Analiza

Opaki “Plan Ričard”

Vodeće NATO sile nameravale su da kosovsku priču završe do 2010, faktičkim pristankom Beograda na tzv. nezavisnost svoje separatističke pokrajine („Išingerov predlog"). Radi toga razrađen je američki „Plan K1" ili „Projekat Kosovsko breme", o kome, na osnovu razotkrivenih diplomatskih depeša, dosta znamo (iako to olako zaboravljamo)., podseća nas analitičar Dragomir Anđelković, kolumnista Magazina Tabloid

Dragomir Anđelković

Njegova realizacija pokrenuta je 2007, kao deo pripreme za proglašenje kosovske tzv. nezavisnosti sledeće godine. Cilj je bio da se masovno angažuju, za izdaju svoje zemlje spremni, poznati pojedinci, mediji, nevladine organizacije - kako bi Srbi bili ubeđeni da je Kosovo za nas teret. „Nemamo" od njega korist, a nameće nam veliku ekonomsku, geopolitičku i svaku drugu štetu. Reći „ćao" Kosovu, otuda, najveći je srpski interes. Srećom, takvu glupost naš narod nije progutao!

„Plan K1" nije uzeo u obzir srpski mentalitet. Nas treba lagati drsko i dugo, cik-cak, uz promenljivu dramatizaciju. Nikako linearno. Pošto je greška detektovana, CIA je u celu stvar ozbiljnije uključila britansku službu Mi-6. Ona postmoderno-okupacione poslove obavlja sa više uvažavanja istorijskog iskustva, „nacionalne psihologije" i potreba lokalnih vlastodržaca, nego pomenuta američka agencija, sklona brzim i jednobraznim rešenjima.

Tako je rođen „Plan K2" ili „Projekat Patriotska prevara", o kome su još pre 7-8 godina progovorili otpadnici iz NVO sektora u službi Zapada.

Uz uključivanje u igru francuskih i izraelskih službi, „izmišljen" je SNS. U njemu je Vučić brzo preuzeo dirigentsku palicu. Za to je odabran jer je procenjeno da inertni i lenji Nikolić nije u stanju (a ne da neće) da posao obavi do kraja. Ideja je bila da sa svojim tzv. patriotskim kredibilitetom, u seriji višegodišnjih koraka, naprednjački vrh odradi ono što je srž „Plana K1" (devalviranje „kosovske ideje" u građanstvu), uz paralelnu promenu stanja na kosovsko-metohijskom terenu.

U tome su Vučićevci bili neverovatno uspešni. Dali su, bez većeg otpora srpske javnosti, Prištini punu kontrolu nad severom Kosova, koji su Srbi držali koliko i Vranje. Uz to je Alek usmeno prihvatio Francusko-nemački model (malo dorađeni Išingerov predlog) faktičkog priznanju lažne kosovske države i njenog ulaska u UN. Ali ni on nije mogao dalje. Iako mu je sama po sebi prošla kosovska prevara, zbog autoritarizma i kriminalizacije društva, sa KiM izdajom u paketu, dojadio je Srbima. Narod je počeo da se budi i buni!

Za Vašington je problem to što ako nekontrolisane turbulencije potraju, neće biti mogućnosti da se kosovska izdaja potpuno završi. A Vučić, priteran uz zid, mogao bi da pokuša da napravi kosovski i geopolitički skok unazad kako bi se spasao. Kojim slučajem kada bi „prerano" i pao sa vlasti, ni na vidiku nije vazal koji bi efikasno kao on mogao da zadovoljava žele zapadnih centara moći. Nema u Srbiji veštijeg političkog prevaranta od Vučića, niti potencijala da se vlast skoncentriše na jednoj „adresi", što je do jednog trenutka potrebno kako bi priznanje Kosova bilo okončano.

Zato je osmišljen novi plan koji treba da omogući konsolidaciju dosadašnjih kosovskih nedela, i potom, na osnovu njih, priznanje Kosova, a sve to kroz kontrolisanje narodnog nezadovoljstva tokom sporog kretanje Srbije ka demokratskim promenama. Naravno tako da Vučić - kako bi bila obezbeđena njegova dalja puna saradnja (ucene za to nisu dovoljne) - još neko vreme može da profitira dok čvrsto drži kormilo, te na kraju bezbedno ode sa vlasti i iz Srbije, uz veliku šansu da prevari i „istoriju", i zadrži politički uticaj.

Taj aktuelni projekat, o kome se ponešto zna preko ljudi uključenih u njegovu medijsku realizaciju, bukvalno, bez ikakve slobode u interpretaciji, nazvan je „K3" ili „Plan Ričard". Podrazumeva igru dobrog i lošeg policajca. Nemci i neki drugi Evropljani, kao, shvataju da je vreme da Vučić ode, kritikuju ga i insistiraju na brzoj demokratizaciji Srbije. Održavaju odnose sa opozicijom, daju joj nadu da će doći do promena, ali i utiču na nju da bude kooperativna po kosovskom pitanju, odnosno da tu temu, koja najviše može da pogodi Vučića i zapadne interese, ne nameće produktivno.

Amerikanci su loš policajac, koji neskriveno podržava Aleka. O tome jasno govori Eskobarova izjava da SAD smatraju da predstojeća vlada ima legitimitet (kao da nije bilo velike izborne krađe) ili Hilov stav da će Vučić, „nema sumnje", primeniti preporuke OEBS-a i sprovesti fer beogradske izbore (republički kao nisu bitni). Opoziciji, paralelno, skoro da prete da će, ako ne bude poslušna, izgubiti i ono malo njihove podrške koja, navodno, sprečava Vučić da masovno pokrene represivnu politiku.

Partijski oponenti, režima svim tim nisu zadovoljni, ali nemaju hrabrost da se odlučno usprotive Vučićevim mentorima, koji im ne daju da ga napadaju za veleizdaju koju je počinio, a njemu ne brane da pojačava lažno-patriotsku prljavu igru. I da one koji nisu predali Kosovo (nije bitno da li samo zato što nisu bili u prilici) perverzno optužuje da su izdajnici. Zamišljeno je da ta gadost uz pomoć BIA „patriotskog" pojačanja - u ovoj fazi oličavaju ga Nestorović sa svojom ekipom i ostaci Narodne stranke koje je preuzeo Gajić - bude nametana u narednim godinama. Vučić će degutantnim „nacionalnim" lažima sprečavati gubitak vlasti i pokrivati dalje saučestvovanje u ugrađivanju priznanja Kosova u EU Pregovaračko poglavlje 35. Tako bismo stigli do sredine 2027, kada, prema „Planu Ričard", Vučić mirno i berićetno odlazi sa vlati, i to uz fantastičnu priču da nije priznao Kosovo.

Oni koji je preuzmu suočiće se sa njegovim kosovskim nasleđem. Ostaće im, pošto svoju politiku iracionalno grade na evropskim mantrama, da objašnjavaju građanima da su prinuđeni da prihvate faktičko priznanje Kosova radi obećane deblokade puta u EU. Posle toga - a to ne shvataju - neće dugo vladati. Ono što može Vučić, ne mogu oni. Oduvaće ih vetar kosovskog nezadovoljstva, koje, nastupajući „fejk patriotski", on ume da neutrališe. Tako će se otvoriti vrata da neki njegovi, malo prepakovani pozerski „Srbi", ponovo brzo uzmu vlast i sa svojim „nacionalnim kredibilitetom" osakaćenu Srbiju povedu u NATO.

To Vašington i London žele. Nisu predvideli da Đilas i kompanija stvarno vode Srbiju, već da budu most između dva naprednjačka (možda uz promenu imena) razdoblja vladavine. Najbolje izdaje onaj ko to može a vulgarno se kune u Srpstvo!

Amerikancima ne trebaju ljudi koji veruju u nekakve evropske ili bilo koje druge vrednosti. Baš ih je za to briga. Bitno je da političari koji im služe imaju kapacitet da efikasno obave zadatak. Polazeći od toga, vreme je da objasnim po kome je „Plan Ričard" - za produžetak Vučićevog veka trajanja i kada on istekne, posle kratkoročnog gubitka vlasti, povratak njegove ekipe na čelo Srbije - dobio ime.

U pitanju je čuveni engleski kralj sa kraja 12. veka, Ričard Lavlje Srce. On je u istoriju ušao kao heroj, borac za svoju zemlju i čovek širokog srca. Međutim, ništa od toga nije bio. Mislio je samo o lično koristi i radi toga je žrtvovao engleske interese. Izgubio je skoro sve posede koje su Englezi imali u Francuskoj i totalno ruinirao njihove finansije. Pored toga bio je krvnik i po surovim srednjovekovnim merilima. Uprkos rečenom, u istoriju je ušao kao pozitivan lik.

Do toga je dovelo to što je na osnovu (ne)dela svog dede po majci Eleonori, Gijoma Akvitanskog, ali i nje same, naučio koliki značaj ima propaganda, čiju su okosnicu tada činili trubaduri. Ono što su njegovi preci uspešno radili, Ričard je digao na viši nivo. Na stvaranje svog kulta trošio je skoro onoliko novca koliko na ratove. U njima je bio neuspešan, ali na osnovu izmišljene dobre namere, predstavljen je kao tragična žrtva za narod i otadžbinu. Već za njegovog života stvoren je do danas živi mit, u kome figurira kao odvažni ali nesrećni Lav.

Druga strana medalje je to da je njegov brat i naslednik, ništa manje nesposoban ili pokvaren od njega, ostao upamćen kao Jovan Bez zemlje. Nema veze što je posede u Francuskoj uglavnom izgubio Ričard. Baš tako će biti i sa Vučićevim kratkotrajnim naslednicima, ako nastave da igraju na američko-britansko-EU muziku. Može da se desi da u istoriju uđe kao najveći negativac, prozvan Dragan bez Kosova, Đilas (ako dočeka da nakratko sedne u npr. premijersku fotelju), a ne Alek! I to uprkos tome što je pomenutim planom predviđeno da se odmah posle njegovog odlaska sa vlasti desi i nešto, samo po sebi, stvarno dobro: da Srbija dubinski bude demokratizovana. U takvom vidu - sada smo već u sferi zloupotreba - manje je neprijatno društvo za NATO porodicu i lakše je da se restilizovani SNS ponovo ustoliči.

Demokratija bi zasijala u osakaćenoj Srbiji kao što je baklja slobode u nekom vidu zapaljena u Engleskoj 1215, kada je sopstvenim i bratovljevim nedelima oslabljeni Jovan Bez zemlje morao da prihvati znamenitu „Veliku povelju slobode", o kojoj školarci širom sveta uče da je jedan od kamena temeljaca vladavine prava. Ali niko ne spominje kralja Jovana kao „demokratu", već kao bednog slabića koji je morao da pusti duh slobode iz boce. To bi bila sudbina i najdobronamernijih među našim sada opozicionim „Evropejcima".

Posle demokratizacije Srbiji i podmetnutog faktičkog priznanja Kosova, SNS falange u novom ruhu ali sa starim gospodarem koji bi sa odstojanja nastavio da je predvodi, krenula bi u ofanzivu. Puna para, oprana od kosovskih i drugih nedela, i dalje sa kontrolom nad velikim delom medijskog prostora, ogrnuta lažnim patriotizmom - ponovo bi uz pomoć CIA i Mi-6, u demokratskom ambijentu, oduvala one koji bi nakratko smenili Vučićevce. A njima bi ostala ljaga da su izdali Kosovo koje su zapravo ranije prodali SNS prevaranti.

Da li sadašnja opozicija stvarno hoće takvu sudbinu? Tokom ono malo vremena koje je „Planom K3" predviđeno da bude na vlasti, ne bi se ozbiljno okoristila, niti bi za zemlju i svoju slavu nešto učinila. Jedina opcija da izbegne da postane žrtveni jarac jeste da odmah pokrene beskompromisnu borbu, uz akcentiranje kosovske izdaje, protiv Vučića. Makar i po cenu da se naljute razni zapadni „dušebrižnici". To i za našu opoziciju, i zemlju u celini, nosi manji rizik nego da igra na muziku onih koji podržavaju Vučićevu sveobuhvatnu prevaru. Srbija se budi - a taj proces će biti ubrzan proporcionalno iskrenoj i samosvojnoj opozicionoj borbi protiv autokratskog režima - i prava pobeda nije nerealna. Autentičnim naporima, uz jedinstvo opozicije, kriminalizovani i nacionalno destruktivan režim može da bude urušen.

Ko to ne vidi a pred očima mu je fatamorgana zapadnih „demokratskih" spasioca Srbije, radi opasno i njoj i sebi o glavi! Što se drugog tiče, trasira put da u istoriju uđe kao Vuk Branković iz narodnih pesama, a da Vučić bude upamćen, bez obzira što je postmoderni poturica, kao novi knez Lazar. I pri tome da sa svojim okruženjem potomcima ostavi bogatstvo dostojno antičkog Kreza (vladara zlatom bogate Lidije).