu potreba svoje privrede.

I mi imamo takvo iskustvo: u SSSR-u su umeli da izdvajaju novac za konkretne proizvodne zadatke, ne raspirujući inflaciju. Sovjetsko iskustvo uspešno su usvojile posleratna Evropa, Japan i SAD. Mi smo, dugo godina, odbacivali sam sistem emisije novca za razvoj privrede, u interesu zelenaša i deviznih špekulanata koji profitiraju na kursu.

„Paklene sankcije" koje su svalili na Rusiju dovode do toga da treba preispitati sam finansijski model naše ekonomije. Kada je nova devizna štednja u FNB-u postala nemoguća, dodatni prihodi države od nafte i gasa direktno su usmereni u budžet. Danas, specijalni zakon o izmenama i dopunama Zakona o budžetu predviđa suspenziju pravila budžeta u periodu 2022-2024, prelazak sa „samoodrživih infrastrukturnih" projekata na programe koji imaju visoki društveno-ekonomski značaj.

Vlada je konačno dobila mogućnost da brzo, bez unošenja izmena u zakonodavstvo, preraspodeljuje novac od nafte i gasa tokom realizacije tekućeg budžeta, kako federalnog, tako i regionalnih i lokalnih. Iako smo nafte i gasa ovoga puta prodali manje nego obično, zbog visokih cena energenata priliv novca u FNB je u martu porastao na 13,5 triliona rublji, pa se pojavila mogućnost da se poveća rezervni fond vlade za 273,4 milijarde rublji.

Danas, kada je deo međunarodnih rezervi zamrznut i privreda trpi neverovatan pritisak sankcija, ništa nam ne smeta da se konačno oslobodimo od ograničenja koja nam je nametnuo Zapad.

Kada su SAD i EU odbile da nam isplate svoje obveznice, svaki smisao je izgubila „valutna zaliha". U trenutnoj situaciji, nema potrebe ostavljati rublje na računima trezora ili FNB-a, jer će pri nestabilnom kursu rublje njihova vrednost padati. Novac iz „ćupa" se mora prebaciti u budžet za razvoj Rusije i ići za finansiranje najperspektivnijih projekata.

Sa ukidanjem budžetskog pravila, vlada je dobila mogućnost da poveća državne investicije. Prema prognozama ekonomista, ove godine ne treba očekivati lak novac od izvoza, ali oko 6 triliona rubalja država može da zaradi. To bi trebalo da bude dovoljno ne samo za povećanje socijalnih davanja, već i za nauku, ostvarivanje inovativnih ideja i planova za zamenu uvoza, izgradnju puteva, gasifikaciju. Ako Centralna banka nastavi da snižava kamatnu stopu, vladi će biti potrebno manje sredstava za subvencionisanje velikih kredita za vodeće privredne grane. Tada će i pomoć države biti značajnija.

Prilikom susreta sa deputatima Državne dume, premijer Mihail Mišustin je rekao da ove godine, sa svim prihodima, neće biti suficita u budžetu. Verovatno će sada novac koji stiže u budžet od prodaje ruda biti usmeren u privredu, a neće ležati kao „mrtav" teret.

Danas vlada ima pravo da brzo, bez unošenja izmena u zakonodavstvo, preraspodeljuje dodatne prihode tokom realizacije tekućeg budžeta (federalnog, regionalnih, lokalnih), pa i da njima popunjava rezervni fond vlade.

Ministarstvo finansija je objavilo da, u krajnjem slučaju, ove godine neće za dodatne prihode od nafte i gasa koji se slivaju u budžet u rubljama (reč je o porezima na eksploataciju nafte i gasa i izvoznim carinama), kupovati devize ili zlato. S promenom budžetskog pravila dodatni prihodi od nafte i gasa (550-600 milijardi rublji mesečno) odlaziće u fond vlade RF i koristiće se za privredu.

Naizgled, zamrzavanje nacionalne imovine treba da posluži kao dobra lekcija liberalnim stratezima, koji su navikli da grade budžetsku politiku ugledajući se na međunarodne organizacije i da se u svemu savetuju sa MMF-om. Ali stiče se utisak da neki zvaničnici još uvek gaje nadu u obnavljanje pređašnjih veza sa zapadnim svetom. Ministarstvo finansija izjavljuje da zamrznute devizne i zlatne rezerve država pokušava da vrati sudskim putem. Kalkuliše se da će nezadovoljne kompanije koje ne mogu da dobiju blokirani novac iz Rusije izvršiti pritisak na vlade svojih država i da neće biti proglašen bankrot (neispunjavanje finansijskih obaveza) naše zemlje.

U ovo naše nepredvidivo vreme može se očekivati bilo šta od Zapada, iako, naravno, niko nam tako jednostavno neće ništa vratiti. U svakom slučaju, ne treba da se oslanjamo na pristojnost razbojnika koji mrze našu zemlju.

Zakonom je predviđeno ukidanje budžetskog pravila na dve godine. Šta dalje? Za sada nema odgovora na ovo pitanje. Ali bilo kakva odluka da se donese u najbližoj budućnosti, važno je razumeti da ekonomiji nisu potrebna privremena antikrizna rešenja, već strukturna reforma upravljanja.

Kao rezultat, finansijski sektor mora da se preorijentiše na servisiranje realnog sektora privrede. Fond za nacionalno blagostanje ovde može da odigra odlučujuću ulogu.

U perspektivi, kako smatra akademik Glazjev, Rusija nema ograničenja za rast. Uz pravilnu makroekonomsku politiku, već do kraja ove godine moguće je postići stope rasta od najmanje 10%. Da je to moguće, pokazala je vlada Primakova-Masljukova-Geraščenka, koja je 1998. godine uspela da se za tri meseca izbori sa krizom i da za godinu dana izađe na putanju od 20% rasta industrijske proizvodnje. I mi danas imamo takve mogućnosti.

Mehanizam trećeg svetskog rata već je pokrenut

Ukrajina, poligon Vašingtona. Ko je sledeći?

Koliko god da smo uvučeni u ukrajinski konflikt, treba shvatiti da hibridni mehanizam trećeg svetskog rata, koji je pokrenuo NATO u odnosu prema Rusiji, ima okidač za globalnu reorganizaciju koji je ograničen samo „nuklearnim dugmetom", do kojeg danas mogu da stignu ne samo Moskva i Vašington.

Piše: Elena Pustovojtova

Stupivši u „krstaški pohod" protiv Rusije, NATO zemlje Evrope danas se nervozno naoružavaju. Danci samo što su kupili od Amerikanaca četiri izviđačka drona MQ-9 Reaper kompanije General Atomics Aeronautical Systems. I sada hitno žele da ih pretvore u „dronove-ubice", kako bi ih držali u stanju pripravnosti u slučaju potrebe zbog rata u Ukrajini, prenosi „Euractiv".

Stokholm i Helsinki žure da uđu u NATO, da ne bi zakasnili za „sto pobednika", kada padne Rusija. Od Ukrajinaca su napravili „topovsko meso" krstaškog pohoda. Da se ne bi predomislili, Poljaci vuku Ukrajinu u EU i NATO. Onaj koji ima najviše koristi u Kijevu, američki predsednik Džo Bajden, već je isporučio paket vojne pomoći od 800 sistema PVO, 9000 protivtenkovskih sistema, 7000 jedinica malokalibarskog oružja, 20 miliona komada municije plus dronove. Evropski instrument mirovne pomoći (European Peace Facility) dao je Kijevu tranšu od 500 miliona za nabavku smrtonosnog oružja i municije i obećava povećanje finansiranja do ukupno milijarde.

Glavnim dobitnicima maltretiranja Rusije pomaže i kanadski premijer Džastin Trido, koji je Ukrajini poslao vojnu opremu vrednu 38,7 miliona dolara; Novi Zeland, koji je poslao nesmrtonosnu vonu pomoć vrednosti 5 miliona plus 500 šlemova i 570 kamuflažnih pancira iz sopstvenih zaliha; Poljska koja je prebacila Ukrajini osam kompleta bespilotnih letelica, stotinu 60-milimetarskih minobacača i 1500 komada municije za njih, protivtenkovske raketne komplekse Džavelin, automate Grot, prenosne protivvazdušne raketne sisteme Piorun i municiju. Tu je i Litvanija, prva od NATO zemalja koja je poslala Kijevu oružje, kao i Estonija, Češka, Švedska i Finska... Svi oni se guraju ispod američkog krila, da bi ih uneli na spisak pobednika započetog rata.

Ipak, razmere borbe američkog svetskog poretka sa novim, koji se formira oko Kine, neizbežno će voditi premeštanju „vruće zone" na istok. Bez obzira na to kako će se završiti vojna operacija Rusije u Ukrajini.

Rusija, koja je postala tampon-zona između dva centra moći, prva je na sebe preuzela udar i prema rezultatima brobe s NATO napraviće svoj izbor.

Sledeće polje borbe lako može da postane postsovjetska Srednja Azija, u kojoj je velika većina država poptuno sazrela za političke spekulacije oko prava na izbor saveznika. Izgubivši ideološko jedinstvo s raspadom SSSR-a, Srednja Azija je, pre svega, oslobodila klupko plemenskih protivrečnosti, koje su se zakonomerno transformisale u nacionalne interese svake od dražva.

Koliko god želite možete da tugujete za gubitkom „saveza bratskih naroda", ali činjenica je da region sada živi potpuno po drugom principu. Svest o nacionalnom suverenitetu, koji je postao i hrana za himeru nacionalne isključivosti, otvorila je široko polje delovanja za političke špekulacije koje, sasvim po tržišnoj meri, omogućavaju da trgujete svojim suverenitetom.

Kako piše američki magazin „Counter Pinch", u Centralnoj Aziji danas sve aktivnije luta duh „smene režima". Posebno u Kazahstanu i Pakistanu. Tim regionom nikako nije zadovoljan Vašington, jer klizi po rusko-kineskoj „padini".

Uzimajući u obzir ukrajinsko iskustvo, više nema sumnje u to da se kolektivni Zapad spremna i ovde da primeni nasilje, da bi preokrenuo ovaj trend.

Simptomatično je da glavnog arhitektu ovog preokreta nikada ne pominje zapadna propagandna mašinerija, poznata kao korporativni mediji. Ali ne možete se raspravljati s onim što taj (kalifornijiski, uzgred) magazin piše: „Smrdljiva tišina koja se širi našim medijima znači da nikada ne treba obraćati pažnju na mahinacije Zapada, koje su usmerene na smenu režima. Na ovu prevaru može se gledati kao na divlje optužbe nekog nepouzdanog nezapadnog političara, ali to je otprilike to. Reći će vam da je pakistanski predsednik Imran Kan, koji nije baš prijatelj sa Vašingtonom, suočen sa izglasavanjem nepoverenja i, da je, da bi se iz toga izvukao, ubrzao ustavnu krizu, i da je Kazahstan sprečio pokušaj stranog agenta da ubije predsednika Kasima Žomarta Tokajeva, ali su oni čudno nevoljni da podvuku crtu ispod uzročno-posledične veze između mogućih mračnih kriminalaca i onih koji ih vuku na svojim koncima, a to su upravo vladari iz Vašingtona."

SAD, uspostavivši pravila ponašanja drugim državama sveta, ne samo da je spreman, već i primenjuje silu kako bi očuvao preovlađujući uticaj konglomerata svojih saveznika na formiranje svetske agende. To im svima koristi.

Tako da, vezujući Rusiju ukrajinskim problemom i presecajući, jednu po jednu, njene veze sa zapadnom ekonomijom, u koju su nas tri decenije ljubazno mamili, Vašington će krenuti dalje, na pokoravanje Srednje Azije. I ne samo to.

Zvono je već zazvonilo pakistanskom premijeru Imranu Kanu. Krajem marta, vlada mu je izglasala nepoverenje, a on je izjavio da „strane države spremaju smenu režima u Pakistanu". Kan je tvrdio da je pomoćnik državnog sekretara SAD Donald Lu bio umešan u „stranu zaveru s ciljem svrgavanja njegove vlade", da zvaničnici SAD prete Pakistanu i da, dok je on na vlasti, zemlja će ostati na spisku neprijatelja Vašingtona. Kan je „otišao", a novi premijer Šehbaz Šarif je već obećao da će se država nositi sa problemima siromaštva i nemaštine i da će zatražiti podršku stranih država. „Mi pozdravljamo potvrdu dugogodišnjih veza SAD i Pakistana", izjavio je nedavno Šarifov ofis, prenosi vašingtonski „Global Security Review". „S nestrpljenjem očekujemo produbljivanje ovih važnih odnosa na principima jednakosti, obostranog interesa i obostrane koristi", piše u izjavi Pakistana. Što je Vašington i tražio da se potvrdi.

Nekoliko drugih scenarija iskoristile su SAD u Kazahstanu. Tamo je u januaru došlo do pokušaja obojene revolucije, koja je bila suzbijena uz pomoć ruske vojske. Pretpostavlja se da je neuspeli državni udar bio delo vašingtonskih ruku.

Zatim je 25. marta uhapšen agent ukrajinske službe bezbednosti, koji je spremao atentat na kazahstanskog predsednika Kasima Žomrata Tokajeva. Iza teroriste se „nazirao" rukopis britanske tajne službe, zainteresovane za to da „maksimalno oslabi ruski uticaj". Za Tokajeva je to, takođe, „zvono"...

Reklo bi se, šta nas briga što nezavisni Kazahstan ne želi da organizuje paradu za 9. maj? Ili što je odbio pomoć ruske Sberbanke u digitalizaciji zemlje? I što je protiv priznanja Krima i Donbasa? I čak što je podržao sankcije NATO zemalja protiv Rusije i Belorusije? „Kazahstan neće biti instrument za zaobilaženje američkih sankcija protiv Rusije", izjavio je zamenik šefa administracije kazahstanskog premijera, Timur Sulejmanov, posle posete Briselu.

S jedne strane, dvostruka pozicija Kazahstana odvano nije novost i bilo bi naivno računati na zahvalnost Tokajeva za pomoć ODKB-a (Organizacija Ugovora o kolektivnoj bezbednosti) u januaru ove godine. S druge strane, direktna izdaja dojučerašnjih prijatelja i saveznika je glavni znak raspada svetskog poretka zasnovanog na vernosti reči, a ne na novcu.

Da li Centralna Azija može ovome da se suprotstavi - veliko je pitanje.