Slučaj
nekažnjenog prestupnika
Verski vođa,
glavni kolovođa
Samo jedan čovek
u Srbiji ima slobodu da nekažnjeno istupa govorima mržnje, da poziva na još
jedno komadanje države, da preti stvaranjem nove države "ako ova ne
valja", da zastupa antisrpske interese u stranim ambasadama, da neformalno
zastupa interese najmanje dve strane države, da živi u braku sa najmanje dve
žene... Može li neko da stane na put efendiji Zukorliću, strasnom navijaču
povratka Turske na Balkan?
Nikola
Vlahović
Glavni muftija i predsednik jedne od dve Islamske zajednice u Srbiji,
Muamer Zukorlić, završio je Islamski fakultet u Alžiru, diplomirajući na
šerijatskom pravu. Postdiplomske studije nastavio je u Libanu. Zvanično, ima
dve žene, nezvanično još nekoliko, i sa njima sedmoro dece. Kao čovek koji
upražnjava bigamiju (pa i poligamiju), već dugo je u sukobu sa zakonima
Republike Srbije koji ne priznaju mnogoženstvo.
Ali, ovo je, verovatno, najmanji od brojnih
Zukorlićevih prestupa. Broj njegovih nekažnjenih prestupa napravljenih pod
visokim pokroviteljstvom vlastodržaca u Beogradu, napravio je od njega
nedodirljivu figuru, čime on odlično manipuliše pred svojim sledbenicima. Kad
poziva na rušenje ustavnog poretka Srbije, nijedna nadležna državna institucija
ne reaguje. Kad preti "istorijskom osvetom sandžačkih Bošnjaka",
nikome ne pada na pamet da pokrene krivični postupak protiv njega. Naprotiv,
njemu se državne institucije izvinjavaju i pravdaju! Njemu šef BIA piše pismo u
kome ga uverava da mu niko ne preti (mada on tvrdi obrnuto).
Nedavno je muftija Zukorlić krenuo u jednu
"sajber operaciju", pa je preko interneta obavestio javnost kako mu
neko preti atentatom. Odmah je stiglo uveravanje direktora policije Milorada
Veljovića da je policija „...preuzela aktivnosti iz svoje nadležnosti, pri
čemu do sada nije došla do saznanja koja bi ukazivala na pripremu atentata na
muftiju Muamera Zukorlića". Ukratko, muftija može da bude miran. Ali,
on nikako ne miruje...
Zbog nesloge sa državom oko načina formiranja
Nacionalnog saveta Bošnjaka, 2010. godine, izgovorio je nešto zbog čega bi u
svakoj ozbiljnoj državi morao da odgovara (ne zbog prava na slobodu govora,
nego zbog, kako bi to američka demokratija nazvala, pretnje po nacionalnu
bezbednost). Naime, muftija je tom prilikom, malo metaforama a malo direktno,
zapretio i konačnim obračunom:
„...Igranje Sandžakom znači
poigravanje sa ovim delom Srbije. Država je kao zgrada u kojoj stanari mogu da
se vole ili ne vole. Ukoliko većinski stanari odluče da zapale jedan stan,
rizikuju da se upali cela zgrada. Zato se nije igrati sa vatrom. Ili će nam
svima biti lepo, ili će vatre biti do vrha. Samo naša kuća goreti neće!"
Možda je takozvanoj demokratskoj vlasti u Srbiji
muftija Zukorlić zabavan čovek, koji mnogo galami ali nije opasan, ali
činjenice na terenu govore drukčije... Već duže vremena, ovaj islamski verski
poglavar nezvanično vrši dužnost službenika turske države u Srbiji, a on i
njegovi sledbenici se utrkuju ko će pre Turskoj da čestita Dan državnosti. Sa
druge strane, muftija Zukorlić intenzivno širi govor mržnje protiv svakog
delića srpske istorije i kulture koji ima veze sa vekovnom borbom protiv turske
okupacije.
Zbog širenja takvog govora mržnje, takođe nije
odgovarao. Ali, ako je on slobodan da čini šta hoće, drugi nisu. U srpskim
zatvorima se nalaze desetine ljudi koji su izgovorili nešto pogrešno, što je
tumačeno kao govor mržnje, pa je to odmah bilo medijski satanizovano i sudski
procesuirano. Sve ukazuje na to da je neko muftiju Zukorlića oslobodio bilo
kakve odgovornosti pred zakonima ove zemlje, što mu daje za pravo da nekažnjeno
javno mrzi, preti i poziva na obračun.
Srećom, u samom Sandžaku ima dovoljno svesnih ljudi
koji vide šta muftija čini, kako živi i kakvom je to "elitom"
okružen. Nedavno je novopazarska novinarka Aida Ćorović jasno rekla da muftija
ne treba nikoga da se plaši, osim svoga najbližeg okruženja:
"...Treba da se plaši ljudi koji su duboko u kriminalu, koji su
njegovi pajtosi, prijatelji, saradnici, raznorazni kontroverzni biznismeni sa
kojima on odavno diluje, trguje i ko zna šta radi... I to nisu nimalo bezazlene
stvari, to su veoma ozbiljne kriminalne grupe i od njih on treba da strahuje.
On ne treba da strahuje ni od sandžačkih Bošnjaka, ni od beogradskih
političara..."
Ali, muftija Zukorlić
ne bi bio to što jeste, niti bi mu uloga imala smisla, kad ne bi pronašao svoga
arhineprijatelja među sunarodnicima i zemljacima. Tako je napravio jednu
početničku grešku u svojoj predstavi, pa je kao naručioca njegove likvidacije
prepoznao Rasima Ljajića! Naravno, svako ko poznaje političku i ličnu kulturu
Rasima Ljajića zna da je ovo smešno, ali muftiji dobro dođe pred izbore... Jer,
njegove ambicije već odavno su prevazišle bavljenje verskim pitanjima: on hoće
vlast, pa ako je ikako moguće, i neku državicu. Taman toliku da on može svoje
sumnjive i nesumnjive poslove da uvede "u legalne tokove".
Poučen primerima
nekih priznatih i nekih nepriznatih državnih provizorijuma, i njemu se učinilo
da bi nešto slično moglo. Istina, ima i podršku, od Ankare do Sarajeva... Da se
muftija uopšte ne šali sa idejom stvaranja političke organizacije kojoj će on
stajati na čelu, govori i podatak da je oduševljeno podržao poziv
reis-ul-uleme Islamske zajednice Bosne i Hercegovine Mustafe Cerića, inače
upućen svim ambasadama islamskih zemalja u Sarajevu, da uskrate gostoprimstvo
predsedniku Republike Srpske Miloradu Dodiku "i njegovim mentorima iz
Beograda". Tako je Zukorlić na velika vrata zakoračio u politički život
regiona, i to tako što je stao na stranu muslimanskih šovinista, kakav je
nesumnjivo Mustafa Cerić, čovek koji pravi političku štetu i svojoj zemlji, a
da se on pita zbrisao bi svaku Srbiju, i malu i veliku.
Tim povodom se nije oglasilo ni Ministarstvo spoljnih poslova Srbije,
niti Vlada, niti parlament, niti bilo koja druga institucija koja bi morala da
se upita: šta radi jedan verski poglavar iz Srbije, i za čiji račun agituje u
stranim ambasadama protiv Srbije?
Na drugoj godišnjici stvaranja Bošnjačke kulturne zajednice, Zukorlić je
razotkrio svoje političke planove, kada se istrčao sa izjavom da će ovaj
"barjak bošnjačkog vođstva" popunjavati kadar stranke po imenu
Bošnjačka demokratska zajednica, koja je, naravno, njegov glavni oslonac na
putu ka željenom cilju, da svoju državnu avanturu učini stvarnom. Njega brine
hoće li za to imati vremena, novca, i kako će mu međunarodne okolnosti
odgovarati (ili uopšte neće). Jedino što ga ne brine, to je odnos same Srbije
prema ovom delu države. Računa, ako se odrekla Kosova, što ne bi i Sandžaka.
Ko će ovom podivljalom, frustriranom, otuđenom i duboko kriminalizovanom
čoveku stati na put? Ko će reći ono što svi znaju ali niko ne čuje, da ovde
nije u pitanju vrela retorika verskog vođe, nego, recimo, poziv na rušenje
ustavnog poretka, indirektno, poziv na terorizam? Jer da se sve ovo dešava u
Njujorku, Londonu, Madridu ili Rimu, on bi već odavno bio u zatvoru.