Razaranja

Zbog čega je ekipa intelektualnih i ostalih trutova putovala u Indiju

INDIJSKI ZAČIN NA NEMATERIJALAN NAČIN

Kakva je međusobna veza psihijatara sa poslovima zaštite kulturnih dobara? Kako je slučaj zajedničkog dvorišta naprasno postao kulturološki problem? Ko je sve od uglednika i štetočina učestvovao u izmišljanju nepostojećeg kulturnog dobra? Šta se sve nalazi u obuhvatu nepostojećeg kulturnog dobra u ulici Gospodara Vučića 49? Ko su suvlasnici parcele? Na šta podseća nepostojeća kapela Tetkice Bibije? Kada je sagrađena kapela? Zbog čega je vrlo postojeće kulturno dobro inventarisano kao nematerijalno kulturno dobro? Da li su obezbeđeni adekvatni uslovi za čuvanje i obradu nematerijalnog kulturnog dobra

Stanislav Živkov

Pre puno godina na sednici Upravnog odbora jednog muzeja vođena je ovakva diskusija: mi u muzeju imamo dvoje sa šifrom, a imamo i neke bez šifre, treba nam psihijatar, a upravo nakon toga u kancelariju je zaista ušao psihijatar a jedna članica upravnog odbora mu se obratila sa rečima: Dobro došli doktore na redovan godišnji skup svojih bivših trenutnih i budućih pacijenata. E kada se pogledaju poslednja dešavanja što u Republičkom zavodu za urnisanje spomenika kulture, što u komitetu za nematerijalnu baštinu, što u Vladi Srbije, očito je da je i na svim tim mestima pothitno potrebno organizovati ciljane psihijatrijske preglede, i ocenu radne sposobnosti kako bi se preduzelo lečenje svih pacijenata koji u svim tim ustanovama sede.

A kada se pogleda sa čim se sve bakću ove eminentne ustanove, odmah se prisetimo prvog potpredsednika prve višestranačke skupštine Srbije Borivoja Petrovića (inače odranije poznatog po aferi "Beogradinženjering" i bračnom krevetu u kancelariji), koji je jednom, tokom ko zna kog po redu utvrđivanja kvoruma rekao u mikrofon: dobro ljudi nemojte me sada zajebavati ovde, a kada smo već kod zajebavanja zaista se sa pravom postavlja pitanje ko koga ovde zajebava tim pre pošto je u službenom glasniku Republike Srbije (broj 34/2023 od 28.04.2023.) objavljena skaredna Odluka o utvrđivanju mesta kulta tetkice Bibije i spomen obeležja Cigana u ulici Gospodara Vučića u Beogradu za prostorno kulturno istorijsku celinu!!!

Vlada Republike Srbije je utvrdila Mesto kulta Tetkice Bibije i spomen obeležja Cigana u Ulici gospodara Vučića u Beogradu utvrđuje se za prostorno kulturno-istorijsku celinu. Radi se o jedinstvenom prostoru na teritoriji Republike Srbije koji objedinjuje kultno mesto posvećeno Tetkici Bibiji, autentičnoj romskoj svetiteljki, odnosno prostor na kom se ona proslavlja, kapelu, ostatke stare kapelice i spomen obeležja stradalim Romima - jedini spomenik u Srbiji posvećen isključivo Ciganima stradalim tokom balkanskih i Prvog svetskog rata kao i spomen ploču stradalim Ciganima tokom Drugog svetskog rata. Utvrđivanjem ovog prostora za prostorno kulturno-istorijsku celinu, Republika Srbija je dobila prvo nepokretno kulturno dobro koje se odnosi na život i delovanje pripadnika ciganske zajednice čime se konačno objašnjava zbog čega je manje više kompletna kamarila iz Republičkog Zavoda morala da ide čak u Indiju, pošto je opšteprihvaćeno mišljenje da populacija Cigana poreklo vodi čak iz Indije.

A za Cigane je opet karakterističan mobilijar čerga, a ovde treba podsetiti na to da je negde 1911. godine u Beogradu po prvi put izvedena opera Đakoma Pučinija "Boemi" koju su preveli kao "Čergari" čime se može objasniti višedecenijsko stanje u beogradskoj opera. Inače povodom nepostojećeg slučaja nepostojeće devastacije nepostojećeg kulturnog dobra na adresi Gospodara Vučića 49 u Beogradu naširoko se rastalambasilo gde god se ukazala prilika pa su zaredali naslovi poput ovoga: Tetkica Bibija iz Gospodara Vučića; Hoće li pred bagerima investitorskog urbanizma nestati beogradska romska kapelica i spomenik romskim žrtvama iz balkanskih ratova, i Prvog i Drugog svetskog rata pri čemu se mnogo toga namerno prećutalo. Ali svejedno krenulo se od Kulina -bana pa naovamo sa kukumavčenjem pa je recimo u tekstu Roberta Čobana napisano doslovce ovo: Tačno dve hiljade godina od kako je, prema Novom zavetu, Isus iz Nazareta izbacio trgovce iz hrama, u Novom Sadu vladika bački Irinej Bulović izbacio je iz hramova SPC turiste i Novosađane koji su učestvovali u vođenoj turi "Novosadske crkve i hramovi". Trgovci su ovog puta ostali.

Naime, koleginica Ivana Rajinac, koja vodi pomenuti program tura (organizujemo ga već tri godine) dobila je mejl sekretara Crkvene opštine novosadske protojereja Miloša Stojanovića: "Obzirom na nedavne i sve učestalije javne istupe vlasnika i direktora kompanije Color Media Communications i kleveta koje je izgovorio na račun Srpske Pravoslavne Crkve i njenog odnosa prema sopstvenoj duhovnoj, istorijskoj i kulturnoj baštini, ne želimo da budemo deo takvog projekta...". Očigledno da je tekst "Rat protiv srpskog baroka" objavljen na stranicama "Vremena" naišao na veliko interesovanje unutar SPC. "Zabranjena tura" koju je, kao i sve do sada, vodila licencirani turistički vodič Biljana Milošević, u subotu je održana, bilo je mnogo ljudi, a o Nikolajevskoj, Uspenskoj i Sabornoj crkvi turisti i Novosađani su slušali na trotoaru ispred tih hramova. Zanimanje ljudi za ugroženu kulturnu baštinu Srbije proteklih meseci, od kako smo pokrenuli FB stranicu "Baština bez zaštite", sve je veće.

"Najvećoj romskoj svetinji u Beogradu preti katastrofa ogromnih razmera, nameravaju da je sruše i da završi na smetištu. Kao ni prethodnih godina, ni sada država, Grad ili opština nisu bili u stanju da preduzmu bilo kakve korake kako bi se ovakva istorijska baština grada Beograda sačuvala!", zavapio je pre mesec dana na pomenutoj Fejsbuk grupi Branislav Jovanović iz Beograda i tako pokrenuo interesovanje javnosti za još jedan slučaj uništavanja kulturne baštine, koji u ovom slučaju još teži pošto je reč o svetinji i inače ugrožene ciganske zajednice. Prostor u Gospodara Vučića 49 koriste Udruženje beogradskih Cigana svečara Tetkice Bibije i druga udruženja Cigana još od dvadesetih godina prošlog veka. Tu su podigli svoje svetilište, kapelicu posvećenu svetici Tetkici Bibiji, zaštitnici dece, o kojoj postoje mnoge legende.

Po najpoznatijoj, Bibija je išla selom od vrata do vrata u vreme kolere sa dva jareta. Niko nije hteo da je pusti u kuću, sve dok nisu stigli do jedne siromašne porodice sa šestoro dece. Podelili su sa njom parče hleba, a Bibija je njihovu bolesnu decu te noći izlečila. Tetkica Bibija je krsna slava pravoslavnih Roma i obeležava se u pomenutim prostorijama. Od prošlog decembra Slava Tetkica Bibija je uvrštena u registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije, čime je njena kapela postala kultno mesto. U dvorištu se nalazi spomen-obeležje nastalo u znak sećanja na Cigane stradale tokom balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, i na njemu četiri mermerne ploče sa 54 uklesana imena palih boraca, kao i imena dobrotvora i članova udruženja koji su podigli spomenik 1921. godine uz pomoć dobrovoljnih priloga srpskog, ciganskog i jevrejskog stanovništva. Ovaj spomenik je jedino obeležje na teritoriji Srbije posvećeno stradalim Ciganima tokom tih ratova. Pored spomenika, u dvorištu je postavljena i spomen-ploča posvećena žrtvama nacista tokom Beogradske racije iz 1941. godine. U urbanim sredinama, Bibija se slavi u hotelima ili restoranima, ali je tradicionalno mesto obreda oko krsta ili drveta, najčešće kruške.

U Beogradu, centralna svečanost je već godinama oko kapele posvećene Bibiji - kuću i dvorište u kojoj se nalazi, godinama je koristilo Udruženje beogradskih Cigana svečara Tetkice Bibije, kao i druga ciganska udruženja.Međutim, u danima uoči ovogodišnje proslave, članovi udruženja nisu mogli da priđu kapeli, ni spomeniku - zbog nerešenih vlasničkih odnosa, kapela Tetka Bibiji i spomenik palim borcima su pod katancem. Kada je u 15. veku zavladala kuga, romsku decu je od bolesti spasavala Tetkica Bibija - zaštitnica porodice i zdravlja dece, od decembra 2019. godine uvrštena je u nematerijalno kulturno nasleđe Srbije.„Svako mesto ili grad ima svoj poseban datum obeležavanja slave, što se objašnjava legendom o Tetka Bibiji koja je u različite datume stizala u razna mesta i, kako kažu, isceljivala. „Datumi obeležavanja ove romske slave su, uglavnom, vezani za dane Vaskršnjeg posta, pa su i zbog toga pokretni. „Bibija se obeležava kolektivno, tako što se Cigani okupljaju kod nekog svetog mesta - obično drveta ili krsta, donose slavski kolač i hranu, a u nekim krajevima i darove za Bibiju (češalj, ogledalo i dečju odeću) koje kače na sveto drvo Problemi sa vlasničkim odnosima već godinama sprečavaju članove ciganskih udruženja da spomenik i kapelu obilaze kada god žele.

Kosta Savić, predsednik Udruženja beogradskih Cigana svečara, kaže da je kapija dvorišta otvorena na dan proslave, nakon što je udruženje policiji prijavilo okupljanje, kao i svaki godine. Međutim, kapija je zatvorena katancem odmah posle završetka ovogodišnje proslave slave Tetka Bibije. Nadležni se, dodaje, uprkos obećanjima, ne odazivaju na apele ovog udruženja da im se obezbedi pristup spomeniku i kapeli. „U februaru se na deo placa, koji pripada privatnom investitoru, uselila samohrana majka sa decom", kaže Kostić.Već nekoliko puta, članovi ovog udruženja branili su spomenik i kapelu od rušenja. Problem je nastao zbog toga što zemljišna knjiga iz 1934. godine, u kojoj je na parceli uknjiženo pravo vlasništva Beogradskih Cigana svečara tetkice Bibije, više ne važi. Objekat je nacionalizovan, zatim je pripadao Gradu, a deo parcele danas pripada privatnom investitoru.U novembru prošle godine, zamenik gradonačelnika Goran Vesić uveravao je članove udruženja Udruženja beogradskih Cigana svečara tetkice Bibije da će sprečiti rušenje spomenika koje je investitor najavio. Savić kaže da im je zamenik gradonačelnika tada obećao i da će naći rešenje da kapije dvorišta u kome se nalaze kapela i spomenik budu stvarno otvorene.

Kosta Savić, predsednik Odbora za odbranu svetinja, kazao je da su i ova kapelica i ovi spomenici jedinstveni u Beogradu, i da za Cigane imaju veliku sentimentalnu vrednost. Nažalost, 1976. je nacionalizovan kao vlasništvo Grada. Bunili su se, "ali niko od nadležnih nije tome pridavao značaj!" kaže Savić. Septembra prošle godine, "bez ikakve najave i upozorenja, bageri su krenuli da ruše. Odmah smo pozvali patrolu policije koja je reagovala. Uništavanje je odloženo, ali je ovom prilikom krov većim delom srušen. Ceo postupak je 14. septembra zaveden u Drugom osnovnom sudu u Katanićevoj i od tada, već evo više od godinu dana, nije ništa preduzeto. Svi se prave gluvi na naša pitanja!". Ubrzo će se saznati da njihove prostorije više ne pripadaju Gradu već nekom vlasniku. Prema rečima Koste Savića, Cigani su slali gradonačelniku Beograda zahtev za prijem i obraćali se raznim institucijama - nisu ih udostojili nikakvog odgovora. Nisu reagovali ni Republički ni Gradski zavod za zaštitu spomenika kulture. Nešto katanac i lanac koji su služili za zaključavanje nestali su preko noći i zamenjeni su, te Cigani više ne mogu ni na koji način da uđu u svoje prostorije.

Ivan Vasić, sekretar Udruženja beogradskih Cigana svečara Tetkice Bibije, kaže da nisu uspeli da saznaju da li će spomenik biti izmešten ili uništen. "Sve liči na to da je drugi scenario verovatniji. Verovatno samo čekaju dozvolu za rušenje. Sada su nam društvene mreže jedina opcija da dopremo do što većeg broja ljudi. Kao poslednju opciju planiramo da uputimo molbu za prijem kod predsednika ili premijerke. Samo deset minuta bi nam bilo dovoljno. Ne tražimo više. Imam sve papire, sve molbe i zahteve koje čuvam i koje mogu svima da pokažem. "Naravno u ceo cirkus su se uključile parazitske NVO poput Društva konzervatora Srbije, Evrope Nostra Srbija i ICOMOS-a Srbija koje su uputile javni apel svim nadležnim institucijama Republike Srbije i Grada Beograda.

"Apelujemo da se odmah zaustave sve vrste pritisaka na dosadašnji rad stručnjaka i Ciganske zajednice koji udruženim snagama već godinama pokušavaju da navedene objekte istraže i zaštite, a užurbane akcije rušenja i netransparentna promena vlasništva nad objektima u okviru parcele sankcionišu. Gubitak ovih značajnih spomenika predstavljao bi nenadoknadivu štetu našem društvu i značio bi brisanje jednog izuzetno važnog istorijskog sloja u kulturi grada Beograda i Republike Srbije!", kaže se u apelu ova tri udruženja. Naravno svi redom su zakukali o tome da li će zbog investitorskog urbanizma biti uništeno još jedno nepostojeće kulturno dobro. Međutim kada se u bazi podataka Katastra Srbije pogledaju javno dostupni podatci za adresu Gospodara Vučića 49 vidi se sledeće: Na toj adresi nalaze se katastarske parcele 4269/1 i 4268/2, Katastarska opština Vračar. A a na dotičnim parcelama vlasnici i korisnici su sledeći: Grbović (Momčilo) Ranko, lice sa upisanim matičnim brojem, vrsta svojine: privatna, udeo: zajednička svojina supružnika na 50/272 ; Grbović (Momčilo) Ranko, lice sa upisanim matičnim brojem, vrsta svojine : privatna, udeo 53/272; Grbović (Slobodan) Vera , lice sa upisanim matičnim brojem, vrsta prava : svojina, oblik svojine: privatna, udeo zajednička svojina supružnika na 50/272 te kao poslednji vlasnik upisana je republika Srbija oblik svojine javna svojina sa udelom 169/272 odnosno nešto manje od 62% čitave parcele pri čemu nije izvršeno cepanje parcele niti bilo šta drugo kako bi se rasčistilo šta je čije.

Očito je da je raznoraznim udruženjima kao zasmetalo što neko hoće da nešto uradi i sagradi na inače zapuštenoj parceli pa je zato nastao čitav ovaj cirkus. A kada se pogleda takozvano kulturno dobro ima šta i da se vidi. Pre svega tu su dva zaista stara kamena spomenika i jedna ploča sa imenima poginulih Cigana u Drugom svetskom ratu što u bilo kom slučaju uređenja i gradnje treba respektovati i zadržati i prezentovati. Za razliku od toga, sa leve strane ulaza u dvorište na adresi Gospodara Vučića 49 nalazi se nakazna građevina od bele silikatne opeke prekrivena kupolom od zarđalog lima i gvozdenim vratima koja kao da je dvojnica krematorijumu Topalovićevih u Maratoncima.

svemu ovome govorio je Istoričar dr Nenad Lajbenšperger iz Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Beograd koji je za portal SEEcult.org izjavio da je spomenik Ciganima stradalim tokom balkanskih ratova i Prvog svetskog rata najverovatnije podignut početkom 20-ih godina XX veka, ali nije sigurno da li je podignut na toj lokaciji ili se prvobitno nalazio na lokaciji koja se nalazi nešto severnije. "Svakako da se kult Tetkice Bibije ranije svečario na prostoru severno od današnjeg, a pored nekadašnjeg potoka preko koga danas prelazi Južni bulevar. Do premeštanja mesta kulta, a eventualno i spomenika, došlo je kada su gradske vlasti premestile Cigane sa tadašnje lokacije na današnju zbog potreba širenja grada", naveo je Lajbenšperger, dodajući da je potrebno utvrditi i kako je tačno izgledao spomenik koji se pominje početkom 20-ih godina XX veka, odnosno šta mu je dodato kasnije. Budući da je to jedino spomen obeležje u Srbiji koje je posvećeno stradalim Ciganima tokom balkanskih i Prvog svetskog rata, Lajbenšperger je naglasio da je zbog njegove jedinstvenosti i zauzet stav da zavređuje da bude utvrđeno za nepokretno kulturno dobro.

U dvorištu, u kojem se nalazi spomenik, nalazi se i spomen ploča za stradale Cigane tokom Drugog svetskog rata, kao i kapela posvećena održavanju ciganskog kulta Tetkice Bibije. Kapela je novijeg datuma, ali je u istom dvorištu, a pre Drugog svetskog rata postojala druga kapela. Imajući u vidu da se na istom prostoru nalaze dva spomen obeležja, kapela i kultno mesto posvećeno Tetkici Bibiji, potrebno je obaviti vrednovanje celog prostora kako bi se utvrdilo da li može da bude u celini utvrđen za nepokretno kulturno dobro, naveo je Lajbenšperger. A o tome da raznorazni stručnjaci uglavnom pojma nemaju o čemu govore najbolje govori i činjenica da je Tetkica Bibija čak stigla na listu nematerijalne baštine Srbije a kada se pročita šta je tamo sročeno, čovek ne zna da li da se smeje ili da plače jerbo tamo piše sledeće: TETKICA BIBIJA Kratak opis: Cigani koji žive u Srbiji, a koji su pravoslavne veroispovesti, slave Bibiju, kao zaštitnicu porodice, a pre svega kao zaštitnicu zdravlja dece. Svako mesto ili grad ima svoj poseban datum obeležavanja slave, što se objašnjava legendom o Tetkici Bibiji koja je u različite datume stizala u razna mesta i vršila isceljenja. Datumi obeležavanja ove ciganske slave su, uglavnom, vezani za dane Vaskršnjeg posta, pa su i zbog toga pokretni. Bibija se obeležava kolektivno, tako što se svi Cigani okupljaju kod nekog svetog mesta - obično drveta ili krsta, donose slavski kolač i hranu, a u nekim krajevima i darove za Bibiju (češalj, ogledalo i dečju odeću) koje kače na sveto drvo. U pojedinim urbanim sredinama, slavari se okupljaju u restoranima i hotelima. Proslavu organizuje domaćin Bibije, a na slavi je obavezno prisustvo sveštenika, iako je Tetkica Bibija nekanonizovana svetica. Etnografska oblast ili region: Centralna i istočna Srbija, Beograd i okolina, Kosovo i Metohija; Naziv institucije: Muzej romske kulture, Husinskih rudara 31, 11000 Beograd; Naziv: Narodni muzej Čačak, Cara Dušana 1, 32 000 Čačak; Naziv organizacije / grupe: Udruženje „Rom-Beograd" Gospodara Vučića 49, 11000 Beograd; Udruženje „Bibija - Romski ženski centar", Gospodara Vučića 3, 11000 Beograd; Udruženje „Društvo Roma Zaječar", Vojvode Putnika 6, 19000 Zaječar.

Ali ipak najbolje sledi na kraju evidencionog lista nematerijalne kulturne baštine gde doslovce piše sledeće: recimo da Tetkica Bibija ima inventarni broj 49 pa se postavlja pitanje kako je moguće inventarisati nešto što uopšte ne postoji, a nematerijalna baština de facto uopšte ne postoji. Međutim ovde se postavlja još jedno pitanje kakva je to nematerijalna baština koja se sastoji od dva spomenika, spomen ploče i kič kapele stare tridesetak godina koji su veoma materijalni objekti, a svakako nisu nematerijalni. Ako je već ovakvim inventarisanjem napravljen haos onda se tu nameću još neka pitanja. Ko je i kada doneo propise o inventarisanju nematerijalne baštine? Kakve su inventarne knjige nematerijalne baštine? Da li se vodi knjiga ulaza za nematerijalnu baštinu, da li se rade evidencioni kartoni za nematerijalnu baštinu? Ko donosi propise o čuvanju nematerijalne baštine? Ko se bavi konzervacijom nematerijalne baštine i koji obrasci se koriste tom prilikom?

U svakom slučaju u našem jeziku i našoj jezičkoj tradiciji postoje sjajne definicije praktično za sve budalaštine sa kojima smo svakodnevno okruženi, kao i za sve nepotrebne novotarije koje nam po difoltu stižu sa raznih strana a koje se, pošto kod nas bez obzira na to ko je trenutno na vlasti, praktično niko u parlamentu ne misli svojom glavom već tuđom, na brzaka proguraju preko usvajanja nekakve deklaracije ili ratifikacije međunarodne konvencije, o čemu naravno naveliko talambase svi mogući i nemogući mediji, da bi se tek nakon nekog vremena ispostavilo da smo svi zajedno pojeli ono što nije za jelo, već product istog tog jela.

Elem u tom smislu treba posmatrati i kompletan idiotizam koji nam je uvaljen pod izgovorom očuvanja nematerijalne baštine, što je kroz parlament protureno pre desetak godina, dakle u vreme kada je vladala pandemija političke žutice, od čega nikako da se oporavimo. Uglavnom za tzv nematerijalnu baštinu postoji idealan naziv koji glasi: drndanje vune što u prevodu znači : džabalebariti, lenčariti, mlatiti praznu slamu, smarati, penjati se na glavu, mračiti itd, a sve to su zapravo izrazi koji su veoma popularni među klincima. Postoji tumačenje po kome je drndanje vune zapravo odgovor kojim ukazujete dotičnoj osobi da smara svojim iritirajućim i dosadnim pitanjima. Takođe je i sinonim za samozadovoljavanje devojke koja ne brije onu stvar a to je pojava rasprostranjena u ruralnim područjima u Japanu, kao i za nečiju upornost da sjebe nešto jer ga drnda dok mu federi ne poiskaču!!!

Doduše u Banatu je drndanje vune nekada imalo i pravo značenje pošto se odnosilo na rad vunovlačara koje su se u Banatu zvale drndare ali i to je sasvim propalo pa se danas dešava da se tu i tamo, uz poljske puteve po Banatu, naiđe na prljavobele gomile, koje liče na zaostali sneg. Reč je o vuni koju ovčari iz ovog kraja bacaju, jer za nju nema tražnje na tržištu. Tek sasvim male količine vune odu na preradu kod vunovlačara, odnosno na drndare, kako u Banatu nazivaju starinske mašine za razvlačenje runa.

Doduše u prenosnom smislu drndanje vune se odnosi i na nešto sasvim drugo. Elem u jednom banatskom muzeju je kao sekretarica radila izvesna Verka. Jednog jutra stiže Verka sva nacinkroćena našminkana i sva nešto blista. Pitali je: Verka nešto blistate danas. A Verka odgovara: I Vi bi ste blistali da ste na mom mestu!!! Drndali smo se celu noć!!!! Naravno ovako kapitalna priča svakako zaslužuje da se uvrsti u zbirku nacionalne nematerijalne baštine, baš kao i sledeći primer, odnosno poklopac na čaši jogurta koji je centralni predmet u srpskom ritualu jedenja bureka.

E sad, postavlja se pitanje kako je predviđeno čuvanje nematerijalne baštine pošto su svi ovi i slični događaji zapravo spontana dešavanja tako da niko ne nosi sa sobom nekakvu kameru, fotoaparat ili diktafon da makar snimi fotografiju ili audio zapis. Naravno to pojma nisu imali ni tvorci upravo usvojenog Zakona o muzejskoj delatnosti gde su sastavljači tog uratka, inače prepunog raznih bisera, odredili da se muzeji moraju baktati sa zaštitom nematerijalne baštine mada pri tome nisu odredili ni način inventarisanja nepostojećih muzejskih predmeta, niti način njihovog čuvanja, niti način njihove konzervacije. Naravno nije jasno ni kakvi su depoi potrebni za čuvanje nepostojećih muzejskih predmeta. Ne zna se koja je idealna temperatura za čuvanje nepostojećih predmeta, ne zna se da li su možda predviđeni specijalni sanduci za to.

Doduše što se sanduka tiče, pošto je Hrvatska ratifikovala konvenciju o zaštiti nematerijalne kulturne baštine još 2005 godine, odmah potom kćerka tadašnjeg njihovog ministra kulture, izvesna Iris Biškupić Bašić je pothitno kupila veći broj specijalnih aluminijumskih sanduka za čuvanje nematerijalne kulturne baštine na šta je spiždeno 40.000 kuna odnosno oko 600.000 dinara. Doduše nikada se nije saznalo šta se u njima zapravo čuva!!!

A ako je ovaj cirkus nastao zbog tamo neke ciganske fešte, unapred se radujemo jer uskoro na red dolazi proglašenje kulta Sv Kandrbandžila, zaštitnika magaradi za nematerijalnu baštinu!