Naši Kinezi
Država u državi:
kako kineski državljani uspevaju da žive, rade i zarađuju u zemlji iz koje se
beži, u kojoj ništa ne radi a pogotovo ne zarađuje
U
Srbiji su privremeno i Srbi a kamoli Kinezi
Dok je dve godine po zvaničnom početku prodora Kineza na
srpsko tržište ovde živelo samo tridesetak državljana ove udaljene zemlje,
danas ih po nekim procenama ima i celih 100.000 iako zvanično dozvolu boravka
ima tek njih 6.000. Razlog ovako nerazumnom porastu broja kineskih
gastarbajtera je i nerazumna politika ovdašnje vlasti, koja nikako nije
usklađena sa politikom EU, pa čak ni zemalja iz okruženja, čime je Srbija
postala pravi Eldorado za Kineze
Milan
Malenović
Svako
najviše izvozi ono čega najviše ima, a za
Kinu su to ljudi. Kina je najmnogoljudnija zemlja sveta sa milijardu i 338
miliona stanovnika po popisu iz 2009. godine.
Pošto je visoki priraštaj pretio da ugrozi razvoj nacionalne ekonomije, u ovoj zemlji je uvedena
stroga kontrola rađanja. Po bračnom paru dozvoljeno je samo jedno dete, ali ovo
ograničenje važi samo za Kineze nastanjene u Kini, iseljenici smeju da imaju
dece koliko hoće.
Planiranje
porodice tako je jedan od razloga za sveprisutnu želju mladih da napuste Kinu i
otisnu se u svet. Ekonomski razlozi, želja za većom zaradom i boljim životom,
svakako su daleko važniji motivi.
Kina
je prema svetu polako počela da se otvara tek osamdesetih godina prošlog veka.
U to vreme još uvek ne beležimo masovna iseljavanja iz ove zemlje.
Godine
1998. u Srbiji je sa prijavom boravka živelo tek nekih tridesetak kineskih
državljana, ne računajući diplomatske predstavnike. Danas ih samo u jednom
prosečnom stanu u novobeogradskom bloku
70 ima toliko.
Ništa
od barijera
Ratne
devedesete u Srbiji su vreme kada Kinezi odlučuju da se masovnije otisnu u svet,
ali i period kada srpske vlasti odlučuju da ih masovnije nasele u Srbiji.
Kineski
prodor u svet preko sopstvenih državljana počinje padom "gvozdene zavese" i otvaranjem istočnoevropskih tržišta. Iz političkih
razloga, zemlje nekadašnjeg Varšavskog pakta nisu bile posebno bliske sa
režimom u Pekingu, pa su ulogu spretnih trgovaca sa Dalekog istoka na sebe
preuzeli Vijetnamci.
U
vreme ujedinjenja Nemačke krajem osamdesetih i početkom devedesetih prošlog
veka u istočnom delu Berlina i na teritoriji bivšeg DDR-a živelo je oko hiljadu
vijetnamskih državljana koji su tu došli u okviru razmene studenata nekadašnjeg
socijalističkog lagera. Polje njihovog delovanja bilo je ograničeno na istočne
provincije ponovo ujedinjene Nemačke, i vremenom su ih Nemci, uz striktnu
primenu zakona o strancima, sklonili sa ulica.
Kineski
državljani su od početka za cilj imali odlazak u bogatije zapadne pokrajine
Nemačke, ali im na ruku nije išao veoma restriktivan nemački zakon. Pojava
Kineza u ostalim istočnoevropskim zemljama takođe se vezuje za pad gvozdene
zavese i nestanak ideološko-političkih barijera na obe strane.
Ulaskom
većine zemalja nekadašnjeg Varšavskog pakta u Evropsku uniju dolazi i do
pooštravanja njihovih zakona o strancima, pa time i do smanjenja mogućnosti boravka
državljana trećih zemalja na prostorima ovih država. Poslednjih godina je
nekoliko stotina, a po nekim procenama i nekoliko hiljada Kineza moralo da
napusti Mađarsku, jer je ova zemlja ulaskom u EU prihvatila i daleko strože
standarde za odobravanje boravka državljanima sa Dalekog istoka. Slično se
desilo i u Bugarskoj i Rumuniji.
Srbija
u tom pogledu nije uopšte napredovala.
Četvrt
prešla granice blokova
Sredinom
devedesetih godina prošlog veka dolazi do
prvog brojnijeg naseljavanja Kineza u Srbiji. Iz ideoloških razloga tadašnji
JUL se vezao za Komunističku partiju Kine, a u okviru tog povezivanja
dogovorena je i liberalizacija uslova za poslovanje državljana jedne zemlje na
teritoriji druge. Problem je bio samo u tome što Kineza ima 200 puta više nego Srba.
U
okviru predizborne kampanje za lokalne izbore 1996. promovisan je i plan
izgradnje "kineske četvrti" u Beogradu. Posle debakla koalicije
SPS-JUL na tim izborima, od pomenutog projekta se zauvek odustalo, ali tada
pristigli Kinezi više nisu napuštali Srbiju.
Prvi
značajniji kineski biznismen koji je krenuo sa otvaranjima radnji po Beogradu
bio je izvesni gospodin Ču, inače vlasnik lanca kineskih restorana i
prodavnica u Nemačkoj. Ču je, kako je sam rekao, preko Hongkonga dospeo u
Zapadnu Evropu još dok se nije ni razmišljalo o kineskom otvaranju prema Zapadu. Svoju prvu
radnju u kojoj se prodavala galanterija uvezena sa istoka otvorio je na
Senjaku, elitnom naselju u Beogradu.
Tadašnja ideja kineskih investitora bila je da se otvori niz
malih prodavnica u Srbiji u kojima bi poslovođe bili srpskih državljani, ali bi
prodavci, a posebno snabdevači bili Kinezi. O nekom masovnom dolasku kineskih
državljana u Srbiju u to vreme još nije bilo reči.
Svoj
drugi lokal u Srbiji gospodin Ču je 1996. otvorio u tržnom centru
novobeogradskog bloka 70. Danas je to neformalna kineska četvrt u
Beogradu.
Još
pre NATO bombardovanja Srbije Kinezi odustaju od svoje prvobitne namere da
otvaraju lance prodavnica sa domicilnim rukovodećim kadrom i prelaze na
formiranje jednog centra odakle bi se roba distribuirala srpskim prodavcima na
teritoriji cele republike. Igrom slučaja, taj centar je postao tržni centar u beogradskom bloku 70, gde su krajem devedesetih kineski trgovci preuzimali
lokale ne pitajući za cenu.
Sankcijama
i drugim nedaćama upropašćeni sitni privrednici sa srpskim državljanstvom nisu
bili u stanju da drže korak sa trgovcima iz Kine, pa su vremenom svi lokali u
pomenutom tržnom centru prešli u kineske ruke. U međuvremenu je namenski, samo
za kineske trgovce u bloku 70 nikao još jedan tržni centar, a zapošljavanje lokalne
radne snage svelo se na iznajmljivanje fizičkih radnika i to samo po potrebi.
Odustalo
se brzo i od prvobitne ideološke
povezanosti samo sa levičarskim SPS-om i JUL-om budući da su Kinezi veoma brzo
shvatili ovdašnja pravila igre i povezali se sa svim
srpskim strankama koje bi mogle da imaju nekog uticaja na njihovo poslovanje.
Iz
tog razloga ni prevratnička vlast posle 5. oktobra 2000. nije ništa menjala u
uslovima za dolazak i boravak kineskih državljana u Srbiji.
Siromaške
investicije
Po
jedinim dostupnim zvaničnim podacima, danas u Srbiji boravi oko 6.000 kineskih
državljana. Nezvanično ih ima bar tri puta toliko, a neki analitičari pominju i
brojku od 100.000.
Da
bi dobio dozvolu boravka u Srbiji kineski državljanin mora da poseduje pasoš i
da prijavi kako hoće da investira u ovu zemlju. Zakon, međutim, ne propisuje
koliko mora da bude visoka ta investicija, tako da se najčešće prva viza u od
nas 7.000 kilometara udaljenoj Kini dobija već za planirano ulaganje od samo
1.000 dolara, od kojih uobičajeno polovina odlazi radniku u našem konzularnom
predstavništvu.
Pošto
je pomenuta svota mislena imenica za bar 90 odsto kineskih državljana, oni u
Srbiju dolaze isključivo preko dobro uhodanih kanala organizacija sa obrisima
mafije. Mladići ili devojke koje klan odredi za putovanje u Srbiju ili bilo
koju drugu evropsku zemlju, svesni su činjenice da svoju perspektivu imaju samo
u bespogovornoj poslušnosti prema onima koji su im ovo putovanje obezbedili.
Organizacija
koja kineskom državljaninu iz nekog zabitog sela u kome prosečni stanovnik
preživljava sa jednim dolarom dnevno, a neki nemaju ni toliko, obezbeđuje
dobijanje vize za Srbiju, na sebe preuzima i troškove puta i opremanja lokala u
kome će dotični Kinez da radi. Sve u svemu, u njega se u startu investira i do
pet hiljada dolara, koje on mora da otplati. Zalog za otplatu duga su i životi
rođaka ostalih u dalekoj Kini.
Pošto
stigne u Beograd, nesrećni kineski mladić mora nekoliko godina da radi samo za
hranu i smeštaj kod organizacije koja mu je omogućila put, i da tako otplati
svoj dug. Tek posle toga on stiče izvesnu poslovnu samostalnost, mada do kraja
života ostaje u strukturama grupe preko koje je stigao u Srbiju.
Na
ovaj način su poslednjih desetak godina u Srbiju iz različitih zemalja, a ne
samo Kine, dospele desetine hiljada kineskih državljana. Pravih podataka nikada
neće biti.
U
Srbiju uglavnom dolaze pripadnici srednjeg ili siromašnog društvenog staleža sa
diplomom srednje škole iz južne kineske pokrajine Đe Jiang, koja se nalazi
između Hongkonga i Šangaja. To je tradicionalno
trgovački kraj u kome ima najviše
gastarbajtera.
Nije
mnogo, ali je mnogo puta
U
Uniji poslodavaca Srbije procenjuju da ima 10.000 kineskih radnji u Srbiji. Ako
uzmemo u obzir da po radnji ima najmanje dvoje zaposlenih, to bi značilo da u
Srbiji boravi bar 20.000 kineskih državljana. Od toga bar jedna trećina njih
boravi u Beogradu.
Prošle godine je trgovinska razmena sa Kinom dosegla
milijardu dolara, dok je od te svote preko devedeset odsto naš uvoz. Dok se kineski plasman na srpsko tržište meri
stotinama miliona dolara, naš izvoz u ovu zemlju se meri tek stotinama hiljada
dolara. Pri tome, roba koja pristiže iz ove daleke zemlje često ima pogrešne
carinske deklaracije kako bi se umanjile uvozne dažbine, pa se neretko dešava
da se vrednost nečega što košta pet dolara prijavljuje za samo jedan dolar.
Na
ovaj način naša država godišnje gubi milione dolara samo na carinskim
prihodima.
U
većini kineskih prodavnica kupac samo uz mnogo muke, ako uopšte, može da dobije
fiskalni račun za kupljenu robu. I na ovaj način je država ostala uskraćena za
milionske prihode u stalno prazni budžet.
Sa
druge strane, država je kineskim gastarbajterima razrezala drugu vrstu nameta. Skoro
svi Kinezi koji legalno borave u Srbiji imaju status preduzetnika i na osnovu
toga dobijaju dozvolu boravka.
Takve
dozvole se izdaju po pravilu na rok od tri meseca, a za svako produženje strani
državljanin mora unapred da plati 20.000 dinara taksi. Običan kineski
državljanin na ovaj način srpskom budžetu godišnje doprinese sa 80.000 dinara,
što je samo kap u moru u odnosu na ono što istovremeno provuče mimo tog istog
budžeta.
Kao
preduzetnici, onih oko 6.000 ovde legalno prijavljenih Kineza, dužni su da
plaćaju i socijalno, penziono i zdravstveno osiguranje. Oni to čine, istina po
najnižoj mogućoj stopi, ali zauzvrat ni ne koriste ništa od onoga što im po toj
osnovi pripada.
Po
prošlogodišnjim podacima, u novobeogradskim vrtićima je bilo samo troje kineskih
mališana. Većinu kineske dece koja se ovde rodi čuva neko iz porodice, a kada
stasaju za školu skoro svi odlaze u Kinu. Pohađanje
ovdašnje škole za njih je teško zbog nepoznavanja jezika. Isto tako veliku
ulogu igra i ogromna razlika u kulturama dva naroda, pa većina Kineza odlučuje
da svoju decu obrazuje u kulturi sopstvene zemlje.
Skoro
nijedan kineski gastarbajter ne koristi usluge nekog srpskog državnog
medicinskog centra. Većina njih se leči kod sopstvenih šamana, a kada moraju da
idu kod doktora biraju privatne ordinacije.
Nesumnjivo
umiranje
"U
2007. godini na teritoriji Srbije preminuo je jedan građanin NR Kine",
kaže Dragan Baltovski, direktor JKP Pogrebne usluge.
"Preminuli je iz Sremske Mitrovice transportovan za Beograd, kremiran i
urna je odneta za Kinu. Naredne godine umrlo ih je još troje - u Kragujevcu, Nišu i
Beogradu. Svi su kremirani. U 2009. jedan preminuli je kremiran, a
drugi sahranjen na beogradskom groblju Zbeg. Od 2003. godine u svega dva
slučaja obavljen je transport tela pokojnika za Kinu."
Transport
tela do udaljene Kine mnogo je skuplji od transporta urne, pa se već iz tog
razloga većina odlučuje da svog pokojnika kremira, što i jeste u duhu kineske
tradicije.
U
Kineskoj ambasadi u Beogradu nedavno su energično demantovali da oni preuzimaju
urne pokojnih državljana njihove zemlje. Ambasada, po sopstvenim navodima, samo
izdaje neophodnu dokumentaciju za kremiranje i transport posmrtnih ostataka u
Kinu, dok sve ostalo mora da obavi rodbina preminulog.
I u
ostalim evropskim zemljama pitanje sahranjivanja sve brojnije kineske
populacije predstavlja rebus, jer zvanično gotovo nigde nema sahranjenih
Kineza. Predsednik Udruženja kineskih državljana u Srbiji Jing Dongrong
smatra da je fama po pitanju sahrana preminulih Kineza u celoj Evropi
nepotrebna.
Po
njegovim rečima radi se o mladoj i zdravoj populaciji, jer se jedino za takve
isplati investicija u visoke putne troškove. Ako se i desi da neki Kinez tokom
boravka u inostranstvu premine, tradicionalistički orijentisana porodica rado
preuzima troškove transporta njegovih posmrtnih ostataka kako bi mogao da bude
sahranjen zajedno sa svojim precima.
Na
drugoj strani postoji mišljenje da se smrt nekog kineskog državljanina u Srbiji
krije, jer isti ili nema nikakvu boravišnu dozvolu ili je ima, ali će ista da bude predata nekom drugom Kinezu sa
liste mafijaški ustrojene organizacije.
Dongrong
napominje i da, iako uplaćuju za penziono osiguranje, Kinezi ne nameravaju da
ovde ostanu i pošto prestanu da rade. Za njih je Srbija zemlja u kojoj se radi,
ali ne živi.
Običan
kineski gastarbajter u Srbiji radi svakog dana. Ne koristi slobodne dane, a čak
i utorkom, koji je neradni dan, Kinezi u Srbiji rade na sređivanju poslovnih
papira i magacina. Razlog za ovo nije samo njihova poslovična štedljivost, već
i to što ovde dugo imaju ropski status prema organizaciji koja je finansirala
njihov dolazak.
Nelojalno
tetošenje
Na
letovanje ili zimovanje običan kineski radnik u Srbiji ni ne razmišlja, jer je
sve to skopčano sa troškovima. Samo izuzetno i to u slučaju kada su ovde
zasnovali porodicu, Kinezi se odlučuju na posetu otadžbini iz razloga da bi i
njihova deca videla zemlju predaka pre nego što u njoj krenu u školu.
Ovdašnju kuhinju
Kinezi ne cene nešto posebno. Eventualno potroše poneki
dinar u restoranu naručujući neko čorbasto
jelo koje ih podseća na
domaće specijalitete. Hrane se isključivo ili u sopstvenoj režiji ili u kineskim
lokalima.
U novobeogradskoj
"kineskoj četvrti",
bloku 70, postoji
nekoliko nezvaničnih kineskih restorana zatvorenog tipa, u kojima se hrane isključivo Kinezi koji rade u tom tržnom centru. Nije nam poznato
da je ikada neka od domaćih inspekcija ušla u neku od tih
menzi.
Uopšte,
kada su u pitanju inspekcijski nadzori nad radom
kineskih lokala, u zvaničnim institucijama ove zemlje vlada
mukla tišina. Svi znaju
da se u kineskim prodavnicama trguje bez fiskalnih kasa,
ali se inspektori prave da to ne primećuju.
Srpski trgovac
koji izda robu bez fiskalnog
računa rizikuje da zaradi kaznu
i do 100.000 dinara, kao i da
mu lokal bude prinudno zatvoren i do mesec dana.
Tako nečega kineski trgovci, očigledno, ne moraju da se plaše.
I uopšte, srpska
je država popustljiva prema došljacima sa Dalekog istoka.
Kao jedan od uslova za dalje
napredovanje ka statusu člana EU iz Brisela,
naloženo nam je i da pooštrimo politiku izdavanja boravišnih dozvola za
državljane vanevropskih zemalja. Zemlje u našem okruženju
to su već uveliko učinile, pa je Srbija trenutno prava obećana
zemlja za Kineze.
Kineski trgovci,
ovako tetošeni od strane
naših vlasti,
predstavljaju i nelojalnu konkurenciju domaćim privrednicima
koji ne samo da moraju da
izmiruju svoje fiskalne obaveze, već nemaju ni
mogućnosti zapošljavanja neprijavljenih
radnika. Tek tu su kazne
za naše ljude
enormne.
Kineska filozofija
prodora na neko strano tržište je odavno poznata
i pogubna za konkurenciju. Tržište oni
prvo osvajaju tako što plasiraju robu daleko ispod
cene konkurencije, pa kada je unište
i steknu dominantan položaj, onda počinju da
podižu cene i na taj
način ublaže prethodni gubitak.
Na ruku
kineskim trgovcima u celoj Evropi, pa i Srbiji, ide
i neverovatno niska cena radne
snage. Kineski radnik u Kini neretko
radi samo za šaku pirinča
dnevno, a ni onaj ovdašnji
koji je došao preko neke od
grupa iz organizovanog kriminala, nije naročito bolje
plaćen.
Takvim poslovanjem
nije teško
uništiti konkurenciju čak i u Srbiji, gde
je satnica radnika neznatno viša od
one kineske.
Brojke
koje ništa
ne govore
Po zvaničnim policijskim podacima u Srbiji je 2009. bilo 4956 Kineza, godine 2010.
već ih je 5.025, a ove godine 5.369. U 2010. je sklopljeno pet brakova između kineskih i srpskih državljana, a ove jedan.
Stalno nastanjenih Kineza u Srbiji ima zvanično 15, a njih 3.032 ima
biznis vizu. Na osnovu spajanja porodice zvanično je 1.971 Kinez dobio
boravak kod nas, dok je u statusu studenta 31 kineski državljanin.
Kinezi su najbrojniji
stranci u Srbiji, ispred Makedonaca (1.506 državljanin), Rumuna (1.438), Rusa
(1.341) i Libijaca (898).
Nepovoljan
odnos
Srpska razmena sa
Kinom je izuzetno nepovoljna po našu stranu. Neverovatnom
deficitu od skoro "sto odsto" doprinose dobrim delom i
ovde stacionirani Kinezi koji robu
iz svoje zemlje uvoze po
ceni koja je van pameti.
Dampingovanjem se tako postiže
da veliki broj proizvoda ovde ima maltene
proizvodnu cenu u dalekoj Kini, što domaća privreda ne može da izdrži.
Zbog toga što je ovakva poslovna politika poznata već celom
svetu, sve razvijene zemlje, računajući tu
i članice EU, imaju posebne namete
na robu široke potrošnje uvezenu iz Kine.
Mi o takvom nečemu
još ni ne razmišljamo, iako
se stalno ovdašnja vlast zaklinje
u svoj evropski smer. Interesantan je i podatak da
ni kineski kredit za planirani
most Zemun-Borča nije nikako onako povoljan,
kao što nas sa vrha ubeđuju.
I ovaj
kredit doprinosi našem deficitu
u poslovanju sa trećom svetskom
ekonomijom, jer već sada, iako
kredit ne koristimo, kineskoj strani plaćamo 0,55 odsto
kamate na godišnjem nivou.
Sve
veliko
Narodna Republika Kina ima površinu od 9.671.018 kvadratnih kilometara, na kojoj živi 1.338.612.968 ljudi. Samo kineska
obala je dugačka 14.000 kilometara.
U 2009. ukupni bruto
nacionalni dohodak je iznosio 8.765 milijardi američkih dolara, odnosno 6.567 dolara po glavi stanovnika.