Kontranapad
Kad crvenilo stida zameni crnilo muke
Prasence sa sitnim novcem
Privid je da imamo dobru i sređenu situaciju u sportu. On
se potura od sportskih autokrata kao alibi za sopstvenu neefikasnost ili
nesposobnost
Miroslav
Vislavski
Privid je postao naš pogled na život. Srećan i
bezbrižan kakav bi poželeli građani i onakav kakav vlast nije sposobna da
obezbedi narodu koji joj ukazuje poverenje. Zato nam se, poput Beograda i Novog
Sada, razrovaše
svi veći gradovi u finišu vlastodržačke grčevite borbe za glas birača. Kao što
ni vlast ne zna gde i kuda udara, niti nalazi puteve da vodi zemlju, tako i oni
retki srećkovići koji odlaze na posao lutaju ovih nedelja u lavirintima
razrovanih ulica. Ili oni koji svako jutro putuju do obdaništa, pa čak i oni sirotani
koji se upute najbližoj prodavnici po koricu hleba ili litar mleka.
Perači budžetskih i para iz nekakvih sumnjivih donacija koje ulažu u
podzemlje, zavode i trude se da "fasciniraju" ogladnele, a bogami i
oslepele i ogluvele birače da im u ime njihove požrtvovanosti za našu
"srećniju" budućnost i njihova otekla bankarska konta, ukažu
dalje poverenje u finišu nategnutog mandata.
To, kako i šta oni rade, postao je
sistem u svim segmentima njihovog delanja. Ali, što je pogubno i natureni
sistem koji prerasta u svest obezglavljene i izbezumljene populacije u
nestajanju. Srbija je uskraćena za svoju vekovnu teritoriju i duhovnu kolevku
Kosovo i Metohiju, ali u zadnjoj deceniji i za preko 200.000 glava u odnosu na
brojno stanje pre jedne decenije! A oni će da nas uveravaju kako je ovo bolje u
odnosu na ono kada smo bili poštovani i ugledni građani sveta. Svoju
nesposobnost i nemoć, pravdaće zabludama u kojima smo navodno živeli
decenijama.
Privid je da imamo
dobru i sređenu situaciju u sportu. On se potura od sportskih autokrata kao
alibi za sopstvenu neefikasnost ili nesposobnost. Argument su mu uspesi pojedinih reprezentativnih selekcija
ili izuzetnih pojedinaca. Najnovijim rezultatima odbojkaških selekcija ili vaterpolista, pojedinaca u tenisu, veslanju, streljaštvu
ili nekim drugim pojedinačnim sportovima kao tuđim perjem se kite državni
činovnici i drmatori. Srpski sport je siromašan kao i srpski narod. Niko ne može da ga ohrabri, niti prognozira
kada će ga obasjati sunce. Velike pare, silne milijarde evra koje su kao
donacije ušle u Srbiju i bivale zakopane pod
zemlju ili plasirane u banke egzotičnih ostrva koje kontroliše nova srpska
tajkunsko-mafijaška klika, nisu došle do sporta. Sport životari finansirajući
se iz presahlih budžetskih izvora. Najbolji
menadžeri u sportskim savezima, najefikasnije
marketiraju budžetska sredstva. Malo koja kompanija
koja nije budžetska, izdvaja sredstva u nacionalne
selekcije, a kamoli u klupski domaći sport!
Lepljenje
trutova
Zakon o sportu je
čekan više od jedne decenije. Čekali su ga sportisti i sportski poslenici kao što su zavisnicima dragocena opojna sredstva. Živeli su sa iluzijom da će par desetina normi preokrenuti
njihovu surovu stvarnost u pravcu blagostanja. Trijumfalizam državne administracije zbog iznetog tereta zakonskog akta
kroz skupštinsku proceduru, te podaničko-poltronski odnos čelnika saveza koji
su glorifikovali "podvig" činovničkog aparata zbog usvojenog Zakona,
bili su utisak sa kojim su sportski ljudi u lokalu živeli prvih dana nakon usvojenog "sportskog ustava". Danas su
svesni da im je donošenje Zakona o sportu
stvaralo privid o danima blagostanja! Jer, srpskom sportu u lokalnoj samoupravu
ništa nije drugačije ni bolje. Nije ni reprezentativni sport u naročito boljem
izdanju u odnosu na vreme pre donošenja
tog zakona. Dakle, sve je isto samo sada sa novim zakonom.
Ovih dana vodi se
postupak za preregistraciju klubova i udruženja. Šta će imati od toga sport,
niko nema pametan odgovor. Stvar se svodi na birokratsku gimnastiku i
postrojavanje sporta pred državnim organima. Klubovi će za preregistraciju iz
svojih siromašnih ili praznih računa, morati da plate državi oko 125.000.000 dinara. Možda
to nije veliki novac državi, ali pitanje je šta klubovi dobijaju od toga, izuzev globe.
Položaj klubova je
suštinsko pitanje budućnosti sporta. Ako država ima interes da se i u
budućnosti pozicionira i legitimiše u pozitivnom smislu i preko sporta, ona
mora da nađe rešenja za finansiranje i veća ulaganja u ovu oblast. U postojećim
uslovima, to može učiniti samo preko poreskih olakšica onima koji izdvajaju
sredstva za sport ili drugi vid nadgradnje. U protivnom, privid o postojanju
sistema u sportu će ostati iluzija naivnih, kukavica i poltrona, a klupski
sport će dalje da se zamajava u
sopstvenim zabludama i lavirintu kome je izlaz u podzemlju.
Kao što u Srbiji radništvo i armija besposlenih i nezaposlenih ne odgovara na svetske procese u
borbi protiv globalizma, protiv Vol strita i kapitalizma, a usitnjeni i
podeljeni sindikati nisu u stanju da pokrenu socijalni bunt srba u beznađu,
tako ni sportska infrastruktura nije sposobna da se izbori za svoja prava i
položaj. Umesto da uspešni sportisti i njihovi poslenici ignorišu i odbace političke laufere, oni
pružaju uporište trutovima i dozvoljavaju im da se lepe uz njih, čime im
direktno pomažu da jačaju svoj kvaziautoritet.
Ovih dana je
aktuelan i fudbalski fijasko. Nakon sramne godine na međunarodnoj pozornici
naših najpopularnijih klubova i reprezentacija je došla do cilja koji su kritičari i realni videli još pre godinu i po dana.
Fudbalski vrh je u velikoj meri uspevao sejući lažnu nadu i stvarajući privid
da Srbija može na Evropsko prvenstvo 2012. uprkos
katastrofalnim potezima svog predsednika nakon Svetskog prvenstva u Južnoj Africi. Taj privid su raspršili Slovenci nakon poraza koji su nam naneli u Mariboru. Sa tim porazom dat
je odgovor koji je redakcija Tabloida pružala sve vreme nakon poslednjeg Svetskog prvenstva. Ali oko svemoćnog
predsednika FSS i njegovih saradnika, plela se lažna mreža loših medijskih karaktera. Mi smo ostajali su(ludi) izuzeci.
Danas su se
najuticajniji mediji i njihovi najamni novinari koji su predsednika FSS gledali
kao dete svoje prasence sa sitnim novcem, obrušili na čoveka koji je davao sigurnost njihovim sitnim dušama i punio gepeke njihovih automobila. Došlo mi ga žao
i postideh se profesije za koju uporno tvrdim da ne ispunjavam kriterijume da
ponesem atribut koji oni sebi pripisuju, kojim se časte, ponose ili brane!
Uključujući i onog miropomazanog sa javnog servisa koji nam ko debilima na
svakoj utakmici saopštava ko napada sa leva na desno na početku utakmice, ali i
na poluvremenu! Za razliku od drugih lešinara javne reči kojom se formira
mnjenje ili stvara privid, ovaj jadnik nije znao šta da kaže ni posle utakmice u Mariboru, ali ni
u emisiji javnog servisa u udarnom terminu u kome je jedan fudbaler, žaleći se
da nije završio srednju školu, delio lekcije novinaru sa predpenzionerskim
statusom i pozorišnom režiseru kome nije bio problem u takvom društvu da pokaže istinsku kompetentnost u slikanju
srpskog fudbalskog kolapsa. Na njegovu, ali i sreću gledalaca u tom društvu ga
je mogao razumeti barem jedan fudbalski stručnjak. Dakle, umesto da stručnjaci
daju odgovore o debaklu naše reprezentacije, javni servis je pružio gledalištu
debatu kakva se tih dana vodila po kafanama i pijacama. A zalizani voditelj je
opet ostao bez reči i komentara, više puta zahvaljujući gledaocima što su bili sa njima!
Privremeno
odsustvo
Po dobrom običaju,
žrtvovan je svojom voljom selektor! Ostali su na broju i nemaju nameru ni da
raspisuju prevremene izbore, niti da prihvate svoju odgovornost. Predsednik FSS
rezonuje kao da je predsednik Srbije. On ne razume da samo predsednik države može da odlučuje o izborima, čak i onda kada mu
okupacione snage otkidaju državnu
teritoriju i tuku gladan, jadan i prozebli narod. Njegova je poruka da samo
mirnim sredstvima i gandijevskim otporom treba braniti sebe i svoja ognjišta. Zato i fudbalski predsednik ima svoju strategiju. Ona
se poziva na činjenicu da nije on koji prima golove sa četrdeset metara i da on
ne puca penale. Ali, to ne znači da fudbalski predsednik nema odgovornosti za
neuspeh u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo. Kao što ne znači da je predsednik države oslobođen odgovornosti za komadanje države i tolerisanje ubijanja sopstvenog naroda. Zato
fudbalski predsednik poručuje da neće biti izbora pre roka, a njegovi
potpredsednici kažu da je to interes onih koji su se
ubacili u fudbal da bi prikrili svoju biografiju, te da to neće proći pored Uefe
i Fife! Nisu bili određeni na koga misle. Da li na one koji su na slobodi i sa
rezervne (klupske) pozicije atakuju na
njihova mesta, ili na one koji su im najbliži saradnici, na privremenom odsustvu u apsu!
Jedan od
potpredsednika je na svoju ruku kadrovao novog selektora. Golub je odleteo,
Patriota čeka da mu se na ime duševne boli zbog neuspeha u kvalifikacijama kroz
koje nije vodio reprezentaciju isplati 2.300.000 evra! Koliko je stručnjaka na
raspolaganju, vidi se u njegovom stanovištu da naslednik mora biti stranac! Kao
da ne znamo kako turistički selektori razvijaju patriotizam. Prvi u srpskoj
fudbalskoj istoriji na samom početku naše samostalnosti bio je nezaboravni Španac. Njegov rezultat je bio kao i Golubov - prozujali smo Evropsko
prvenstvo! Uostalom, mi smo prevazišli
uskokontinentalna takmičenja. To dođe kao nacionalna, domaća. Jednostavno,
dobili smo status kandidata za EU, pa nam evropsko prvenstvo nije u prvom
planu. Naše ambicije su okrenute ka
interkontinentalnom prvenstvu ili još
dalje... Možda intergalaktičko prvenstvo može biti prava preporuka nebeskom
narodu.
Neka idu za pameću
Konačno,
privid je da nam nedostaju vrsni fudbaleri, pa uvozimo prosečne i potrošene anonimuse kojima ovde gradimo brend u njihovoj državi. Ali, zar i naši neki reprezentativci
za koje nismo znali da su fudbaleri nisu svoj brend sticali na prostorima
drugih država, pa su zaigrali za našu reprezentaciju. Ovih
dana jedan sjajan crno beli spoljni igrač je u dilemi. Srce ga vuče Srbiji, a
razum Crnoj Gori. To je poznata dilema iz nedavne istorije dva oka u glavi,
koju je montenegro-knjaz rešio za po lule duvana. I
nije pogrešio! Možda se tu krije odgovor onima koji su u
dilemi: srce ili pamet. Fudbalski misionari, koji su za evroatlantske
integracije po uzoru na predsednika države, nemaju takvu
dilemu. Njima nisu neophodni ovi koje muče slične dileme o kojima govorimo.
Neka idu kud ih pamet vodi! A mi ćemo u redove Srba da dovodimo one koji ne
znaju srpski i čiji roditelji i najbliži u familiji ne znaju gde je ta Srbija.
Podelićemo im srpske pasoše, pa neka nas u Kini i kojekude predstavljaju kao
Srbe. Naš privid o srpskom fudbalu i nama, crvenilo stida zameniće
pocrnela muka!