Diplomatija
Na kraju mučnog Jeremićevog mandata, od srpske diplomatije ostao je samo
haos
Dečko koji je voleo moć
Uprkos tome što više nije predsednik Republike
Srbije, Boris Tadić je ukazom postavio nekoliko novih ljudi u srpske
diplomatske misije širom sveta, i to uglavnom sve dojučerašnje saradnike Mirka
Cvetkovića i njegove bivše vlade. Više od dve trećine svih
"nameštenika" u diplomatsko-konzularnim predstavništvima Srbije u
svetu, nema nikakve veze sa diplomatijom, niti je ikada imalo! Karijerne diplomate
zaboravljene su onoga dana kad je za šefa srpske diplomatije imenovan Vuk
Jeremić, takođe diletant za diplomatiju. I po godinama i po iskustvu! Ali, to
ga nije omelo da svoje bolesne, nebeske ambicije pokazuje na svakom koraku i da
se ponaša kao da zastupa Titovu Jugoslaviju, a ne višestruko izmrcvarenu, i u
svetu nažalost dugo godina preziranu
Srbiju. Tako je stigao do kandidature za predsedavajućeg Generalne
skupštine Ujedinjenih nacija. Ali, samo
do kandidature. Dalje nije mogao
Insajder: D-6
Sve dosadašnje vlasti u Srbiji
prilikom preuzimanja institucija nakon izbora, ubacivale su svoje ljude na
službu u ustanovama o kojima često nisu znali ništa. Ovakva praksa zadesila je
u više navrata i diplomatsku službu, što potvrđuju i svedočenja kvalifikovanih
ljudi koji su život posvetili diplomatskoj struci. A njih, po pravilu, upravo
ti novopridošli partijski diletanti potiskuju u stranu, da bi se otvorio
prostor za one koji se biraju po raznim problematičnim kriterijumima šefova
vlasti.
Lojalnost partijskim interesima
unapredila je u ambasadore mnoge od onih koji se nikada nisu bavili
diplomatskim poslom: profesore, novinare, sociologe, istoričare, dramaturge,
lekare, vojne penzionere, aktiviste nevladinih organizacija, pa čak i islužene
pilote!
Kadrovska politika Ministarstva
spoljnih poslova Srbije i dalje se drži kursa
privatno-partijskih aršina za angažovanje ljudstva u diplomatsko-konzularnim
predstavništvima (DKP) Srbije.
Očigledno
da je partokratija odnosno politizacija i privatizacija kadrovanja u spoljnoj
politici opasno uzela maha i da to urušava Ministarstvo spoljnih poslova
Srbije. Sve se to odvija bez konkursa, što je predviđeno
zakonom, a sve je to do sada potpisivao državni sekretar u Ministarstvu
spoljnjih poslova Srbije Ivan Mrkić.
Poslednji
primer ovakve bahatosti i kršenja zakona bio je slučaj Danijela Apostolovića
iz Ministarstva finansija, koji je samostalni savetnik u Odseku za javnost
rada, a bio je određen za odnose sa javnošću ili kako to tamo u žargonu kažu,
"za kontakte sa novinarima".
Ali da stvar bude jasnija,
Danijel Apostolović je istovremeno vršio i dužnost šefa za odnose sa javnošću u
kabinetu predsednika Vlade Republike Srbije Mirka Cvetkovića. I
upravo iz Cvetkovićevog kabineta
pokrenuta je inicijativa da, u ime zasluga za veštinu u izbegavanju
javnosti, Danijel Apostolović bude nagrađen odlaskom u Brisel, u diplomatsku
misiju Srbije.
Sve je počelo ovoga proleća, na
"konsultacijama" održanim 24. aprila 2012. godine u Vladi Srbije,
koje je vodio premijer Mirko Cvetković. Tamo je, između ostalog, dogovoreno da
Ministarstvo spoljnjih poslova iz Kabineta premijera preuzme savetnika Danijela
Apostolovića, stalno zaposlenog u Ministarstvu finansija, i premesti ga na
dužnost u našu misiju pri Evropskoj uniji u Briselu, umesto dotadašnjeg
savetnika Tamare Rastovac-Siamašvili, jer joj predstoji redovan
premeštaj u zemlju.
Ovu informaciju generalnom
sekretaru Ministarstva spoljnih poslova Vladimiru Ćurgusu
poslao je državni sekretar MSP-a Ivan Mrkić, kojeg on, na kraju zanimljivog
dopisa, "moli da se što hitnije preduzmu potrebne mere za izvršenje
dogovora postignutog u Vladi Srbije, a za premeštaj Apostolovića". Dopis
je prosleđen Vladimiru Ćurgusu 25. aprila 2012. godine.
Poslušnost Ivana Mrkića u izvršavanju naloga iz Kabineta
Mirka Cvetkovića ne bi trebalo nikoga da iznenadi, jer je i Mrkić na mesto
državnog sekretara u MSP došao bez konkursa, tj. nezakonito.
Naime, Vlada Srbije je danom razrešenja Mirka
Stefanovića (stric Borka Stefanovića, prim.red.) sa dužnosti državnog sekretara
u Ministarstvu spoljnih poslova, automatski na tu funkciju imenovala Ivana
Mrkića, a kako nije bilo konkursa, više onako, sprdnje radi, objavili su taj
podatak sutradan, na zvaničnom sajtu Vlade.
Brojni su dokazi koji nedvosmisleno upućuju na to da se
u Ministarstvu spoljnih poslova Srbije
kadrovska politika vodila isključivo u trouglu Jeremić, Ćurguz i
Mrkić, ali i da su glavne smernice, očigledno, davali Cvetković i Tadić,
odnosno sam Tadić preko svoga trbuhozborca Mirka Cvetkovića.
Bez obzira na to što je zbog izlaska na izbore u
međuvremenu prestao da bude predsednik Republike Srbije, Tadić je nastavio da
kao običan građanin deluje po ustaljenoj praksi i indirektnim putem redovno
upućuje u inostranstvo ambasadore sa akreditivnim pismima koja su nevažeća,
budući da je prestala i nadležnost Borisa Tadića kao predsednika!
Poslednji, najdrastičniji primer kršenja zakona ali i
bahatog i nediplomatskog ponašanja naših pripadnika Ministarstva spoljnih
poslova, desio se 26. aprila 2012. godine, postavljenjem novog ambasadora
Srbije u Sloveniji, Aleksandra Radovanovića. On je na tu funkciju
postavljen ukazom predsednika Srbije Borisa Tadića! Ukazom, koji je
objavljen u "Službenom glasniku", opozvan je sa dužnosti dosadašnji
ambasador u Sloveniji Predrag Filipov. I ovde takođe treba naglasiti da
je Aleksandar Radovanović bio od 2009. godine savetnik za spoljnu politiku
predsednika Vlade Srbije Mirka Cvetkovića!
Takođe su, po ukazima Borisa Tadića - u periodu
kad to nikako ne bi smeo da uradi - postavljeni novi ambasadori u Sudanu i
Maleziji. S druge strane ,Vlada Cvetkovića na telefonskim fantomskim sednicama
imenuje i dalje ambasadore i generalne konzule u Angoli, Vatikanu, Kazahstanu,
Mostaru, Strazburu... No, izbori na svim nivoima u Srbiji sprečili su trougao
Jeremić, Ćurguz i Mrkić da i u druga diplomatsko-konzularna predstavništva
Srbije pošalju ljude sa spiska koji su verifikovali Tadić i Cvetković. Nadohvat
ruke su im bili Madrid, London, Peking, Brazilija, Solun...
Odlazeća vlada, osim potpune pustoši koju je
ostavila u svakoj instituciji, ostavlja iza sebe i svoju najveću bruku,
diplomatiju, koja je pala na najniže grane u svojoj modernoj istoriji. Njena je
uloga u vreme Tadićeve vladavine imala isključivu ulogu da afirmiše
nezapamćenog štetočinu kakav je bez sumnje bio Vuk Jeremić. Njemu, i njegovim
bolesnim ambicijama, podređen je bio čak i njegov "duhovni
inspirator" Boris Tadić, koji je znao da se isprsi i da ga zaštiti više
puta, a jednom čak i pred parlamentom, teatralnom rečenicom: "Vuk Jeremić
nije ništa kriv, svu krivicu primam na sebe!" Tražio je Jeremićevu smenu
čak i Dragan Đilas (povodom neuspešne politike oko Kosova), ali je ubrzo, na
Tadićevo insistiranje, povukao taj zahtev, pa je svu krivicu svalio na Gorana
Bogdanovića, koji je to mirno primio.
No, Jeremića nikakve kritike niti glasni zahtevi
iz najvećih svetskih centara moći nisu mogli da uklone sa mesta šefa srpske
diplomatije. Mali, bolesni megaloman vrebao je svoju ulogu života: da bude onaj
koji će predsedavati Generalnom skupštinom UN, u jednom mandatu. Samo to, i
ništa mu više od života ne treba! Srećom, i po njega i po Srbiju, ovaj mali
čovek ali velika štetočina, neće stići tako daleko. A verovao je u to, kao što
je Tito bio siguran da će dobiti Nobelovu nagradu za mir!
Diletanti u diplomatskim foteljama
Iako je mnogo toga što se događa u MSP-u pod velom
tajni i van zakonskih okvira, dostupni podaci kažu da od oko 70 šefova ambasada
i misija Srbije po svetu, nekarijerni ambasadori drže više od polovine funkcija
- što je potpuno suprotno praksi Evropske unije, gde neprofesionalci takav
položaj dobijaju izuzetno retko! Ali, treba znati da je vlastohleplje Tadićevog
klana bilo toliko snažno, da su priče o profesionalnim kadrovima u diplomatiji
odmah pale u vodu, na početku njegovog drugog mandata. Trebalo je diljem sveta
poslati malu armiju njegovih prijatelja, pa onda njihovih prijateljica,
prijateljičinih koleginica i njima prateću
armiju skakavaca vaspitavanih da žderu i kradu, da žive na račun drugoga
i smišljaju kako da "ubiju dan". Sve ovo dotuklo je nekada uvaženu,
sposobnu, školovanu i principijelnu diplomatsku elitu, koje nažalost više nema.