Diktatura

Hronologija pljački, zavera, uspona i padova poslednjeg srpskog diktatora

 

Kako se kalio Boris

 

Srbija se konačno rastala od svoga poslednjeg diktatora. I on, i oni pre njega, menjali su  stilove i tehnologije, ali ne i ambicije da vladaju po svaku cenu do poslednjeg daha. Vladavina Borisa Tadića imala je svoju posebnost. Dok su prethodni diktatori tačno znali šta neće, on nije znao šta je sve hteo! Ali, jedno je sigurno: on odlazi na đubrište istorije kao čovek koji je stalno bio u sukobu sa svojim fizičkim i mentalnim mogućnostima. Svoju stalnu krizu identiteta, Tadić je lečio tako što je, skoro fantomski, boravio na više mesta u isto vreme, postizao olimpijske rekorde u promeni geografskih širina i dužina, i nezajažljivo išao ka multimilionskim poslovima kojsu i ga činili srećnim i sigurnim, mada je od tih poslova država imala neopisivu štetu, a on lično je imao neopisivu dobit.

Njegov strah od suočenja sa sobom i sa stvarnim stanjem u Srbiji, bio je toliki da je  pribegavao tehnici autosugestije, pa je uverava sebe da je njegova vladavina bila isto što i "zlatno doba Atine".

U to je bezuspešno pokušavao da uveri i ovaj narod. Ali, jedno je istina: Srbi su većinom glasova smenili ovog vlastohlepnog srebroljupca koji svoje ludilo nije umeo da zaustavi sam  

 

Milovan Brkić

 

 

Na konvenciji Demokratske stranke u beogradskoj Areni održanoj17. maja ove godine, na kojoj je predsednički kandidat Boris Tadić promovisao svoj predizborni program, atmosfera je bila više nego zapaljiva, pre svege zahvaljujući dopingu pod kojim je izgovorio jednu od ključnih rečenica koje razotkrivaju gde mu je, ustvari, bila najslabija tačka...

- Na mojoj biografiji nema mrlja, i pozivam one koji me optužuju za korupciju da to dostave državnim organima - razgoropađeno je poručivao Tadić građanima čije glasove je pokrao, da bi sebe ponovo proglasio predsednikom Srbije.

Tako je poslednji srpski diktator, usled galopirajućeg momačkog ludila, očigledno bio izgubio razum, verujući da još nikome nisu poznati putevi novca koji su se slivali na njegove inostrane račune. A, putevi novca, kao i putevi gospodnji, vazda su nedokučivi, te ponekad vode baš tamo gde grešniku nije milo...

 

Rani radovi nadobudnog preduzetnika

 

Prve velike pare Boris Tadić je zaradio kada ga je tadašnji srpski premijer i predsednik Demokratske stranke, Zoran Đinđić, postavio za ministra za telekomunikacije u tadašnjoj saveznoj vladi savezne republike Jugoslavije.

Već tada su došle do izražaja lopovske sklonosti Borisa Tadića! Vlasnik Mobtela Bogoljob Karić, koji je do tada zaradio ogroman novac pljačkajući ovu monopolnu kompaniju, uspeo je da je sačuva jer je bio galantan prema tadašnjem ministru Borisu Tadiću. Osta je većinski vlasnik Mobtlea jer je platio Tadiću tadašnjih deset miliona dolara, a 50 miliona je Borisu dao, da bi on taj novac prosledio Demokratskoj stranci, koja je odmah po dolasku na vlast njenog predsednika Zorana Đinđića, u januaru 2001. godine, počela da reketira državna i javna preduzeća i biznismene, kasnije prozvane tajkunima.

Kada je  Zoran Đinđić pozvao Karića na ''informativni razgovor'', zaprepastio se količinom novca koji je od gospodina Bogoljuba uzeo Boris Tadić. Očigledno da Boris nije ni prebijene pare prebacio na račune DS-a.

Iznenađen  ovakvom pljačkom, izvršenom bez njegove saglasnosti, Zoran Đinđić je naredio Borisu Tadiću da odmah podnese ostavku, ili će otići u zatvor. To naravno, nije oslobodilo Bogoljuba Karića obaveze da plati ponovo DS-i i njemu lično, kako bi sačuvao kompaniju Mobtel od promene vlasničkog statusa.

Streljanjem Zorana Đinđića 12. marta 2003 godine, Boris Tadić dobija novu šansu. Kao podpredsednik Demokratske stranke postaje ministar odbrane u savezenoj vladi tadašnje Državne zajednice Srbije i Crne Gore. I počinje ponovo da pljačka.

Čovek podugačkog jezika i, očito, dobrog pamćenja, protagonista ali i kritičar "novog doba", Vladimir Popović Beba, još je u oktobru mesecu 2004. godine za sarajevski magazin "BH Dani", u tekstu pod naslovom "Tadić je Švercer", postavio pitanje: da li je Zoran Đinđić ubijen da bi G17 mogao da opljačka Srbiju, i da li Boris Tadić na VMA leči kijavicu!

 Ovaj bivši šef vladinog Biroa za komunikacije, u intervju datom za magazin "BH Dani", dalje optužuje i tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića  da je "deo vojnoindustrijskog lobija", zvanog Atlantski savet, čiji je cilj bila smena "Zorana Đinđića sa čela DS-a". Taj "vojni lobi", koji je predvođen Miloševićevim trgovcem oružja Milivojem Reljinom, imao je za cilj da na čelo DS-a dođe Tadić, "koji bi sa Koštunicom lako napravio vladu kohabitacije", konstatovao je Popović.

- Deo širokog "patriotskog" fronta postala je i NVO Atlantski savet, u koju su ušli srbijanski političari i balkanski masoni, potpomognuti engleskim NVO. Goran Svilanović, Boris Tadić, Krga, Davinić, Homen, Čović, deo su političara osnivača ove družine, koja je na svoje čelo, uz Čovićevu podršku, postavila Vladana Živulovića Serafima, brata po šestaru i visku. Kada je Tadić postao ministar vojni, skoro ceo Atlantski savet je ušao u Ministarstvo odbrane. Svog šefa Vladana Živulovića Serafima postavljaju za predsednika, a zatim i za direktora Fonda za reformu vojske. Zločin od 12. marta samo im je olakšao započeti posao. Na čelo DS-a morao je doći neko koga žele akademici, Crkva, Udba, vojna obaveštajna služba, patriote i heroji iz ratova 90-ih, "politički korektan" Beograd. Neko ko će biti miljenik svih, i Soroša i Radovana...

Kao ministar odbrane Boris Tadić je, odmah po preuzimanju dužnosti, počeo sa pljačkom. U kabinet je doveo sve svoje dečake, koje je bio instalirao i u ministarstvu za telekomunikaciju. Uz njega su bili Vuk Jeremić, Miodrag Rakić, Žika Anđelković, Snežana Marković Samardžić...

Na šivenju vojnih uniformi za vojnike, oficire i zaposlene u ustanovama ministarstva odbrane  Boris Tadić je zaradio preko deset miliona evra! Posao šivenja uniformi dobila je firma koja se, fiktivno, vodila na ime njegove doskorašnje supruge Tatjane Rodić, od koje se razvodi. Možda gospođa Tatjana i nije nikada saznala koliko je para na računu njegove firme.

I čuvena afera "Satelit'', u kojoj je Srbija oštećena za oko 40 miliona evra, a reč je o ugovoru o kupovini satelita za potrebe Vojske bivše državne zajedinice, koji je potpisao Borisov naslednik na mestu ministra odbrane Predrag Davinić, delo je gospodina Tadića, koji je uzeo nekoliko miliona evra, na ime mita, da bi se sklopio ovaj štetan posao.

Po nalogu doskorašnjeg ministra odbrane, vojni istražni organi su ustanovili da je tadašnji  ministar Boris Tadić, za samo 15 meseci svog ministrovanja, prebacio na svoje račune preko 70 miliona evra!

Puteve Tadićevih para pratili su guverneri Mlađan Dinkić i Radovan Jelašić. Nakon što je 31. marta 2010. godine podneo ostavku na mesto guvernera Narodne banke Srbije, gospodin Jelašić je, kao državljanin Nemačke, predao dokumentaciju o transferu novca Borisa Tadića i za još oko 2.000 srpskih funkcionera, uglavnom iz Demokratske stranke, koji novac su zaradili isključivo na korupciji i pljačkanju fondova, donacija i budžeta.

Gospodin Jelašić je precizno opisao, da, od kada je u junu 2004. izabran za predsednika Srbije, Boris Tadić je imao neograničen budžet! Nikada Narodna skupština Srbije nije određivala budžet predsedniku, i on je trošio koliko je hteo.

Dok je, od kada je on došao na njeno čelo, Srbija počela da biva sve siromašnija, njen predsednik je bivao sve bogatiji. Bogatiji za stotine miliona evra.

Pljačkanjem i korupcijom Boris Tadić je sa svojim najužim saradnicima - Vukom Jeremićem, Miodragom Rakićem, Bojanom Pajtićem i partijskom kamarilom, počeo je da se bavi kao naučno-istraživačkim radom!

 

Tadićev Zidar i njihov tal

 

U klimaksu zgrtačkog ludila, Boris Tadić je sklopio i posao sa slovenačkom firmom SCT o izgradnje mosta na Adi, od koga je Srbija danas "tanja" za makar pola milijarde evra. U međuvremenu, radnici najveće slovenačke građevinske firme SCT (čiji je direktor Ivan Zidar i u Sloveniji i u Nemačkoj pravosnažno osuđen za korupciju!), u Sloveniji su ostajali bez posla i sve češće odlazili na sud da vide "je li Zidar još na slobodi". I zaista, dokazano je, Zidar i njegovi ljudi, učestvovali su u nameštenim javnim tenderima, korumpirali državne službenike i došli do na kriminalan način do multimilionskih profita.

Ali, odgovor na pitanje, kako je moguće da firma koja je ogrezla u korupciju i na kraju, proteklog proleća i propala - u Srbiji bude izabrana za "najboljeg partnera" zajedno sa austrijskim graditeljem "Por", zna, svakako baš Boris Tadić! On je bio ključni pokretač celokupnog "projekta", on je znao za svaki evro gde je potrošen i koliko je njegovo...Jer, baš zahvaljujući njemu i njegovim poslovnim ambicijama, cena ćuprije na Savi u Beogradu porasla je nekoliko puta i dostigla vrtoglave visine, ali je Zidar trebao Tadiću, uprkos stalnim upozorenjima iz Slovenije, od tada nadležnih ministarstava, da je Ivan Zidar lopov evropskog kalibra i da sa njim ne treba ništa raditi.

No, oni nisu mogli ni da pretpostave da je Tadiću takav "poslovni partner" zapravo idealan! Čovek koji je sklon megalomanskim pljačkama i korupcijama, isto kao i on sam, za njegovog mandata uvek je dobrodošao u Srbiji! Umesto da Zidar bude proteran odavde (jer je u međuvremenu i osuđen u Sloveniji), on je čak i pomognut od države Srbije, zapravo od Borisa Tadića, koji je pristao da u posao uđe i Zidarov "partner", Dušan Černigoj i njegova firma "Primorje" (zapravo firma koja preuzima njegove poslove, koje on ne može da odradi, uz podelu profita), ali uz odgovarajuću "nadoknadu" od nekoliko miliona evra!

Kad je dobio novac, Tadić je omogućio da Černigojevo "Primorje" potpiše ugovor sa beogradskim naručiocima da za most na Adi u roku od godinu dana izgradi, između ostalog, "veliki pristupni vijadukt dugačak 800 metara preko kojeg ide prilazni put sa šest traka". Investitor projekta je Skupština Grada Beograda koju predstavlja javno preduzeće Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda. U ime investitora i izvođača ugovor su potpisali predstavnik Direkcije i predsednik Upravnog odbora "Primorja" Dušan Černigoj, čime je on od Zidarovog SCT-a preuzeo gradnju prilaznih puteva za najskuplji most u ovom delu sveta.

Zidar, iako je u domaćoj javnosti postao omražen ne samo zbog sumnjivo prigrabljenog bogatstva nego i zato što je unesrećio brojne porodice svojih bivših radnika, još uvek je poslovno aktivan bez obzira na to što bi davno mogao da ode u penziju. Slovenački mediji često podvlače frapantan podatak da je on uz pomoć svojih političkih i inih "veza" sve do potonuća SCT-a uspevao da dobije nove poslove u Srbiji i Bosni i Hercegovini.

Zanimljivo je da je u Bosni poslove zbog nepoštovanja ugovora izgubio mnogo brže nego što je to bio slučaj u Srbiji, gde su mediji, ali i nadležni do zadnjeg trenutka bili nemi, gluvi i slepi za vesti iz Slovenije o problemima u koje je zapao SCT.

Zvanično, ovaj posao je zaključio tadašnji gradonačelnik Beograda Nenad Bogdanović. Kada je čuo da se Bogdanović debelo ugradio u zidanje ćuprije na Adi, Tadić je zapretio Bogdanoviću da će ga uhapsiti. Bogdanović je morao u kešu da plati Borisu Tadiću 7 miliona evra,  a i Černigoj je morao da se ''otvori''.

 

Svako ko se rukovao sa Borisom, morao je da plati!

 

Savetnici bivšeg srpskog predsednika, i njegov šef kabineta Miodrag Rakić, pozivali su, skoro svakodnevno, po unapred pripremljenom spisku, biznismene koji su da bi se ''rukovali'' sa predsednikom, i tako došli pod njegovu zaštitu, morali obavezno da  donesu ''pun koverat'', kao znak male pažnje prema Borisu Tadiću!

Bivši srpski predsednik je dobro oplješio biznismene iz Vojvodine i Srbije. Oni su morali da uzimaju devizne kredite, da bi ga isplatili...

Bivši guverner Narodne banke Srbije Radovan Jelašić je pažljivo pratio sve te transakcije, zbog kojih je državna kancelarka Angela Merkel prošle godine donela spiska srpskih funkcionera čija dosije nisu krivično sanirana.

Predstavljajući se kao čovek mira i kooperativnosti, Boris Tadić je prihvatio sve inicijative iz Vašingtona, samo da mu se administracija iz Stejt departmenta ne stoji za vratom, dok on krade.

Redakciji magazina Tabloid stiglo je ovih dana pismo, u kojem se opisuje Tadićeva pljačka.

- Po povratku iz Angole, gde sam boravio više godina, kao radnik "Planuma" iz Zemuna, nedavno sam gledao TV emisiju "Ćirilica" kod uvaženog i veoma cenjenog novinara Milomira Marića, gde je gost bio Velimir Ilić, predsednik Nove Srbije. Između ostalog razgovor se vodio o potpisivanju gasnog ugovora u Moskvi, između Rusije i Srbije (V. Putin, D. Medvedev i B. Tadić, V. Koštunica), gde je V. Ilić iznosio kako su ljudi iz Tadićevog okruženja bacali četvrtu stolicu... kako bi izbacili iz igre V. Koštunicu, sve dok premijer Putin nije presekao mučnu situaciju i naredio da se postavi četvrta stolica.

Zašto su ovi detalji bitni, a dolaze iz Angole? Pa tada je u Angoli (2009. god) boravio naš veliki prijatelj, sada pokojni, Ričard Holbruk, koji je između ostalog obezbedio, omogućio B. Tadiću da na lični privatni račun u inostranstvu dobije 37 miliona američkih dolara. Taj novac pripada namenskoj proizvodnji bivše SFRJ (od Slovenije do Makedonije), odnosno preko SDPR-a, te je to naplaćen stari dug.

 E, Veljo Iliću, valjda ti je sada sve jasno, da je sve prodato i da iza svega stoje Amerikanci. Ostala je samo farsa i laž o našem putu ka Evropi, o našim željama za povratkom Kosova. Od svega toga nema ništa. B. Tadić je već tada u Moskvi poslušno izvršavao zadatke koje su mu dali Ameri! Svako ima svoju cenu i sve ima cenu, a u toj Tadićevoj ceni, valjda je uračunato i Kosovo! Naša je jedina nada i šansa Jelko Kacin, i provera Evropskih vrednosti, a to znači da hapsi srpskog Sanadera ili Mesića, Borisa Tadića, koji su za njega male bebe, koliko su malo uzeli, pa tek tada dolazi ministar vojni D. Šutanovac i redom ostali S. Nikčević, direktor SDPR-a, pa kumovi Pilipović, Spasojević...

B. Tadić, u predsedničkoj kampanji, reče da nema ništa od imovine osim knjiga, i na krajnje bezobrazan način traži - insistira da posebna komisija ispita poreklo stečene imovine, pregleda tajne račune u inostranstvu. Ko bi rekao da je tako pošten?

Samo da ne bude sporno, nisu to američke pare, oni nikome ništa ne daju, to su pare naše vojne namenske industrije, sa prostora bivše države SFRJ. - navodi u svom pismu jedan od rukovodilaca zemunskog građevinskog preduzeća Planum.

Šef kabineta Borisa Tadića Miodrag Rakić, u pregovorima u Vašingtonu obećao je sagovornicima. "Sve ćemo uraditi kao što od nas tražite, samo neka sve ostane za ovim stolom''.

Preigrao se tada Boris Tadić. Ulazeći u posao sa libijskim Vođom revolucije Muamerom Gadafijem, prihvatio je da ova zemlja, preko Srbije, sa kojom ima tradicionalno dobre odnose,  izvozi islam u Evropu, odnosno da građani iz muslimanskih zemalja lako dobijaju srpske pasoše i odlaze u evropske zemlje na svoje misije!

Učestvujući u špekulativnim poslovima sa pukovnikom Gadafijem, Boris Tadić je, sa njegovim sinom, imao zajednički biznis i firme, i račune u italijanskim bankama.

U Angoli Srbija ima akcije u nekim naftnim kompanijama, i sva sredstva završavala su na Tadićevim tajnim računima!

A hteo je da bude Lorens od Arabije!

Padom Moamera Gadafija, i Tadić je došao u poteškoće. Kao i njegovi računi. On je pokušao da se vadi, nudeći doskorašnjem francuskom predsedniku Nikoli Sarkoziju planove skloništa i vojnih postrojenja u Libiji, koja su gradila srpska preduzeća,  u zamenu da se ne diraju njegovi računi u italijanskim bankama.

Čuvar Borisovih računa u Italiji je njegova bivša portparolka iz Ministarstva odbrane, Ana Urošević, koja mu je bila i ljubavnica, i sa kojom se u Rimu, na glavnom trgu, često tukao. Nakon što je rodila dete, Ana se udala za sina Radmile Hrustanović. Ukazom je Boris Anu postavio za ambasadora Srbije u Rimu, sa 31. godinom života, a njenu svekrvu za ambasadora Srbije u Slovačkoj.  Gospođa Hrustanović je uspela da potkupi  predsednika slovačkog parlamenta, da javno podrži izbor Tadića za ponovnog predsednika Srbije.

Boris Tadić je imao velike planove sa pukovnikom Gadafijem. Izvoz oružja, trgovina naftom, i gradnja vojnog kompleksa, sve su to bili ugovori izgledni za realizaciju. Rat u Libiji pokvario je sve Borisove planove, u kojima je učestvovao i njegov kum Dragan Šutanovac.

Velike pare Tadić je, u saradnji sa Šutanovcem, zaradio sarađujući sa sirijskom obaveštajnom službom, omogućavajući transporte droge i oružja iz sirijskih luka i aerodrom preko teritorije Srbije.

Ipak, najveći novac slio se na račune  srpskog predsednika, saradnjom sa turskim vlastima.Omogućavajući povratak Turske na Balkan, preko Srbije, na Tadićeve račune u inostranstvu, Turci su uplatili oko pola milijarde evra. Ovo se smatra jednom od najskupljih, a možda i najisplativijih spoljnopolitičkih investicija turske vlade!

Ali...Dolazeći u težak konflikt sa sadašnjom državnim sekretarom Hilari Klinton, zbog davanja 50 miliona dolara za predizbornu kampanju Baraka Obame, protiv gospođe Klinton, u stranačkoj nominaciji, srpski predsednik je sebi potpisao smrtnu presudu.

Ipak...

Veća korupcija veća zarada

 

Evidentno je da Boris Tadić svoje poslovne ambicije nije mogao da ostvari na Zapadu onako kako je on hteo, jer je reč o državama sa nezavisnim tužilaštvima i pravosuđem, pa je zato našao sebi za partnera Azerbejdžan, azijsku državu koja ima impresivne prirodne resurse i isto tako impresivnu korupciju na najvišem državnom nivou.

Eto, baš takav "poslovni ambijent" njemu je najviše odgovarao, pa je tako, u sred protekle predizborne kampanje, kad više nije bio predsednik nego samo kandidat za predsednika, potpisao ugovor između preduzeća "Koridori Srbije" i azerbejdžanske firme "Azvirt" o izvođenju radova na deonici Koridora 11 od Ljiga do Požege.

Zvanično je saopšteno da su potpisivanju ugovora, pored direktora pomenutih preduzeća, prisustvovali ambasador Azerbejdžana Eldar Hasanov i Boris Tadić, zloupotrebljavajući  državnu funkciju.

Za potrebe ''poslovanja'' u Srbiji, i finansiranje svoje diktature, Boris Tadić se oslanja na domaće tajkune.

Jedan od njih je i Miroslav Bogićević iz Šapca, koji je težak stotine miliona evra. Samo izvozom rude iz rudnika Lece kod Medveđe, koja ima dobar procenat zlata, a koju prerađuje u Bugarskoj, gospodin Bogićević, mesečno, zaradi preko ovog preduzeća, oko 5 miliona evra. Nije teško pretpostaviti koliko para mora da odvoji za Tadića...

Bogićević je osnovao i preduzeće za izdavačku delatnost, koje je izdavač nedeljnika Novo Magazin. Ovaj list se proda u 400 primeraka, ali Bogićević je od Tadića dobio zadatak da njegovo preduzeće kupi udeo nemačkog koncerna VAC koje on ima u Politici  i Novostima, i na taj način se uspostave bolji odnosi sa nemačkom vladom.

 

Šta ima a šta nema Miroslav Bogićević?

 

Prvo je gospodin Bogićević u trogodišnji zakup uzeo  "Zorkinu" fabriku "Mineralnih đubriva", uz godišnju nadoknadu od 20.000 evra. Sledeća velika investicija bila je šabačka "Mlekara", koju je 27. januara 2004. kupio za 510 miliona dinara, uz obavezu da investira 246 miliona dinara. Na toj aukciji, francuski proizvođač sira "Bongren" i engleski "Salford" odustali su kod 200 miliona dinara, dok se zastupnik ruskog kapitala Goran Ljubičić zaustavio na ponudi od pola milijarde.

- Kupovina "Mlekare" pokazala se kao dobar potez. Dnevni ulaz sirovog mleka od tadašnjih 67 tona povećali smo na 190 tona, zaposlili još 140 radnika (od 330 na 470), nabavili 40 novih kamiona i upravo završavamo najmoderniji pogon "Sterile" na Balkanu od 2.200 kvadrata. Takođe, izvanredna investicija su fabrika akumulatora, obe livnice i rudnik olova i antimona. Akumulatore prodajemo avansno, a livnica u Guči i rudnik u Zajači sada za jedan mesec urade više nego čitave prošle godine. Otkriću tajnu: kupovali smo uglavnom preduzeća sa sirovinskom bazom u okruženju - priča Bogićević.

Kaže da je čuo razne čaršijske priče o poreklu svog kapitala, pa čak i da su to navodno pare supruge ubijenog premijera Srbije. Tvrdi da Ružicu Đinđić nikada nije lično upoznao, kao i da poslovne banke rado prate preduzeća sa dobrim poslovanjem i razvojnom vizijom, kakvo je "Farmakom". 

Šapčani Bogićeviću zameraju što se kreće u pratnji džipova i telohranitelja. Bodigard takođe prati i njegovog unuka u školu. On kaže da mu se u ovom delu "život zaista pretvorio u pakao", ali da pravila bezbednosti to nalažu. Još 2003. godine dobio je potvrdu da je na meti određenih kriminalnih grupa, posle čega ga je jedno vreme čuvala policija, a zatim je angažovao profesionalnu agenciju.

I onda je došao 20. maj, i Boris Tadić je pao. Njegov put sada je posut trnjem.

 

 

 

Čega je sve vlasnik Tadićev mecena, Miroslav Bogićević ?

 

Rođen je 05.10.1953. godine u Šapcu, oženjen, dve ćerke i tri unuka. Osnovnu školu i gimnaziju završio u Šapcu, a višu upravnu školu u Sarajevu. Bavio se sportom od ranog detinjstva. Igrao fudbal u svim selekcijama FK Mačva Šabac, a od od 1969. do 1971. godine igra u FK Partizan gde zbog povrede prekida dalju fudbalsku karijeru.

Po završetku gimnazije počinje sa radom od 1973. godine u stručnoj službi zajednice zdravstvenog osiguranja radnika u Šapcu da bi 1985. godine započeo kao stručni saradnik u opštoj službi Fonda penzijsko-invalidskog osiguranja u Šapcu, a zatim 1986. godine nastavio kao šef iste službe.

Efikasnost u organizovanju i veština u donošenju odluka dolazi do izražaja sa razvojem privatnog biznisa u Srbiji.

1992. godine osniva preduzeće "Farmakom" sa p.o. - pretežna delatnost poslovanje apoteke, a uporedo sa tim uvoz i izvoz.

1997. godine je izvršena preregistarcija preduzeća u "Farmakom M.B." d.o.o. Pretežna delatnost društva postaje trgovina na veliko kao i proizvodnja sredstava za zaštitu bilja, obojenih metala i mineralnih đubriva a sve se realizuje kroz zajedničku proizvodnju i to sa društvima u sastavu "Zorka" Šabac.

Od 2003. godine na aukcijskim prodajama, tenderima i kupovinom akcija na berzi Miroslav Bogićević zajedno sa "Farmakom M.B." stiče vlaništvo u: Mlekara Šabac AD Šabac 100 odsto, FAS Sombor 100 odsto, PIK 7. Juli Debrc 88.85 odsto, IK Guča 100 odsto, Livnica Požega 65 odsto, RIT Zajača 100 odsto, Zorka Standard 100 odsto Rudnik antimona i cinka " ruda" Raška 100 odsto Rudnik olova i cinka Lece - Medveđa 100 odsto.

 

 

 

"...Imamo diktatora koji se zove Boris Tadić"

 

(Deo iz intervjua Vesne Pešić za Radio slobodnu Evropu)

 

Gospođa Vesna Pešić, jedan od lidera DOS-a, i blizak prijatelj porodice Tadić, oglasila se, uoči izbora, tačnije 4. maja, ističući da ima  saznanja dae izbori biti lažirani. Potom je dla i intervju za Radio  slobodna Evropa, u kojem opisuje Borisa Tadića kao dikatora.

 

RSE: Zašto se pridaje toliki značaj predsedničkim izborima ako predsednik države po Ustavu nema jaka ovlašćenja? Zašto Slavica Đukić Dejanović, kao v.d. Predsednika Republike, po završetku parlamentarnih izbora Srpskoj naprednoj stranci, koja je osvojila najviše glasova, nije ponudila mandat da sastavi vladu? Tek ako bi to SNS odbila, odnosno, ako ne bi uspela da sastavi većinu, mandat bi se dao drugoj po broju glasova, dakle, Demokratskoj stranci. Tome upravo ovih dana prisustvujemo u Grčkoj, zar ne?

 

Pešić: Zato što mi imamo jednog diktatora koji se zove Boris Tadić. Slušala sam pre nekoliko dana raspravu na televiziji u kojoj je učestvovao Slobodan Homen i u kojoj je rekao, otprilike ovim rečima - mi čekamo, to je cilj nad ciljevima, da na ovim izborima pobedi Boris Tadić, a ako on ne bi pobedio, ne bi bilo ni Vlade. Pa, čekajte - hoćemo li da procenjujemo šta to znači? Ovde, dakle, imate nekoga ko je sve stavio pod svoju kontrolu.

 

RSE: A zašto ne bi bilo Vlade ako Tadić ne pobedi na predsedničkim izborima?

 

Pešić: E, pa zato što imate novog Miloševića, što imate nekoga ko je stavio sve pod svoju kontrolu. Čitava ta piramida vlasti je napravljena, a glavni "štrumf", šef te piramide, jeste Boris Tadić. Kada se ta piramida sruši, ne zna se šta će da bude jer, kao što je iskustvo sa rušenjem Miloševića pokazalo, kada srušite centar moći, srušićete celokupnu vlast. Mi smo, dakle, posle 12 godina došli praktično na istu tačku da ponovo imamo vlast jednoga čoveka koji je stavio sve pod svoju kontrolu, a to je Boris Tadić. I zbog toga se čeka.