(P)likovi

Diktator uništava državu i narod, a sebe predstavlja kao žrtvu

Ko će preživeti: Srbija ili Vučić?

Naprednjački kartel ukida zakonom propisani moratorijum na izgradnju nuklearnih elektrana kako bi u Srbiji mogao da se skladišti francuski radioaktivni otpad. Vlast vodi kampanju u interesu Rio Tinta, čija eksploatacija litijuma preti ekološkom katastrofom u Podrinju. Vlada Srbije je pre nekoliko dana poklonila arapskim vlasnicima "Beograda na vodi" još 327 hektara građevinskog zemljišta, vrednog oko 2,5 milijarde evra. Vučić je stvorio kastu multimilionera i milijardera, a u Srbiji 12,2 odsto stanovnika živi u apsolutnom siromaštvu, s manje od 12.695 dinara mesečno. Više od 60 odsto građana preživljava pozajmljivanjem novca za golu egzistenciju, a 41 odsto nema ni za lekove. Država se raspada, narod gladuje, a Vučić kuka nad samim sobom, njemu je najteže. Posledice naprednjačke vladavine analizira zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik u Dnevnom telegrafu, Nacionalu i Pravdi, nekada blizak Vučićev prijatelj i saradnik.

Predrag Popović

Aleksandar Vučić je naneo trajnu i nenadoknadivu štetu državnim i nacionalnim interesima. Izdao je i prodao Kosovo i Metohiju, opljačkao je javne resurse i privatnu imovinu građana, nekoliko sledećih generacija gurnuo je u dužničko ropstvo, ugušio je demokratske procese i ugasio slobodu medija, policiju i pravosuđe je pretvorio u lični servis za zaštitu sebe i svog kartela, a i za progon političkih protivnika i kritičara. Kapitulaciju je primenio kao strategiju spoljne politike. Na kraju, uplašen i ucenjen, spreman je da stranim centrima moći, kao otkupninu za svoju slobodu, preda sve što traže: rudnike, reke, šume, poljoprivredno zemljište, pa i mesta za odlaganje otrovnih materija.

S namerom da od Srbije napravi deponiju, bez budućnosti i života, Vučić vodi dve smrtonosne kampanje: za Rio Tinto i za francuske nuklearne elektrane.

Na Prvom samitu o nuklearnoj energiji u Briselu, sredinom marta, Vučić je najavio zaokret Srbije u odnosu prema upotrebi te vrste energije. "Zainteresovani smo da dobijemo bar četiri mala modularna reaktora koji će proizvoditi 1.200 megavata, ali ne znam kako bi to mogli da finansiramo, pošto je potrebno 7,5 milijardi evra", rekao je Vučić u Briselu, uz napomenu da je Srbija "spremna da učestvuje u velikim planovima za budućnost, ali mora da dobije neku vrstu podrške od vodećih država iz Evropske unije".

Francuska, najveća evropska nuklearna sila, odmah je dala podršku Vučićevom planu da uništi Srbiji. U Francuskoj radi 58 nuklearnih elektrana, koje proizvode 70 odsto struje za domaće potrebe, ali imaju samo četiri skladišta radioaktivnog otpada. Opasne materije su, do juče, odlagali u svojim kolonijama u Africi.

Međutim, odnosi su se promenili. Senegal, Kamerun, Čad, Gabon, Niger, Mali i nekoliko ostalih država otrgli su se kontroli Pariza. Neke od tih država su se potpuno oslobodile, a neke su taj proces počele ograničavanjem ili potpunom zabranom eksploatacije njihovih resursa, pa i odlaganja nuklearnog otpada. U takvim okolnostima, Francuska nije mogla da se nada boljem rešenju od ovog koji je ponudio Vučić, da u Srbije napravi svoju deponiju.

Vučić je odmah s reči prešao na dela. Pokrenuo je naprednjačku mašineriju za proizvodnju političkih i poslovnih laži i prevara. Vlada Srbije, iako u tehničkom mandatu, 5. aprila je usvojila Memorandum o razumevanju sa francuskom Elektroprivredom (EDF) o saradnji u "energetskoj tranziciji" i "strateškom partnerstvu u proceni potencijala za razvoj nuklearnog civilnog programa u Srbiji". Ministarka Dubravka Đedović Handanović je objasnila da će se potražnja za električnom energijom učestvostručiti do 2050. godine, pa da, zbog dekarbonizacije, Srbija treba da pređe na upotrebu nuklearne energije.

Ako bi Srbija sada počela da radi na tom projektu, proizvodnja struje iz nuklarnih sistema bila bi moguća tek oko 2040. godine. Do tada, kao hitno rešenje, bile bi instalirane male modularne nuklearke. Režimski politikanti i njima bliski stručnjaci nadugačko i naširoko objašnjavaju da mali reaktori mogu da se postave i u gradovima, ne moraju da budu izmešteni na bezbednu udaljenost od naseljenih mesta. Koliko je ta tema besmislena vidi se iz činjenice da su do sada u svetu puštena u rad samo tri takva reaktora (dva u Rusiji, jedan u Kini), a Vučić traži da se u Srbiji instaliraju četiri.

Predstavnici vlasti pričama o malim modularnim reaktorima i velikim potrebama za čistom energijom pokušavaju da sakriju suštinu avanture u koju uvlače Srbiju. Ministarka Đedović Handanović je samo u jednoj rečenici pomenula da "Memorandum predvića i saradnju sa francuskom Elektroprivredom u razvoju rešenja za skladištenje energije, pre svega baterija i zelenog vodonika", a prećutala je najbitniju temu - gde će biti deponovan nuklearni otpad, što predstavlja podjednaku opasnost kao havarija elektrane. Francuska se s tim problemom suočila posle zabrane da opasne materijale izvozi u afričke države.

Odlaganje otpada iz nuklearne elektrane "Krško" već nekoliko godina predstavlja ozbiljan problem u odnosima Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Hrvati su za deponovanje otpada izabrali lokaciju blizu pogranične reke Une. Spor još nije rešen jer vlasti u BiH ne pristaju na taj rizik. Po međunarodnim konvencijama, za izgradnju nuklearnih postrojenja i skladišta iskorišćenog materijala neophodna je dozvola susednih država, koje takođe mogu da budu ugrožene u slučaju havarija. U skladu s tim propisima, SFRJ je dozvolila Bugarskoj i Rumuniji da izgrade po dve, a Mađarska četiri nuklearne elektrane.

Srbija nema novca da gradi nuklearne elektrane. Nema ni mogućnost da dobije kredite za takve projekte. Nema ni stručnjake iz te oblasti, pošto su nuklearni programi obustavljeni još pre 35 godina. Jedini resurs kojim Srbija raspolaže za tu vrstu posla je zemljište koje bi moglo da posluži za odlaganje opasnih materija. Srbija ima i predsednika koji je spreman da državu i narod gurne u rizik. I ne samo da je spreman, on to i radi.

Uporedo s medijskom kampanjom, Vučić preduzima i konkretne poteze, koji će Srbiju pretvoriti u deponiju francuskog nuklearnog otpada. Pet dana posle potpisivanja srpsko-francuskog Memoranduma, narodni poslanik Zoran Dragišić je, ispred poslaničke grupe Srpske napredne stranke, u skupštinsku proceduru pustio Predlog Zakona o prestanku važenja Zakona o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana u Saveznoj Republici Jugoslaviji. SFR Jugoslavija je 1989, tri godine posle katastrofe u sovjetskom Černobilu, donela zakon kojim je stavljen moratorijum na nuklearnu energiju. Taj zakon je, vremenom, pretrpeo minimalne izmene, ali zadržao je osnovnu nameru da zabrani izgradnju nuklearnih postrojenja.

"Ukidanjem pravnih prepreka za izgradnju nuklearnih elektrana, postrojenja za proizvodnju nuklearnog goriva i postrojenja za preradu isluženog nuklearnog goriva za nuklearne elektrane u Srbiji. Pored toga, omogućilo bi se i donošenje investicionih odluka, izrada investicionih programa i tehničke dokumentacije za izgradnju nuklearnih elektrana... Procene ukazuju da će Republika Srbija do 2050. godine trošiti čak četiri puta više električne energije nego danas. Ekonomski razvoj i ubrzana industrijalizacija neće biti mogući ukoliko ne obezbedimo stabilno snabdevanjem energijom iz čistih izvora.Povećane potrebe za električnom energijom u budućnosti moguće je zadovoljiti samo iz nuklearnih elektrana. Posebno treba naglasiti da je nuklearna energija najčistiji i najbezbedniji izvor energije", naveo je Dragišić u obrazloženju svog predloga zakona, koji je 10. aprila ušao u skupštinsku proceduru.

S obzirom da je većina poslanika iz Vučićevog kartela već fatalno ozračena Pinkom i Informerom, nema sumnje da će Dragišićev predlog biti usvojen u Narodnoj skupštini. Srbija će, u skladu sa zakonom, postati deponija nuklearnog otpada.

S druge strane, normalni ljudi su opravdano zabrinuti. Iskustvo je pokazalo kakva opasnost preti. Naprednjački stručnjaci su u Termoelektranu "Nikola Tesla" umesto uglja ubacivali blato, a uspeli su da spale utovarivač vredan 26 miliona evra. Uostalom, majstori iz Vučićevog okruženja su, radovima na beogradskom Trgu Republike, dokazali da ni iz tri pokušaja ne uspevaju da kako treba slože kamene kocke. Može samo da se zamisli šta će se desiti kad genijalci poput Gorana Vesića, Tomislava Momirovića ili Sandre Božić dobiju priliku da upravljaju nuklearnim reaktorom, kad se nađu u dilemi da li da stisnu crveno ili zeleno dugme. Ima sve da pršti!

U Podrinju ne preti nuklearna radijacija, nego trovanje životne sredine otpadom iz rudnika, na čijem otvaranju rade Rio Tinto i njegov lobista Aleksandar Vučić.

- Svi u Srbiji su protiv tog rudnika. Ima jedan jedini čovek koji sme javno da kaže da Srbija treba da otvori taj rudnik. Taj čovek sam ja! - rekao je Vučić pre neko veče u intervjuu na Javnom servisu.

Dok on, jedan jedini, predstavlja litijum kao "naše belo zlato", njegov muževniji pandan, Ana Brnabić, poredi srpski litijum i norvešku naftu. U njenoj interpretaciji, današnja Srbija je siromašna kao što je bila Norveška pre nego što su otkrivena nalazišta nafte na dnu mora, koje pripada toj skandinavskoj državi.

- To je bukvalno paralela sa Norveškom, kakva je bila pre nafte i kakva je posle nafte - kaže Brnabić.

Bukvalno, paralela ne postoji! Naftna kompanija, koja eksploatiše norvešku naftu, nalazi se u vlasništvu norveške države, kojoj plaća porez od 72 odsto ostvarenog prihoda. Pritom, nafta se eksploatiše iz bušotina koje su desetinama kilometara udaljene od norveške obale. S druge strane, naprednjački režim namerava da eksploataciju litijuma omogući multinacionalnoj kompaniji Rio Tinto. Srbija bi dobijala rudnu rentu od samo pet odsto, ali i uništenu životnu sredinu u celom Podrinju, a i šire.

Rio Tinto je objavio da planira da u Jadarskoj dolini proizvede 58.000 tona litijum-karbonata. S obzirom da je trenutna cena tog proizvoda na svetskom tržištu oko 15.000 dolara po toni, to znači da bi ukupna vrednost iznosila nešto manje od 900 miliona dolara. Uz ostale rude i minerale, koji bi bili iskopani, ukupan prihod bi bio oko jedne milijarde dolara. Najveće svetske rudarske kompanije ostvaruju prosečnu profitnu stopu od 15 odsto. Prema toj projekciji, Rio Tinto može da računa na dobit od 150 miliona dolara, a Srbija na rentu od pet odsto od te dobiti, dakle na 7,5 miliona dolara.

Svakom normalnom čoveku, pa čak i većini naprednjaka, jasno je da uništavanje podrinjskog regiona nije vredno zarade od 7,5 miliona dolara. Međutim, u igri su mnogo veće pare, koje su već završile u džepovima korumpiranih Rio Tintovih plaćenika na državnim funkcijama. Ta kompanija je prezentovala podatke u kojima se tvrdi da je do sada na istraživačke aktivnosti potrošila 500 miliona dolara. Ipak, stručnjaci, upućeni u sve što je Rio Tinto radio na tom lokalitetu, procenjuju da izvršeni radovi nisu koštali više od 200 miliona dolara. Logično je pretpostaviti da je razlika u rashodima potrošena na lobiranje, kako se od milja naziva krivično delo davanja i primanja mita.

Prema studiji, koju je objavio Rio Tinto, planirano je da se otpad iz rudnika odlaže na deponije koje će ukupno pokriti 553 hektara. Svaka deponija će zauzimati po 19,5 hektara, biće visoka do 60 metara i na njoj će biti uskladišteno skoro 10 miliona kubika otpada. Među tim otpadom biće i nekoliko hiljada tona izuzetno opasnog arsena. Zaštitna geomembrana biće debljine od 1,5 milimetar. Prvobitno je planirano da se deponije smeste u priobalju reka Korenite i Jadra. Posle primedbi određenih eksperata za zaštitu životne sredine, odlučeno je da se deponije lociraju u slivu potoka Štavica. To je još gore rešenje, pošto zahteva krčenje 214 hektara šume i izgradnju brane visoke 17 metara, duge 116 i širine od 90 metara. Otpad će se odlagati u akumulacionom prostoru.

- Ako se deponija tako napravi, stalno ćemo biti u riziku od izlivanja materijala u ekstremnim hidrološkim situacijama. Rio Tinto je tokom poslednjih dvadesetak godina napravio 500 istražnih bušotina, kojima je utvrdio da se litijum i bor nalaze na dubinama od 250 do 750 metara. Ne zna se šta se deslo sa isplakom, materijalom koji se dobija tokom bušenja. Gde je deponovan taj otpad? - kaže prof. dr Ratko Ristić.

Stručnjaci iz boloških fakulteta u Beogradu i Nišu i Instituta "Siniša Stanković" napravili su preliminarnu analizu uticaja rudnika litijuma na biodiverzitet u tom regionu i zaključili da bi posledice bile fatalne, pa je preporučeno da se taj projekat ne izvodi.

Ipak, jedan jedini Aleksandar Vučić misli drugačije. Za prihod od 7,5 miliona dolara godišnje, on je spreman da omogući Rio Tintu da trajno uništi mogućnost života u Jadarskoj dolini. Da bi opravdao taj smrtonosni projekat, on i njegovi saradnici teraju inat ekolozima, pa i zdravom razumu. Ignorišu zahteve stanovnika Jadra, nauku, pa i tragična iskustva koja su obeležila poslovanje Rio Tinta širom sveta. Da tragi-komedija bude potpuna, pozivaju se na Norvešku kao ključni dokaz potrebe da se u Srbiji otvori rudnik litijuma. A, upravo je norveški državni investicioni fond, sa 1.600 milijardi evra kapitala najveći na svetu, prekinuo saradnju sa Rio Tintom jer ne poštuje ekološke standarde, koji su propisani u Norveškoj.

Vučić i Brnabić čak i kad bi iskreno hteli, ne bi mogli da shvate institucionalne razlike između Srbije, ovakve kakvu su napravili, i evropskih država. Ne moraju da za poređenje uzimaju zemlje kao što je Norveška, koja je predaleko po svim parametrima. Recimo, Norveška je četvrta na svetu po indeksu percepcije korupcije, a Srbija je 104. Iako ima slično političko i privredno nasleđe, pa i mentalitet, koji korupciju shvata kao unosnu poslovnu delatnost, Hrvatska značajno napreduje u borbi protiv te pošasti.

Napreduje pod pritiskom Evropske unije, ali ipak napreduje. U Hrvatskoj je, zbog korupcije, na višegodišnju robiju osuđen bivši premijer Ivo Sanader, a u poslednjih nekoliko godina pokrenuti su sudski procesi protiv nekoliko ministara, državnih sekretara, lokalnih moćnika, režimskih tajkuna...

Evropsko javno tužilaštvo je u poslednje dve godine izvršilo ili naredilo hapšenje nekoliko ministara iz HDZ-ove vlade Andreja Plenkovića. Ministri, državni sekretari i njihovi najbliži saradnici su optuženi za korupciju i prevare sa subvencijama Evropske unije. U svim optužnicama navode se i dokazi prikupljeni analizom presretnutih telefonskih razgovora i razmenjenih SMS poruka.

Darko Horvat prvi je ministar u istoriji Hrvatske koji je uhapšen na radnom mestu. Kao ministar privrede optužen je za korupciju i nameštanje tendera za dodelu državnih subvencija. Protiv Horvata je svedočila i Ana Mandac, njegova pomoćnica, koja je drugooptužena u toj aferi.

Iza rešetaka je završila i Marina Dalić, koja je istu funkciju ministra privrede koristila za koruptivne akcije u slučaju "grupe Borg". Iz njenih prepiski otkriveno je da je premijer Andrej Plenković značajno uticao na ishod afere "Agrokor", koja je bila "teška" oko 10 milijardi evra.

Tomislav Tolušić je ostao bez fotelje ministra poljoprivrede jer nije mogao da dokaže poreklo novca. No, odlaskom iz vlasti nije mogao da izbegne odlazak u zatvor. Evropsko javno tužilaštvo ga je optužilo za proneveru milion evra u dve subvencije iz evropskih fondova, koje je preusmeravao za svoje vinograde.

Zbog korupcije u postupku prenamene zemljišta, Lovro Kuščević, koji je važio za najbogatijeg hrvatskog političara, morao je da napusti ministarstvo državne uprave.

Evropsko javno tužilaštvo 2021. godine pokrenulo je istragu protiv ministarke regionalnog razvoja Gabijele Žalac. Otkriveni su dokazi korupcije prilikom nabavke softvera, koji su plaćeni sredstvima Evropske unije. Kancelarija Laure Koveši je taj predmet prepustila hrvatskim vlastima. Međutim, tužilaštvo (DORH) dve godine nije postupalo u tom slučaju, pa je gospođa Žalac završila u zatvoru tek kad je reagovalo Evropsko tužilaštvo.

Josipa Rimac, državna sekretarka, uhapšena je pod optužbama za učešće u nekoliko korupcionaških afera, kojima su za više desetina miliona evra oštećeni budžeti Hrvatske i Evropske unije. U više od 300.000 SMS poruka, koje su citirane u optužnici, Rimac se pozivala i na premijera Plenkovića.

- Ja ništa o tome nisam znao. Baš ništa! - rekao je Plenković pre nekoliko dana, kad je, u jeku predizborne kampanje, upitan da objasni seriju korupcionaških skandala u kojima su učestvovali ministri iz njegove vlade.

Evropska tužiteljka Koveši još više posla ima u Srbiji. Samo u martu ove godine, EPPO je pokrenuo tri istrage subvencijskih prevara, koje bi trebalo da otkriju nepravilnosti u trošenju novca iz evropskih fondova u projektima koji su sprovedeni u Jagodini, Novom Kneževcu i Vršcu. U Pančevu se proveravaju dva projekta, od kojih je jedan (izgradnja deponije) star desetak godina. No, za vrh Vučićeve vlasti najznačajnija istraga EPPO je usmerena na sufinansiranje projekta "Digitalna Srbija", koji je realizovan preko Kancelarije za saradnju sa EU Vlade Srbije.

U tom slučaju, kojim god tragom da krenu evropski istražitelji, stići će do Ane i Igora Brnabića, Darije Kisić Tepavčević i njenog brata Bojana, kao i mnogih drugih stranačkih i državnih funkcionera, koji su dobijali unosne poslove finansirane iz budžeta, ali i iz briselskih fondova.

U periodu od 2016. do 2019. godine, kad je Ana Brnabić ušla u Vladu Srbije, prvo kao ministarka za lokalnu samoupravu, a onda i kao premijerka, internacionalna IT kompanija "Aseko", u kojoj se na direktorskoj funkciji nalazio njen brat Igor Brnabić, dobila je poslove vredne više desetina miliona evra. Brnabić je sklapao ugovore sa državnim preduzećima i ustanovama, kojima je po astronomskim cenama prodavao softvere i razne kompjuterske programe i sisteme.

Na tom spisku komitenata nalazi se nekoliko ministarstava: finansija, trgovine, turizma i saobraćaja, unutrašnjih poslova i, naravno, državne uprave i lokalne samouprave. Tu su i državne ustanove Republički fond za zadravstveno osiguranje, Republički fond za penziono i invalidsko osiguranje, Nacionalna služba za zapošljavanje, zatim Elektroprivreda Srbije, Elektromreža, Aerodrom "Nikola Tesla", JP Pošta Srbije, Agencija za elektronske komunikacije i poštanske usluge RATEL, Agencija za privredne registre, Državna lutrija Srbije, JP Službeni glasnik, Grad Beograd i drugi. Za tri godine, "Aseko" je na poslovima s tim preduzećima i ustanovama zaradio 41.143.727 evra.

Kad je to otkriveno, Ana Brnabić je tvrdila da ne postoji sukob interesa, iako je i ona lično potpisivala ugovore s firmom u kojoj je njen rođeni brat bio direktor. Tužilaštvo nije reagovalo, pa se taj način poslovanja nastavio. U vreme pandemije korona virusa, "Aseko" je sklopio ugovor sa Elektromrežom Srbije vredan 26.976.000 dinara, a potom i sa PIO fondom od skoro 180 miliona dinara.

Višemilionske ugovore, naravno u evrima, s javnim preduzećima i državnim ustanovama dobijale su kompanije "Nites" i "Signal MG", koje su povezane sa Bojnom Kisićem, bratom ministarske Darije Kisić Tepavčević. Te firme su dobile posao, vredan 1,5 milion evra, na razvoju platforme "e-notar" na tenderu JP Pošta Srbije. "Nites" je skopio i tri ugovora sa Ministarstvom zdravlja, ukupne vrednosti od 3,2 miliona evra, kao i još tridesetak ugovora različite visine.

Da, sve vlasti koje su se smenjivale u Srbiji u poslednje tri decenije, sve su ogrezle u korupciju, ali nijedna nije kao Vučićeva.

Oskar Vučić je napravio koruptivnu i kriminalnu mrežu iz koje je nastala nova kasta konvertibilnih milionera i milijardera. Oni Srbiju doživljavaju kao ratni plen. Nezainteresovani za zakone, pravo i pravdu, otimaju ko koliko može. Uzeli su tuđe firme i tuđi novac, kojim kupuju tuđa imanja i automobile, tuđe žene i ćerke, a ne mogu ni da se uzdrže od ruganja sirotinji.

Tri simbola propasti države i naroda - Vučić, Siniša dr Mali i Toma Mona - sednu pred kamere, mažu majonez i slažu listove parizera na hleb ne bi li dokazali da se mnogo brinu za sirotinju, pa su snizili cene salame i namaza "Sirko".

U poslednjem izveštaju UNICEF-a, koji se bavio projekcijom siromaštva, navodi se da u Srbiji 123.000 dece živi ispod granice apsolutnog siromaštva. Najviše dece, koja su tako i toliko ugrožena, uzrasta je od 13 godina. Roditelji te dece, pokazuje statistika, imaju mesečna primanja manja od 12.695 dinara, koliko je određeno za prag apsolutnog siromaštva. Ukupno, u celoj populaciji, u Srbiji živi oko 12,2 odsto stanovništva u uslovima apsolutnog siromaštva, dok više od 800.000 ljudi preživljava, ako to može tako da se nazove, sa manje od tih 12.695 dinara.

Agencija Ipsos je, pre nekoliko dana, objavila rezultate istraživanja socijalnog stanja u Srbiji. I ti podaci pokazuju da u Vučićevom "zlatnom dobu" građani gladuju, nemaju za lekove i druge osnovne potrebe. Više od 60 odsto ispitanika je priznalo da s platom ne može da veže kraj s krajem, pa mora da pozajmljuje novac kako bi preživeli mesec. Tragičnu sliku stanja u društvu još više ističe činjenica da se čak 41 odsto stanovnika uopšte ne leči kad ima zdravstvene probleme. Neki ne traže pomoć lekara jer nemaju zdravstveno osiguranje, neki jer nemaju novca da kupuju lekove, a mnogi zato što bi im smanjenje primanja, usled odlaska na bolovanje, ugrozilo golu egzistenciju.

Pre osam godina, kad je Vučić bio premijer, u Srbiji je bilo 7,2 odsto ljudi u apsolutnom siromaštvu. Danas ih ima 12,2 odsto. Vučić je taj problem rešio na dva načina. Prvo, ukinuo je kancelariju Vlade Srbije, koja je sprovodila "Strategiju borbe protiv siromaštva".

Taj projekat je finansiran sredstvima koje su Vladi Srbije donirale organizacije iz Evropske unije. Kad su one prestale da uplaćuju novac, Vučić je ukinuo kancelariji i rešio problem. Po njegovoj logici, ako nema podataka o siromaštvu, nema ni siromaštva. Ko ne veruje, neka gleda vesti na RTS-u i Pinku, videće da u Srbiji teku med i mleko, penzije i plate nikada nisu bile veće, životni standard raste brže nego u svim evropskim državama...

U tom kontekstu, logično je što se Vučić hvali uspešnom posetom Francuskoj, gde se dogovorio s vlasnicima modnog giganta "Luj Viton" da otvori prodavnicu u "Beogradu na vodi". On i njegova, da kažemo, supruga Tamara sigurno nemaju problema oko kupovine tašni za po 12-13 hiljada evra. Ta vrsta luksuza namenjena je naprednjačkoj kasti novobogataša, a ne njihovim žrtvama, koji balansiraju na ivici egzistencije.

Umesto "Luj Vitona", vlast sirotinji daje mogućnost da glasaju za Oskara Vučića. A, ako i neće da glasaju, moraju. Od obnove višestranačja, sve stranke su na razne načine podmićivale sirotinju. Neke su nudile samo obećanja, a neke su davale i sitne, beznačajne poklon-pakete. I naprednjački kartel podmićuje, ali i preti. Nikad niko, pre Vučića, nije pretio siromašnim ljudima da će im biti ukinuta socijalna pomoć ako ne glasaju za njegovo zločinačko udruženje.

Vučić je patentirao i sto drugih načina izbornog inženjeringa. Većinu njih već je počeo da primenjuje i za predstojeće ponovljene beogradske izbore, koji su zakazani za 2. jun. Naprednjački uterivači kapilarnog terora idu od vrata do vrata, podmićuju i prete, kupuju i otimaju glasove svojih žrtava. Novu sezonu izbornog turizma otvorili su meštani Male Krsne, koji su dobili direktivu da se prijave na beogradske adrese. Ipak, sve to nije dovoljno, Vučićeva koalicija neće dobiti većinu u Beogradu, bez obzira što je na listu stavio socijaliste, radikale, zavetnike i sve ostale političke parazite. Od njih slaba vajda. To zna i Vučić, zato nadu polaže u opoziciju, odnosno u parazite okupljene oko Dragana Đilasa.

Desetogodišnja vladavina SNS-a ostavila je teške ožiljke na Beogradu. Najteži i najveći je korupcionaški projekat "Beograd na vodi", koji se pre nekoliko dana dodatno proširio. Vlada Srbije je pre nekoliko dana donela odluku o izradi izmena Prostornog plana glavnog grada, kojim će "Beograd na vodi" dobiti dodatnih 327 hektara. Rešenje je potpisao Ivica Dačić, potpredsednik Vlade u ostavci.

Ovom odlukom, Oskar Vučić i njegovi saučesnici iz vladajućeg kartela oštetili su budžet Beograda za više od 2,5 milijarde evra, koliko je procenjena vrednost tog gradskog zemljišta. Naravno, šteta će biti veća, pošto će se iz gradskog i republičkog budžeta platiti eksproprijacija privatnih parcela na toj lokaciji.

Potom, otkupljeno zemljište biće poklonjeno arapskoj kompaniji "Igl Hils", kao što je urađeno i sa početnih 180 hektara uz savsku obalu.

Pre 12 godina, kad je najavio ovaj megalomanski projekat, Vučić ga je predstavljao kao šansu za privredni preporod ne samo Beograda, nego cele Srbije. Tvrdio je da će na izgradnji "Beograda na vodi" biti angažovana celokupna srpska građevinska industrija, koja će zaposliti više od 20.000 radnika. Takođe, tvrdio je da će na toj investiciji, u koju je trebalo da Arapi unesu oko tri milijarde evra, Srbija ostvariti dobit veću od dve milijarde evra. Od 2013. godine, kad je osnovana kompanija "Belgrade Waterfront", u kojoj Srbija ima 33 odsto vlasničkog udela, uložena je gradska i republička imovina vredna tri milijarde evra, a u budžet je uplaćena dobit od 6,5 miliona evra.

Kad je uspeo da progura tu pljačku Beograda, Vučić tera dalje. Još veći plen namerava da prigrabi kroz EXPO 2027. godine. Razmere Vučićeve alavosti najbolje se vide upoređivanjem procenjenih troškova organizacije beogradskog specijalizovane verzije Svetske izložbe, na temu muzike i sporta, s pravim, velikim EXPO, koji će se održati u Japanu sledeće godine.

Vučić je u avgustu prošle godine rekao da će troškovi beogradske manifestacije biti 12 milijardi evra. Dva meseca kasnije korigovao je cenu i najavio rashode od 17,8 milijardi evra. Tada je prodenio da će beogradski EXPO posetiti 2,6 miliona turista. S druge strane, pravi EXPO, čiju organizaciju je Japan dobio još pre devet godina, trebalo je da košta 865 miliona dolara.

I Japanci su podigli troškove, ali samo na konačnih 1,5 milijardu dolara. Pritom, tamo se očekuje 80 miliona posetilaca.

I zbog mnogo manjeg plena, Vučić bi uradio sve što može kako bi ga zgrabio. S obzirom da je ovde u igri dvadesetak milijardi, a ne treba sumnjati da će se to povećati do 2027, Vučić bi se pre odrekao Danila, nego što bi propustio priliku za čerupanje, kakvu nudi Belgrade EXPO 27. Na sve načine pokušaće da zadrži vlast u Beogradu. U nedostatku glasača i usled povećane pažnje evropskih tutora, što mu sužava prostor za krađu glasova, moraće da se nada da će mu proći neka prevarna kombinacija.

Realniji način na koji Vučićev kartel može da formira novu gradsku upravu uključuje Branimira Nestorovića i njegovu grupu. Nestorović je projektovan za ovakve situacije, kao jezičak na vagi. Posle decembarskih izbora, taj jezičak je poslušno prevagnuo na stranu koja je odgovarala Vučiću. Uhvaćen u krađi, da bi smirio briselske tehnokrate, a usput i da bi sabotirao Aleksandra Šapića, Vučić je Nestorovića iskoristio kao alibi za ponavljanje izbora. I u junu će ga, sasvim je izvesno, iskoristiti za postizborni rasplet. Ako Vučić proceni da mu je potrebno smirivanje tenzija, Nestorović će podržati Šapićevu gradsku vladu. U ovom trenutku, verovatnija je opcija u kojoj će "doktor Haos" reprizirati decembarsku ulogu. Tobože, neće ni sa jednima ni sa drugima, pa će Beograđani morati opet na izbore u oktorbu-novembru.

Vanredno stanje je postalo redovno otkad je Vučić doveden na vlast. U takvim okolnostima Beogradom već sedam meseci upravlja tzv. Privremeni organ u kome se nalaze tri predstavnika naprednjačkog kartela i dvojica opozicionara - Dobrica Veselinović i Vladimir Obradović. Ni njima ne smeta politička kriza u Beogradu. U ovom statusu imaju mnogo veći uticaj na odluke, nego u normalnim okolnostima. I utiču, često u korist SNS-a, a na štetu Beograđana.

Sednice Privremenog organa potpuno su obesmišljene gomilom tema koje se stavljaju na dnevni red, a odluke se donose ekspresno, bez ozbiljne analize i rasprave. Tako je početkom februara održana sednica sa 261. tačkom dnevnog reda. Između ostalog, glasalo se o "Predlogu plana generalne regulacije šinskih sistema u Beogradu" i o "Predlogu prostornog uređenja za deo Bloka 63 između Nehruove, Japanske i Evropske ulice".

Dobrica Veselinović nije glasao protiv tih odluka, kojima je naprednjačka većina omogućila svom tajkunu Željku Drčeliću da dobije plac za izgradnju desetospratnice u Bloku 63. U tom bloku je planirana izgradnja objekta od oko 4.340 kvadrata poslovnog i 14.470 kvadrata stambenog prostora. Zvanični i nezvanični investitori dobili su rešenje o lokacijskim uslovima na osnovu potvrđenog urbanističkog projekta, pa su odmah počeli sa pripremnim radovima, iako nemaju građevinsku dozvolu. Nekoliko hiljada Beograđana je protestovalo zbog tog urbanističkog nasilja, kojim se uništavaju zelene površine, sportski tereni i ostali uslovi za normalan život. Predstavnici opozicije su podržali demonstrante, ali na sednicama Privremenog organa zaboravili su da glasaju protiv naprednjačkih odluka.

Da bi izbegao takve teme, Aleksandar Šapić je kampanju počeo turbo-nacionalističkom retorikom, uz parole, kojima je isticao da je Beograd srpski grad i da treba srpskog gradonačelnika. Sablažnjeni opozicinari ne samo da ne shvataju prednosti tog Šapićevog trika, već mu pomažu u realizaciji. Dobrica Veselinović je isticao LGBT zastavu na Gradsku skupštinu, kroz prozor svoje kancelarije. Veselinovićev stranački ortak Radomir Lazović u svakom medijskom nastupu ponavlja stav da Srbija treba prihvatiti činjenicu da je u Srebrenici izvršen genocid. Svakom svojom izjavom, njih dvojica prebacuju više glasača na stranu Šapića, nego što naprednjaci mogu da ih presele iz Male Krsne ili Doboja.

Osim tvrdih nacionalnih priča, Šapić glasačima nudi i nadgornjavanje s Vučićem. Za razliku od ostalih naprednjaka, on se ne divi "glavnom šefu", "našem Suncu" i "najvećem živom Srbinu", nego voljenom sebi.

- Podsetiću vas, nema boljeg od mene. Ja to otvoreno kažem, ja nemam lažnu skromnost. Sve u životu što sam radio, radio sam najbolje. Kad sam igrao vaterpolo, igrao sam ga najbolje. Kad sam pravio humanitarnu fondaciju, napravio sam najbolju fondaciju. Kad sam pravio vaterpolo klub, napravio sam najbolji. Kad sam vodio opštinu Novi Beograd, bila je to najbolja opština. Kad vodim grad, vodim ga najbolje. Nije mene neko našao ispod kamena. Ne! Ja sam merljiv čovek - hvali se Šapić.

Pomalo je i u pravu. Merljiv je. Kad naprednjački kartel padne s vlasti, ako bude pravde, nadležni sudovi odmeriće Šapićevu odgovornost za nelegalnu gradnju, korupcionaške i ostale afere. Mera će biti izražena visinom novčane i zatvorske kazne.

Merljiv je i Vučić. I on sam sebi određuje mere, pa čak i one morbidne, u kojima najavljuje tragičan kraj svog života. Vučić svoju patologiju ne dokazuje pričama o odbrani vaskolikog srpstva - te teme je potrošio dok je bio pod Šešeljevom suknjom - nego monolozima u kojima se predstavlja kao odlučni protivnik kriminala.

- Najmoćniji kriminalni krugovi žele moju glavu. Mala je šansa da mi ne dođu glave! Uopšte ne kukam zbog toga. Da sam na njihovom mestu, i ja bih ubio Aleksandra Vučića, da vam iskreno kažem. To im je najpametnije da urade - rekao je Oskar Vučić u intervjuu sa svojim mentalnim dvojnikom Draganom J. Vučićevićem.

Kad bi neko drugi, neko normalan, rekao ili napisao na Fejsbuku da bi bilo pametno ubiti Vučića, odmah bi završio u pritvoru i na optuženičkoj klupi. Doduše, to će se desiti i Vučiću. Ne zbog bolesnih pokušaja da ovakvim najavama svog ubistva privlači sažaljenje glasača, nego zbog svih pljački koje je izvršilo njegovo zločinačko udruženje.

Vučić, sigurno, ima razloga da strahuje od poverilaca, kojima duguje novac, poslove i sve ostalo. Za njega, a i Srbiju, bilo bi dobro da preživi sukobe sa svojim konkurentima iz podzemlja, pa da odgovara za sva zla koja je naneo državi i narodu.