Nismo mi od juče
Zoran Milojević
Vlasnik banovobrdačkog restorana slavi godišnjicu, pa me
pozvao na ručak. A među zvanicama i moj gimnazijski drug, viđeni čovek vlasti.
Pošto se izljubismo i trgnusmo po gutljaj, on mi se unese u lice.
- Ti nisi normalan! Svašta pišeš, a šta ti mi smetamo? Ako te moji uzmu na zub, neće te odbraniti ni tvoj Brkić, a ni ja!
Vlasnik
restorana nam priđe pa se ljutito obrati mom drugu.
- Ne gadi
mi pred gospodom ručak!
Kada je padao sneg, sretnem grupu penzionera. Čiste sneg.
Nazvah im Boga, a jedan mi se obrati.
- Bez starca nema udarca! Mi ne pucamo praznom puškom.
Kao da smo prvi poziv!
- Bogami,
eto vas mlađih nego što ste ikada bili.
- Eh, -
uzdahnu on - pao sneg da pokrije srpsku muku i bruku! Bar da hoće da poubija
larve svih smrdibuba koje se spremaju da se posle izbora razmile po srpskoj
narodnoj koži, isuše je i dovedu do pucanja!
Čovek do
njega klima glavom.
- Nema zime, dok je Rus ne pošalje.
Srpski romantičarski pisac Jovan Ilić imao je na radnom
stolu u svojoj kancelariji dve bočice mastila. Jednu iz koje je pisao državne
stvari, a iz druge koju bi sam kupio, pisao je svoje spise. Nije lako biti
pesnik, još teže poštenim rečima
opravdati zle nevolje i namere. Zato se i plašim sledećih izbora: mnogi pišu iz
tuđih bočica i tuđim mastilom. Od takvog mastila pomodri narod, a modro mastilo se isuši.
Slušam
novu pesmu pevačice striptizete Stoje. Niti ona ume da peva, niti će joj
razgolićene obline u tome pomoći. Plašim se pesme koju Stoja peva. Ta pesma se
lažno predstavlja umetničkim imenom. Ona će otrovnom žabokrečinom ogaditi
srpsku pesmu onima koji će tek nositi srpsko ime. Ta pesma je loš glas, a loš
glas se daleko čuje, dugo pamti i sporo ispričava.
U velikom,
raznolikom društvu, poznati srpski intelektualac "drži banku", pa
ponosno pogleda oko sebe.
- Oduvek živim od neuspeha kojima se drugi dive.
Svi zapljeskaše, jer su pomislili da se on to šali na
sopstveni račun. Drakče bakalin klimnu glavom.
- Da, da, ili si zaista uvek bio slika koja je mogla da
stane u svaki ram!
Penzionisani profesor sa katedre andrologije, dr Ranko
Bulatović priča o srpskom junaštvu.
- Junaka je lako prevariti, a to je najlakše fukari. Kod
nje laž ima moć istine.
Profesoru Bulatoviću se na njegovog kolegu žalio student
koji je upravo pao na ispitu.
- Kakav je to profesor, kad iz mene nije mogao da iščupa
najobičniju šesticu?
Premalo svedoka je bilo za divne profesorske priče. Želeo
sam da Srbija čuje njegov glas. Da bar glas kratko traje, još brže se
zaboravlja. Lošem glasu je lakše, on je zabavniji za narod.
"Piplimetri" kažu da opada rejting političkih
emisija. Kako i ne bi kad je tok i završetak tih emisija neizvestan kao i tok i
završetak porno-filmova. Emisije sa političarima, naše pravo da gledamo svašta!
Stigao novi vakat u ponašanju među prijateljima. Kada
prijatelj ne želi da se družite kao nekada, reći će vam: "Čujemo
se...", a kada ne želi nešto da vam učini, kaže vam:" Nemoj ti zvati
mene, zvaću ja tebe."
Na Kosovu ništa novo! Ništa je sve novo, a novo je jedno
veliko ništa. Vaš sačuvani osmeh je nešto drugo. Uvek je nešto novo!