Armija

Ko, kako i odakle komanduje Vojskom Srbije

Evroatlanske kursadžije

Nekad su nam odbranu vodili generali koji se nisu razumeli u politiku, a danas to rade političari koji se ne razumeju u vojsku. Ko uopšte može da odgovori na dilemu gde se krije (i ima li je),  prava komanda Vojske Srbije: praznoglava i zaludna Skupština, vladina ili nevladina organizacija, ekspertska kuća, klub penzionisanih generala, briselski forum ili neki američki komitet?  Za Tabloid o ovoj temi piše penzionisani mornarički pukovnik Milan Komar, bivši logističar pri Generalštabu poslednje jugoslovenske armije.

Piše: Milan Komar

Dok iz Ministarstva odbrane svakodnevno traju neodmerene i politikanske ocene o najvišim dostignućima Vojske Srbije, sa najvišim ocenama sistema odbrane, niko nije imao prilike da čuje načelnika Generalštaba kako govori u prilog ili protiv svojih šefova. A mogao bi i morao da u duhu ovlašćenja i stručnog digniteta svog radnog mesta saopšti ponešto i on. Recimo, imamo li zaista najjaču regionalnu armiju, težimo li tome, šta nam još nedostaje i slično.
Sadašnji položaj načelnika Generalštaba Miloja Miletića savršeno razotkriva suštinu Tadićevog ultimatuma iz 2004/2006. godine kad je tvrdio da samo Ponoš može biti prvi vojnik srpske armije! Naime, i od Miletića se očekuje da dugovečno bude tu, i da u javnosti priča što manje.
Prošlo je pola godine od imenovanja novog načelnika Generalštaba, što je sasvim dovoljan period za odgovor na pitanje: sudara li se srpska vojna sila u svojoj bremenitoj kasarnskoj svakodnevnici sa ružičastim projekcijama svog somnambulnog menadžmenta iz ministarstva odbrane, sa šarlatanskim ocenama vojne zbilje, davanih tamo negde napolju, ili ovde sa visokim geostrateškim promišljanjima vojnih analitičara, često diplomiranih desetara.
Da li je aktuelni ministar odbrane, nokautiravši Ponoša, svog najbližeg i kučeći odanog saradnika, definitivno zapečatio bilo kakav generalski individualizam, kreativnost i harizmu. O eksponiranosti zapravo i nije pristojno govoriti pri ovakvom stepenu zavisnosti pojedinih medija od vetrova sa zapada.
Vidi se i čuje on i samo on (ministar). Odbrana to je on, vojska to je deo njega, intervjui su njegovi, ocene vojne moći takođe, transformacija je njegovo patentno pravo, saradnike je on licencirao i dresirao.
Gde je tu onda prostor da čelnik srpske vojske izađe pred javnost i da nam kaže šta to koči Generalštab, a šta hendikepira bazu u ovom puzećem jurišu ka pristupnoj rampi NATO pakta? Jasno, uz sugestiju da izbegne sve one fraze kojima nas diletanti iz Ministarstva odbrane obasipaju pričajući o medu i mleku u vojnim formacijama.
Koliko je, na primer, oficira ili šire gledano vojne populacije ofarbano bojama koalicije na vlasti ili kako se vojska snalazi u stoprocentnom vlasništvu jedne političke partije?
Kako se napreduje danas - strukom, poštenjem i profesionalnim odnosom prema svojim obavezama ili lojalnošću prema vlasnicima srpske odbrane. Je li žuta boja putokaz i šifra za uspon, šta sa daltonistima u vojnoj sili, a šta sa onim koji drže do neke druge kolorature?
Ponudama se ne može odoleti: kursevi napolju, specijalizacije, škole, seminari, sajmovi, kontrola naoružanja, diplomatija i ko zna šta još.
Videti bazu Avijano, čuti trećerazrednog činovnika Alijanse, pohađati nekakve časove u Garmišu ili se rukovati sa nakinđurenim farmerima iz Ohaja, za ovdašnje vojne vlasti predstavlja vrh karijere. Sve ostalo je kasarnska zbilja jedne vojske u polumraku vlastite države.
U kakav profesionalizam uvoditi naše svetski talentovane momke ako ne mogu da prežive, ako su im porodice rasute po kasarnama Žarkova i šupama Batajnice?
Ministrove i predsednikove tvrdnje da smo dobili vojsku po meri interesa države, njene ekonomske moći, političkih projekcija i geostrateškog okruženja, da će ta sila moći da nas brani i zaštiti, da nam uliva poverenje i da možemo mirno da sanjamo dolazeću sreću sa Atlantika, predstavljaju plod njihove puke fantazije.
Naime, bilo bi na ovom mestu nepristojno i ne odveć patriotski iznositi brojke o borbenoj raspoloživosti naših snaga, samo iz razloga iznošenja suprotnog mišljenja. Svako ko radi u vojsci zna da su utopije Šutanovca i Tadića, samo utopije.
Vraća se poverenje u vojsku - trube iz Ministarstva odbrane, oslanjajući se na svoje kabinetske projekcije. Kažu da je odziv regruta stopostotni, a naivni građanin tu laž prima bez rezerve. A istina je sledeća: na svakog vojnika sa puškom, jedan ili više njih su pozorišno-filharmonijski regruti ili regruti u suknji zamaskirani u humanitarne sestre.
Posebno se eksploatiše podatak o broju kandidata za vojnu akademiju. Nije ni tu ništa sporno: navalila je srpska omladina u vojni koledž gde će natenane da izučava bezbednosne rizike, sigurnosne aspekte, mirotvoračke akcije, istoriju svetskih kriza, moral novog svetskog poretka, strane jezike i bon-ton. Pomenuće im onako uzgred Stepu, Mišića, Cer i Mačkov kamen, ali nikako Obilića i Principa. A potom će da grade karijere na zajedničkim okruglim stolovima u Briselu, panelima u Napulju ili brifinzima u Sinsinatiju.
I dok srpsku vojsku pokorava ovaj obrazovno-vazalni inženjering, zemlja će se zaželeti vojske po proplancima, tenkovske huke po poljima, haubičkih kanonada na poligonima. Nije joj više to sudbina, sad su neke druge teme na dnevnom redu. Zar nije groteskno delovala ona vežba srpskih padobranaca i američkih rezervista prošle godine na niškom aerodromu - kako preživeti u divljini (?!) i kako navatati zmije da se preživi? Pa oni tanjirići sa sve žabljim batacima i oskorušom u rukama Mantera i Tadića...
Ako nam je sudbina vojske u rukama svetskih otimača teritorije, istorije, identiteta i nacionalnih bogatstava, onda nam ama baš ništa ne znači sva domaća pamet i mudrosti preostale od Dušana, Knjaza ili Pašića. Onda nam je i svejedno ko nam je na čelu GŠ: onaj folklorni general sa Morače kao šef zajedničke vojne sile do 2006. (Jokić), potom kabinetski kicoš (Ponoš) ili aktuelni Miletić.
Šta je general Miletić, primivši se delikatnog posla, skicirao u svoj akcioni tefter? Da možda vrati izgubljeno narodno poštovanje prema generalskim grančicama, da definiše donji prag nacionalne vojne specifike, da pohvata zamućene tokove srpske vojne misli, da prizemlji ovu najezdu oficira ka evroatlantskim kursadžijskim katedrama i da svojom harizmom smiri netrpeljivost između MO i GŠ.
Da li će uspeti u tim namerama? Prethodnik mu je načinio medveđu uslugu kobajagi se svađajući sa MO, čime je buduću saradnju na relaciji MO - GŠ izveo na brisani prostor. A kad se na tom prostoru nađu dvojica Srba u subordinacijskoj šemi onda važi pravilo starijeg: "Generale imaš dve varijante - da prihvatiš moje mišljenje ili da se odrekneš svoga - ako hoćeš da igraš na tom mestu".