Manekeni laži

Prof. dr Milo Lompar u političkom eseju raskrinkava laži, koje su suštinsko obeležje Vučićevog režima (11)

Otpor kriminalnom režimu

Medijska hajka, koju vodi srpski predsednik, kao prvi cilj ima nameru da vlast prožme sve oblike javnosti: slobodu mišljenja, slobodu govora, slobodu okupljanja. Drugi cilj je da se džepovi otpora kriminalizuju. To je zlokobna kriminalizacija političkog protivljenja. Treći cilj je praktičan: treba onemogućiti bilo kakav otpor veleizdajničkim odlukama koje su sve bliže našim danima. Otud treba preplašiti sve učesnike u javnom životu. Ako se može govoriti o državnom udaru, kako je glasilo medijsko okrivljavanje uhapšenih ljudi, onda se to jedino odnosi na ponašanje srpskog predsednika. Aleksandar Vučić, naime, neprestano vrši državni udar, jer sa pozicije vlasti neprestano krši Ustav i zakone. On je pretvorio svakodnevni život u trajni državni udar. Tako je ukinuo svaku odgovornost i dostojanstvo same vlasti, jer ih je pretvorio u verbalno, mentalno i fizičko nasilj, navodi prof. dr Lompar u političkom eseju "Manekeni laži".Magazin Tabloid će u nekoliko nastavaka objaviti delove te knjige, u kojoj prof. dr Lompar kontekstualizuje svoje političko stanovište i razotkriva uzroke i posledi laži koje su ispunile srpsku javnost

Prof. dr Milo Lompar

Savez agenata-provokatora otkriva nadlično stanje svesti u društvu: istoričarski renegat saopštava istorijske razloge kapitulacije koja se odigrava pred našim očima; lekarski muzikant pokazuje politički kontinuitet kapitulacije; renegatski najamnik teži medijskim ubistvima kao načinu vladanja Vučić-Brnabić režima.

Ovaj savez agenata-provokatora uvek se nalazi na strani zapadnih (američkih) interesa: i u eksplicitnom obliku, i u implicitnom obliku, i u prividnom suprotstavljanju. Zato što sva njihova svojstva, i u renegatskoj podlozi, i u sadašnjoj strukturi, pronalaze u raznoobličnim svojstvima stvarnosti, ona svoju utoku pronalaze u srpskom predsedniku kao nadličnom agentu-provokatoru. On je transmisija pojedinačnih agenata-provokatora, koji se kreću područjem pojedinačnosti, u područje posebnog u kome se on nalazi, da bi odatle prešlo u područje opšteg, u kojem se ukrštaju različiti zapadni (američki) interesi. Tako sinergija agenata-provokatora kao mnoštva vodi do predsednika kao agenta-provokatora, da bi odatle odvela zapadnim (američkim) uticajima. Da bi se transmisija uspešno izvršila, u raznoobličnosti svojih uticaja i pravilnosti svog pravca, neophodan je svet simulakruma.

Zapetljani u blato korupcije, beskarakternosti, grabežljivosti, rastakanja društvenih odnosa do najsitnijih pojedinosti, u blato laži, egzistencijalne izobličenosti, političkih izdaja, ljudskih poraza, osioni, u parama koje stižu od nesreće, od propasti, od samoprevare i prevare, oni imaju neodoljivu potrebu da sve i svakog svuku u slivnik. To je poslednja adresa njihovih života.To bi bio individualni aspekt njihove pojave na različitim stepenicama moći. A društveni aspekt podrazumeva kulturni kontekst koji ih ne osuđuje, koji se javno ne distancira od njih, što znači da je ustrojen kao kultura nediferenciranog mnoštva umesto da bude oblikovana kao kultura koja obezbeđuje da se u njoj razlikuju uspeh, moć i vrednost. Sva četvorica nisu ni stručno ni moralno ni vrednosno potvrđeni: ideal poluintelektualca kao da u njima doživljava vrhunac, jer mreža javnih dejstava traži takav ljudski oblik.

Premda ispunjeno osobenostima vremena i tehnike, ovakvo ponašanje ljudi nije novina u srpskoj istoriji, jer je ono jedan varijetet duha samoporicanja. U razmišljanjima o srpskoj istoriji, Radovan Samardžić se često doticao fenomena samoporicanja kao istorijske pojave u srpskom narodu. On je naglašavao istorijsko poreklo i uslovljenost same pojave, jer „u razdoblju bezmilosnog rvanja sa Turcima", koje je on vezivao za period između 1371, kao godine Maričke bitke, i 1537, kao godine pogibije poslednjeg srpskog despota Pavla Bakića, odnosno 1541, kao godine turskog osvajanja Budima, „Srbi su ušli u ono stanje duhovne napregnutosti koje svi nisu mogli podneti." Otud se „slabiji njihov deo stalno... osipao i pristupao drugima, i to je ostala zla kob ili je to plemenito iskušenje svih Srba" (KO, 34), (Radovan Samardžić, Kosovsko opredeljenje, SKZ, Beograd 1990). Ako je zla kob, onda je reč o izazovu koji je jači od svakog mogućeg odgovora; a ako je plemenito iskušenje, onda je odgovor ono što nadjačava. To bi bila razlika između istorijske i eshatološke perspektive u istorijskom razumevanju.

No, usled napregnute borbe za opstanak i duhovni integritet, desilo se da su se „mnogi, podlegavši iskušenjima, odvajali od zajednice i primali neki drugi vid" (KO, 57). To ih je činilo podložnim „osipanju, preveravanju, gubljenju svog lika i izdaji" (KO, 68), pa su se mogli raspoznati kao „skup slabih, malodušnih i kolebljivih" (KO, 102). U tom procesu, posebno mesto je zauzimala kosovska tragedija, jer „tada je započeo onaj pogubni proces osipanja Srba koji traje do danas da se jedan njegov deo stalno odvaja od svoje matice i dobija drukčiji duhovni sastav i, pod pritiskom života, spoljašnji izgled" (KO, 72). Samoporicanje nije, dakle, samo odvajanje od naroda nego, zato što je plod neslobode, kao spoljašnje ili unutrašnje prinude (KO, 109), promena duhovnog sastava, jedan momenat premeštanja samih čovekovih temelja, koji uključuje promenu vidljivog lika u svetu.

Ta promena zahvata i unutrašnji čovekov lik, jer su izloženi osipanju Srbi „navlačili na sebe sve one griže i more koje su svojstvene otpadnicima" (I, 29), (Radovan Samardžić, Ideje za srpsku istoriju, Jugoslavijapublik, Beograd, 1989). To su unutrašnje konvulzije i raspadanja integriteta, koje mogu dovesti do samomržnje, pa su „menjali svoj duhovni lik i sami sebi postajali neprijatelji" (I, 29). No, od samomržnje do mržnje prema drugom i do zla kao čina u svetu bio je lak korak pod vođstvom ovakvog duševnog nemira, pa ih je bilo koji su učestvovali u „bezmilosnom" tamanjenju i „naživo" komadanju onih koji nisu podlegli samoporicanju (I, 67).

Ova unutrašnja promena nacionalnog karaktera imala je svoju dinamiku i različite oblike: „Karakter Srba koji su se udaljavali od svog ishodišta, menjao se, tokom dugih vremena, različito." Namah je do toga dolazilo „svesnim odbacivanjem, koliko se to može, sopstvenih svojstava". Šta je bila posledica? Ta svojstva su „naknadno delovala iz podsvesti izazivajući zloćudne istupe upravo protiv svojih". Mržnja na sebe postajala je tako mržnja i nasilje protiv onih koji nisu napustili sopstvena svojstva, nego su ih nosili u svom elementarnom postojanju. Ponekad se posezalo za „bezuspešnom mimikrijom pod kojom se moglo dugo očuvati, ali se samim navikavanjem na nju sticao i drukčiji kolektivni mentalitet" (KO, 74). Kao simulacija, mimikrija je postepeno preuzimala svojstva onoga što je usvajala, a ne onoga što je čuvala: navike, mehanički ponavljani običaji i rituali, postajali su središte čoveka koje nije bilo stabilno, već uvek zavisno od onoga što negira ili prikriva.

Paradoksalno je da ni „uspostavljanjem jedinstvene crkvene organizacije osipanje Srba nije zaustavljeno." To bi moglo značiti da, kraj sve neizračunljive blagotvornosti koju je srpskom narodu donela obnova Pećke patrijaršije, crkveno utemeljenje nije bilo dovoljno. Jer, na delu je bio „proces koji se ne da sprečiti, jer oni koji su ga vekovima podsticali čine to na najširoj osnovi i danas različito se izgovarajući" (KO, 81). Posebno negativan aspekt samoporicanja donosila je islamizacija, jer su Turci „nastojali na islamizaciji zato što su iz svoje pronicljivosti znali da poturčenjaci s više umešnosti mogu razjedati svoje dojakošnje zemljake i rođake nego bilo ko drugi"(KO, 218). To je uslovilo i sistemske mere koje su imale oblik društvenog i kulturnog inžinjeringa: „smišljena je paklena mera da se, uništenjem njihovog plemstva i uticanjem na njihove tradicije, odvoje od svoga bića i zatim puste u život kao beslovesna masa od koje se može stvoriti drukčija ljudska vrsta" (I, 229). Bio je to postupak promene svesti.

Islamizacija je donosila radikalnu promenu već obrazovanog nacionalnog karaktera, menjala čitave sadržaje shvatanja sveta i života i delovala snagom prinude koja je neodoljiva: „O nekadašnjem srpskom gospodstvu i slavi svedočile su retko sačuvane bogomolje, freske po njihovim zidovima, zapusteli gradovi i usmeno predanje, a žalosne kulise istočnjačkog života, koje su umesto toga postavljene u vidu prinude na jednu drukčiju svakidašnjicu, samo su u mislima i osećanju podsticale sumorno upoređenje između onog što je izgubljeno i onog što su doneli Turci." (KO, 43) U samoporicanju se, dakle, mogu prepoznati nekoliki momenti: podsticaj koji dolazi od spoljašnjih istorijskih sila; nastojanje koje se odvija na najširoj osnovi, što znači celovitim pritiskom na kulturni kontekst - usvajanje običaja, nametanje oblika ponašanja, tipova ljudskog saobraćanja - čovekovog postojanja; usled ukrštaja spoljašnjih sila i dugog trajanja sam proces se odlikuje nezavršivošću, prelazi i ubrzava se u modernom dobu i traje „i danas".

To bi značilo da Radovan Samardžić misli na 1990. godinu. Taj uvid je dopunio preciznim tvrđenjem da „zajednička država se decenijama koristila da bi se Srbi odvojili svog istorijskog karaktera" (KO, 109). U razradi ovog shvatanja, naročito su se kristalizovali sadržaji posle 1945. godine: „Posle 1945. srpski narod je bio blizak uverenju da je u velikoj meri njegovom zaslugom ili krivicom stvoreno stanje koje je, kad su Kosovo i Metohija u pitanju, počelo nalikovati na turska vremena." (KO, 40) Smisaoni naglasak u ovom iskazu implicira pounutrašnjivanje krivice kao bitan modus procesa samoporicanja.

Ima, pak, sudova koji otkrivaju granice istoričarevog razumevanja. Zanimljivo je da, uprkos brojnim aluzijama i zaključcima koji dopiru do naše savremenosti, Radovan Samardžić nije naznačio ideološke aspekte samoporicanja: i kada je naglašavao udeo katoličkog prozelatizma i turske prinude kao činioce koji su uspevali da u jezgru promene istorijske tradicije Srba (I, 67), nije izvodio zaključke o komunističkom teroru, ideologizaciji i korupciji kao činiocima koji su - u skladu sa sadržajima ranijih vekova - pojačali i dinamizovali procese samoporicanja. Ponekad je Radovan Samardžić potpuno prenebregavao istorijske motive koji su stvarali značajne posledice u istoriji srpskog naroda: „Ono što je, međutim, najvažnije u duhovnoj revoluciji jednog naroda, njegovo jezičko oslobođenje, odigravalo se, kad su Srbi u pitanju, u Austriji, i uz njenu podršku." (I, 207) Promena kulturnog modela, preko jezičke reforme, neobjašnjivo se odvaja od njenih jasnih političkih motiva: „Ne treba nastojati na tvrđenju kako se Austrija upinjala da postane najrazvijenije središte slavistike, najšire shvaćene, ne bi li time odvojila slovenske narode od ruskih uticaja." (I, 208) Zašto ne treba nastojati na tom saznanju kada je ono istinito i kada, štaviše, ima paralelu u istovetnom i neuspešnom Kopitarevom nastojanju da se obrazuje ukrajinski jezik na narodnom jeziku?

Ponekad je Radovan Samardžić naznačavao mogućnost da se srpska istorija shvati kao kružno kretanje: „Srpska istorija, i to ne samo posle Kosova (1389), uslovno rečeno podseća na ono što se dogodilo u XIX i XX veku." (I, 65) Ponekad je predosećao kako izgleda ideološki i moralni profil Druge Srbije, u opisivanju prepreka da se rasvetli „misterija genocida protiv srpskog naroda": „ima dovoljno onih koji su kao političari ili tobožnji naučnici svojim sredstvima nastavili rad velikih sila i javnih ubica, na Srbe ustremljenih, i uz put za njega zadobili većinu srpskih istoričara." (I, 66) Nije li to jedno ponavljanje?

Suviše smo suočeni sa zapadnim (američkim) političkim izazovom, koji je brutalan i koji je u mnogo čemu teško savladiv. Da bi se našao prikladan odgovor, potrebna je kulturna podloga koja stvara demokratsku atmosferu u kojoj je moguća zaštita od najzaoštrenijih zahteva. U ovakvim vremenima, kada zapadni (američki) činioci deluje kao jedan homogen blok, potrebna je velika veština i elastičnost u društvenom kretanju. To je veliki problem za srpsku kulturu. Zašto? Zato što ona nije napravila prikladnu društvenu i kulturnu podlogu nego je ostala polarno rascepljena: na one političke i kulturne činioce koji su vezani za strane činioce i one koji su podređeni političkoj vlasti. Kod nas nacionalno orijentisani ljudi uopšte ne mogu da zamisle da žive na alternativan način. A to znači da žive kao ljudi od svog rada, a da svoje mišljenje zastupaju - po slobodnom izboru - na opozicioni način. Ako nisu u blizini vlasti, oni smatraju da uopšte ne postoje. Podređivanje mišljenja vlastima je u osnovi kompromitacije nacionalne opozicije.

Kako voditi borbu za demokratska i nacionalna prava u uslovima kada jedan režim uživa podršku zapadnih i ruskih činilaca? Nalazimo se u kolonijalno okupacionom stanju u kom i zapadni (američki) i ruski činioci pronalaze neke interese. To su uvek posredni interesi, ali oni ih pronalaze i podržavaju Vučić-Brnabić režim kao što su nekad - mutatis mutandis - podržavali režim titoističke Jugoslavije.

Način da se ovakav režim problematizuje je - njegova delegitimizacija. Jer, zapadni (američki) nalogodavci traže simulaciju demokratije. Ne odgovara im da neke odluke državnog karaktera, kao što je odluka o iskopavanju litijuma koje treba da obavi Rio Tinto, kao što je priznanje Kosova i Metohije, kao što je umanjivanje srpskih prava u Bosni i Hercegovini ili Crnoj Gori, donosi vlast koja je u njihovim sopstvenim očima i očima njihovog javnog mnjenja sasvim kompromitovana. Ne interesuje njih da se promeni režim. Naprotiv, autoritarni režimi su za njih idealni. Tačno se zna koga pritiskaju i pre ili kasnije on popušta. Ali, potreban je - takvi su zakoni scene - i neki demokratski dekor. Taj dekor je opozicija.

Podrška tako ustrojenom režimu aktivira unutar zapadnih (američkih) društava njihov unutrašnji i neprestani sukob između vrednosti i interesa. Oni imaju neku svest o svojim vrednostima i ne vole da im se očigledno pokazuje kako oni sami gaze te vrednosti. S unutrašnje strane političkog sprektra, otpor utemeljen na vrednostima povećava širinu društvene podloge iz koje izrasta. Kroz odnos prema Vučić-Brnabić režimu sve to treba neprestano pokazivati. Ali, to znači istrajnost. Ruska politika nije na to osetljiva. Jer, oni imaju jedan autoritaran poredak i njih pitanje demokratije mnogo ne dotiče. Ali, dotiče ih politika koja sa svojih unutrašnjih razloga ruši njihove interese: zapadno (američko) nastojanje da se postigne srpsko priznanje Kosova i Metohije ima za cilj izbacivanje ruskog uticaja sa Balkanskog poluostrva. Taj geopolitički razlog mogao bi ih učiniti osetljivim na procese delegitimizacije Vučić-Brnabić režima. Pod uslovom da na Balkanu imaju neki plan koji nadilazi puko uzimanje vremena zapadnim (američkim) činiocima. No, ova vlast ne može da bude uzdrmana nikakvom drugom organizacionom formom osim delovanjem zapadnih činilaca. To može biti vrlo nesrećno po zemlju i po narod. Otud sam uvek protiv autoritarnih, a za autentično demokratske režime, jer je kod njih smenjivost ipak nekako obezbeđena.

Da bi se obezvredio demokratski karakter osporavanja Vučić-Brnabić režima, renegatski najamnik propagandno osporava svako zagovaranje pasivnog otpora. To se čini sa predumišljajem. U građanskim uslovima, to je najneugodniji oblik protivljenja za autoritarnu i kriminalnu vlast u našoj zemlji. Jer, on cilja na imidž vlasti, a njoj je to - i sa unutrašnjih i sa spoljašnjih aspekata - najvažnija stvar. Prebivanje na imidžu daje joj epohalnu rezonancu: „Negovanje imidža kao svetska politika - ne osvajanje sveta, nego pobeda u reklamnoj borbi za svetsko mnenje - svakako je nešto novo u odista nemalom arsenalu ljudskih ludosti o kojima izveštava istorija" (Hana Arent, Istina i laž u politici, 81). Pored protestnih izjava, parlamentarnih govora, humornih pesama, viceva i doskočica, poziva na referendumsko izjašnjavanje, pasivni otpor svakako uključuje demonstracije i građansku neposlušnost. Korektivna uloga pasivnog otpora je u razbuđivanju osećanja za istinu u režimu simulakruma, jer ono razbija oklop samouveravanja: „Što neko uspešnije laže i što više ljudi uveri, to ima više izgleda da na kraju poveruje u svoje sopstvene laži" (Hana Arent, Istina i laž u politici, 96).

Obično se pasivni otpor osporava u ime kulturoloških razloga. Taj oblik otpora - tvrde branitelji režima - pripada drukčijim tradicijama, poput indijske, ili drugim kulturama, poput češke. Ništa netačnije od toga. U poslednjih trideset godina, kod nas, pasivni otpor je bio jedino efikasno sredstvo da se vlast natera na prihvatanje onoga što uskraćuje građanima ili da odstupi od onoga što im nameće. Demonstracije od 9. marta 1991. godine - koje je vlast pretvorila u teški obračun sa narodom - naterale su vlast da odstupi od upravljanja medijima na kojima se nisu videli ni čuli predstavnici opozicije. Oni su - posle demonstracija - postali vidljiviji u celoj zemlji.

Vidovdanski protest - u junu 1992. godine - naterao je vlast da odstupi od nedemokratskih izbora iz maja 1992. godine i organizuje nove izbore krajem godine. Građanski i studentski protesti u jesen 1996. godine naterali su vlast da odstupi od jasno predočene namere da pokrade izborne rezultate u tridesetak gradova - uključiv i Beograd - i da ne dozvoli opozicionim predstavnicima da preuzmu lokalnu vlast kako im je narod poverio. I demonstracije od 5. oktobra 2000. godine - koje su iznuđene odbijanjem vlasti da prizna pobedu opozicionog kandidata - omogućile su promenu vlasti u skladu sa narodnom voljom. Litije u Crnoj Gori - koje je predvodio mitropolit Amfilohije - bile su izvanredan primer demokratskog, mirnog i nenasilnog otpora koji je doveo do rušenja trodecenijske vlasti crnogorskog predsednika. Svi primeri pokazuju da je pasivni otpor delotvoran.

Da bi sprečili javnu svest o njemu, branitelji režima ukazuju na njegove potonje ishode i na mešanje stranih činilaca. U potonje ishode unose krajnje ciljeve, poput opšteg blagostanja, da bi skrenuli pažnju sa konkretnih povoda za demonstracije. To je klasična manipulacija: zato što nije ostvarena potpuna državna suverenost, nije se trebalo boriti da se smanje razmere okupacionog stanja i kolonijalna zavisnost; zato što nije dosegnuto carstvo slobode, nije trebalo smanjivati neslobodu u kojoj se živi; zato što je demokratija koruptivna i pod uticajem stranih i domaćih moćnika, ne treba se boriti da njihova moć bude umanjena. Ono krajnje u ljudskom kretanju uzima se kao opravdanje da se ne učini ništa protiv onog što je danas. Finalno upravlja trenutnim tako što ga čini večnim.

Tako je i sa mešanjem stranih činilaca u domaće političke poslove. Mogućnost njihovog mešanja bila bi manja ukoliko nema podloge koja ga čini delotvornim. Tu podlogu stvara rđavo vladanje: posebno protivustavno ponašanje. Osnovni cilj opozicije i demokratije malih država - koje su u podređenom položaju - treba da bude da se rđavo vladanje učini slabijim. U tome je smisao protivljenja vlastima. Tako i biva kada se vlast ponaša razumno. Kada je bila prisiljena da prihvati zahteve opozicije 1991. godine, ili 1992, ili pobedu opozicije 1996. godine, vlast nije srušena, već je ostala na pozicijama koje nisu bile obuhvaćene protestima.

Strani činioci svakako pronalaze razlog da se uključe u proteste, pa su ih 5. oktobra 2000. godine usmerili u pravcu državnog udara. Ali, strani činioci često deluju, što se u ovoj argumentaciji prećutkuje, u korist vlasti. Kada su proterivane stotine hiljada Srba iz Krajine 1995. godine, o čemu je srpska vlast obavestila javnost u 18 minutu televizijskog dnevnika, strani činioci nisu podupirali ispoljavanje narodnog nezadovoljstva. Bili su, dakle, na strani vlasti koja je podržavala progon srpskog stanovništva sa viševekovnih područja. Nisu pomagali opoziciji nego vlasti i kada su bili protesti povodom hapšenja i izručenja Radovana Karadžića.

Zašto su strani činioci sporni kada se uključuju u aktivnosti opozicije, a nisu sporni kada podržavaju vlast? Na to pitanje prijatelji režima nemaju suvisli odgovor. Ovih godina vlast se kupa u podršci stranih činilaca. I kada se u formi državnog udara odvija veleizdaja, jer se odvaja Kosovo i Metohija od Srbije. I kada se protivzakonito organizuje gej parada. I kada se sprema obnavljanje kopanja litijuma. I kada se priprema javno mnjenje na uvođenje sankcija Rusiji. I - začudo - to nikome ne smeta od njenih branitelja. Kada - vođeni propagandnim naumom - to prikazuju kao pritisak na zemlju, oni nikako da se sete da je predsednik Srbije politički i krivično odgovoran za sprovođenje tuđinskog pritiska.

Da bi demonstracije bile uspešne, one treba da počivaju na nekoliko stvari. Moraju biti nenasilne, jer se tako umanjuje mogućnost režima da upotrebi silu. Moraju imati politički subjektivitet, odnosno moraju ih voditi političke stranke, jer su one najzaštićeniji i najlegitimniji nosioci narodnog (opozicionog) raspoloženja. Moraju biti istrajne, uporne i dugotrajne, organizovane u preciznim rokovima, sprovođene po unapred utvrđenom planu, sa pravilnim ponavljanjem zahteva. Njima se mogu priključiti, ali nikako na njih ne smeju uticati oni pojedinci koji su do juče javno podržavali vlast. Mora se napraviti razlika između dojučerašnjih saveznika vlasti i njenih načelnih protivnika. Da bi se sve to dogodilo, organizatori moraju biti solidarni, što znači da međusobni rivaliteti moraju biti odloženi za druga vremena. Na toj tački vlast uvek nastoji da deluje: Đinđić je - 1996. godine - išao kod Miloševića, dok su demonstracije trajale.

Da bi se to postiglo, neophodno je nekoliko čvrsto povezanih stvari. Narodno nezadovoljstvo treba da izrazi relativno čvrsta organizacija. Nju treba da predvodi ličnost kojoj se veruje. Vlast to zna i otud se trudi - klevetanjem, lažnim optužbama, dirigovanim napadima ? da skloni takve ličnosti sa vidnog polja. Strani činioci sarađuju sa kriminalnom vlašću, jer je najjeftinija, pošto daje političke ustupke za materijalne koristi, pa nastoje da svako organizovanje upotrebe u korist vlasti. Opozicione stranke su korumpirane učešćem u sistemu, pa njihovi predstavnici oklevaju da preuzmu bilo kakav politički rizik koji donose demonstracije. U život su stupila konzumeristički vaspitana pokolenja, koja ne nose nikakvu svest o opštosti sopstvenih života, pa nisu zainteresovana za bilo šta osim pojedinačnih koristi.

Otud nastaju gromopucatelna obrazloženja protiv pasivnog otpora: geostrategijska terminologija prikriva saradnju sa vlastima; klevetanje džepova otpora ima oblik povlađivanja antiintelektualnom osećanju masa; unajmljuju se - kao u svim vremenima - ljudi spremni da mozak, reči i ponašanje stave pod arendu; podstiču se nekontrolisani izlivi nezadovoljstva da bi se propagandom zastrašivala javnost, kao što se nezakonito hapse pojedinci sa istim ciljem. Nije teško uočiti policijski mehanizam manipulacije: agenti-provokatori - raspoređeni po nacionalnim, kablovskim i internet pričaonicama - prividno podstiču na ustanak, da bi izazvali pokrete opoziciono orijentisanih ljudi koji njihova hapšenja čine mogućim.

Pasivni otpor upravo to sprečava: on smanjuje izgovore režima da pribegne nasilju i ogoljuje njegove manipulacije. Svi providni i glupi izgovori protiv pasivnog otpora ponavljaju se do izbezumljenja u javnim oblicima govora, da bi se sakrilo da su to govori protiv bilo kakvog otpora. Čitav jedan sistem laži pojavljuje se da obezvredi ideju solidarnog i mirnog otpora višeobličnom nasilju. Nije, dakle, kriva ideja pasivnog otpora zbog toga što su ljudi nespremni da se brane od nasilja. Kako je „odbrana sa životom skopčana", to znači da su ti ljudi već umrli.

Ima li odgovora na akcije agenata-provokatora? U okolnostima dominacije sistema organizovanog laganja koji im izdaje naloge i u odsustvu istinskog alternativnog područja mišljenja, nema velikih šansi da se prodre u svest velikog broja ljudi u kratkom vremenu. U tom smislu, ne preostaje drugo nego ponoviti davnašnje reči Nikolaja Berđajeva: „Treba zapaliti sveće i pripremiti se za noć." No, tiha i uporna borba pokazuje da pored javnih postoje i podzemni putevi istina i saznanja: kao što ponornica u jednom času izbije na svetlo dana, tako se prilike - u izvesnom stepenu - mogu pokazati naklonjenim trenutno potisnutim istinama. Da bi se to dogodilo, neophodno je u odgovoru na učestala dejstva agenta-provokatora pronaći unutrašnji munjeviti mir. Tako glasi naslov jedne zbirke pesama Dušana Matića. Ostati u miru unutrašnjeg saglasja sa sobom, ne poremetiti nijedan damar duha, nastaviti kao i ranije, biti spreman - to je sve. Ostalo dolazi vremenom: svet agenata-provokatora raspada se po zakonima slivnika, koji povremeno povraća ili potapa nečist koja ga čini.

(Kraj)