Pogled iz Moskve

Ruski vojnoindustrijski kompleks priznaju za jedan od najefikasnijih na svetu

Jak oklop i naši brzi tenkovi

Prema Global Firepower Index Oružane snage Rusije su na drugom mestu rang-liste vatrene moći svetskih armija. Ispred nas su samo SAD, koje strani eksperti označavaju kao najjaču vojnu silu. Iako se čini da su se analitičari međunarodnog sajta trudili da budu objektivni, jer su prilikom ocenjivanja u obzir uzimali desetine različitih faktora, „od količine vojnih jedinica i finansijskog stanja do logističkih mogućnosti i geografije", u pravičnost takve ocene može se i sumnjati.

Piše: Jurij Aleksejev

Direktor Biroa za vojno-političku analizu Aleksandar Mihajlov, za najpravednije ocene smatra one koje određuju najspremniju i najmoćniju vojsku na svetu po sastavu naoružanja, njihovoj količini itd. Ovde Rusija ima jasnu prednost. Pre svega, potrebno je uzeti u obzir da naša zemlja ima najbolji nuklearni potencijal i hipersonična sredstva za isporuku oružja, kao i da je sposobna da protivniku nanese siguran poraz nekoliko minuta ranije u odnosu na SAD.

Ruska armija, koja je stekla ogromno borbeno iskustvo tokom specijalne vojne opracije (SVO) u Ukrajini, uz to je i borbeno najspremnija na planeti. To je priznao čak i bivši američki vojni obaveštajac Skot Riter na Jutjub kanalu Dialogue Works, dodavši da „takav dobro koordinisan vojni mehanizam imaju samo Rusi".

Časopis Ekonomist (The Economist) piše da su „ukupni resursi saveznika Ukrajine toliko veliki, da bi Kijev trebalo da pobedi. Bez obzira na to, upravo ruska odbrambena industrija polako okreće rat u svoju korist". Novinari Ekonomista navode podatke vojnih obaveštajaca koji ne govore u korist Zapada. Ako su „u ovom trenutku ukrajinske oružane snage ograničene na 2000 granta dnevno", onda „Rusi ispaljuju pet puta više". Glavni proizvođači municije u Evropi, piše Tim Lorenson (Međunarodni institut za strateška istraživanja), podsećaju na zanatlije koji stvaraju male količine izuzetnih proizvoda. Pre nego što pređu na proizvodne linije velike brzine, kompanije žele da im vlade garantuju višegodišnje ugovore. Ali antimonopolističko zakonodavstvo EU ne dozvoljava Pentagonu da izvrši direktne investicije u industrijsku bazu. Ipak, već ove godine, Evropa je spremna da poveća proizvodnju oružja, iako za razliku od Amerike njene vojne fabrike ne pripadaju državi i neće biti jednostavno učiniti to sa skupim resursima.

Naši protivnici ne žele da prestanu. Kako je u Talinu, na zajedničkoj pres-konferenciji sa premijerkom Estonije Kajom Kalas, izjavio evropski komesar za pitanja unutrašnjeg tržišta i odbrambene industrije Tjeri Breton, do proleća EU može da isporuči Ukrajini milion jedinica municije.

Mi, naravno, moramo to da uzmemo u obzir i da preteknemo naše protivnike. Početkom ove godine našim trupama su počeli da se isporučuju najnoviji višenamenski lanseri raketa „Uragan-1M", opremljeni stabilizacionom raketom dometa 120 km, koji su daleko superiorniji od sličnih američkih. Ruska odbrambena industrija već proizvodi vođene rakete sa dometom leta 250 km. Tokom posete državnom mašinskom konstruktorskom birou „Raduga", mistar odbrane je postavio zadatak da se poveća domet leta na 300 km i više. I takve rakete su već razvijene. Novo oružje je fleksibilnije i jeftinije od „Tornada" koji se smatra nepobedivim. Ministru odbrane RF predstavili su krstareće rakete „vazduh-zemlja", protivradarske i protivbrodske rakete, kao i obećavajuće uzorke vođenog raketnog oružja, koji ne ostavljaju nikakve sumnje u našu pobedu.

Da bi se proizvodnja značajno povećala, u „Radugi" su udvostručili broj radnika, kupili su novu tehnološku opremu, povećali proizvodne kapacitete, organizovali smene od 12 sati. Sve to, kako je rekao ministru generalni direktor „Raduge" Sergej Bogatikov, omogućilo je da se radi 24/7 i tako ispuni postavljeni zadatak povećanja proizvodnje visokopreciznog oružja. Za pojedine elemente spremni su da već u prvoj polovini godine ispune godišnji zadatak i „odmah pređu na proizvodnju za 2025. godinu".

Nedavno je generalni direktor „Rosteha" Sergej Čemezov predstavio rad na povećanju potencijala najmoćnijeg tenka T-14 „Armata", koji je opremljen najnovijim elektronskim sistemima, sistemom za upravljanje vatrom nove generacije. Ispostavilo se da je naša mašina bolja od čuvenog superzaštićenog izraelskog tenka „Merkava". Već danas tenk T-14 praktično je neranjiv.

Posada je smeštena u posebnu neprobojnu oklopnu kapsulu. Kupola se automatski, najzaštićenijim delom, okreće ka letećem projektilu. U njega je ugrađen radarski kompleks „Afganit" koji presreće i obara municiju koja leti prema tenku, na rastojanju od 15-20 metara. Mašina se ne plaši sekundarnih fragmenata koji se pojavljuju. Dimna zavesa (koju ispuštaju male puške na kuli) može da blokira lasersko navođenje. Tokom modernizacije „Armata" biće povećana vatrena moć, a pritom, i to nije manje važno, strana baza komponenti biće zamenjena domaćim.

U poslednjih nekoliko godina, naši konstruktori su uspeli da tako usavrše ruske helikoptere, tako da samo pogled na njih izaziva paniku kod protivnika. Da bi kupili proizvode holdinga „Helikopteri Rusije", u koji ulazi veliki broj preduzeća, strani kupci čekaju u redu. Više od 7000 helikoptera marke „Mi" (oni predstavljaju 98% ukupne nacionalne proizvodnje helikoptera) izvezeno je u gotovo sve zemlje sveta.

Zatvoreni ciklus proizvodnje helikoptera, od razvoja i serijske proizvodnje do postprodajne podrške i popravki, dobro je uspostavljen u Kazanju. Porudžbine se zakazuju tri godine unapred. U fabrici helikoptera pravi se nova linija za montažu (počeće s radom u prvom kvartalu 2024).

Za proizvodnju vodećih domaćih helikoptera biće stvorene posebne proizvodne linije sa savremenom mašinskom obradom i centar za stručnu obuku, koji će obučavati kvalifikovane radnike ne samo za sopstvenu proizvodnju, već i za sva preduzeća državne korporacije „Rosteh". Posle realizacije investicionog programa Kazanjska fabrika helikoptera posedovaće lavovski deo svetskog tržišta helikoptera.

Rusija namerava da zadrži poziciju svetskog lidera u oblasti proizvodnje teških helikoptera i helikoptera srednje klase. Naši helikopteri traženi su u Kini, Indiji, Vijetnamu, na Tajlandu i u drugim zemljama. Tokom nekoliko godina, avijatičari su uspeli da formiraju veliki portfolio porudžbina za različite vojne i civilne sisteme, koji su visoko cenjeni na međunarodnim izložbama.

Istraživački institut „Vektor", zajedno sa egipatskom kompanijom, promoviše licenciranu proizvodnju ruskih zaštitnih kompleksa „Serp-VS" i „Zaštita", koji mogu da se suprotstave čitavom roju dronova. „Serp-VS" može se kombinovati u jedan kompleks za zaštitu proširenih objekata. Zainteresovani smo za saradnju sa Kinom u stvaranju supersoničnog oružja, balističkih raketa, PVO postrojenja i drugih vidova naoružanja.

Supersonični strateški bombarder Tu-160, snabedeven najnovijim dalekometnim raketama, koje je ministar odbrane RF Sergej Šojgu pokazivao severnokorejskom lideru Kim Džong Unu u avio-bazi Kneviči kod Vladivostoka, može da nanosi vazdušne udare, ne ulazeći u zonu dejstva neprijateljske PVO. Inovativni sistem ugrađen u avion može da stvara smetnje i da prevari protivraketne vazdušne komplekse protivnika. A veliki domet rakete omogućava da se lansira iz neutralnih voda, da se zaobiđu oblasti gde su razmešteni sistemi PVO i da se precizno pogode ciljevi.

Odbrambena snaga naše zemlje razvija se neviđenim tempom. Jedinice za elektronsko ratovanje dobijaju unapređena tehnička sredstva za radio-suzbijanje komunikacija, radara i navigacije, zaštitu od visokopreciznog naoružanja koje može „zaslepiti" i „potisnuti" neprijatelja u režimu digitalne obrade signala, što značajno povećava njihovu efikasnost.

Bespilotna vojna tehnika koju razvijaju i proizvode u istraživačko-proizvodnom preduzeću „Geran", putem daljinskog upravljanja može isporučiti u pozadinu neprijatelja protivtenkovske mine, može da prethodi napadu otvarajući put borcima na terenu. Robotizovani kompleksi usavršavaju se tokom borbenih dejstava. Vrši se ispitivanje bespilotne tehnike koja može samostalno da evakuiše ranjenike i zaustavi približavanje neprijateljskih dronova. Specijalni modul mašinskog „pogleda" će omogućiti borbenom robotu da prepozna predmete i isporuči velike terete na liniju fronta. Tako da imamo dostojan odgovor za najozbiljnijeg protivnika.

Zahvaljujući podršci države, odbrambena industrija predstavlja lokomotivu ekonomije. Ali, to se ne dopada liberalima. Oni su protiv povećanja vojnih rashoda i kad god im se ukaže prilika pokušavaju da upozore vlasti da država previše sredstava ulaže u proizvodnju tenkova i haubica, koji ne stvaraju nikakvu dodatu vrednost. Ali, da li je to stvarno tako? I studentu bilo kojeg ekonomskog fakulteta treba da bude poznato da za proizvodnju tenka odbrambeno preduzeće mora da ima ugovore sa desetinama, ako ne i stotinama podizvođača, a njima su, s druge strane, potrebne sirovine i specijalna oprema, gorivo, koje im isporučuju „mirnodopska" preduzeća. Narudžbine za odbrambena preduzeća zakazuju se za nekoliko godina unapred, radnici dobijaju veće plate, što znači da raste potražnja. Tu se pojavljuje pomenuta dodata vrednost koju, iz nekog razloga, liberali ne vide. Naravno, mnogo je isplativije proizvoditi automobile, jer je multiplikativni efekat ove industrije mnogo veći. Ali u ovom trenutku, iz poznatih razloga, u ekonomiji je glavni naglasak morao biti na proizvodnji napredne vojne tehnike i naoružanja.

Opozicija nas plaši potpunim prelaskom na vojne šine, sa kojih potom neće biti lako sići. Deo civilne industrije u sadašnjim uslovima zaista se našao pod okriljem vojnoindustrijskog kompleksa, ali mnoga preduzeća su od toga samo imala koristi. Pritom, nije zaustavljena proizvodnja automobila, traktora, medicinske tehnike, elektronike, obuće, odnosno civilna proizvodnja nije zbog toga imala štete.

„Mirnodopsla ekonomija" koju pritiska gotovo 18.000 sankcija, raste bez obzira na sve. To priznaju čak i naši neprijatelji. Ali glavno je da su prvi put u istoriji nove Rusije, u planove razvoja mnogih preduzeća uključeni povećani troškovi istraživanja i razvoja. A samo pre nekoliko godina preduzetnici su govorili da nisu spremni da troše na perspektivne ideje. Što se tiče konverzije, ona može da se uradi mnogo bolje nego što je to urađeno krajem osamdesetih

U SSSR-u, hladni rat nam je omogućio da preteknemo svet u svemirskoj trci, da pokažemo čovečanstvu čuda mikroelektronike, koja su, nažalost, zaboravljena devedesetih. Danas je, koliko god to cinično zvučalo, kao motor napretka poslužio početak borbenih dejstava u Ukrajini.

Rusija već sada namerava da oživi, a u nekim slučajevima i izgradi od nule, čitave industrije, kao i da zameni uvoz tim industrijama. Ne ide sve tako brzo i glatko kako bismo želeli. Ali, nemamo nameru da se zaustavljamo. Rusija ne samo da oživljava proizvodnju izgrađenu još u sovjetsko doba, već i otvara nove farbike, opremljene savremenom opremom.

Nećemo zaboraviti da rezultat bilo kog rata direktno zavisi od toga kako funkcioniše domaći vojnoindustrijski kompleks.

Nema potrebe da topimo „puške umesto putera", kako to rade na Zapadu zbog akutnih finansijskih i ekonomskih problema. S našom ekonomijom je sve u redu. Pritom, naš vojnoindustrijski kompleks danas je jedan od najefikasnijih na svetu. On ne samo da izvršava svoje zadatke, već omogućava da se zaustave zapadne isporuke oružja kijevskom režimu.

Ali, ne treba se opuštati. Protiv nas ratuju kvalitetnim zapadnim oružjem. Važno je ne propustiti trenutak. Ne snižavati postavljeni nivo, već tražiti nove mogućnosti za proširenje sopstvene proizvodnje, jačati saradnju sa prijateljskim zemljama. Naš vojnoindustrijski kompleks treba da poboljša visoku preciznost artiljerijske municije, sisteme veze, satelite za izviđanje, radare za praćenje projektila ispaljenih iz topova, haubica, minobacača, raketnih bacača. Da podesi sisteme PVO kako bi porazio sve tipove američkih i evropskih balističkih i krstarećih raketa, da ojača tehničku opremu za suzbijanje pomorskih dronova. Naravno, izborićemo se sa svim tim zadacima.

2.

Rusija namerava da vrati svoju istorijsku imovinu rasutu po raznim delovima sveta

Nema zastarevanja

Ruski predsednik Vladimir Putin potpisao je ukaz o opredeljivanju sredstava za traženje, upis i pravnu zaštitu nepokretnosti u inostranstvu, između ostalog i onih koje su bile u vlasništvu SSSR-a i Ruskog carstva.

Piše: Nikolaj Petrov

Ukupan broj objekata prenetih u svojinu Rusije premašuje 4000, uključujući različite vrednosti u raznim delovima sveta, uključujući Evropu, Bliski istok i Južnoafričku Republiku. Tako je, na primer, Saborna crkva Svetog Nikole u Nici, koja je bila izgrađena u čast naslednika cara Aleksandra II, vraćena Rusiji 2021. godine. Ipak, mnogo toga što je naša zemlja izgubila tokom revolucije i rata još uvek je u tuđim rukama.

Posle boljševičkog prevrata, u raznim zemljama je naša ogromna imovina napuštena, a zatim i zaplenjena od lovaca na tuđu imovinu. Reč je o imovini i gotovinskim depozitima od najmanje 400 milijardi dolara u 112 zemalja.

U novembru 2015. godine, u kontekstu slučaja JUKOS (to je bila naftna i gasna kompanija iz Moskve, prvobitno vlasništvo Mihaila Hodorkovskog), medijska grupa RBK je prenela da su zvaničnici de fakto klasifikovali kao poverljive informacije o imovini Rusije u inostranstvu. Ne postoji zvanični dokument o poverljivosti informacija o ovome, ali je spisak zemljišta koje je bilo u vlasništvu Rusije i nekretnina u inostranstvu postao nedostupan građanima i novinarima.

Ipak, poznato je da je mnogo ruske imovine ostalo u Francuskoj. Neki objekti na obali legendarne Nice mogu potpasti pod predsednikov ukaz o potrazi za državnom imovinom, prenela je RBK pozivajući se na Aleksandra Krušeljnickog, docenta katedre za savremenu rusku istoriju Ruskog državnog univerziteta za humanističke nauke. „Rusija je u 19-20. veku posedovala značajan deo obale u Nici", rekao je on.

Krušeljnicki je istakao da nije reč samo o vilama, dvorcima i zemljištu koje ih okružuje, već i o šumskim lovištima i proizvodnim objektima. Osim toga, on kaže da su se u zapadnim bankama nalazili brojni računi koje su otvorili podanici Ruskog carstva. Pritom, prema istoričarevim rečima, glavnina imovine pripadala je licima iz carske porodice.

Zadatak o pronalaženju nekretnina i njihovom vraćanju u rusko vlasništvo uslovljen je „opštom međunarodnom situacijom" u vezi sa Rusijom u sadašnje vreme, primetio je Krušeljnicki.

Nećemo sada govoriti o Aljasci koja je prodata Sjedinjenim Američkim Državama i ruskom vlasništvu nad zemljištem u Kaliforniji. Da, nešto smo i sami izgubili. Ali, na primer, u Evropi, posle revolucije u Rusiji, mnogo naše imovine stranci su stavili u svoje džepove. Najupečatljivji primer su Francuska i Grčka.

„Nica je najveći ruski grad van Rusije", smatra poznati francuski slavista i kolekcionar Rene Gera. „Čak i pre nego što je ušla u sastav Francuske, 1860. godine, Nica, koja se nalazila u Kraljevini Sardiniji, bila je omiljeno mesto za odmor ruskog plemstva. Tu je često dolazila carica Aleksandra Fjodorovna (žena Nikolaja I). Zato su Nicu nazivali „zimskom prestonicom" ruske vladarske kuće."

Rusija i Kraljevina Sardinija su 1857. godine sklopile sporazum o otvaranju skladišta uglja za ruske brodove, u gradu Vilfranš-sir-Mer, pored Nice, u zgradi bivšeg zatvora. Carska vlada finansirala je izgradnju puta od Nice do Vilfranša koji je otvorila Aleksandra Fjodorovna. Baza ruske eskadrile postojala je 20 godina. Akademik Dmitrij Lihačov je 1997. godine u Vilfranšu otvorio bronzanu bistu carice. A u gradskom parku koji izlazi na Aveniju carice Aleksandre Fjodorovne, stoje dve satue braće Orlov, koji su ovde bili krajem 18. veka i bista admirala Ušakova.

U Nici je bila izgrađena ruska biblioteka, izlazile su novine na ruskom („Rusko-francuski glasnik" i „Glas Rivijere"); odavde je išla direktna linija do Peterburga. Godine 1865. u Nici, u vili Bermon, umro je naslednik prestola, Nikolaj, sin cara Aleksandra II. „Carski sin umire u Nici...", napisao je tada potreseni Fjodor Tjutčev.

U Nici su boravil Gogolj i Saltikov-Ščedrin (u hotelu „Oaza" koji su tada zvali „Ruski pansion"). Hercenova poslednja želja bila je da ga sahrane u Nici; i danas na gradskom groblju stoji bronzani spomenik na grobu izdavača „Zvona".

Kupivši u severnom delu Nice napušteni park Valroz koji se prostirao na 10 hektara, ruski industrijalac Pol fon Dervi izgradio je dvorac. Dvorac Valroz imao je pozorište na otvorenom sa 400 mesta, a Fon Dervi je zbog potreba ovog pozorišta imao spostveni simfonijski orkestar i hor. Upravo tu je 5. januara 1879. godine bila premijera Glinkine opere „Život za cara".

Danas se u dvorcu Valroz nalazi upravna zgrada Univerziteta u Nici. Seljačka koliba, koju je Fon Dervi ovde dopremio, balvan po balvan, sa svog imanja u Odesi, pretvorena je u kafeteriju, a bronzana skulptura konja, koju je uradio Paolo Trubeckoj, obojena je žutom i zelenom bojom.

U Nici i drugim gradovima na jugu Francuske dugo su živeli Bunjin, Rahmanjinov, Dmitrij Mereškovski i Zinaida Gipijus, Nina Berberova i Vladislav Hodasevič, Georgij Ivanov, Mark Aldanov. Godine 1911. ruska kolonija u Nici brojala je više od 3000 ljudi. Ovde postoji i „rusko groblje" (zemlja pripada ruskoj opštini i ne može biti otuđena). U Nici, na ruskom groblju počiva pepeo generala Judeniča koji je predvodio Belu gardu u napadu na revolucionarni Petrograd. Ovde počivaju i Nikolaj Puščin i Aleksandar Rajevski, slikar Filip Maljavin, kritičar Georgij Adamovič itd.

Mnoge zemljišne parcele koje su ranije pripadale Rusiji nalaze se i u Grčkoj. Tako, na ostrvu Kritu, u zalivu Suda, danas se nalazi najveća američka vojna baza, iako zemljište na kome se nalazi istorijski pripada Rusiji!

Ovu parcelu je još pre revolucije kupila Ruska brodarsko-trgovinska kompanija. Nakon što su boljševici došli na vlast u Rusiji, zaboravili su na rusku imovinu u inostranstvu, a pomenuta kompanija je prestala i da postoji. Iskoristivši tu činjenicu, jedan od grčkih preduzetnika prisvojio je ovu teritoriju, a kasnije, tokom hladnog rata, vlasti su je dale Amerikancima za njihovu vojno-pomorsku bazu. Poznato je da su dokumenti za ovu nekretninu dostupni u ambasadi RF u Atini.

U vlasništvu Rusije je i ruska crkva Svete Trojice sa susednim zemljištem u samom centru Atine, u blizini zgrade Parlamenta Grčke. U antičko doba tu se nalazio Aristotelov licej. U 11. veku na tom mestu izgrađena je crkva posvećena Bogorodici. Ovaj hram je 1847. godine grčka vlada prenela u vlasništvo diplomatskog predstavništva Rusije u Grčkoj. Posle revolucije u Rusiji, hram su hteli da sruše, ali se tome usprotivio njegov iguman, poznati istraživač pravoslavnog Istoka otac Antonin (Kapustin). On je izvršio iskopavanja, a zatim je hram obnovljen. Štaviše, oslikao ju je jedan od učenika Vasnjecova. Do 1917. hram se nalazio pod ingerencijom Ruske pravoslavne crkve, ali posle revolucije su Grci, bez koordinacije sa Moskvom, predali hram Atinskoj patrijaršiji.

U porti crkve, ruski emigranti su sahranili poslednjeg ambasadora Ruskog carstva u Atini, Elima Demidova i njegovu ženu Sofiju Voroncovu-Daškovu. Njihovi nadgrobni spomenici od belog mermera i dalje leže na korak od centralnog trga Sintagma. Bilo je više pokušaja da se ovaj hram vrati pravom vlasniku. Poslednji - u januaru 2005. godine, kada je tadašnji poslanik Državne dume RF Ivan Savidi, predsednik Asocijacije grčkih udruženja u Rusiji, zamolio tadašnjeg arhiepiskopa Atinskog i cele Grčke Hristodulosa da vrati crvku Svete Trojice Moskovskoj eparhiji. Odgovor nije dobio.

Postoji u Atini i druga imovina koja pripada Rusiji. Tako je bivša, dugogdišnja grčka kraljica Olga, velika kneginja iz kuće Romanovih, unuka Nikolaja I, koja se udala za danskog princa Georga koji je postao grčki kralj, krajem 19. veka kupila za svoj novac zgradu u Pireju. Tu je osnovala Rusku vojno-pomorsku bolnicu u kojoj su se lečili mornari sa ruskih eskadrila stalno stacioniranih u Sredozemnom moru.

U čast kraljeve ćerke, bolnica je nazvana po velikoj kneginji Aleksandri Georgijevnoj. Na to je podsećala memorijalna tabla na zidu bolnice, koju su Grci skinuli. U dvorištu bolnice, sredstvima koja su sakupili ruski oficiri i mornari, izgrađena je ruska crkva. Po želji kraljice Olge, 1912. godine, pirejski hram je uvršten među crkve ruske mornarice, a zatim ostavljen ruskoj mornarici po Olginoj želji. Nastojatelji crkve su postavljeni u dogovoru sa Olgom, koja se smatrala nominalnim vlasnikom bolnice i crkve. Godine 1917. za nastojatelja je postavljen otac Pavel Krahmalev. U sovjetska vremena, Grci su i bolnicu i crkvu preveli pod okrilje Ministarstva pomorstva Grčke.

Uzgred, 1910. godine, ruska bolnica izgrađena je i u Solunu. U vlasništvu Rusije je i parcela u ulici Dioharosa u Atini. U januaru 1859. godine nju je ruskoj crkvi poklonio grčki manastir Zograf sa Svete gore. Ugovor o poklonu je overen kod notara.

U istorijskim knjigama može se naći pominjanje parcele na ostrvu Poros, koju je Rusija kupila 1827. godine za potrebe ruske pomorske eskadrile u Sredozemlju. Zaliv u kome se parcela nalazi u grčkim kartama se do dan-danas naziva ruskim (Rosiko limani). Tamo i danas postoje magacini i drugi objekti. Ipak, posle revolucije u Rusiji, i ta zemlja se našla u grčkim rukama. Godine 2005. ovu zemlju kupio je ukrajinski biznismen iz Mariupolja, koji je u vreme SSSR-a radio u Grčkoj kao predstavnik brodske kompanije Azovskog brodarstva „Azmed".

Još malo o našoj zemlji na Kritu. Posle 1917. godine, Grci, strahujući da će to važno strateško područje ostati SSSR-u, prodali su ga na aukciji. A zatim je upravo na tom mestu izgrađena američka vojna baza.

Uzgred, i na Kritu se sećaju ruskih mornara, ne samo zahvaljujući zalivu Suda, gde su pristajali brodovi iz Rusije.

Godine 1896. na Kritu, koji je tada pripadao Turskoj, grčke patriote su podigle ustanak. Ustanici su na prepad osvojili veliki grad Vamos. Turci su brzo reagovali. Na ostrvu je počeo masakr u kojem su poginule hiljade ljudi. U toj situaciji evropske države donele su kolektivnu odluku da se umešaju u događaje na ostrvu, kako bi zaustavile pokolj. 29. maja 1896. godine šest brodova bacilo je sidro kod današnje Hanje. Mornari su u desantu zauzeli grad i pod svoju zaštitu uzeli strance i hrišćane. Nakon toga, ostrvo je podeljeno između mirovnih snaga na zone odgovornosti. Ruska vojska dobila je region Retimno. U martu 1897. godine na Kritu je proglašena autonomija „pod pokroviteljstvom Evrope", i u aprilu je na ostrvo pristiglo 3000 vojnika, predstavnika Austrougarske, Nemačke, Velike Britanije, Francuske, Italije i Rusije. Glavnina ruskih snaga raspoređena je u Retimnu uz još dve jedinice u Hanji.

U martu 1898. brod Ruske parne navigacione i trgovačke kompanije „Car Aleksandar II" dopremio je iz Odese prvu partiju od 350 tona pšeničnog brašna. Raspoređeno srazmerno broju hrišćanskog i muslimanskog stanovništva, ovo brašno je dopremljeno na 10 tačaka na obali ostrva topovnjačom „Grozyashchy" i brodom „Car Aleksandar II". Human tretman Rusa koji nikad, čak ni u krajnjem slučaju nisu koristili oružje, dalo je efekte. U oktobru 1898. godine načelnik ruskih kopnenih i pomorskih snaga na ostrvu, kontraadmiral N. I. Skridlov telegrafisao je u Peterburg da su stanovnici Retimskog okruga pod njegovom jurisdikcijom - hrišćani i muslimani - prvi na ostrvu počeli da predaju oružje ruskim ekspedicionim snagama. „Za koristan rad na smirivanju stanovništva Krita i uvođenje autonomne uprave na ostrvu", N. I. Skridlov dobio je „kraljevsku milost" (zahvalnost), a 30. maja 1899. on je sa drugim admiralima iz međunarodnog odreda, postao počasni građanin Atine.

Posle progona Turaka sa Krita i stvaranja nezavisne Kritske republike, ruski korpus ostao je u Retimnu još 11 godina, od 1897. do 1909. godine. Komandant korpusa, pukovnik F. A. Šostak, istovremeno je bio i civilni gubernator Retimna i njegovih provincija.

Na čelu većine gradskih službi u to vreme bili su ruski vojnici. Pod Rusima je otpočeo svojevrsni preporod Retimna iz prljavog poluazijskog grada sa planinama smeća na ulicama, kakav je bio u tursko vreme. Izgrađeni su i asfaltirani putevi (koji su dobili imena povezana sa Rusijom), izgrađene su škole i bolnice (Carska gradska bolnica izgrađena je sredstvima Nikolaja II i nosila je njegove ime, a danas se u toj zgradi nalazi Policijska akademija), restaurirane su kuće, mostovi i obala, izgrađeni su sistemi za prečišćavanje.

Tokom Drugog svetskog rata, Rusi su se borili protiv hitlerovskih snaga koje su okupirale Grčku, u odredima grčkih partizana. Bilo ih je i na Kritu. Na gradskom groblju u Retimnu postoji spomenik na grobu u kome su sahranjena 33 ruska vojnika poginula u borbama protiv okupatora. To su bili sovjetski ratni zarobljenici koji su bežali iz nemačkih koncentracionih logora u Grčkoj i koji su se borili sa grčkim partizanima.

Kažu, sve je to davna prošlost. Kažu, šta je bilo, bilo je. Ali u Grčkoj postoji zakon prema kojem pravo svojine ne zastareva. Upravo zato su, ranije ambasada SSSR, a zatim i Rusije, pitanje o vraćanju dela zemlje na Kritu i druge ruske svojine u Grčkoj ozbiljno razmatrali.

Međutim, slučaj nije otišao dalje iz jednog jednostavnog razloga - za njegovo vođenje bile su potrebne usluge grčkih advokata koji su veoma skupi. A ambasada tada nije imala takva sredstva. Nije isključeno da nismo nastavili da tražimo da se vrati naša imovina iz još jednog razloga - nismo hteli da poremetimo tradicionalno prijateljske odnose sa ovom pravoslavnom zemljom u kojoj se lokalno stanovništvo prema Rusima uvek odnosilo i odnosi se ljubazno i prijateljski, sećajući se da je upravo Rusija svojevremeno pomogla Grčkoj da se oslobodi od osmanskog jarma.

Danas se situacija promenila, Grčka se našla pod čizmom SAD, na njenoj teritoriji je razmešten veliki broj američkih vojnih baza i pod sadašnjim vlastima ta pravoslavna zemlja se pretvorila u neprijateljsku državu koja aktivno isporučuje oružje Kijevu. Luka Aleksandropolis na severu Grčke, danas je postala glavna za pretovar američkog oružja i dalji transport, preko Rumunije, u Ukrajinu. Tako da imamo puno pravo da zahtevamo, pozivajući se na grčke zakone, vraćanje nelegalno oduzete ruske imovine.

Isto važi i za Francusku. Zašto da budemo „na note" prema zemlji čiji je predsednik Makron nedavno najavio da će Ukrajini isporučiti rakete dugog dometa za udare po mirnim ruskim gradovima?

Posebna priča je Ukrajina, gde se, kao rezultat preraspodele teritorije Ruskog carstva od strane boljševika, velika količina izvorno ruske zemlje našla s druge strane ruske granice. Naša zemlja je već uspela da vrati nezakonito od nje oduzet Krim, a takođe, kao rezultat referenduma, i Donjecku, Lugansku, Hersonsku i Zaporošku oblast.

Tokom „Direktne linije" 14. decembra, Vladimir Putin je ruskim nazvao i grad Odesu. Prema njegovim rečima, ceo crnomorski kraj je nakon rusko-turskih ratova pripao Rusiji, u vreme kada Ukrajinaca još nije ni bilo.

Ukratko, predsednikov ukaz u vezi sa ruskim nekretninama u inostranstvu već postoji. Vreme je da se on ispuni.

3.

Vodeći američki mediji prilično pesimistično procenjuju sudbinu Ukrajine

„Nade Ukrajine da će pobediti Rusiju sve su manje"

Simboličnu fotografiju posvećenu Ukrajini objavio je Vašington post, koji spada među najuticajnije novine u SAD, u rubrici „Današnji pogled na svet". I taj pogled na budućnost nacističkog režima u Kijevu i njegove pokrovitelje veoma je mračan. Na fotografiji se vide ljudi u crnom koji tužno kopaju na groblju u Hersonu nove grobove za poginule vojnike ukrajinske vojske.

Piše: Vladimir Mališev

Na tako jednostavan, ali rečit način, redakcija ovih novina je odlučila da ilustruje suštinu onoga što se danas dešava u toj zemlji, u kojoj je inicijativa već potpuno prešla na stranu ruske armije. Posle prethodnih bravuroznih izveštaja o navodnoj skoroj pobedi Kijeva, danas o tome nema ni reči, a naslov janso objašnjava ono što se dešava: „Nade Ukrajine za pobedu sve su manje".

Iako je, naravno, jasno da su u stvari takve nade bile samo pusto maštanje u grozničavom mozgu rusofoba. Ali sada, kako rečito potvrđuju američke novine, čak su i one nestale.

„Teško je ignorisati osećanje očajanja ukrajinskih vlasti", piše Vašington post. „Prošlo je gotovo dve godine od kada je Rusija počela sveobuhvatnu invaziju, a vlasti u Kijevu nastavljaju sa svojim dugogodišnjim zahtevom prema zapadnim partnerima: dajte nam više oružja, više pomoći, više političkih obaveza."

Međutim, kako piše autor članka, spoljnopolitički kolumnista Išan Tarur, ova molba sve više podseća na glas vapijućeg u pustinji. A po našem mišljenju, na ponižavajuću pozu novopečenog kijevskog Panikovskog, koji stoji sa ispruženom rukom ispred Bele kuće.

„Zvaničnici SAD i njihove zapadne kolege, kako su nedavno prenele moje kolege, očekuju", piše Tarur, „da će ova godina biti „mršava", jer se sve osiromašenije i iscrpljenije snage Ukrajine više koncentrišu na konsolidaciju svoje odbrane, nego na zaustavljanje Rusije u zauzimanju zemlje."

Po njegovim rečima, Rusija trenutno kontroliše oko petine ukrajinske teritorije, uključujući i Krim. A „pogled SAD na tok konflikta podriva ambicije Zelenskog da istisne Rusiju odatle do oktobra ove godine", konstatuje novinar Vašington posta.

Nedavno su, ističe se u članku, predstavnici Pentagona došli praznih ruku na mesečni koordinacioni sastanak na kome učestvuje 50 zemalja pored Ukrajine, a budući novac SAD za oružje i pomoć zarobljen je u unutrašnjoj politici. Izveštaji kažu da na liniji fronta mnogim ukrajinskim jedinicama ponestaju rezerve municije i artiljerijskih granata.

Ukratko, ove novine pokušavaju da ubede čitaoce da je cela stvar u tome da ako se smanji američka pomoć ili je uopšte ne bude, onda ni o kakvoj „pobedi" Kijeva ne vredi ni sanjati. „Kamen" je, jasno, u dvorištu republikanaca i Donalda Trampa koji trenutno vodi u tekućoj predizbornoj kampanji za predsednika SAD. Upravo njihovo protivljenje u Kongresu i Senatu ne daje mogućnosti administraciji sadašnjeg predsednika Bajdena da izdvoji još milijardi za rat Kijeva sa Rusijom.

„Tramp može da smanji podršku Ukrajini i bude više prijateljski raspoložen prema bezbednosnim pitanjima Kremlja u Istočnoj Evropi", upozorava Vašington post.

Nedovoljnu pomoć Zapada ističe u svojoj novoj knjizi „Naši neprijatelji će nestati: ruska invazija i rat za nezavisnost Ukrajine", međunarodni dopisnik drugog uticajnog američkog lista, Volstrit žurnala, Jaroslav Trofimov.

Po njegovim rečima, zapadne vlade su polako smanjivale vojnu pomoć Ukrajini zbog straha da bi to moglo da isprovocira eskalaciju nuklearnog konflikta sa Rusijom. SAD i njihovi saveznici, po njegovom mišljenju, poslali su Ukrajini pomoć bez presedana, ali kritičari kažu da je previše pažljiva kalibracija ove pomoći potkopala ukrajinske vojne napore.

„SAD i njihovi partneri uzdržali su se od isporuka Ukrajini sredstava zapadne proizvodnje u trenutku kada su oni mogli da pokažu najbolje efekte i zabranili su Kijevu da koristi zapadno oružje za nanošenje udara po vojnim objektima na ruskoj teritoriji", tvrdi dopisnik Volstrit žurnala. „Do trenutka kada su mnogi od tih zapadnih sistema zaista i stigli, u drugoj godini rata, Rusija je formirala odbranu, mobilisala stotine hiljada vojnika i prevela svoju industriju na vojni režim. Najbolja prilika za pobedu Ukrajine je nestala."

Jasno je, naravno, da je reporter neiskren, jer SAD ne samo da nisu „zabranile" Kijevu da nanosi udare po ruskoj teritoriji, već su i same doprinele tome svojim sredstvima za navođenje na ciljeve. A najverovatnije su i same aktivno podsticale ukrajinsku vojsku na takve terorističke akcije.

Ipak, čak i u SAD postoje oni koji su uvereni da stvar nije bila u razmerama pomoći Ukrajini. Tako analitičar Bloomberg Opinion-a Hel Brends piše da se radilo o tome da je Bajdenova administracija strahovala od rastuće konfrontacije sa Rusijom.

„Bilo bi bolje da je ranije upućena velika pomoć, ali nema nikakvih garancija da bi to donelo odlučujuću pobedu Ukrajini", smatra Hel Brends. „Najbolja garancija za takav rezultat bila bi pretnja direktnog vojnog mešanja - strategija koju praktično niko nije želeo da primeni, jer su rizici bili očigledni i, potencijalno, veoma ozbiljni."

Najveći američki TV koncern CNN optužuje republikance i Trampa za „sabotažu" pomoći Ukrajini. Pozivajući se na svoje izvore, CNN prenosi da je kandidat za sledećeg predsednika pozvao senatore i kongresmene iz Republikanske stranke da ne glasaju za dodelu sredstava kijevskom režimu. CNN piše o ćorsokaku u koji su u Senatu i Kongresu dospeli po pitanju granica (u Teksasu i u vezi sa prilivom migranata), s čijim rešenjem je vezana i odluka za obezbeđivanje novih sredstava Kijevu.

CNN smatra da je kompromis o tom pitanju praktično nemoguć. „To bi bila užasna vest za Ukrajinu, jer je imigracioni paket povezan sa Bajdenovim zahtevom za izdvajanje 60 milijardi dolara pomoći Kijevu za borbu protiv ruske invaziije. Tramp je takođe protiv te mere", prenosi CNN.

Na ovaj način vodeći mediji u SAD prilično pesimistički ocenjuju sudbinu Ukrajine, ukazujući da su trentuno, zbog unutrašnjih obračuna, Amerikanci zauzeti svojim stvarima, tako da Kijev zaista može da očekuje „strašne vesti". Zato mračna fotografija u Vašington postu predstavlja prilično rečit nagoveštaj upravo ovakvog razvoja događaja.

Ali, ima u SAD i onih koji daju još rečitiju prognozu za kijevske vlasti. Tako je pukovnik američke armije u penziji Daglas Makgregor u intervjuu za španske novine Mundo rekao: „Ruske snage su uradile ono što mi na Zapadu nismo očekivali. Oni su napredovali na frontu rastegnutom na 500 do 800 milja, koristeći bataljonske taktičke grupe, od koji svaka ima oko 700 ljudi. Ove formacije su imale zadatak da izbegnu kolateralnu štetu i civilne žrtve dok identifikuju, izoluju i uništavaju artiljeriju kopnenih snaga Ukrajine, u čemu su im pomagali obaveštajni dronovi. Proces su podržavali i raketni napadi vazdušnih, kopnenih i pomorskih snaga Rusije, koji su uništili ukrajinsko komandovanje i upravljanje. Ovakav pristup je usporio tempo operacije, ali nije dozvolio Ukrajincima da počnu kontranapad.

Istovremeno, ukrajinske snage su bile prinuđene da se presele u naseljena mesta ili da se povuku u utvrđenja izgrađena na jugoistoku Donbasa. Početna faza sukoba je obezbedila Moskvi stalnu inicijativu i osudila Kijev na neizbežni poraz", zaključuje Makgregor.

4.

Generalna prognoza za godinu: svet na ivici rata

Polja borbe u 2024.

Tradicionalno, na početku godine, pojavljuju se brojne prognoze o tome kakva će ta godina biti, a na početku ove, sve prognoze su prilično zabrinjavajuće. Međunarodna zajednica se ozbiljno plaši, možda više nego ikada poslednjih godina, da će niz malih i srednjih sukoba eskalirati u jedan globalni.

Piše: Dmitrij Minjin

„Moja prognoza: 2024. biće još luđa posle četiri godine ludila", predviđa na društvenoj mreži X (biši Tviter) američki milijarder i osnvač kompanije SpaceX, najbogatiji čovek na planeti (220 milijardi dolara) Ilon Mask.

Prema nekim procenama, broj potencijalnih gorućih sukoba na planeti najveći je od 1946. godine. Značajan broj zapadnih stručnjaka vidi koren zla u činjenici da je „počela krvava svetska borba za plen američke imperije: rivali je grickaju sa ivica, ciljajući na slabije satelitske države". Protivnici Amerike su ubeđeni da ona nema dovoljno ni logističkog potencijala, ni unutarpolitičke stabilnosti, da bi sačuvala poredak koji je nametnula svetu. Ona „ima najveće teškoće da unovči bezbednosne čekove koje je prethodno izdala nosiocima". Pad, kao i bankrot, smatra sajt Unherd, počinje postepeno, a zatim se ubrzava. U 2024. godini glavna tema biće imperijalno preopterećenje koje ubrzava kraj globalne dominacije SAD. „Od Crvenog mora do Donbasa, od džungli Južne Amerike do Dalekog istoka, američke službe bezbednosti mahnito gase lokalne požare koji prete da prerastu u globalni, svetski požar."

Ipak, ako povodom „imperijalnog pregrevanja" (termin Pola Kenedija) i propasti SAD nema prigovora, onda tvrdnje o tome da su oni ti koji se brane i „gase požare" izazivaju kategorično neslaganje. U takvoj konstataciji problema jasno je vidljiv osnovni poziv na mir - ne ometati Sjedinjene Države u „dovođenju stvari u red". U stvarnosti, kada se posmatra bilo koji ozbiljan sukob u savremenom svetu, jasno je vidljivo destruktivno mešanje upravo Vašingtona, koji u potrazi za neuhvatljivom moći širi haos, ali više nema snage da to dovede do koliko-toliko razumnog kraja.

Održavanje nepromenjenog statusa u međunarodnoj areni predstavlja glavnu ideju praktično svih zapadnih planova delovanja u prognozama za 2024. godinu. Ipak, niko nije uspeo da zaustavi svetsku dinamiku, jer je zasnovana na fundamentalnim objektivnim procesima.

„Lokomotive rasta" svetske ekonomije postaju druge države, pre svega Kina, Indija i ceo niz drugih, uključujući i Rusiju, bez obzira na ograničenja koja su nam nametnuta. Nezapadnjački deo čovečanstva je sazreo i materijalno i mentalno da bi prestao da se osvrće na Zapad kao svog večitog mentora, kome svako nešto duguje. Ovaj deo čovečanstva je spreman da u Zapadu vidi jednakog sa drugima, ravnopravnog učesnika u međunarodnim odnosima, bez neokolonijalističkih navika i pokušaja da svoje ekonomske probleme reši na račun drugih. „Kočija prošlosti" koju pokreće „zlatna milijarda" ne samo što je daleko, već ona nikuda ne ide.

Centralni politički događaj za svetsku većinu u 2024. godini, nesumnjivo će biti oktobarski samit BRIKS-a u Kazanju. Na ovom samitu, zemljama koje su BRIKS-u i dale naziv (Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika), zvanično bi trebalo da se pridruži još pet novih članica: Egipat, Etiopija, Iran, Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati.

Argentina je trebalo da bude šesta članica (čiji je ulazak odobren), ali „neprijatelj ne spava". Pod novim predsednikom Milejem, kojeg su odnegovali Amerikanci, Argenitina je odbila ovu čast, ali je zapala u najtežu unutrašnju krizu u kojoj niko ne žuri da pruži podršku Mileju. Buenos Ajres do oktobra još može i da se predomisli. U svakom slučaju, spisak onih koji žele da se pridruže BRIKS-u u ovom trenutku premašuje broj od 30 država. Tema samita u Kazanju biće sasvim aktuelna, ona o kojoj se mnogo govori: „Jačanje multilateralizma a za pravičnost u globalnom razvoju i bezbednosti".

Kinesko izdanje na engleskom, Global Times, ne bez osnova tvrdi da će 2024. godine uticaj i dominacija Zapada generalno, kao i u kriznim područjima, bio to rusko-ukrajinski ili izraelsko-palestinski sukob, nastaviti da se smanjuju. Vašington će morati da se prilagodi novoj realnosti: „zemlje Globalnog juga postaju sve zrelije i imaju veću autonomiju u donošenju odluka". Američki političari koji su navikli da diktiraju uslove zemljama u celom svetu i da očekuju da se događaji vrte oko intresa SAD, moraju da se zamisle i adaptiraju na ove nove promene. U suprotnom, kada mediji budu sumirali 2024, za SAD „ova godina možda se neće pretvoriti u godinu obične nelagodnosti, već će postati mnogo bolnija".

Istovremeno, velika grupa zemalja Globalnog juga koje su ušle u savremeni politički leksikon, a koje „bacaju rukavicu" diktatu Vašingtona, geografski, naravno, ne pokrivaju svu njihovu raznolikost. Preciznije bi bilo govoriti o njihovom prisustvu na tri strane sveta, uključujući i sever, koji predstavlja Rusija, a koji uživa sve veći autoritet u ovim redovima. Materijalni izraz ove konfiguracije je multimodalna ruta Sever-Jug, koja bi 2024. godine trebalo da, celom dužinom, značajno poveća svoj kapacitet.

Nije tako homogen ni sam Zapad, kako bi želeli Anglosaksonci koji su prisvojili za sebe pravo da ga zastupaju. Broj „prebega" iz tog bloka, kako se kriza u njemu bude povećavala, još uvek može mnoge da iznenadi.

Kinezi, na primer, iz tog ugla posmatraju i nedavnu posetu francuskog predsednika Makrona Kini i Indiji. Po njihovim ocenama, u vreme te posete, Makron se nije toliko bavio promovisanjem panzapadne pozicije na svetskoj agendi, već ispitivanjem perspektiva za povezivanje Pariza sa projektimima Globalnog juga.

Global Times podseća na reči ranijeg francuskog lidera Šarla de Gola: „Možete biti sigurni da će Amerikanci učiniti svaku glupost koja im padne na pamet, plus još nekoliko nezamislivih." Danas se njegove reči potvrđuju više nego ikada pre.

Pre svega kada je reč o tome da SAD istovremeno vode proksi rat sa nuklearnom državom - Rusijom, trgovinski i tehnološki sa industrijskim gigantom Kinom i potencijalno katastrofalan rat na Bliskom istoku. „Očajnički se hvatajući za trenutak unipolarnosti koji prolazi, Sjedinjene Države takođe odbijaju od sebe takve saveznike i partnere kao što su oni koji traže stratešku autonomiju - Francuska i Indija."

Britanski Ekonomist posvetio je ceo broj prognozama za 2024. godinu, a kao još jednu pretnju stabilnosti ističe činjenicu da će se održati nacionalni izbori u više od 70 zemalja, koje pokrivaju više od polovine svetske populacije. Glasaće se od Velike Britanije do Bangladeša, od Indije do Indonezije. „Ipak, ono što zvuči kao da bi trebalo da bude trijumfalna godina za demokratiju, u stvari će se pokazati kao njena suprotnost." Mnogi izbori samo će ojačati „neliberalne" (čitaj: koje nisu prozapadne) vlade. Nesumnjivo najvažniji su predsednički izbori u Americi, ali će oni biti toliko „otrovani i polarizovani" da će baciti senku na celokupnu svetsku politiku. U fonu sukoba, od Ukrajine do Bliskog istoka, kako smatraju Britanci, „budući pravac Amerike, a zajedno sa njom i celog svetskog poretka, koji je do sada podržavalo američko rukovodstvo - biće dovedeni u pitanje".

U stvari, nije svet taj koji je bolestan od zamagljenja razuma o kome govori Ilon Mask, već se on samo oporavlja. Bolesne su SAD. Ono što im se dešava, a od čega se mnogi drugi tresu, je sindrom koji je dobro poznat. Sve imperije su u periodu svog opadanja uvek težile da zaustave neizbežan tok istorije, pribegavajući u tu svrhu resursima koji su im još uvek na raspolaganju. Intrige, manipulacije, ucene, rasprostranjeno raspirivanje sukoba po principu „zavadi pa vladaj" nisu izmislili Amerikanci, ali su upravo oni to uzdigli do apsoluta, stavljajući u njihovu službu sav uticaj savremenih informacionih tehnologija. Ali, sa situacija je komplikovanija kada je reč o moći, generalno.

Relativno umerena prognoza kada je reč o mogućnosti globalnog vojnog sukoba već u 2024. godini dolazi od toga da upravo onaj ko najglasnije optužuje druge za raspirivanje požara, a zapravo ih sam podmeće, u stvarnosti nije spreman za veliki globalni sukob.

I to je najbolja vest za čovečanstvo. Vašington nema elementarne resurse za veliki rat. Generalni trend u njegovoj politici očigledno će se sastojati od nastavka taktike „iscrpljivanja neprijatelja" na njegovoj periferiji - Ukrajina za Rusiju, problem ostrva - od Tajvana do arhipelaga Spretli za Kinu, udari po iranskim položajima u različitim zemljama Bliskog istoka, ali ne i invazija na Iran, itd. Godina 2024. neće biti laka i tražiće od Rusije maksimalnu usredsređenost na probleme sopstvene bezbednosti.