Zatvori
Sodoma i Gomora u srpskim robijašnicama: gore razvrat i
blud, dole strašni sud
Ženske naravi muških upravnika
Srbija je verovatno jedina država u savremenoj Evropi u kojoj zatvorenici
imaju tretman ravan onome koji su imali robijaši u srednjem veku. Sve priče
vlastodržaca o evropskim standardima, sve parole o ljudskim pravima padaju pred
sramnim, neljudskim tretmanom osuđenika, dok zatvorske administracije i
nadređeni državni organi bezočno lažu o uređenoj pravnoj državi i poštovanju
zakona
Milan Malenović
Upravnik najvećeg muškog
zatvora na Balkanu, Kazneno-popravnog zavoda "Zabela" kraj Požarevca,
Željko Gradiška, došao je iz Knina, kao izbeglica,
devedesetih godina. Zanimljivo je da mu se otac zvao Šime, što je još
jedan dokaz da pred hrvatskom soldateskom iz ondašnje Republike Srpske Krajine
nisu bežali
samo Srbi, već i Hrvati. Verovatno da postoji dobar razlog zašto
je Željko
Gradiška utekao od svojih sunarodnika - sigurno ih je nečim
"zadužio" tokom svog rada u hrvatskim zatvorima.
Došavši u Srbiju, on uhlebljenje nalazi u Požarevcu,
ali ne u muškom, već u ženskom
zatvoru, i to na radnom mestu za koje je sistematizacijom bilo predviđeno
da ga zauzima isključivo osoba ženskog pola! Naime, još tada je
primećeno da Željko ne treba bezuslovno da bude proglašavan
za muškarca,
već
pre za nešto
između
polova, čime je zaobiđena i stroga sistematizacija.
Oženjen sam, kao momak živim!
No, nije to jedina protivrečnost Željka Gradiške,
jer on se predstavlja i kao pravnik. Na podrazumevajućem jeziku to bi trebalo
da znači da je diplomirao na pravnom fakultetu, ali je prava istina da je Gradiška
završio
višu
upravnu školu.
Tehnički,
on ne laže
kada za sebe tvrdi da je pravnik, iako namerno prećutkuje da
nije diplomirani pravnik. U svakom slučaju, ni tu diplomu više škole
niko još
nije video, kao da između Srbije i Hrvatske nisu
uspostavljeni normalni odnosi koji podrazumevaju i dostavljanje školskih svedočanstava.
Tokom svog rada u ženskom zatvoru u Požarevcu, Željko
Gradiška je iskazao potpuno nepoznavanje posla, tako da su njegove koleginice
morale da ga obučavaju i da rade umesto njega. Vremenom je postalo jasno
da predmet interesovanja upravnika Gradiške
nisu bile osuđenice, niti žene uopšte,
već
njegove muške kolege iz obližnjeg muškog
zatvora u "Zabeli"!
Jedan od najboljih Gradiškinih prijatelja ubrzo po
njegovom dolasku, postaje mladi pravnik iz KPZ "Zabela" Zvonko
Grulović, koji 2001. godine napušta ovaj "sivi dom"
i prelazi na rad u pravnu službu beogradskog Centralnog zatvora. Grulović,
koji je danas upravnik CZ-a, potvrdio je da je još uvek u
izuzetno bliskim prijateljskim odnosima sa Gradiškom,
istovremeno najenergičnije odbacujući
mogućnost
da se tu radi o nečemu više od prijateljstva: "Ja sam oženjen
i imam decu!", branio se Grulović od neugodnih pitanja.
No, jedno je sigurno - Željko
Gradiška nikada nije bio u braku sa osobom suprotnog pola, niti ima decu.
Upućeni koji su poznavali i Gradišku
i Grulovića u
vreme njihovog privremenog rastanka 2001. godine takođe čvrsto stoje u uverenju
da je Gradiškina ljubav prema kolegi ostala neuzvraćena
i da on to nikada nije preboleo! Isti izvori kažu da je to otišlo toliko daleko
da je u svim svojim kasnijim partnerima tražio makar nešto što
bi ga podsećalo na najveću ljubav u životu,
makar to bila i boja glasa!
Nekako u isto vreme kada je Grulović od
zamenika postao upravnik Centralnog zatvora u Beogradu, Gradiška
na volšeban
način
krajem 2009. godine postaje upravnik zatvora za maloletnike u Valjevu. Kolektiv
KPZ Valjevo je, međutim, smatrao da je neprimereno da upravnik jedinog
maloletničkog
zatvora u Srbiji bude osoba koja ima sklonosti ka istom polu, pa je direktor
Uprave za izvršenje krivičnih sankcija (UIKS) Milan
Obradović, zvani Brus Li, posle samo nekoliko meseci iz penzije
morao da vrati starog upravnika Slobodana Arsenijevića.
Na taj način i Željko Gradiška prelazi posle toga na mesto upravnika KPZ
"Zabela", zamenivši privremeno penzionisanog upravnika Velimira
Vidića.
Ali, tu veselje tek počinje, jer je Gradiška
u centru Požarevca dobio na korišćenje službeni
stan, koji mu se nije dopadao jer je u njegovoj neposrednoj blizini pravoslavna
crkva, a zvonjava njenih zvona ga je toliko nervirala da je fizički
nasrtao i na sveštenika tražeći "da
prestanu sa tom bukom"! Kako su zvona nastavila da zvone,
Gradiška
je rešio
da u Šumadijskoj ulici u Požarevcu kupi stan za sebe i svog trenutnog životnog
pratioca. Otplata tog stana ne bi trebalo da mu predstavlja problem, jer mu je
plata preko 300.000 dinara mesečno, a tu su još i neki
drugi prihodi.
Gradiški zato nije finansijski
teret ni da svojim "nećacima"
(kako u društvu naziva ljubavnike) kupuje stanove po Beogradu i Zlatiboru.
Pomoćnik Gradiške u "Zabeli"
postaje Nenad Dražević koji je
2007. godine smenjen sa mesta upravnika zatvora u Pančevu, jer su
mu osuđenici,
prema svedočenju njegovih tadašnjih
saradnika, "bežali kao fazani": neki kroz prozor, drugi na vrata!
Dražević,
međutim,
ima "jaka leđa", posebno u policiji, a u Ministarstvu pravde od
njegovog klana jedino je jači od Velimira Vidića,
pa ga Obradović vrlo brzo rehabilituje i šalje za
zamenika upravnika u KPZ "Zabelu", dodelivši mu usput
i mesto predavača u Centru za obuku u Nišu, tako da
su mu ukupni mesečni legalni prihodi premašivali 2.500
evra!
Onda je nastao problem. Nešto se u
(ili na) Draževiću dopalo Željku Gradiški, koji je
prvo počeo
da insistira da svako jutro doručkuju zajedno (i to sami) u
upravnikovom kabinetu. Posle je, dok su tako sedeli jedan pored drugog, neretko
i u prisustvu drugih zaposlenih, Gradiška svog zamenika, tobože nenamerno, počeo
rukom da dodiruje za kolena, zatim za butine i na kraju po preponama!
Bahrija, sindžir-sultanija
Za razliku od Gradiške, Dražević je
ženskaroš
koji pored venčane supruge obavezno ima i ljubavnicu. Posle izvesnog
vremena, njemu se zgadilo da trpi muške ruke na sebi, makar i zarad karijere,
pa je izdejstvovao da bude premešten za upravnika Okružnog zatvora u
Novom Pazaru, objektu za koje je onaj u Požarevcu pravi Pariz.
Po tom pitanju je dosta tolerantniji glavni zapovednik
straže u "Zabeli" Goran Nenadović. Plav,
lepuškast
momak, dobro građen, nekadašnji pripadnik žandarmerije
u kojoj mu je zadatak bio da vodi pse, Nenadović za sada
uspeva da Gradišku drži na odstojanju, ne vređajući
njegova osećanja. O reputaciji koju uživa među ženskim
osobljem KPZ "Zabele" najbolje govori nadimak koji mu je dodelila načelnica
matične
službe Bahrija
Krluč: "napaljeno majmunče!"
Nagrada koju je Nenadović dobio za
svoje diplomatsko ponašanje ogleda se u mesečnoj plati
od 250.000 dinara, plus dodatak za odvojeni život. Osim
toga, malo ko sa sigurnošću može da
objasni šta
su konkretno njegovi radni zadaci, budući da KPZ
"Zabela" ima rekordnih deset zapovednika straže, što je
nezabeleženo u istoriji ne samo ovog već i bilo kog
drugog zatvora na ovim prostorima.
Jedan od zapovednika je i Janko Stanišić,
nedavno nagrađen za zasluge u radu, koji je pobegao iz vojske, a
jedini posao u "Zabeli" mu je da po zidovima lepi natpise
"pravac levo", "pravac desno", pa ni to ne radi kako
treba. Osvetoljubiv je prema onima koji ne žele da za njega cinkare (kako
stražare, tako i osuđenike) i ljubomoran na sposobnijeg i perspektivnijeg Nenadovića.
Umiljava mu se i dodvorava, a vreba da zauzme njegovo mesto. Ističe da
radi za BIA, da mu je Saša Vukadinović lični
prijatelj. U tome, doduše, nije izuzetak - i drugi zaposleni se tako hvale, pa
ispada da je svaki drugi među zaposlenima tu po nekom zadatku BIA.
Među najuticajnijim osobama u haosu
zvanom KPZ "Zabela" svakako je već pomenuta šefica
matične
službe
Bahrija Krluč, koja se po potrebi izjašnjava kao
Bošnjakinja,
Nemica ili čak i Jevrejka, a svaku kritiku na svoj račun
podvodi pod nacionalnu ili versku diskriminaciju.
Tako suspenzijom bivaju kažnjeni i
radnici koji na kolegijumima ukazuju na to da Bahrija loše
radi svoj posao. Odluke disciplinskih komisija redovno je potvrđivala
i ministarka Snežana Maca Malović,
pa ispada da ukazivanje na nekompetentnost pretpostavljenih predstavlja težu
povredu radnih obaveza. Tako nešto postoji još samo u Severnoj Koreji.
Bahrija ističe kako je Halid Bešlić,
koji je prošle godine na Baš-čaršiji pio
kafu sa Borisom Tadićem, u stvari
njen dever, da su muž (Midhad Krluč) i ona kućni
prijatelji sa Draganom Šutanovcem, zemljakom i velikim prijateljem
Milana Obradovića, te da su vojsku zadužili još za
vreme građanskog
rata u Bosni kada su odavali svoje sunarodnike u Sarajevu. Ove njene navode je
nemoguće
proveriti, ali...
No da postoji neka ozbiljna zaštita ovog bračnog
para, na to ukazuje i odgovor koji je redakcija Tabloida nedavno dobila
od oficira VBA zaduženog za nadzor rada profesora na Vojnoj akademiji, gde piše
kako mu "nije poznato da tu predaje pod imenom Midhad Krluč".
Pošto
mu je pokazan zvanični spisak profesora, na kome se nalazi i ime Bahrijinog
supruga, samo je prokomentarisao: "Kako li nam je taj promakao?" Očigledno
je nekome veoma moćnom bilo stalo do toga da se VBA ni
rutinski ne pozabavi dosijeom Midhada Krluča.
U proteklom periodu je otkriveno da je Bahrija, kao
šefica matične službe, u čak 13 slučajeva
pogrešno
izračunala
vreme isteka kazne za osuđena lica, koja su zbog toga
protivpravno bila lišena slobode. Za ovo se "zainteresovala" i
posebna komisija Ministarstva pravde koja je nedavno boravila u KPZ
"Zabela", ali kako je na njenom čelu Maja
Vidić, inače ćerka specijalnog savetnika i vođe
najjačeg
(kosovskog) klana u ministarstvu Velimira Vidića!
Ne treba sumnjati da će u izveštaju pisati
kako "nema bitnijih propusta" u radu uprave KPZ "Zabela". Vrana
vrani oči ne vadi i do sada nije poznat nijedan slučaj
većeg
sukoba između dva dominantna klana u UIKS-u: kosovskog i
hrvatskog.
Bahanalije demokratske familije
Među najuticajnije ljude u KPZ
"Zabela" spada i direktor privredne jedinice Preporod, Zoran
Stojanović, koji ne samo po izgledu već i po ponašanju
neodoljivo podseća na Šojića. Radnici
ga u pismu upućenom redakciji Tabloida "titulišu"
sa "diplomirani ljigavac". Poznat kao "Šojić iz
Zabele", odlično je upućen u sve finansijske mahinacije koje se dešavaju
kako u zatvoru tako isto i u privrednoj jedinici, a kao nagradu za ćutanje
mirno će
dočekati
odlazak u penziju.
Najnovija podvala Stojanovića je požar
u hotelu "Preporod". Jedan od zaposlenih, koji se toga dana zatekao
na dužnosti,
tvrdi da je vatra "više nego očigledno
podmetnuta!". Takođe tvrdi i da su u momentu požara kuvari upravo seli da
predahnu i ručaju, pošto su tog dana imali zakazan
banket, kada je u kuhinju uletela grupa ljudi vičući:
"Požar,
požar!"
Kuvari su istrčali napolje
i tek tada primetili kako plamen počinje da se širi
upravo iznad mesta na kome su samo trenutak ranije sedeli ništa
ne primećujući.
Hotel "Preporod" je osiguran kod
"Dunav osiguranja" koje je isplatilo odštetu, ali
se od dobijenih para nije započelo sa renoviranjem. Ista sudbina
je devedesetih zadesila i dva druga objekta u blizini: košarkašku
salu (gde je piroman čak i poznat), kao i deo prostorija
Fudbalskog kluba "Borac", koji takođe nisu
obnovljeni uprkos naplaćenom osiguranju.
Novac za hotel "Preporod" isplaćen od
"Dunav osiguranja" verovatno je delimično otišao u privatne džepove,
a delom potrošen na bahanalije za članove
uprave i funkcionere Ministarstva pravde. Odlično
obavešteni izvor iz KPZ "Zabela" govori i o
proslavi Dana UIKS-a, gde je bilo tridesetak zvanica - od Snežane
Malović, Milana Obradovića, Saše
Vukadinovića do tužioca za
ratne zločine Vladimira Vukčevića i
mnogih drugih, gde je potrošeno neverovatnih 780.000
dinara i to samo za jedan ručak! A sve to u vremenu kada
osuđenicima za ručak daju
kuvane kosti!
Bliski saradnik pomenutog direktora Stojanovića
zvanog Šojić je i Nebojša Smiljanić, šef
državnog sektora, koga zaposleni u pismu upućenom Tabloidu
opisuju kao: "...rumen, zajapuren, ljigav, pronicljiv". Odbio
je da pređe na
mesto savetnika Snežane Malović za privredne jedinice, odlučivši da penziju dočeka kao običan šef u
"Preporodu". Iza ove njegove "skromnosti" krije
se hladnokrvna računica da mu se više isplati da iz Beograda putuje za Požarevac,
nego da bude pod Malovićkinom, Vidićevom i Obradovićevom
prismotrom i da sa njima mora da se tali. Trenutno plen deli samo sa
"Šojićem"
i upravnikom Gradiškom.
U vezi sa svim ovim, u pismu zaposlenih se navodi
i sledeće:
"Zoran Šojić Stojanović ima i visprenog šefa poljoprivrede Slavka, kome je
nestao nov traktor sa sve prikolicom, (kao da je to kutija šibica ), potom i
hiljade jaja i kokošaka, stotine pomrlih svinja, koza, ovaca, ribe iz
ribnjaka... Šojić samo trlja ruke i liže upravnika, telefonira i
laže narod
i firme. 'Preporod' ima gomilu šefova, a
koristi od njih nikakve. Kada odu na teren (na put da montiraju i prodaju
vikendice, na sajam i sl.) obično jedu i piju po kafanama sa bivšim
robijašima
(koji sve to i plaćaju), pa se napiju i tuku među sobom, (tuča Smiljanića i
Rapajića, na
primer), vade pištolje i noževe jedni na druge... Jednom rečju svi su uigrana ekipa, kontrole i nadzori su
pitka limunada za njih, jer su svi umreženi i povezani od vrha do dole, svako
od svakoga ima korist i interes i svi se u krug pomažu i pokrivaju."
Sve ovo je odavno svima poznato, ali se ništa ne
preduzima da se krivci kazne, pošto i vrh zavodske uprave, kao i UIKS-a, ima
koristi od ovih lopovluka. Ako se i desi da se pokrene neki disciplinski
postupak, na kraju se donese oslobađajuće rešenje sa
obrazloženjem "zbog nedostatka dokaza... video-nadzor nije
dobro prikazao stanje stvari.", kako doslovce stoji u jednom
od tih dokumenata. Zauzvrat
kažnjavaju sposobne radnike.
Bumbar je bio pametniji
Osuđenik Milija Matijašević je početkom
novembra 2010. godine misteriozno ubijen tokom izdržavanja kazne u otvorenom
odeljenju KPZ "Zabela". Po dostupnim podacima, poslednji put je viđen u 20
sati na brojanju, posle kog se očigledno udaljio iz zatvora. Telo mu je nađeno u
blizini zatvora, umotano u čaršav.
Inspektori PU Požarevac Zoran Jovanović i Goran
Marković bili su zaduženi za rad na ovom slučaju, budući da su
ispred policije bili delegirani u KPZ "Zabela" kako bi istraživali
krivična dela
počinjena u
ovom zatvoru. Očigledno su izuzetno uspešno obavili svoj zadatak, tvrdi naš izvor
iz uprave zatvora, jer im je, čim su se približili raskrinkavanju ubice,
ulaz u KP "Zavod" bio zabranjen. I danas njih dvojica, iako im je
"teren rada" zatvor, sede u kancelarijama u centru Požarevca i
u "Zabelu" smeju da dođu samo po posebnom odobrenju upravnika Gradiške.
Osuđenik pod nadimkom Bumbar (puno ime i
prezime poznati redakciji) bio je inteligentniji od pomenutih inspektora. Iako
je imao izvesna saznanja ko je i zašto ubio Matijaševića, on je
ispričao ono što je
uprava zatvora želela da čuje, pa je kao nagradu, sa izdržavanja kazne otpušten čak četiri i
po godine pre njenog isteka!
Cinkaroši i žbirovi
Izvod iz pisma koje je grupa zaposlenih u KPZ
"Zabela" uputila redakciji Tabloida:
"...Pitamo Vas da li je normalno da mi radimo za 20.000-30.000 u
direkciji privredne jedinice i upravi, a naše kolege za sedenje u specijalnom
odeljenju da dobijaju 120.000-130.000 dinara?
Drugi primer je služba obezbeđenja - straža: u paviljonu ili na bunkeru
običan stražar ima 60.000-70.000 dinara lični
dohodak, a isti običan stražar u specijalnom odeljenju 130.000 dinara!
O nadzornicima i višim činovima
da i ne govorimo - sa stimulansima i pripravnostima koje im se plaćaju,
plate su im u rasponu od 150.000 do 250.000 dinara.
Jedne te iste osobe se vrte u krug. Potkazuju i lažu o kolegama da bi se
dodvorili rukovodiocima i kao njihovi žbirovi idu u specijalno odeljenje, pa
potkazuju i cinkare kolege iz specijalnog odeljenja - i tako ukrug. Jedni te
isti su plaćeni za sedenje i nerad, smenjuju se na tri ili šest
meseci, jer su u milosti svojih veza i zaštitnika (o tome odlučuju Vidić iz
ministarstva i njegova ćerka Maja, a u 'Zabeli' Goran Nenadović i Željko
Gradiška), a mi smo idioti i kreteni, nama novac nije
potreban, mi živimo od vazduha i poštenja,
držimo do
sebe, nećemo da budemo cinkaroši i
rednjare, dupeuvlakači, poput nekih Žileta,
Papena, Saleta, Bokija, Zokija...
U službi za obuku osuđenih
lica, šef koji je od osuđenika
uzeo 'novčanu pozajmicu' i koji je zbog toga dospeo do suda, dobio
je najvišu ocenu i viši platni
razred. I ranije su protiv njega vođeni
disciplinski postupci, ali to sada izgleda nije smetnja za nagrađivanje i
napredovanje."
Laka hrana na teškoj robiji
Dok se za jedan obrok tridesetak visokih zvanica
povodom Dana Uprave za izvršenje krivičnih
sankcija potroši oko 780.000 dinara, dotle osuđena lica
moraju da gladuju. Kao što se vidi iz jelovnika Okružnog
zatvora u Pančevu za period od 2. do 8. aprila 2012. godine, za
svakodnevni ručak je bilo predviđeno i
meso. Pošto su nadležni
odobrili jelovnik i poslali ga UIKS-u, on je izmenjen tako što je
meso - izbačeno. Tako, na primer, osuđenici su
2. aprila morali da prežive sa čajem i
margarinom za doručak, tanjirom đuveča bez
mesa za ručak i paradajz-čorbom za
večeru, dok
su radno zaposleni dobili i užinu koja se sastojala od jednog
nareska. U subotu 7. aprila dobili su parče salame
za doručak, "prazan" pasulj za ručak i
sutlijaš za večeru!
Živi
zakopani
Zamenik zaštitnika građana zadužen za lica lišena slobode, gospodin Miloš Janković, u kratkom intervjuu za Tabloid izneo je najdrastičnije primere kršenja ljudskih prava koje je otkrio u 2011. godini,
postupajući po 357
pritužbi dobijenih od građana i
27 puta po službenoj dužnosti.
.........
Koja su najdrastičnija kršenja ljudskih prava pritvorenika koja ste otkrili prošle godine?
- Aktuelna reforma pravosuđa tokom 2011. godine nije dovela do efikasnijeg rada
sudova u pritvorskim predmetima. Prisutno je mišljenje da se se mere
pritvora olako izriču i da su neprimereno dugog trajanja. Zaštitnik građana ponovo ističe da okolnosti koje prate izvršenje mere pritvora često predstavljaju svojevrsnu kaznu pre osude .
Pritvorske jedinice u
zatvorima u Srbiji su nedovoljne za
smeštaj postojećeg broja
pritvorenika u skladu sa važećim
propisima i standardima. U pritvoru je oko 3000 lica, a kapacitet pritvorskih
jedinica je za manje od 2000 lica. Zakonom je propisano i da svaki osuđeni ima pravo na zaseban ležaj. Međutim, tokom poseta, zatečeni su pritvorenici koji nemaju svoj krevet, već spavaju na dušecima - tzv. kockama, koje se pre
spavanja postavljaju na pod spavaonica. Osim toga, prisutna pojava kreveta
postavljenih na tri sprata obesmišljava ideju o zasebnom ležaju.
Zakonom je propisano da prostorije u kojima su
smešteni pritvorenici moraju biti provetrene i dovoljno osvetljene, kako
prirodnim, tako i veštačkim svetlom koji omogućuje čitanje
i rad bez smetnji za vid. Međutim, u mnogima ne postoji neposredan dotok
svežeg vazduha i prirodne svetlosti. To je pre svega slučaj sa
pritvorskom jedinicom u Okružnom zatvoru u Beogradu u kojoj je
prosečno
smešteno oko 1300 pritvorenika (oko 50%
ukupnog broja pritvorenika u Srbiji), u kojoj
pritvorske prostorije uopšte nemaju prozore, a svež vazduh i prirodno svetlo
dopiru isključivo kroz rešetke iz zajedničkog hodnika.
Kakva je situacija u zavodima
za izdržavanje zatvorske kazne?
- U 29 zavoda za izvršenje krivičnih
sankcija u Srbiji smeštaju se osuđena i prekršajno kažnjena lica na izvršenju kazne
zatvora, lica kojima je izrečena kazna maloletničkog zatvora, mera
bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u
zdravstvenoj ustanovi, obaveznog lečenja narkomana, obaveznog lečenja
alkoholičara,
vaspitna mera upućivanja u vaspitno popravni dom, kao i pritvorenici. U poslednjih deset
godina broj tih lica je udvostručen, između ostalog, kao rezultat oštrije kaznene politike i
intezivnije primene mere pritvora. Uprkos tome, izostala je proporcionalna
izgradnja potrebnih smeštajnih kapaciteta. Procena je da je trenutno kapacitet
svih zavoda za izvršenje krivičnih sankcija u Srbiji oko 7.500 lica. Tokom 2011.
godine je bilo prosečno smešteno između 11.000 i 11.500 lica, što ukazuje da nedostaje
smeštajni prostor za oko 4.000 lica.
Po Vašem mišljenju, osim
smeštaja i ishrane, koji su problemi najprisutniji u očuvanju ljudskih prava lica lišenih slobode?
- Zaštitnik građana je posebno zabrinut
zbog nedovoljnog individualnog i kolektivnog tretmanskog rada vaspitača sa osuđenim
licima. Osim toga, iz razgovora sa vaspitačima i rukovodiocima
zatvora stiče se utisak da je po postojećem sistemu razvrstavanja mogućnost da
osuđeni
svojim dobrim ponašanjem pređu u povoljniju vaspitnu grupu neprimereno
restriktivna. Pravilo da osuđeni tokom izvršenja kazne po postojećoj
metodologiji razvrstavanja otežano prelazi u povoljniju vaspitnu grupu, dovodi
do posledice da se uobičajeno osuđeni iz
zatvorenog odeljenja otpušta iz zatvora. U tom smislu, problem sistema
izvršenja krivičnih sankcija predstavlja i to što u zatvorima ne postoje posebna otpusna
odeljenja.
Socijalna podrška licima lišenim slobode gotovo da
ne postoji, njihov položaj je dodatno opterećen nedovoljnim pružanjem
socijalne podrške porodicama lica lišenih slobode, a naročito
deci. Programi koji se sačinjavaju radi pružanja socijalne podrške pomoći osuđenima
nakon otpuštanja su paušalni, osuđeni je nakon otpuštanja prepušten sam sebi, što
pojačava
opasnost da će, kao lice koje nije adekvatno prilagođeno životu van zatvorskih
uslova, u najkraćem roku ponovo učiniti krivično delo.
Kako neko ko smatra da su mu
ugrožena osnovna ljudska prava, može da stupi u kontakt sa Vama?
- Srbiji u narednom periodu predstoji suštinsko suočavanje sa problemom položaja i zaštitom prava lica lišenih slobode, odnosno prihvatanje i sprovođenje standarda koji nalažu da ograničenja prava lica lišenih slobode treba da budu minimalna, neophodna i srazmerna legitimnom cilju. Uprkos lišavanju slobode od strane državnog organa, građani koji koji su osuđeni na zatvorsku kaznu raspolažu nizom prava i sloboda koja im nisu oduzeta i država je dužna da ta prava i slobode poštuje i štiti. Položaj lica lišenih slobode određen je Ustavom, brojnim zakonima i drugim propisima i opštim aktima, kao i ratifikovanim međunarodnim ugovorima i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava. Svoje pritužbe lica lišena slobode ili njihovi rođaci i opunomoćenici mogu pisanim putem
da podnesu zaštitniku građana, na adresu
Deligradska br.16, 11000 Beograd.