Satira

Ko se boji Radoja Domanovića dobiće Aleksandra Vučića (7)

Život pod Aleksandrom III

Ovo je moj poslednji beletristički rad. SATIRA. Sa satirom sam ušao u književnost („Crveni kralj"), sa satirom izlazim iz nje. Opšte je poznato kako je prošao prvi rad, zabranjen je od komunističkih vlasti. Očekujem da se to ne ponovi sa poslednjim, mada se sa vlašću nikad ne zna šta radi. Vampiri su najopasniji kad spavaju! U situaciji sam Juvenala, satiričara koji se plašio da ga ne uhvate. Stoga iznosim svoju poslednju odbranu iako nisam optužen, kao što je uradio i Drainac, moj prethodni književni junak. Politika je prolazna, umetnost je večna! Branio sam Drainca, branim Domanovića! Ne plašim se vampira, kao što ga se nije bojao Milovan Glišić. Inače, između ova dva rada je pola veka i 60 mojih naslova. Premnogo za prognanika iz zavičaja i države.

Ivan Ivanović

10.

Ovaj tekst sam napisao kao profesor, dakle faktografski, i poslao ga mejlom Učitelju Tasi na uvid. Što se tiče literature, odnosno povratka Radoja Domanovića među Srbe našeg vremena,nisam siguran da bih ja to u ovim poznim godinama umeo da napišem. Ima li smisla čak i da pokušavam? Ponovio sam zemljaku ono što sam mu rekao na pijaci. Ako je profesura fizika, literatura je metafizika, a to znači da „pozitivne činjenice" treba zameniti „izmišljenim spekulacijama". Bojim se da sam ja svoju stvaralačku imaginaciju potrošio na stvaranju beletristike, još na razmeđi vekova. Kako da „ponovo dovedem Domanovića u Srbiju", kad je on umro 1908. godine i nije video srpsku istoriju sto petnaest godina? Ako već oživljavam Domanovića, ne smem da ga predstavim kao vampira, nego kao našeg savremenika.

Držim da je i sam Domanović imao ovaj problem, a ja moram da se oslonim na njegovo iskustvo. Da vidimo kako je osnivač srpske satiričke proze postupio.

Domanović je premestio Marka Kraljevića iz srednjeg veka u svoje vreme a da ga nije modelovao, doveo ga je onakvog kakav je onda bio. Njegov Marko, izišao iz narodne epike, pojma nema šta se u srpskoj istoriji posle njega dešavalo; ne zna za polumilenijumsko ropstvo Srbije pod Turcima, niti za buđenje Srbije u Devetnaestom veku kroz dva ustanka; ne zna da je Srbija postala „suverena međunarodno priznata država" na Berlinskom kongresu.

Za njega postoji samo sultan, oličenje srpske tragedije, i on je došao ponovo u Srbiju da ubije turskog sultana. Uslišio je trovekovnu molbu Srba da se ponovo pojavi u Srbiji i da stane na njen branik protiv turskog osvajača. Istina, sâm Gospod Bog mu je to omogućio, jer nije mogao više da sluša srpska zapomaganja za slobodom kakvu je srpski narod imao u vreme cara Dušana i Markovog oca kralja Vukašina. A da li Bog zna srpsku istoriju kad vraća Marka u Srbiju? Ili to Domanović „tera komediju" sa srpskom istorijom?

E sad, neka Učitelj Tasa zamisli kako bi izgledao moj eksperimet sa Domanovićem. Ako usvojimo Domanovićevu poetiku povratka u zavičaj (sâm sam ovaj metod koristio u nekoliko radova), onda bi Domanovićev kam-bek izgledao ovako.

Pošto je Gospodu Bogu dojadio vapaj modernih Srba za slobodom, pravdom, istinom, demokratijom itd., odlučio je da im pošalje čoveka koji je simbol tih ideala i koji se nije ustezao u svom životu da se za njih bori. Izbor je pao na Šumadinca Radoja Domanovića. Bog ga je izvukao iz srpskog odeljenja raja, oživeo ga, dao mu pero i hartiju i poslao u zemlju Srbiju, neka Srbima otvori oči, neka im ukaže gde su u istoriji pogrešili, neka Srbiju podvrgne kritici kao što je to činio u vremenu kad je živeo na Zemlji u Srbiji protiv dvojice srpskih kraljeva, Milana i Aleksandra Obrenovića. Neka kritikuje sadašnje vladaoce.

Pošto sam ja ovo izmislio, podrazumeva se da moram da napišem tekst za Domanovića, kao što je on to učinio za Marka. Dakle, dođe Radoje u Beograd, sa onim svojim ogromnim crnim šeširom, raspita se gde bi mogao da odsedne, kažu mu za hotel Moskva. Rade Drainac, koji je „stanovao" u mojoj literaturi isto kao sad Domanović, rekao je Kafanska Moskva. Rade je dobro znao koja je kafana u Beogradu stecište boema, umetnika, slobodara i sa železničke stanice otišao je pravo u nju. Posle će u Moskvu prispeti Tin Ujević, najveći srpski pesnički Hrvat, s kojim će Drainac voditi čuvene polemike.

Uđe Radoje u tramvaj, krene na Terazije, Bog ga nije osposobio da hoda strmom Balkanskom ulicom, kojom su prispeli u Beograd gotovo svi došljaci koji su u Beogradu videli Evropu. I već u tramvaju Domanoviću se desi Kraljević Marko! Mora da je očekivao da će videti nove Srbe kako na svojim sedištima čitaju, recimo, njegove knjige, ili čâ Milovanove, Jankove, Stevine, Borine... već čije, ali ti novi Srbi drže nekakve smešne kutije i pilje u njih kao u neviđeno čudo.

Kad se njegov Marko vratio u Srbiju, seo je u ladovinu da se napije vina i da ga dâ pola Šarcu. Tad je naišao nekakav momak na biciklu, Marko nije znao šta je to, odmah je dohvatio buzdovan i pojahao Šarca, krenuo je za biciklistom da ga ubije, jer je u njemu video turskog osvajača. Posle dosta jurnjave, to mu je pošlo za rukom.

No država Kraljevina Srbija nije htela ovakvog Marka, upotrebila je protiv njega policiju, vojsku, sudstvo... da ga uništi, i njega i Šarca. Naravno da je država jača od svakog pojedinca, makar se on zvao Marko Kraljević. Jedva je Bog uspeo da ga vrati na nebo, pošto je odrobijao debelu zatvorsku kaznu, dok je Šarac vukao jedan beogradski tramvaj.

Šta ja da uradim sa Domanovićem, da ga „namestim" da putnicima u tramvaju lomi mobilne telefone i uništava tablete, pošto je ta sredstva okrivio što Srbi ne čitaju knjige? A u hotelu bi naleteo na još jedno čudo, televizor, umesto da ga čeka biblioteka. Bistar kakvim ga je Bog dao, Domanović bi odmah ukopčao da su oni telefoni u tramvaju i ta kutija u hotelu krivi što su Srbi izgubili svoju dušu i zaboravili na junačku prošlost. Nema sumnje da bi za ovo bio uhapšen, moja država bi upotrebila iste instrumente sile protiv Radoja kao što je njegova uporbila protiv Marka, dobio bi policijsko hapšenje, sudski progon, zatvorsku kaznu od deset godina. Po izdržanoj robiji ništa drugo mu ne bi preostalo nego da se vrati na nebo, gde bi ga Bog dočekao sa ironijom, kao što je učinio u slučaju Kraljevića Marka.

Ne znam šta kaže Mohikanac na ovo, ali moja priča bi delovala glupo, kako deluje čak i meni, zato je nisam napisao. Ne smem to da uradim Domanoviću, nije on došao po drugi put među Srbe da bi robijao u državi čiji sam ja savremenik i kroz čiju dušu je duvao rigidni komunizam. A ne bi ni valjalo da imitiram velikog satiričara, jer „imitacija je negacija literature". Svi srpski pisci koji su to pokušali - a bilo ih je dosta sa tim alegorijama - nisu napravili literaturu dostojnu Domanovića.

Ova Domanovićeva alegorija još i stoji nekako, jer je njegov pronalazak, mada ne deluje umetnički ubedljivo, kao, recimo, realitička „Glava šećera". A ja sam se u literaturi više oslanjao na realističke nego na alegorijske priče, meni ne bi legla. Umesto Glave šećera napisao sam Crvenog kralja, ove dve priče se međusobno ne poništavaju, izbegao sam da budem imitator. Bojim se da bih ispao budala da sam napisao takvog Domanovića! Eto zašto nisam umesto Marka Kraljevića doveo u Srbiju Radoja Domanovića.

Možda je Mohikanac mislio da bih mogao da napišem „Kralj Aleksandar po drugi put među Srbima", da opišem diktaturu Aleksandra III. (On kaže: Aleksandar I - Obrenović; Aleksandar II - Karađorđević; Aleksandar III - Vučić; Tri diktatora, aluzija na „Tri diktatora" doktora Vladimira Adamovića (Hitler, Staljin, Tito).

Problem je u tome što ja upravo to ne mogu. Ako moram da živim pod Aleksandrom III, ne moram da ga pišem, dosta mi je što ne mogu da uključim televizor od njega, jer se on ne skida sa televizije, a u jednom spotu je bio čak i u frižideru. Neka to uradi neki drugi pisac, koji tek dolazi. Ako je od talenta, napraviće metaforu; ako to nije, napisaće pamflet. Kami je napisao „Kaligulu" posle toliko vekova. Nema tog diktatora koga je istorija amnestirala!

Uostalom, neki novinari su napisali Vučića, pominjem Predraga Popovića iz Tabloida. Držim da je ovaj novinar upropastio Vučića kao Zmaj knjaza Mihaila u poeziji, odnosno Radoje kralja Aleksandra u prozi. Ali, ono što je dozvoljeno u novinarstvu, nije poželjno u literaturi. Ono što je dozvoljeno Jupiteru, nije dozvoljeno volu! - rekli su stari Rimljani. Neću da pišem pamflet, jedva sam dokazao Srbiji da „Crveni kralj" nije pamflet, kako ga je komunistička vlast nominovala, nego realistička slika nje same. Držim da Mohikanac odnosno Učitelj Tasa to zna i uvažava.

Tako, oba ova „povratka" nisu u mojoj vokaciji i ja ne umem da vratim „Radoja Domanovića po drugi put među Srbe". Niti Marko Kraljević, niti Aleksandar Obrenović, me ne inspirišu za takav podvig.

Ostaju mi druge dve Domanovićeve priče, „Vođa" i „Danga", za koje sam već rekao da su na visokom nivou i kompaktibilne, odnosno proističu jedna iz druge. Takođe sam napisao da Domanovićev vođa simbolizuje sve diktatore, od Kaligule i Nerona do Hitlera i Staljina. Na srpskom planu, od Miloša Obrenovića do Aleksandra Vučića.

Da ukratko kažem učitelju kako je Domanović uradio ovu temu. (Sebi sam već rekao, što se vidi iz prethodnog teksta.) U „Vođi" jedan narod, nekakvi Srbi, odlučuje da napusti zavičaj, jer u njemu ne može više da se živi, da prevedem na savremenost, da ode iz Srbije u neku Zapadnu državu, kao što odlaze lekari, inženjeri, radnici... Idu ljudi gde im je bolje, taj zakon važi za ljudski rod od samog njegovog početka. Problem je u tome što Srbi, kakvim ih je Bog dao, ne mogu sebi da izaberu vođu za seobu, sve dok ne ugledaju nekakvog „mudraca" pod jednim drvetom. Ćuti, gleda ispred sebe, lice mu se ne vidi od brade i naočara, mora da je mudar i zna gde je put za Evropu. „Hoćeš li da nas vodiš?" „Hoću". I Srbi kreću za ovim neznancem, kao za Mojsijem, Hristom... Čovek ih vodi u svetlu budućnost, u zlatno doba, kao da je Perikle. Nisu li Srbi tako krenuli za Josipom Brozom zato što ga je poslala Kominterna, a da nisu znali ni ko je ni šta je on? Na sastanku vođstva dva srpska pokreta otpora u Brajićima, ujesen 1941. godine, samo je Dragiša Vasić znao ko je on, rekao je „Valter", što je tada bio pseudonim budućeg Tita.

Domanovićev vođa vodi Srbe sve preko trnjaka, jaruga, vododerina, provalija. Ne znaju Srbi zašto ne idu putem kad mogu, ali valjda tako mora da bude, kad taj put bira vođa. Na tom „putu ka Evropi" stradaju Srbi po onim jarugama, samo se vođi i dvojici koji su ga izabrali ništa ne dešava! Na kraju ostaju samo njih trojica, ceo narod je stradao. Domanović tek onda otkriva da je vođa slep! Kakva veličanstvena metafora! Ali već sam rekao da se ovo piše samo jednom i od jednog pisca, ne mogu da stanem u taj red.

vođama savremene Srbije govorio sam u tekstu Kako su me tri diktatora udarala po glavi, objvljenom u Tabloidu, držim da ga je Učitelj Tasa pročitao, kad se već zavetovao da bude moj poslednji Mohikanac. Da ne ponovim to u mejlu, nastavio sam doktora Vladimira Adamovića iz Tri diktatora.

Što se tiče „Dange", još je Domanović, koga nisam napisao, otkrio da je problem u Srbima koji ne čitaju knjige i ne žive svoj život, nego čekaju da čuju šta će kralj Aleksandar da im kaže sa Balkona, u modernoj varijanti predsednik Aleksandar sa televizora. A sadašnji vođa se dosetio pa je zagospodario tom čarobnom kutijom i svim Srbima deli istu hranu, samo što oni to ne znaju. Kao u lepoj pesmi Gojka Đoga, Kašičicom svoga mozga hraniš milione duša! Tako je većina današnjih Srba dobila na čelu dangu, da bi opstala u komunističkoj i postkomunističkoj diktaturi. Vlast udara građanima žig na čelo (upisuje ih u svoju partiju) i tako ih obeležava kao svoje podanike. Oni se prosto utrkuju da budu obeleženi, da dobiju dangu kao priznanje da poštuju vlast. U „Vođi" slepac vodi građane u ponor, oni dobrovoljno idu za njim. U „Dangi" građani se dobrovoljno obeležavaju žigom, tako pokazuju koliko poštuju svog vladara, iako je on slepac.

Mom Mohikancu Učitelju Tasi ostaje još jedan adut, pita me zašto Domanoviću ne ponudim Srbiju kao Stradiju ili kako je pesnik Vlasta Mladenović rekao Estradiju. Njegov putnik dolazi u tu zemlju, obilazi ministarstva i uverava se da je došao u zemlju čuda kakve nema nigde, a on je proputovao ceo svet i upoznao se sa njegovim državama. Domanović upotrebljava svu svoju satiričku moć da se naruga ministrima Stradije i prikaže ih u negativu. Meni bi bilo dovoljno da Domanovića provedem po ministarstvima savremene Srbije, sami će se naslikati kao u krivom ogledalu, kao majmun u lepoj Zmajevoj pesmi. Njih ne treba karikaturisati, oni su karikature sami po sebi. A ja ću kao pisac da napišem svog Domanovića, zašto od toga bežim? Da li je moj „Portret umetnika u starosti" negacija mog „Umetnika u mladosti", što se desilo tolikim piscima, čak i jednom Gogolju. (Drugi deo „Mrtvih duša" je negacija prvog dela „Mrtvih duša".)

Stoga, umesto Domanovića, ponudio sam Učitelju Tasi moju i njegovu Južnu Srbiju sa svim svojim etnicima kakvi su fudbaler Zoka King, seljak Sanda Arizan, profesor Uroš Glišić... pisac Rastislav Jugović... i još stotinak drugih likova koji su živeli u mojoj literaturi. Nažalost, publika to nije htela da zna, ona je umesto knjige odabrala televiziju, reč zamenila slikom. Samo istorijom mogu da odbranim Domanovića od sadašnjosti, zato ne smem da ga dovedem na televiziju, koja od pisca pravi potrošnu robu.

Ako učitelj prihvati da sam ja na neki način već napisao Crvenim kraljem i ostalim svojim delima Domanovića, onda će da razume moje staračko pravdanje što to nisam učinio posebnom pričom, kako sam obećao u onoj besedi iz 2013. godine.

Ne znam da li bih uspeo da odbranim Domanovića kao što sam odbranio Drainca? Pošto sam u to ozbiljno posumnjao, odlučio sam da ga ne napišem!

PRVI PARTIZAN

UVOD

Kad sam u učitelju sa pijace u Sremčici video svog poslednjeg čitaoca i proglasio ga poslednjim Mohikancem i kad sam mu, koje u kafani koje posle mejlovima, objasnio zašto nisam održao reč koju sam dao na dodeli nagrade Radoje Domanović da ću prvog srpskog satiriča da vratim sa neba u modernu Srbiju, mislio sam da je to moj (a ne Beketov) Kraj partije i da mogu na miru da sačekam Bergmanovog kosca koji dolazi po svakog čoveka. Međutim, još jednom sam se prevario, život me je prosto prinudio da nastavim svoju priču, kao da sam Šeherezada! Dok se Radoje Domanović „družio" na nebu sa Svetim Petrom, ja sam dobio svog Domanovića u liku „izvesnog" Bogdana Lukića, za koga dotad nisam bio čuo, niti sam znao ko je taj čovek. No da nastavim da pripovdam kao Šeherezada, ne bih li još ponešto oteo od smrti.

Pre dve godine, neposredno posle moje operacije, javio mi se Siniša Kadić, koga, za razluku od Bogdana Lukića, dobro poznajem, da mi kaže da upravo slaže jednu knjigu koja je meni posvećena. E sad, da kažem ko je Siniša Kadić. Bio je predsednik Mesnog odbora Demokratske stranke u vreme kad je ova stranka dobila Opštinu Čukarica, za vreme autokratske vlasti Slobodana Miloševića. Smatrao sam za potrebno da se uključim u njegov rad, bili smo na istoj poziciji borbe za demokratiju u Srbiji. A kakav je bio predsednik najbolje se vidi po tome što je pokrenuo i uređivao list Naša Sremčica, koji se bavio problemima naselja, ali i zadirao u opštu problematiku, ja sam u njemu pisao o Simićima iz Sremčice, koji su imali značajnu ulogu u formiranju Srbije u vreme ustanaka protiv Turaka. Što je oformio udruženje građana Sremčica, koje se borilo za unapređenje lokalnog života, između ostalog izborilo se za privatnu liniju gradskog prevoza u Sremčici, koja i danas dobro funkcioniše. Što je u zajednici sa pravnicom Milenom Isajlovski, uz pomoć lokalne samouprave pod demokratama, oformio slikarsku galeriju sa bibliotekom u kojoj je delovao narodni univezitet, politička tribina na kojoj su gostovali mnogi značajni delatnici toga vremena (Dragoslav Mihailović, Vladeta Jerotić, Koraks itd.) A najviše po tome što je u saradnji sa direktorkom Osnovne škole Vuk Karadžić, vajarkom Milankom Vasić i njenim suprugom, takođe vajarom, Draganom Vasićem (koautor spomenika generalu Draži Mihailoviću na Ravnoj Gori) držao u podrumu škole stalnu scenu monodrame, jedinstvenu u Srbiji. Kulturni centar Beograda u njegovom južnom predgrađu!

Treba li da kažem da su naprednjaci, kad su došli na vlast sve to poništili i ukinuli, vratili Sremčicu u provinciju, budući neprijatelji svake demokratizacije i decentralizacije. Čitav njihov rad se svodi na pijačno upisivanje građana u Srpsku naprednu stranku, o čemu sam govorio kad sam predstavljao Učitelja Tasu.

Šta je bilo sa Sinišom Kadićem po padu „žutih" i mom povlačenju iz javnog života nisam znao sve do njegovog javljanja da slaže knjigu nekog Bogdana Lukića, koja je meni posvećena. No prošlo je otada dosta vremena a Siniša se nije javljao, pa sam pomislio da je projekat propao, kao i svi drugi koji imaju veze sa mnom. Ali, pre desetak dana (avgust 2023) eto Siniše kod mene sa štampanom knjigom Bogdana Lukića. Nije bio promašaj!

Moram da priznam da sam knjizi prišao sa skepsom, toliko ima amatera koji mi šalju svoja dela pogrešno misleći da ja mogu da ih povučem. Jedan Leskovčanin (neću da pomenem ime) poslao mi je pre nekog vremena sabrana dela, sa zahtevom da ja to moram da pročitam, zemljaci smo, zaboga!

Valjda da učim od njega kako se piše o srpskom Jugu! A nije hteo da se raspita koliko imam godina i da li uopšte mogu da čitam.

Nekako, uz pomoć lupe, pročitao sam knjigu, nije u pitanju amaterski šund, nego ozbiljan pokušaj da se bude novi Domanović. Stoga sam odlučio da Bogdanovu knjigu stavim na taj moj famozni analitički sto, sa kojeg sam više od deset godina pravio tekstove za Tabloid. Što znači da ću se Bogdanovom knjigom analitički baviti, kao da je u pitanju Domanovićeva „Stradija", odnosno moj „Crveni kralj". Tekst koji sledi je nastavak Domanovića iz prvog dela ovog rada.

Otkud naslov Prvi partizan?U nas se pod pojmom partizan rabi komunistički pristalica gerilskog otpora nemačkom, italijanskom, bugarskom... okupatoru Kraljevine Jugoslavije u vreme Drugog svetskog rata. Ekvivalenat je četnik, tradicionalistički učesnik pokreta otpora stranom zavojevaču. Razlika između ova dva pokreta je u tome što su komunisti na prvo mesto stavljali revoluciju, odnosno rušenje starog sistema i zamenu kraljevine republikom. Četnici su radili obrnuto, nastojali su da organizuju pokret otpora bez revolucije, u duhu tradicionalnih srpskih odnosno jugoslovenskih vrednosti i bili protivnici revolucije. Poratna komunistička tvrdnja da su komunisti oslobodioci a četnici pomagači okupatora je samo propaganda pobedioca u građanskom ratu i ne zasniva se na stvarnosnim činjenicama. Uostalom, to je priznao i srpski parlament, pa ja to ovde govorim uzgred, a elaborirao sam u nekoliko dela, najdoslednije u romanu-trilogiji „Braća Jugovići ili Kako izići iz istorije".

Dakle, pojam partizan ovde upotrebljavam u njegovom izvornom značenju, to je sledbenik, nastavljač. Preinačili su ga Francuzi za vreme Napoleonove invazije na Rusiju, da bi njime označili gerilske ruske borce u pozadini fronta. (Reč part označava deo.) Ja sam uzeo izvorno značenje da bih njime označio prvog mog sledbenika, kao što sam ja sledbenik Domanovića. Bogdan Lukić je nastavio tamo gde je Domanović sa „Stradijom" započeo, a ja sa „Crvenim kraljem" nastavio. Dakle, posle „Poslednjeg Mohikanca" dolazi „Prvi partizan".

Da nastavim ovaj „Čas anatomije" (Danilo Kiš).

1.

Da najpre predstavim autora i knjigu, da saopštim čitaocu ono što se spolja vidi. Već prva strana korica zbunjuje: Savremena srpska priča, RODOLjUBOV SAN I JAVA, Neznani pisac. Korice su u crnom, što valjda nagoveštava sadržinu. Nije jasno šta označava nadnaslov: savremena srpska priča, da li pripadnost knjige savremenoj srpskoj književnosti ili prosto priču koju priča savremeni Srbin? Bilo koji. A autor nije potpisan! Prosto: Neznani pisac, da li pisac za koga niko ne zna ili pisac koji neće da se za njega zna? (O „neznanom piscu" B. Travenu, autoru svetskog romana „Blago Sijera Madre", pisao sam u „Ukletom Srbijancu")

No u impresumu stvar se razjašnjava. Pisac nije „neznan", to mu nije ni pseudonim. Čovek se zove Bogdan Lukuć, a oznaka sa korica je podnaslov knjige. „Rodoljubov san i java" je duža novela ili kraći roman, to smo razjasnili. Autor je „neznan" u književnosti (pretpostavljam da mu je ovo prvi rad) ali je „znan" u svojoj struci prostornog planiranja. Evo šta je napisao o sebi u biografskoj belešci na kraju knjige:

BIOGRAFIJA „NEZNANOG PISCA": Dr Bogdan Lukić, diplomirani prostorni planer, rođen je rođen je 7. maja 1959. godine u Beogradu, kao treće dete, a jedini sin Perside i Vojislava. Ima dve starije sestre, Zoricu i Dragicu. Živi u Beogradu, u porodici, sa suprugom Biljanom, sinovima Đorđem i Andrijom i kucom Čupkom. Profesor je Geografskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Član je strukovnih udružnja iz oblasti geografije, prostornog planiranja i urbanizma. Nije član političkih partija i stranaka, niti će biti. Zadovoljstvo su mu boravak u prirodi i ptice.

Iako Bogdan ovde pokušava da sebe predstavi apolitičnim (da li i nezainteresovanim?), s početka i kraja novele (dakle, odlučio sam se da knjigu nominujem novelom) vidimo da je itekako zoon politikon. Iako ne izjedačujem pisca sa naratorom (narator je profesor geografije, dakle isto kao i pisac, sa imenom Rodoljub. Iako se Bogdan „krije" iza Rodoljuba, podudarnost je uočljiva. Novela nije biografska proza, ali ima elemenata da je tako vidimo.

Evo šta kaže autor pod svojim imenom u uvodu Pre priče.

„Motiv za pisanje mi je bila zagađena politička atmosfera u Srbiji. Ti dominantni zagađivači političke sredine koji direktno utiču na destrukciju i degradiranje prirodnih i kulturnih vrednosti napaćene Srbije, svih njenih resursa i brutalnu presiju na mentalne, moralne i materijalne vrednosti naših građana." Autor otvoreno postavlja pitanje „Koja je uloga vlasti u Srbiji?", a to je političko pitanje.

„Da je morala i pravih vrednosti većine njih ne bi bilo u politici. Da je sreće mi bismo živeli kao sav normalan svet, a i oni sa nama. Ko je sa njima, nečastivima, sarađivao i živeo ni pakao mu neće teško pasti."

A na kraju novele, ovoga puta „kroz usta naratora", pisac kaže:

„Prošao sam sito i rešeto, živeo sam u Titovom vremenu, uređenoj SFRJ, gde mi je svega bilo potaman i verovao sam u bolje sutra. Onda sam u Slobinom vremenu pod plaštom patriotizma, sankcija i rata osiromašio i gladovao. Onda su mi početkom 21. veka demokrate dali lažnu nadu, uljuljkali pa izdali. Onda su došli reciklirani kvazi političari iz crnih devedesetih i usavršili kakokratiju."

Rodoljub nije protiv Srbije, ali je nezadovoljan njenim vlastodršcima, koji su napravili sistem gde nesposobni upravljaju sposobnima.

„Ja Srbiju volim ne zato što sam Rodoljub, po imenu, ubeđenju i nacionalnosti, već zato što mi je žao. Ako ja ne mogu da doživim slobodu napaćene Srbije, bar će to doživti moja unuka Sloboda."

Ukratko, filozofija pisca i njegovog junaka imanentna je filozofiji mase građana, koji se, dok ova novela nastaje, „šetaju" trgovima širom gradova Srbije u znak protesta protiv predsednika Srbije Aleksandra Vučića.

Dakle, Bogdan Lukić je napisao novelu iz ugla protestanta protiv diktature „trećeg srpskog dikatora", koji je „zajahao" Srbijom u vreme „savremene srpske priče".

Ovaj uvod mi je bio potreban da bih na analtički sto stavio posvetu koju mi je ovaj „neznani pisac" podario.

„Priča je posvećena IVANU IVANOVIĆU, rođenom u Nišu u Kraljevini Jugoslaviji 19. decembra 1936. godine. Piscu romana „Crveni kralj" (1972.), „Arizani" (1982.), „Ukleti Srbijanac" (1993.) i desetak drugih i još mnogo toga.

Čoveku koji zna šta je sloboda i živeti slobodno (boldirao Bogdan Lukić)."